ПР ВА СРП КИ ЊА СПЕ ЦИ ЈА ЛИ СТА ПЕ ДИ ЈА ТАР НА ДЕ ЖДА СТА НО ЈЕ ВИЋ Др Бранислава Станимиров Дом здра вља Но ви Сад

ПР ВА СРП КИ ЊА СПЕ ЦИ ЈА ЛИ СТА ПЕ ДИ ЈА ТАР НА ДЕ ЖДА СТА НО ЈЕ ВИЋ Др Бранислава Станимиров Дом здра вља Но ви Сад Почетак савремене педијатрије везује се за 19. век када се педијатрија издвојила из интерне медицине. Првa самостална катедра педијатрије основана је у Берлину 1872. године, а потом у Паризу 1879. године. (6) У Србији је почетак савремене педијатрије обележен радом првих педијатара специјалиста. То су били: др Платон Папакостопулус (1864 1915), др Ми лен ко Ма тер ни (1875 1929), др Ми лан Пе тро вић (1886 1963), др Ђу ра Јовановић (1892 1977) и др Надежда Станојевић (1887 1978), прва српкиња педијатар. (6) Докторка Надежда Станојевић рођена је у Пироту 9. aвгуста 1887. године у угледној породици пиротског краја. Родитељи Станоје и Марија имали су троје деце: Владимира, Надежду и Љубицу. Отац јој је био царински чиновник, због чега се породица више пута селила. (1,2) Породична лоза Станојевића води порекло из села Клисуре са Власине, а неки од њених предака заједно су са Хајдук Вељком ратовали против Турака. Њен деда Аранђел био је врло утицајна политичка личност. (1,2) Мајка Марија потиче из угледне цинцарске породице из варошице Брезник, чији је отац Димитрије, био имућан трговац, који је своје синове школовао у иностранству, а кћери веома богато удомио. (1,2) Детињство је Надежда провела у Пироту, живећи у родитељској кући, препуној цвећа и воћњаком, која је подсећала на манастирски конак. Кућу су посећивали као клуб интелектуалаца многе угледне личности које су тада живеле у Пироту: Стеван Сремац, Јаша Продановић, Радоје До ма но вић. (1,2) Средина у којој је као дете живела и васпитавана, вероватно је имала утицаја на њен духовни развој и опедељење за позив лекара, обзиром да су јој и два уја ка по ста ли ле ка ри. (1,2,4) Основну школу и прва два разреда гимназије завршила је заједно са старијим братом Владимиром, у Пироту. Школовање су наставили у познатој нишкој гимназији Краљ Милан, где су се истицали као одлични ђаци. Потом се породица сели у Београд, па 1903. године, Надежда завршава Трећу београдску гимназију, као најбољи ђак у разреду. (1,2) 251

Године 1905. одлази са братом у Русију, на студије медицине, где се у Петровграду уписује на Женски медицински факултет, а брат Владимир добија војну стипендију и уписује Војномедицинску академију. (1,2) По избијању револуције, 1905. године и штрајка студената, једно време нису могли да похађају наставу, али су то време искористили за учење руског језика и упознавање руске културе, историје и уметности, што им је касније помогло да брже напредују у студијама. Надежда стиче звање лекара, 1911. године; дипломирала је са одличним успехом. (1,2) После завршених студија, почетком 1912. године, враћа се у Србију и почиње лекарски стаж на Интерном одељењу Опште државне болнице у Бе о гра ду. У том је бук нуо Пр ви бал кан ски рат. Као и све же не ле ка ри мобилисана је, и распоређена на место управника Резервне војне болнице у Пироту. Била је једини лекар у граду, па је сем војника и официра, лечила и ци вил но ста нов ни штво. (3,4) Почетком Првог светског рата, др Надежда је поново мобилисана и постављена за управника Резервне војне болнице у Ужицу. (3,4) Почетне године лекарског рада и ратне године у периоду 1912 1918. године, др Надежда је провела лечећи цивилно становништво, војнике и официре. Током епидемије тифуса, и сама је