Кошуља за рат и да видовит будем по предању девет голих баба ћутећи је шију. ( Кошуља )

Transkript

1 ЗЛАТНА ГРЕДА Надежда Пурић Јовановић СЛУЧАЈ КОСТРОВИЋ Горан Лакићевић је под презименом Костровић објавио четири збирке песама, а затим се повукао. Његово певање на необичан начин коинцидира са историјском стварношћу. Размотрили смо опус као да је ко на чан, што не зна чи да сна жна пе снич ка индивидуалност која бије из стихова неће наћи свој нови пут. Корен Костровићевог певања потражили смо у првој збирци Обр ти (Књижевна омладина Србије, Београд, 1986). Индикативан је епиграф овој поезији, који, а да ово није игра речима, заиста представља кључ којим се улази у замак, назовимо га тако, пе сни штва: У ру ци ми кључ кљу ча. Иако на пр ви по глед ово мо же за зву ча ти као младалачко играње речима, многе песме ове збирке сведочиће о таленту који је за свој уметнички проседе изабрао управо игру као основ свог стварања. Песме су подељене у циклусе, што говори о обимнијој и опсежнијој концепцији коју Костровић има при креирању поезије то нарочито долази до изражаја у Миту о каменом уму (Књи жев не но ви не, 1988). За читање Костровића управо и постоји кључ, бу ду ћи да су ове пе сме у збир ка ма постављене ритмом који захтева хронолошки приступ. Тачније, захтева од читаоца одређено ангажовање. Неке песме, отргнуте из контекста, не могу се појмити онако како се поимају унутар збирке, што говори о постојању надструктуре, и битности положаја песама у опусу, од но сно и на ни воу ци клу са, и на ни воу збир ке. Зато ћемо нарочиту пажњу обратити на Кошуљу, уводни циклус збирке Обр ти. Кошуља се тако неће испоставити само као хронолошки почетак, већ ће представљати и својеврсни корен потоњих циклуса, и збирки. Кошуља за рат и да видовит будем по предању девет голих баба ћутећи је шију. ( Кошуља ) Лирски субјект у овој песми у нарочитом је положају. Лик дечака главни је јунак ове по чет нич ке збир ке. А то се ви ди и у од но су на бабе. Старе жене представљају женски принцип који је близак дечачким годинама, помиње се предање, које је у вези са ста ри ца ма, оне му ши ју ко шу љу, а кад се умо ре, игра ју кли ке ре. При су тан је образац за ме не уло га, што ће Ко стро вић че сто ко ри сти ти у свом пе сни штву: игра и иронични обрти, који устаљене фразеолошке и пословичке обрасце распарчавају, те 84

2 онда текст делује као виђен у поломљеном огледалу, или као у разбијеној и поново лепљеној слици чији су делови срасли на погрешним местима, али омогућују да се уђе у метафоричну и метонимијску структуру песме. Кошуља (за рат) наговештава остале песме које представљају опремaње јунака, затим долазе песме о ратовању, и о стању после рата. Иако нема епских елемената на нивоу поетског дискурса, циклус је састављен као одјек епског модела. Тако је на својеврстан начин интерпретиран епски модел (рат), а наговештава се, путем лексеме предања, на чин на ко ји би се мо гла чи та ти ова по е зи ја као аутен тич ни мит ко ји се јед ним ко ре ном спу шта до на ци о нал ног не све сног, а дру ги свој крак пру жа ка модерној поезији, ка универзалном поетском несвесном, које долази из дубина прочитане лектире француских симболиста, као и модерне поезије уопште. Овде се пре све га ми сли на ви до ви тост, ко ја ни је од ли ка са мо на шег ко лек тив ног ми та и предања, већ је и један од програмских задатака Рембоа. Тему видовитости Костровић поново активира, разрађује и продубљује у збирци Загробни сановник (Рад, Београд, 1990). Последња у низу издатих збирки, Велики народни курвар (Све то ви, Но ви Сад, 1997), на чудан начин кореспондира са циклусом Кошуља. Она поседује највећи степен референцијалности у односу на тзв. реалност збивања у нашој, балканској, земљи. У њој Костровић више не интерпретира мит, већ стварност на једном ширем, државном плану. Када је објављивао збирку године, никоме на памет није падао рат. Али је Ко стро вић, спу шта њем у на ци о нал но и ко лек тив но не све сно, за хва та ју ћи са из вора предака, погледао видовито у будућност, баш као у некакво древно пророчанство. У овој по е зи ји су се на чу дан на чин ис пре пле ле пе снич ка и мит ска осно ва, са ак туелном стварношћу. Улазећи у поезију као дечак који се игра, он је, десетак година касније доспео до тумача свега онога што је дошло после рата. Његова видовитост ис по ста вља се на тај на чин као права, из два раз ло га: је дан је ви до ви тост или увид у збивања у стварности, други је увид у будуће сопствено певање које ће бити инспирисано управо том предвиђеном стварношћу. Уводни циклус профилише песника мушкарца са балканског тла. Иако Костровићеве песме имају шири распон, у њима се, фрагментарно додуше, али доследно, конституише нарочит песнички субјект, који пева о темама много разуђенијим него што би то био неки одређени национални епос. Овај младићки говор открива два различита пола ових пе са ма: са јед не стра не је му шки прин цип игре и ра та, де ча штва, а са друге стране стоји колектив старих жена, женски принцип који је у овој интерпретацији много старији, готово матријархатски осликан: Одмори шаке прамајко/ тихо закукај над нашом невољом ( Вретено предања ), или призивање Мајке свих оџака да им да вечеру од пламенова (Буктињу ми спреми/ да јутарњи свет прогорим). Мушки прин цип му шкар ци не пла чу, за звао је же ну да она пла че уме сто ње га или њих, док рат не игре и бо ли тра ју, чак и мно го по сле свр шет ка ра то ва. Ова песма звучи као хаику данашњих послератних дана. Овде је песник, тачније песнички субјект, изашао из својих уских оквира индивидуе и поистоветио се са ратним страдалницима; у дијахронијској перспективи, тек је требало да дођу. 85

