САКАГИЈА (MALLEUS) ЗООНОЗА У СРБИЈИ ОД 1800-1960. Др сци. вет. мед. Зо ран Јев тић Секција за историју медицине Српског лекарског друштва Сакагија (Malleus) остали називи: Гунтураћ, Бале, Балавац, Сараџа, Санкрагија, Рмија, Армија, Смркавост, Црв, Слина, Роц (Rotzz) је веома опасна заразна болест копитара-equida (коњи, магарци, мазге, муле), ређе месождера у зоолошким вртовима и циркусима (пси, лавови, тигрови), а преноси се и на човека зооноза. Хроничног је тока. Одликује се стварањем улкуса и чворића на кожи, слузокожама и унутрашњим органима. Узрочник је непокретни Грам негативни плеоморфни штапић Pseudomonas mallei (1975) ранији назив Bacterium seu Corynobactterium, Pfefferela mallei који нема цилије и не ствара споре. У организам доспева путем загађене хране или воде. Осетљив је на сунчево светло, спољашњу средину и дезинфицијенсе. Једна је од најстаријих познатих болести. Њу су познавали и описали Аристотел (384 322), Хипократ (460 375), Плиније Старији (23 78 п. н. е). Најпознатији војни марвени лекар римског царства Апсирт (Apsyrtus Clazomenius) из Мале Азије (око 290 350) детаљно је описао сакагију. Знао је да се преноси са животиње на човека. Римски војни писац Вегеције (Publius Vegetius Renatus, 450 510) је писао да се ова бо лест мо же ја ви ти у два об ли ка: но сном и ко жном и да се ши ри по себ но у ратним условима. Прилепчивост ове болести била је позната у 17. веку. Ван Хел монт (Van Her lmont) је 1682. по ста вио хи по те зу да је са ка гија идентична сифилису код људи и да заражени људи могу инфицирати животиње и обрнуто. Упутство о обавезној дезинфекцији штала написао је Гаспар Суние (Gaspard Saunier) 1734, а упутство за убијање оболелих животиња и издвајање сумњивих 1741. Гарсол (Garsault) и Буржела (Bourgelat) 1764. У Данској су на осно ву огле да Абилд гар (Abild gard) и Вил борг (Vil borg) до ка за ли да је сакагија прелазна болест и да се преноси аерогеним путем капљицама, а да је крв болесних животиња мање вирулентна у односу на секрете и гној, а да сасушени узрочник губи своју активност на темпаратури од 45ºC. По чет ком 19. ве ка до шло је до су ко ба ми шље ња две по зна те и пр ве у свету основане ветеринарско медицинске школе, једне из Лиона (1762), 223
у ко јој су твр ди ли да је са ка ги ја за ра зна, и Ал фор ске (1765) у ко јој су твр дили да болест настаје сама од себе као последица држања, чувања и исхране. Да је сакагија прелазна болест, доказали су 1868. Герлах (Gerlah) и Болин гер (Bo lin ger). Узроч ни ка бо ле сти про на шли су Ле флер и Шиц, 1882. и да ли му име Bac te ri um Mal lei. Руски марвени лекари Хељман и Каљњинг су 1890. пронашли Малеин (Malein) алерген, чиме је олакшано проналажење заражених грла и убрзан рад у сузбијању и искорењивању болести. Серолошке методе реакција везивања комплемента, аглутинација, преципитација и др. уводе у дијагностику Шуц (Schütz) и ученици. Један од најзначајнијих епизоотиолошких проблема у Србији од почет ка 19. па све до по ло ви не 20. ве ка пред ста вља ла је са ка ги ја ко ја је конач но ис ко ре ње на 1960. Ова бо лест би ла је про блем за мно ге европ ске и ваневропске земље. Ширењу болести су доприносили ратни сукоби, трговачки каравани као и набавка животиња из иностранства. О сакагији први писани траг налазимо у Хи по ло ги ји, првој стручној књизи објављеној у Кнежевини Србији 1862. на српском језику од стране марвеног лекара Јована Геца који ову болест назива Гунтураћ и о њој пише: Ту бо лест, ко ју су ста ри пи сци још пре 1500 го ди на опи са ли као гадну, неизлечиву и прилепљиву коњску болест, врло отровну, дуготрајућу и неизлечиву и само је код коња и коњског рода првоначална права њихова болест. Одмах наставља са писањем о Буби (сакага-сараџа): То је болест својствена коњима, дуга и прилепљива и више пута дође са гунтураћем с ким је мно го сро дан. Та бо лест ле жи са мо у сок си са ју ћим жи ла ма осо бито под ко жом, јер су жле зде по це лом те лу раз гра на те. Та бо лест до ђе или са ма од се бе или се до би је од дру гог ко ња. Нај бо ље се та кви ко њи ле че на па ши а чво ри ћи се ис пр же гво жђем, јер се до да нас не зна за дру ги лек. И та болест спада под надзирање полицијске структуре као и гунтураћ. Први Про пис о гун ту ра ћу-са ка ги ји об ја ви ло је 14. но вем бра 1864. Министарство унутрашњих дела Србије, а упућен је свим окружним начелствима управи вароши Београда и Мајданпека. У њему се говори да се болест јавља код коња, мазги и магараца и назива се прилепчиви гунтураћ (са ка ги ја, Mal le us, Роц/Rotzz) а слич на јој је бо лест црв (са ра џа, Farsinimus, Wurme). Обе су опасне и прилепчиве како за животиње тако и за људе. Јавља се код наведених животиња услед лоше исхране и неге и пре те ра ног ра да. Да би се спречило даље ширење болести, Министарство унутрашњих дела скреће пажњу полицијским властима да обрате пажњу да власници никоме не продају болесну или на болест сумњиву стоку нити је из во де из ста ја, већ да о то ме од мах оба ве сте власт и по ли ци ју, а она ће да на ре ди да све оста ле жи во ти ње ко је су ту би ле пре ме сте у дру гу ста ју и ста ве под над зор од 20 да на, ка ко би се уве ри ли да се и оне ни су за ра зи ле, а бо лест пре не ла на дру ге жи во ти ње ван ста је и на љу де. 224