оболела, али и преболела, са последицом тромбозе леве ноге. После опоравка, током 1915. године премеште на је у Ре зер вну бол ни цу у Ва ље ву, где оста је све до по вла че ња вој ске и становништва. У јесен те исте године, долази у Чачак, где је затиче окупација. Радила је као заробљеник на Хируршком одељењу војне болнице. (3,4) Почетком јануара 1916. године, прелази са сестром Љубицом која је била зубни лекар у Београд, где је све време окупације радила на Интерном одељењу Опште државне болнице. (3,4) У јануару 1918. године одлази у Санџак где бесни епидемија пегавог тифуса. Распоређена је за шефа Интерног одељења Резервне војне болнице. Лечи цивилно становништво, пуна три месеца, првенствено муслиманке које нису дозвољавале да их лече мушкарци. По повратку у Београд, наставља да ради у Општој државној болници до завршетка Првог свет ског ра та. (3,4) За ратне заслуге у Балканским ослободилачким ратовима, одликована је 12. маја 1913. године Орденом Светог Саве V р е да. (3,4) После ослобођења, почетком 1919. године одлази на специјализацију педијатрије у Париз код професора Марфана, тада једног од најчувенијих педијатара, доајена париске педијатријске школе, у Hopital des enfants malades. Током специјализације радила је на свим одељењима поменуте Дечије болнице: новорођеначком, инфективном, амбулантном, јаслама и обданишту. Редовно похађа наставу и завршава курс из пуерикултуре, на ком стиче потребна знања из хигијене, неге и патологије деце најмлађег узраста. (3,4) Професор Марфан је докторки Надежди посвећивао посебну пажњу пружајући јој максималну помоћ током специјализације: омогућио јој је 252

да се упозна са радом и других педијатријских установа у Паризу. Посећивала је библиотеку Медицинског факултета и упознавала се са начином како се припремају стручни радови. (3,4) Своје слободно време, док је боравила у Паризу, користила је за упознавање француске културе и уметности; посећивала је музеје и уметничке галерије, стицала познанства и пријатељства са француским педијатрима. (3,4) После двогодишњег боравка у Паризу, по доласку у Београд, на предлог др Андрије Штампара начелника у Министарству народног здравља, Надежда пише и објављује врло детаљан извештај о свом раду у Паризу, који је штампан у Гласнику Министарства народног здравља у марту 1920. године, под насловом Борба са дечијом смртношћу у Француској. (2,6) У свом извешају изнела је многобројне податке о резултатима рада француских педијатара: указавши на смањену смртност одојчади, која је била почетком 20. века доста висока у земљама широм Европе (Баварска, Пру ска, Аустри ја, Ср би ја). А као во де ћи узрок ове на во де се црев не и респираторне инфекције. Последица високе смртности одојчади била је последица лоше превенције заразних болести, недовољне просвећености и сиромаштва родитеља, а пре свега погрешне исхране одојчади. (2,4) Док је боравила у Паризу, у Француској су учињени значајни кораци у здравственој и социјалној заштити мајки и деце. Основане су установе Consultations des nourrissons ( Консултације о деци ) и Gouttes de lait ( Ка пи мле ка ). На тај на чин је не га и ис хра на одој ча ди би ла под ле карским надзором, а деца која су морала да се хране вештачки добијала су стерилизовано млеко. Основане су јасле за децу запослених мајки, које су такође биле под контролом педијатра. (2,4) У Паризу је 1919. године, основан Институт L in sti tu te et l eco le de pue ri cul tu re ( Институт и школа друштвене бриге о деци ) чији се задатак