3 РАТ НИ МО НО ЛОГ Моје ратне године заборављене Ипак: меци у месу не могу се окачити на заставу Епи лог, по след ња пе сма овог ци клу са, да је иро ни чан обрт це лој ратној авантури. У њој се, међутим, наговештава зрелије и темељније певање које се остварује у Миту о каменом уму, али и у Великом народном курвару. Ова пе сма је ви ше стру ко иронична: према сопственим песмама, тематици, и према себи као песничком субјекту који се бави превазиђеном темом: Упамтимо да ратни сношаји су прошли да дечаци више не иду да се играју сваког дана да сада расту мирније од дрвећа да тај се материјал више не употребљава за грађу куће (читај: књиге) Касније ће ова тема писања и сврхе писања уопште као и питање сопственог песничког позива бити разрађена у циклусу Цедуље мог пероноше, у књизи Мит о каменом уму. Други циклус, Обрти за путописе има нешто разуђенију тематику. У њему је до изражаја дошла фрагментарност и распарчаност Костровићевог певања. У њој се налазе слике и предели који подсећају на галерију гротескних фотографија, на којима се на необичан начин спајају чудно изобличени феномени свакодневице. Субјект и објект мењају позиције (крик жа бе ко ји про ди ре у мо ју но гу, или пак ла буд ко ји нас учи да ућутимо). Овај наопаки свет приказан у сликама-песмама до најпунијег израза долази у готово програмским песмама које су есхатолошке визије. Касније ће се ти фрагментарни текстови, који у Обр ти ма представљају само одломке ужаса и смрти, 86

4 развити у читаву збирку песама које на језовит начин говоре о смрти, виђеној из угла мртвог. Овде су то само изненадна сновиђења која доспевају у песников видокруг. Престрашеност пред силама којима вире слине из носа у Загробном сановнику претварају се у отворено језовито ткање при сусрету са тим силама јачим од нашег поимања. За сад је то са мо ски ца, или цр та ни филм са цр но ху мор ном осно вом: Поданици Сила гракћу ли гракћу клештима улицом хитају хиљаде ишчупаних носева Лир ски су бјект у овој збир ци све стан је свог деч јег/де чач ког по гле да на свет. Де ца често размишљају о смрти, одатле потичу ове инфантилне представе. Отуд ове песме у појединим моментима подсећају на цртани филм у коме се оно језовито и страшно представља сведеним дечјим језиком, задржавајући при том нешто од свог сложеног ужа са, али и ху мо ра ко ји се том ужа су под сме ва. Он се игра, али и на слу ћу је, или предвиђа да ће тај свет, приказан као песничка слика, једног дана постати стварност. Најављује се гротескни смак света, а есхатолошке представе стоје заједно са пропламсајима мира и тишине. Следеће песме можемо посматрати као успелије представ ни ке ин фан тил ног по гле да на свет. Круна ми тог ју тра ти шта ла главу Сиђем са престола до прозора Доле сићушне прилике нешто вичу Скинем круну видим: она си ја па сине и мени Вратим на престо важост положаја Наредим да принесу још једно пиле печено сићушно пи ле баш због шет ње поједено ОБ ЉУ БА ВЕ ЛИ КОГ ДЕ ЧА КА Већи део неба не оставља утисак на мене Понекад само доживим стварање у једноставном кретању облака претећег Уживам што нисам довољно порастао да га ухватим Иако су одво је не у за се бан ци клус, Маг сит них сли ка, ове пе сме су по те ма ти ци блиске онима из Обриса за путописе. Наставља се сновиђење, наставља се потреба 87