састојао у стручној едукацији лекара, бабица, дечијих неговатељица и учитељица у здравственој заштити деце најмлађег узраста. (2,4) На основу поднетог извештаја и чињенице др Надежда је предложила Министарству мере које треба предузети како би се смањила стопа смртности одојчади у нашој земљи: превенција заразних болести, просвећивање нарочито сиромашних родитеља, а пре свега када је у питању по гре шна ис хра на одој ча ди. (2,4) Користећи стечено искуство и знање из Француске, на Акушерском одељењу, Опште државне болнице у Београду, 1921. године, уз помоћ др Јована Јовановића др Надежда Станојевић оснива прво Саветовалиште за мај ке у Ср би ји. Убр зо се по ка за ло да је би ло и те ка ко од ко ри сти, јер се из дана у дан повећавао број мајки које су тражиле савете и помоћ. (2,4,6) Исте године приређена је прва Хигијенска изложба у Београду, на којој је видно место имала педијатрија. По идејном решењу др Надежде Стојановић, приказано је како треба да изгледа правилна хигијена, нега и исхрана одојчета. (2,4,6) 253

Др Надежда Станојевић објављује 1923. године књигу Не га одој че та, која убрзо доживљава и друго издање. У књизи су на популаран начин, а на савременим научним основама, изложена следећа поглавља: Смртност и заштита одојчади, Прва нега новорођенчета, Одлике одојчета, Општи појмови о исхрани одојчета, Природно и вештачко храњење, Мешовито храњење, Прихрањивање одојчади и одбијање од дојења, Нега одраслије одојчади, Недоношчад, Урођена слабост новорођенчади и њихова нега и Најчешће болести одојчади. Текст је пропраћен већим бројем фотографија и цртежа. (2,4,6) Године 1925. Министарство народног здравља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дало је повољно мишљење о овој књизи и препоручило да се откупи за варошке књижаре, библиотеке виших женских школа и школе за домаћинство. (2,4,6) Постепено је Саветовалиште за мајке прерасло у Диспанзер за одојчад. Ту др На де жда по чи ње да при ме њу је Бе-Се-Же (BCG) вакцину већ код новорођенчади, а 1927. године уз сагласност Секције Српског лекарског друштва за дечију медицину а под надзором др Миленка Матерног и др Стаје Стајића. Вакцину је припремао у Хигијенском заводу у Београду др Ранковић. Опширан чланак у Српском архиву за целокупно лекарско друштво, објављује 1928. године, где приказује историјат открића и примене BCG вакцине, резултате из светске медицинске литературе, и своје искуство. У закључку овог свог рада износи да је примена BCG вакцине нешкодљива, да нису примећени нежељени ефекти. Стога се др Надежда Станојевић сматра пиониром специфичне имунолошке заштите деце од туберкулозе у Србији. Сем наведеног, објавила је и већи број популарних чланака из педијатрије у часопису Здравље. (5,6) Поред стручног рада у Диспанзеру др Надежда је предавала хигијену у Трећој женској гимназији у Београду, била професор у Бабичкој школи у Београду. У Друштву Срп ска мај ка које је основано 1911. године, у Београду, на иницијативу др Јована Јовановића, развила је своје најопсежније активности као педијатар, радећи у њему од 1921 1941. године. Задаци друштва били су: здравствено просвећивање мајки о правилној нези и исхрани одојчади, како би се смањила смртност деце; пружање помоћи сиромашним породицама са малом децом (пелене, храна за бебе, одећа, обућа, новац) и збрињавање напуштене деце. (4,6) Године 1923. диспанзер напушта просторије у Државној болници, па уз помоћ Министарства социјалне политике и народног здравља које је обезбедило потребна финансијска средства, наставља рад у просторијама у улици Милоша Великог 46. Потом је отворено и једно хигијенско обданиште за децу у близини Диспанзера. (4,6) Ка ко усло ви за рад Дис пан зе ра и об да ни шта ни су би ли за до во ља вају ћи, а ка ко је Ми ни стар ство сма њи ло фи нан сиј ска сред ства, Дру штво Срп ска мај ка за тра жи ло је по моћ бе о град ске оп шти не, ко ја је до не ла од лу ку да се из гра ди Дом у Бран ко вој ули ци, ко ји је отво рен за рад 10. 254