5 да се обесвети поезија. Изненадне и случајне визије стоје напоредо са промишљањима о смрти. ДЕ БЛО У бескрајном простору пејзажа који израња из дубоких мисли попуњавајући бедно склад и ширину лежи дебло убогима за седење Моја ће сахрана бити смешна Знам само: припишало ми се А рекли: остани положен Не ма ри: они што су пла ка ли су ме олакшали У овим пе сма ма мо же се при ме ти ти до след но не го ва ње ин фан тил ног дис кур са ста па ње са Дру гим, и за ме на уло га, би ло да су у пи та њу су бјект и објект, или за ме на субјеката. Поремећен однос субјекта и објекта сведочи о дечјем, неиздиференцираном по гле ду на свет. Баш та кве ће би ти и љу бав не пе сме из ци клу са Љу бав ни ша ре ни ше шир оне доследно негују инфантилни поглед на љубав, која је схваћена као шаљива игра: своју драгу хоће да повуче за уво, не би ли чуо ка ко звони њена љубав; или као цве то ви што се увлаче и извлаче из задњице. Тема љубави је само отворена, у каснијим песмама нема је у оваквом, експлицитном смислу. У циклусу Причаоница, налази се по нашем мишљењу једна од најуспелијих песа ма ове збир ке. На пр ви по глед она но си не што од мла да лач ког аче ња, ка ко су то критичари приметили (Љ. Симовић), али ако подробније размотримо ову песму, можемо открити модел по коме Костровић гради неке од песама. ТИ КВА До дај ми ту ти кву да је пукнем да је шутнем да се семе њено сок њен распршти по сеоској васиони да се народ диви мојој нози богатој кад тикве почну као вашке па гамижу по ко жи кад се у бундевама буде живело он да ће ми ногу у музеј ставити 88

6 У овој пе сми при сут на је је зич ка и се ман тич ка игра око ре чи тиква. По јам ти кве у колоквијалном смислу упућује на главу, лобању, али шутирајући је проширује се њено зна че ње на лоп ту, из че га сле ди да се као у фуд бал ској утак ми ци по сти же гол, та ко што ће се она распући, по сеоској васиони, што нас даље води легендарној представи о Кумовој сла ми или Млеч ном пу ту. Су бјект се за тим пре тва ра у оно га ко ме се народ диви. Његова нога је та која доноси богатство, али је представљена, супституцијом метонимијском као богата нога. Затим опет колоквијални стил сликања тикава које гамижу као вашке, и ра сту до раз ме ра у ко ји ма се у њи ма мо же жи ве ти. Ова мит ска пе сма о бо гу плодности, виђеном на сасвим модеран и неочекиван начин, сведочи о талентованом избору лексике која умножава значења на неколико семантичких подручја: у њој су се спојиле језичка-дечја игра, бајка, мит, колоквијализми свакодневице и пророчански интонирано откровење. При свему томе доследно је спроведена логика песме која има своје референце искључиво у језичком свету, и из њега црпе своју енергију. Костровић не користи алегорију, већ се пре може рећи да пише по законима језичких асоцијација, и језичких творевина у песми се нижу слике које су на први поглед неочекиване, али су постављене тако да сачињавају колажно јединство и спајају неспојиво. Ову песму можемо назвати типичном за већину Костровићевих успешних песама, будући да поседује унутрашњу, уметничку логику. Једино у том кључу може се посматрати његова поезија, која, да се послужимо филмском терминологијом, не представља документарне филмове мисли и осећања, већ ствара бајковите филмичне тво ре ви не по ве зу ју ћи на из глед ра зно род не сли ке. Песме збирке Мит о ка ме ном уму одликују се већом кохеренцијом у односу на Обр те..., то је у ства ри сво је вр сни ро ман у пе сма ма. Те ма ти ка је згу сну та, а ти че се питања одрастања и стварања песничког субјекта, који потом твори мит о ка ме ном уму. Уводни стихови сведоче о горчини коју ваља о појас заденути, па можда према овоме треба читати основни тон ове збирке, као превладану горчину. Уводни циклус Пробам себе представља горки билдунгсроман, дат кроз низ песама које певају кључне моменте одрастања и стасавања до песника који се очитава у наредном циклусу Пробам перо. Одгој детета представља у ствари одгој песника у младости шта се дешавало док песник није постао песник. Песме су дате у фантазмагоричним бојама, подсећају на сли ке сна ко ји има сво ју вла сти ту ло ги ку и сим бо ли ку. Основ ни за плет је око не коликих симбола, (или боље рећи амблема) који су опозитно постављени у свету значе ња ових пе са ма, а то су: слон тр ска, ку ла ру па, и ка си ца пра си ца. Пе сме као да представљају непротумачене слике сна (а то је у ствари живот), написане од стране нерефлектованог субјекта, који на тај начин постаје објект доживљаја. Лир ски објект тр пи при ти сак та ти ног сло на, све док га оклоп без бри жни поди јум за игру не одво ји од све та. Лир ски су бјект се кон сти ту и ше кроз за тва ра ње ка спољном свету. Ауторитет рода постаје у времену ауторитет школе, који је такође не под но шљив за су бјект. Супротна тежња субјекта оличена је у митски интонираној потрази за рупом, а што пред ста вља жен ски прин цип. Док је у Обр ти ма жен ски прин цип ви ђен из угла 89

7 дечака коме старице шију кошуљу, овде је већ о генерацијски блиским женским особама. Субјект пролази кроз обред сексуалне иницијације. Другим речима, притисак одозго, од надређених, налази свој излаз у потрази за рупом. На пр ви по глед то је вулгаризована женска представа, али у укупном значењу, та рупа представља безбедни ослонац и склониште од притисака спољашњег света. У песми Игра приказана је сли ка дра ма тич ног су сре та са же ном: Мо крим по зам ку Да се пе сак стврд не да бе де ми и стубови не попусте Дограђујем кулу Из трске излази девојчица Дебела а опасног погледа Док го во ри ка ко имам леп ка иш цр ве ним а она за ди же сукњу У рупу међу ногама гура овећи комад трске па је мо јим име ном на зи ва Хо да и ше пу ри се с њом у себи Показује како сам пишкио по замку: вечита женственост је опонашајућа Чини ми се да док бе жим по вра ћам срж тр ске Ово је пре лом ни су срет, у ко ме се гра ђе ње ку ле у пе ску и бек ство од ужа сног сазнања различитости претвара у своју супротност касније се увиђа да је то заправо почетак потраге за склоништем, а које је праћено болним схватањима, и болном реак ци јом. То је по че так по тра ге за ру пом од ко је је био по бе гао. Драматично и болно сазнање стечено у току игре, у сопственој самодовољности из које заувек бива избачен, очитује се у отварању према женама страховито сазнање да је оно што га у ства ри при вла чи је дан велики ужас, али онај ко ме се те жи (Кад ти отворено пружају/ пружају ти ужас), па за то он же ли да сна жним све тлом оба сја то загонетно и тамно обличје. ЛО ВАЧ КЕ ПРИ ЧЕ II Прст у оку нај леп ши до дир За жену кратко треба рећи: Доњи Киклоп Наше је да у природи у пустоши тражимо веће и теже батине (кажу слепи старци) Рад на сна га: ти и Слон На па дај те кад Киклопи доњи вапе од глади Забити ба ти не у очи Ти бо ље се хра ни Удебљај батину: оне прсте имају (кажу слепи старци) 90

8 Једна од могућих подлога ове авантуре одрастања је и класичан мит vagina dentata, са чи јим се зна че њем Ко стро вић успе шно игра кроз пе сме. Он при то ме за др жа ва дечачки поглед на женски пол, и уверљивим сликама бележи искуство одрастања и претварања у мушкарца, полно обележеног. Прошавши кроз авантуре са женама, достигавши циљ коме је по сили природе тежио, а што је представио језиком оштрим и готово суровим, лишеним сентименталних осећаја, са суспрегнутом емоцијом, говорећи језиком незаинтересованог посматрача, субјект доспева до циља који му се учинио недостатан и бљутав, тако далеко од митског праобрасца: Девојке отварају рупе и засипа ме топла водурина/ Ваљда нису све такви водопади. Овај ци клус за вр шен је ди ле мом да ли да се и груди ста ве под сло на, (а не са мо леђа), будући да је субјект одрастања достигао свој врхунац отац више не постоји, преузета је његова мушкарачка улога, у одређеном смислу, али је ипак, и поред свих са зна ња, остао на по чет ку. Но са да ће ку ла у пе ску, ко ју раз у ме мо као гра ђе ње сопственог света, бити замењена грађењем песама, односно покушајем да се сагради сопствени песнички микрокосмос. Међутим и субјекту-песнику као и субјекту-дечаку и младићу такође прети притисак, слонова, других, што је представљено као пакао, спрам рај ског вр та (по ку ша ја) од ра ста ња: Музика одрастања почиње/завршава се муком у грлу Тад једине гласне играчке су мастиљаве писаљке Следећи одељак у књизи, Пробам перо, садржи циклус Цедуље мог пероноше. У њему је дат монолошки исказ Пероноше, онога који носи Песниково перо и опрему, док је Пе сник у слу жби пи са ња. Од нос над ре ђе ног и под ре ђе ног при ка зан је на сатиричан и хумористички начин. Ова донкихотска ситуација певања, међутим, нема онај свој иде а ли стич ки при ја тељ ски пол: ту је слу га при ка зан као ухо да и пун је потајне мржње спрам свога господара. Он у ствари бележи његове слабости. У последњој песми циклуса види се криминалистички, и трилерски политички расплет, где су обојица само делићи једног већег, државног апарата. Кроз пероношин монолшки исказ, који често укључује и парафразиране речи Песника, објашњени су аутопоетски погледи на песништво и уметност, положај уметника у друштву, у држави. То су у ствари варијације на тему поезије. У њему нема помињања кон крет них ло ка ли те та, или име на, све се од ви ја као у бај ци у ко јој су бит ни са мо Песник, држава односно народ и јавност, и пероноша. Приметна је горка и завидљива речитост пероноше: 91