мар та 1929. го ди не. При ло ге за из град њу До ма да ли су кра љи ца Ма ри ја, кње ги ња Ол га, Цр ве ни крст, Рад нич ка ко мо ра и мно ги имућ ни Бе о грађа ни. По диг ну та је ле па и ве ли ка згра да ко ја је из ла зи ла на две ули це, Југ Бог да но ву број 6 и Бран ко ву број 7. Ова згра да ко ја да нас има дру гу на ме ну, али за слу жу је да бу де обе ле же на као зна чај на уста но ва за зашти ту де це. (4,6) У До му Срп ска мај ка би ле су сме ште не го то во све слу жбе здравствене заштите деце, које су биле потребне за један већи град, централна установа био је Диспанзер за мајку и дете са саветовалиштем коју су водили др Надежда и др Вера Јовановић-Ковачевић. Поред њих су повремено у овом Диспанзеру радили као волонтери и други лекари. (2,6) Материнско удружење и његов Дом за нахочад имали су велику улогу у здравственој заштити деце у Србији. Удружење је основано 1904. године на иницијативу др Драге Љочић и др Јована Јовановића, тадашњег шефа Одељења за женске болести Опште државне болнице у Београду. (2,6) Рад Материнског удружења помагале су многе угледне личности у Београду, не само добровољним прилозима, него и добровољним радом на збрињавању и нези нахочади. (2,6) Прве просторије Дома за нахочад биле су у једној приватној кући у Студеничкој улици 31, у којој је крајем 1905. године отпочео пријем деце. Касније је пресељен у кућу Београдског Митрополита у Ресавску улицу број 90, па ка ко су и ове про сто ри је би ле не до вољ не, 1907. го ди не по че ла је припрема за грађење Дома за нахочад. (4,6) Дом Материнско удружење, развија своју пуну активност средином двадесетих година захваљујући ангажовању професора Матије Амброжи ћа и Уро ша Ру жи чи ћа. Рас по ла гао је са 90 кре ве та за одој чад и 20 кревета за мајке. (4,6) У саставу Диспанзера били су Поликлиника за болесну децу, која је радила сваког дана од 8-12 часова и Саветовалиште за здраву децу, које је радило уторком и петком од 3-6 часова после подне. Годишње је лечено око 2.000 деце. Извршено је око 10.000 прегледа годишње. Спровођена је вакцинација против вариоле и вршено кварцовање деце ултравиолентним зрацима. Редовно су одржавана популарна предавања за мајке о хигијени и нези деце, курсеви за неговатељице, и за чланове Црвеног крста, на коме су сем педијатара као предавачи учествовали лекари Хигијенског завода и Дечијег одељења Опште државне болнице. (4,6) У Дому Српска мајка сем Диспанзера и Саветовалишта биле су смештене и следеће установе: Диспанзер за труднице у коме је радио гинеколог др Душан Кусовац, Саветовалиште и амбуланта за кожне и венеричне болести мајки и деце које је водио дерматовенеролог др Радомир Дамјановић, Прихватилиште (склониште) за породиље и новорођенчад, Јаслице за одојчад и Интернат за де цу од 3-6 го ди на, та ко ђе је рад Дру штва об у хва тао и сла ње де це у дечи ја ле то ва ли шта. (2,6) 255