9 Пред зору кукуричу храбрости и надања. Твоје лице пружа извесну строгост. Али. Како се године проширују у теби се гомилају зенице мртвих. Страх се у очи ма ши ри: знаци краја су колутања, избезумљени погледи. Живи такве узнемирености шаком скривамо, капке склапамо. Ти вежбај укоченост зеница! Превари нас мир ним сти хом... У изазовима непрестане опасности пероноша бележи песнику време не дозвољава да до ка жеш сво ју ко жу, пре та чеш се из јед ног об ли ка у дру ги. За бу ду ће на раштаје намењена је црна летина, а хоће ли они, будући, икада пребројати прстене, го ди не ства ра ња. Пе сник је из дво јен и уса мљен у све ту, а ипак мо ра да пе ва о ње му, јер у ње му жи ви, и не ма дру ги. У костима корење трули: тро ва ће ти срж ако секирама и бакљама те не мо гу ого ле ти до кра ја Ако. Надјачају ли те, сломићу ти руку да не бе ле жиш на ред бе. Знаш и сам: огољени, скресани песници служе им као писари. Овај саркастични и сатирични песнички дискурс, изливена горчина (као у уводној песми књиге) разрешава се ситуацијом издаје: пероноша постаје песник. Крај изгледа овако: Узјахаћу магарца па право у канцеларију пероноша. Величину пера прописују други: и кад ти га на ме њу ју, и кад ти га из вла че из ср ца. 92

10 Теби је био потребнији штитоноша: ја подбадам распеване, а штитим државу. Насловни циклус збирке, Мит о ка ме ном уму, на ла зи се у тре ћем одељ ку, Срастања. Овај свесно створени Мит говори о камену као основи стварања праматери ји од ко је је све на ста ло. Ка мен ов де има и по зи тив не и не га тив не пред зна ке, он је и осно ва и циљ ства ра ња, он је не што што па да на ум, али и оно на че му седи планета. Овај ци клус је још све де ни ји у од но су на прет ход на два, јер се у ње му ва ри ја ци је на тему камена проширују на све области људског живота. Сада је присутан само један симбол око кога се нижу поетске слике. Камен овде, по нашем схватању, означава основни материјал од кога је настао свет. Кроз симболику камена, говори се о принципима стварања и пролазности, али и о свакодневним ситуацијама. Камен је основа ми то по ет ског и ауто по ет ског дис кур са. Из о ста је гор чи на и са ти рич ност прет ход них циклуса, а присутна је пародичност и иронична дистанца спрам стварања. Индивидуалне (пробам себе) и професионалне (пробам перо) фантазмагоричне визије овде су померене на општи удес човека, на универзално значење. Лирско ја овде поседује разбуктану жељу за славом, упркос гневу богова који кажњавају чепркање по стењу. Са друге стране, постоји захтев за активирањем и стварањем, јер време вреба непокретне, али оно и оплоди камен. Упркос страху од пловидбе по стењу ја тре ба да се упу сти у аван ту ру при ста ја ња на од рон: или: Измичем пред одроном остајем будала Да ме је и јед на гро ма да окр зну ла стварање би било савршено Ум камени мери се дубином Загрли каменчугу пусти да те зарони у Нептуново царство Где алге ублажују оштрице стења Под притиском велике воде мисли су ти мехури 93

11 Камен нема само особине материје, већ има и духовне атрибуте. Он је образац и узор онога што се у свету сматра изузетним. Човекова усамљеност у свету, и нејасност и одсуство смисла, у свету у коме се све само дешава, непротумачено. Људи су имитатори, нису интерпретатори, па зато и лирски субјект попут фотографа бележи необјашњиве а видљиве феномене. Појаве се могу само пресликати, али остају непро ту ма че не: Највећи умови појели су своја срца Приближили се камену у мудрости у исмејавању Покажите Оног што од го ле ти хлеб умеси или газећи прокрвари из ње вино Зато је стварање и обрада камена препуштена нашој индивидуалној вољи, и нашим могућностима, па ко како уме, тако и обрађује камен: Мада клешем никад не глачам камен Остављам му суров изглед: где је лепота углачаног глатка попут леда Лако се оклизнеш о / у Ништавило бућнеш Мит о ка ме ном уму завршава се у ћутању. Овде је доведена до краја есхатолошка визија, у којој се појављују стотине утвара, са пијуцима наместо ума и руше постоје ћи свет, а пи јук је оста вљен да од ћу та ња зар ђа. Ове ви зи је о по след њем вре ме ну сли ке су по тре бе да се уна пред по би је и обесвети све оно што представља принцип субјектовог постојања. Пародирање и гор- 94

12 чи на, мр жња по е зи је, са мо су од раз по тре бе да се уни шти та љу бав, из стра ха да то не учи не дру ги. У до ди ру са све том, све се обе све ти, па да је не би свет обе све тио, то аутор чи ни раз гра ђу је оно ство ре но, да би ма кар ту био мо ћан да упра вља, ма кар оним што је кре и рао. И следећа збирка Загробни сановник (1990) има сложену структуру. Сам наслов упућује нас на књигу толико присутну и одомаћену у нашој култури. Смрт је схваћена као сан који треба протумачити, те стога овај загробни сановник представља тумачење смр ти. И у овој збир ци по сто је пе сме чи ји су нам обра сци по зна ти од ра ни је, да кле гротескне мешавине и спојеви онога што је неспојиво, али овде је то представљено на много продубљенији и рефлексивнији начин. Већ у самом животу назиру се обрасци смрти: DAN SE MA CA BRE Ту има мно го мр твих мада то стање прећуткују Бу де се у под не прашину мљацкајући мисле о пасуљу што предвече карлице озвучи у музику претвори Ту има мно го мр твих а мно го мр твих зна ку ћу да уде си у гро бље светлост у капљање свећа јастуке у мермерне плоче Ср ца не мам да их оте рам И мени остаде тек нешто коже на стопалима Не реметећи кућни ред скромним папучама опремљен са пријатељима предвече уз му зи ку да играм 95

13 Ова збирка поседује највећи степен лирског певања, она није више фрагментарно лирична као Обрти, нити је то сижејно уланчавање песама. То су песме повезане заједничком темом, смрти. Поход у онострано овде је интерпретиран на особен начин. Ако испитујемо везу са прецима, овде је продубљена тема видовитости, отворена у Обр ти ма. Да би мо ти ви сао про дор у смрт, од но сно ја сно ви ђе ње тог за гроб ног живота, субјект у неколико песама потенцира начин на који је добио видовитост, јер он је ћорав краљ међу слепима. Извадивши себи око постанем ћорав и онолико видовит колико је око у глави сазрело и за собом видног семена оставило Те ма сан-смрт раз ра ђу је се на ви ше пла но ва и гра на се у ви ше пра ва ца он то лошком, друштвено-политичком, индивидуалном. Костровићеве песме треба, између осталог, читати и као друштвено ангажоване, јер неке од њих говоре о феномену др жа ве и вла сти и по је дин ца у њој. Из овог сло ја по те ћи ће збир ка Велики народни курвар, где се Костровићева тежња види у огољеном смислу. Паралела живот/јава смрт/сан очитује се у јасној слици која најављује егзистенцијалне и онтолошке недоумице у вези са питањем песништва и смисла постојања уопште: кревет замени ковчегом/ тумачи вечност што засниваш. Очигледна је овде лексичка блискост речи снивати-заснивати-сановник, која продубљује значење сна као свакодневне смрти. По епиграфу, сановник је прилагођен смртницима овог поднебља, садржи седам или више протумачених смрти, а и уређен је та ко да се лак ше пра ти тан ка нит жи во та. Та ко да веч ност ко ја се за сни ва ко ре спондира са танком нити живота. Склоност нашег народа ка мистичком тумачењу живота, ко је се огле да у су је ве ри ца ма, до би ла је из раз у на сло ву књи ге. Аутор се овом збирком уда ља ва од мит ског обра сца, би ло да се осла ња на еп ску тра ди ци ју, би ло да тво ри властите митове. Овде се снижава тон митског певања, и пародира се кроз форму сановника. Седам протумачених смрти односи се на седам стваралаца аутора, међу који ма је Ко стро вић са крио се бе, али је у са др жа ју от кри ве но да се у јед ној од пе са ма говори о њему самом. Помињане ствараоце можемо тумачити као Костровићеве поетске претке, узоре, или пријатеље: Пре свега то је Аполинер, чије је презиме преузео, посрбивши га, затим Мајаковски, Вијон, Шекспир, Моцарт, Андрић. Ова мистификација везана је за ауторов одлазак из поезије, који је ова збирка требало да представља. Мотив костију варира се у више песама. Најпре, смрт, или загробни живот описан је као комад историје у чијем је пресеку хаотична смеса костију, коју ваља протумачити. Кости имају неколико значења унутар ове збирке. Значење костију повезано је и са речима, али и са земаљским деловима човека, оним непролазним, што одржава фор му чо ве ка као та квог. 96