Приликом прославе 25-то годишњице Друштва Српска мајка 1936. године за успешан и пожртвован рад одликоване су др Надежда Станојевић и др Вера Јовановић-Ковачевић Орденом Светог Саве V с те пе на. (2,6) Рад др На де жде у До му Срп ска мај ка тра јао је до по чет ка Дру гог свет ског ра та, ка да је на свој зах тев оти шла у пен зи ју, а сам рад је у До му скоро престао, због недостатка особља и ратних разарања. (2,6) По завршетку Другог светског рата др Надежда поново ступа у службу, постаје управница Дома материнског удружења, који се налазио у лепој, импозантној и великој згради на углу улице Краља Милутина и Студеничке. Данас, је у тој згради смештен Институт за неонатологију Србије. У овој установи радили су наши угледни педијатри, сем др Надежде Ста но је вић, проф. Др Урош Ру жи чић, прим. Др Ми ша Су бић и други... (4,6) У првим послератним годинама, Дом се борио са многим тешкоћама, како кадровским, тако и финансијским. Недостатак дечијих неговатељица решавао се захваљујући добровољном раду београдских девојака које су студирале медицину. (2,4,6) Уз помоћ УНИЦЕФ-а је тек 1948. године, почела трансформација Дома у Завод за здравствену заштиту превремено рођене деце. (6) Одлуком Министарства народног здравља 1950. године др Надежда је раз ре ше на ду жно сти управ ни ка, али је оста ла и да ље на ра ду у овој установи, све до одласка у пензију 1953. године. У међувремену, одлуком тог истог Министарства, додељена јој је похвалница за несебичан и примеран рад као лекара. (2,4,6) Поводом 100-годишњице Српског лекарског друштва 1972. године, др Надежда је одликована Орденом заслуга за народ са сребрним венцем. (6) Рад др На де жде ни је се сво дио са мо на рад у пе ди ја триј ским устано ва ма, ба ви ла се и еду ка ци јом у Ба бич кој шко ли, Шко ли за де чи је не го ва те љи це и на кур се ви ма ко је је ор га ни зо ва ло Дру штво Српска мајка, Цр ве ни крст и Уни ја за де чи ју за шти ту. По себ но тре ба ис та ћи њен рад са мла ди ма, не са мо док је пре да ва ла хи ги је ну у Тре ћој женској гим на зи ји, већ и ка сни је, са бу ду ћим мла дим мај ка ма и ду жности ма ко је их оче ку ју. Са мо тај чин по ка зу је ко ли ко су би ла мо дер на схва та ња др На де жде као пе ди ја тра, ко ја је још та да ми сли ла о пре натал ној за шти ти. (6) Др Надежда Станојевић умрла је 17. јануара 1978. године у Београду и сахрањена у породичној гробници на Новом гробљу. (6) О овој вр ло за слу жној же ни, о ње ном жи во ту и ра ду и зна чај за раз вој српске педијатрије, мало је писано и недовољно се зна, добрим делом због њене изузетне скромности, која ју је красила, а вредно и пожртвовано бавила се педијатријом опуних 35 година. (6) 256

Литература 1. Из Аутобиографије професора др Владимира Станојевића Аcta Historica med. Pharm. Vet. Београд, 1978. XVI II (2): 15-24. 2. Гавриловић В: Др На де жда Ста но је вић-пр ва же на спе ци јалиста педијатар у нас. Српски архив целокупног лекарства 1975. CVI (4) 335-340. 3. Гавриловић В: Жене лекари у ратовима 1876.-1945. на тлу Ју го сла ви је. Издавачко Научно друштво за историју здравствене културе Југославије, Посебно издање, књига IX, Београд, 1976. 4.Лазовић-Милошевић И: Прва Српкиња специјалиста педијатар др Надежда Ста но је вић (03,.07.1887.-17.01.1978.) Ар хив за историју здравствене културе Србије, 1991. XX, (1-2): 107-116. 5. Станојевић Н: О вак ци на ци ја ма по Кал ме ту на аку шер ском оде ље њу Де чи је бол ни це. Српски архив целокупног лекарства 1928. XXX, (12): 974-985 6. Пешић Д.В; Павловић Б. Б:Први педијатри и прве педијатриј ске уста но ве у Ср би ји, Бе о град 2007. стр. 9-38; стр.129-146 257