14 СА ВЕТ ДО МА ЋИ ЦИ Омањи тањир насред стола стави док жвањкамо да ту речи бацамо Речи кости хрскавице Речи које не можемо сажвакати нити целе прогутати У ђу бре их не ба цај не го псу дај да се њима добро наједе да нас после њима лајући за срце добро уједе срж коју нисмо умели из речи изрећи Да би оп стао у сво јој протумаченој смрти, би ла му је ду жност да се бе очи сти од костију, или да се његове кости оставе комшијском џукцу. У песми Слобода откривена је веза између костију и материје. Просторно кости су доле, а слобода и птичји лет су оно што је горе, што превазилази тај усуд. Кости онемогућују слободу, дозвољавају је само птицама које су створења са шупљим костима. Када говори о слободи, а судећи по другим песмама, он не посматра ствари само онтолошки, већ и у друштвеном и др жав ном сми слу, јер мно гих сло бо да ни кад не ће ни на но ге ста ти, а ка мо ли летети, јер су њима кости у вражјим материцама. Ове песме представљају и нешто транспарентнију слику појединца у велеграду, односно ближе су тзв. предметној, препознатљивој реалности, него што је то случај са претходне две збирке. Приметан је и нешто озбиљнији однос према питању државе, власти и уређења. У песми Писмо из пећине Алтамире успоставља се неуобичајен контраст између пећинске слике која траје миленијумима, и савременог човека на фотографији који нестаје у тренутку. Есхатолошке слике смака и катастрофе већ имају нешто изоштреније обрисе, а уопштени страх субјекта у свету конкретизује се у страх на улицама: Велеград претворен у ватромет простака. Ми што смо преплашени истрчали носимо исте пиџаме Јевтине видим запаљиве 97

15 Приказује се недостатност поезије, и немогућност да се њоме нешто постигне, у друштву. Песма Аполинеру поручује: а згужваним песмама/ једва да можеш/ место завоја зауставити крварење. Отва ра се и пи та ње пе сни ка, ви ше ни је то ми то ло шка пред ста ва, већ је та представа налик моралистичкој параболи: ИГРА СЕН КИ И мајушна чаша ракије има своју сенку и мајушни песник има је Понекад зид чист осве тљен за игру: на ње му пе сник ве лик и црн држи издужену чашу црног пића пуну Мајушни поета испија мајушну чашу ракије а сен ка са зи да му наздравља: велики искапа своју витку чашу Црн као пи ће у њој Црн као да љушти мастило које би мајушни само упропастио Објашњавајући сопствену смрт, којом је мотивисан нестанак из књижевности, пе сник ка же да ће умре ти у се би као рад ник у по љу. У пе сми Вре ћи ца ча ја, при казан је иро ни чан от пор смр ти, ко ја се не ту ма чи са мо као сан, већ и као ша љи ва игра, црни хумор на сопствени рачун: Ако ме смрт пресретне рецимо у Енглеској Нестрпљиве ми кости не хладите непотребним преношењем тражењем родне груде Не Покопајте их баш тамо после подне У пет гробари ковчежић мој више пута спуштајте више пута дижите мислећи како у кључалу воду га урањате Протресите Процедите ме као просту мешавину костију и месишта и мало времена ми дајте да зацрним стране земљане шоље о ко ју ће се онај божји прст опећи Свој положај песника и тумача смрти, тачније своју песничку смрт мистификацију открива у следећој песми: 98

16 Начинио од дасака што живот значе јевтин ковчег Играм Да јем се Глумим Поклањам се Црви су тапшали попут сваке публике аплауз изједа полако У одељ ку Мо ра ду бо ког сна, смрт је пред ста вље на као мо ре, а што и је сте у бли ској етимолошкој вези: море и морити. Симбол живота који је традиционално представљен као пло вид ба мо рем, Ко стро вић пре о бра ћа у сим бол смр ти, јер оно је крв ник који у себи крије гробове морнара. При крају збирке је поново црнохуморна визија гробара који грабе лобање, као да пливају. Иначе, у вези са водом је по јам лобање, као што су ко сти ве за не са зе мљом. ЗЕ МУН СКО ГРО БЉЕ Дунав би морао знати како из њега захватам машту Ведро лобањо ведро Неће ми раку прелазити као пресахло корито Велики народни курвар, (1997) већ са мим сво јим на сло вом го во ри о пот пу но другачијем дискурсу, другачијем у односу на избор тематике, од претходних збирки. Овде је забележено време од пре десетак, или тачније једанаест година, време после сма ка све та, бак те ри о ло шки не ис прав но. Ми то по ет ска и мит ска осно ва Ко стро вићеве поезије сведена је на потпуно колоквијалан израз, лишен замршених вишеструких метафора. Остале су само црнохуморне и сатиричне игре речима које треба да посведоче о актуелним, за то време, (али и данас нису далеко од актуелности), збивањи ма, и уоп ште по ја ва ма у дру штву ко јих се лир ски су бјект ових пе са ма гну ша, и ко је презире, чинећи то на отворен и транспарентан начин. Пе сник се по ву као са тро на не до дир љи ве и уз ви ше не, аути стич не по е зи је, и дубоко је загазио у афористички приказану стварност, не либећи се да моралном оштрицом за се че у не га тив не по ја ве у дру штву. Као да се По е та су срео са ствар но шћу ко ја је извршила толико бруталан притисак, чему се није могло одупрети осим њеним властитим тривијалним и сведеним једноставним језиком. Та поезија писана је по захтеву времена, коме је дао свој печат ( Тај вечити осмејак ), чиме се мотивише стармали и афористички дискурс ове поезије. Са митског и поетског трона, песник се спушта у огољену и транспарентну сатиричност и инвективност. Типичне појаве савременог 99

17 друштва, те бележење актуалних збивања после рата који је оставио за собом пустош на коју нисмо навикнути: све од тог твог ши ро ког погледа на свет, све морало се сузити Али конфликт са стварношћу није лако превазићи, будући да је ова земља породична успомена. Толика буђ и рђа, сатиричним речником, настала је од превеликог заноса хлеба и гвожђа. У одељ ку На ци о нал-би знис озна че не су по ја ве ти пич ни пред став ни ци и симболи нашег времена: узгајивачи корова, корумпирана власт, издаја принципа људскости. Миротворци пружају своје прсте уместо оних који немају чиме да се рукују, затим отворене игре са лажима које се издају за истине. У песми Кротитељска беда на занимљив начин приказано је сиромаштво, које није само телесно, већ и духовно си ро ма штво: девет дугих гладних година колико тачка траје Беда ће упорно покушавати се би за врат да стане У оваквој атмосфери лицемерства, песник остаје непомирљив, чиме уједно и објашњава своје одсуство из јавности: за литар вина ни кад не бих пи сао хвалоспеве тиранину нити бих ради вина народу певао Положај песника је у неодређеној нигдини: издан и од власти и од народа, остаје му да бе ле жи сли ке рас па да, и да но ти ра оно што је сви ма до бро по зна то. Отуд је зиком пам фле та кри ти ку је. У одељку Језик на више начина објашњава се потреба за певањем, која је тек са да, у но вом све ту, ли ше на сми сла. Ипак, на не ки на чин го вор по ма же у све ту у ко ме ви ше не ма пра вих зна че ња, и у ко ме је мо гућ са мо бле бет: 100

18 речима се ипак уста лакше испирају ( Бле бет ) лучиш ваљда мало лучи тек да не ска паш у та ми ( Је зик ) По тре ба за го во ром и пе ва њем оста ла је у тра го ви ма, тек да се не ска па у та ми. А аутобиографски интонирана песма Пошто мит створих јасно сведочи о песниковом опредељењу: Повлачећи се по самоћи че кам да ме сла ва стиг не и та ко за гуз ушти не да ми обрашчић порумени: постиди ме слава која пред јавношћу не преза да отворено покаже шта од мене заузврат очекује У циклусу Тањирић за костур црнохуморним тоном говори се о последицама распада који има гротескно-мрачни израз. Око за око говори о вађењу и размени очију, а Имобилизација на саркастичан начин изобличава нељудско поступање са жр тва ма: Шта има ве зе имаћете протезе Молим без патетике око протетике Други ће синови имати протекцију Сва ки по сто но гу очију и леђа О цурицама и да не го во рим Или пе сма По ло жај ко ја го во ри о ва тро ме ту ко ји от кри ва где смо, али нас је не могу ће от кри ти јер смо се уко па ли бо ље не го што би нас уко пао и нај ве шти ји гро бар. А као закључак, Костровић износи сумњу у поновно братимљење и зидање, како би несрећа, ове наше Трагеме, била потпуна. Збирку односно опус закључује песма у којој смо надиграни, унапред побеђени, смешно поражени. Песник иступа из поезије. О ПО СЛЕД ЊЕМ СМЕ ХУ Ко се последњи смеје смеје се најслађе Мука да те спопадне: Кре зуб му осмех а смех кркљање То се цери несрећа којој се подсмевало 101

19 А када увиди заблуду раширене пословице већ је све изгубила и не ма шта да до би је до лажне вилице да још ма ло свету жвањка око своје правице (2008) 102