Како су све течности гној из носа и рана заражене животиње прилеп чи ве, па се пре ко ње мо же бо лест да ље пре не ти, то се за бра њу је употреба истих судова код здравих и болесних коња. Људи који чувају болесне коње да се упозоре да озбиљно мотре како им ништа од течности болесних животиња не би доспело на балаву покожицу слузокожу носа и уста, спољну кожу или повређену кожу, јер ће у том слу ча ју бо лест пре ћи на чо ве ка од че га ће пре или ка сни је умрети зато што је болест неизлечива. У слу ча ју да се бо лест пре не се од јед ног ско та на дру гог, или од скота на чо ве ка вла сник жи во ти ње ће од го ва ра ти, по себ но ако је знао о каквој се бо ле сти ра ди. Ле че ње је не си гур но, ску по, ду го тра је, а вла сника бо ле сне жи во ти ње до во ди у си ту а ци ју да од го ва ра. Нај бо ље је та кву жи во ти њу од мах уби ти и за јед но са ко жом ду бо ко за ко па ти у зе мљу. На тај на чин се из бе га ва од го вор ност, ште ди но вац, а ста ја у ко јој је за ра жена сто ка бо ра ви ла до бро се очи сти и про ве три, а ја сла и оста ли при бор опе ру. Вла сни ци ма ко ји су же ле ли да чу ва ју и ле че бо ле сне жи во ти ње, то је би ло до зво ље но али под усло вом да се при др жа ва ју про пи са. Овакве жи во ти ње ни су сме ле да се ко ри сте за про да ју, ис хра ну љу ди и да се из во де из ста ја. Ко се ни је при др жа вао ових про пи са, од го ва рао је по закону. Об ја вље на су још два рас пи са и то 13. сеп тем бра 1877. Сбр. 1798. и 29. ок то бра 1877. Упу ће на су свим на чел стви ма и упра ви ва ро ши Бе о- гра да и Мај дан пе ка, а овај дру ги свим на чел стви ма и упра ви ва ро ши Бе о гра да. У првом распису од 13. септембра, неки марвени лекари су послали до пис Ми ни стру вој ном у ко ме из но се да има до ста ко ња из про шлог рата (Пр ви срп ско тур ски рат 1876) ко ји бо лу ју од Гун ту ра ћа, Ро ца, а ни су убијени већ се чувају у коњушницама са другим коњима што је у супротности са Расписом министра унутрашњих дела од 14. новембра 1864. Сбр 2237 Пре по ру чу је се тим на чел стви ма и тој Упра ви да обра те па жњу преко полицијске власти да пазе на коње који болују од те болести и нареде да се са њима поступи онако како је то расписом прописано. Другим расписом Министар унутрашњих дела скреће пажњу свим полицијским властима на распис од 1864. и шаље одређени број штампаних примерака ради знања и управљања. Ђорђе Радић у својој књизи Домаћи живинарски љекар објављеној 1869. пише о сакагији, знацима болести, дугом трајању, неизлечивости; да су узроци болести лоша храна и вода, нечистоћа, претерана употреба пастува у припусту, прехлада, прилепчивост услед употребе заједничких су до ва и опре ме. Бо лест је ја ко опа сна по чо ве ка, по себ но ако му коњ ка шље или фрк не у ли це и очи. На кра ју го во ри и о по у ча ва њу ко је је издало Цесарско краљевско министарство унутрашњих послова у вези са чишћењем стаја у којима су боравили коњи оболели од сакагије а односи се на начин дезинфекције објекта. 225
Сакагија је била присутна стално у Србији и наносила је осетне губит ке. У пе ри о ду од 1857 1873. уги ну ло је 95 ко ња, а 1879. уги ну ло је јед но гр ло а пет на ест је уби је но. 1880. уги ну ло је и уби је но 46 гр ла. Пра ви ло о ме ра ма пре до хра не и дез ин фек ци је од са ка ги је и још не ких за ра зних бо ле сти, са опи сом са ка ги је код ко ња и љу ди об ја вље но је 4. ју на 1880. Аno 1002, а на пи сао га је глав ни мар ве ни ле кар у Ми ни стар ству вој ном, Франц Бен ђик. Оно је ва жи ло до 1908. кад су об ја вље на Прави ла о спре ча ва њу сточ них за ра за. Би ло је на за вид ној на уч ној ви сини и у скла ду са та да шњим на уч ним са зна њи ма. За кон ски про пи си об ја вље ни пре 1881, пре бак те ри о ло шке ере ка да се још ни је зна ло о бак те ри ја ма као узроч ни ци ма бо ле сти, има ло је у од но су на да нашње при ли ке не на у чан и не стру чан при ступ у ре ша ва њу ве те ри нарско ме ди цин ских про бле ма (про фи лак са, ле че ње, су зби ја ње и ис коре њи ва ње за ра зних бо ле сти жи во ти ња, дез ин фек ци ја и сред ства за дезинфекцију). У чла ну 29 За ко на о за шти ти од сточ них за ра за уоп ште и о ме ра ма за угу ши ва ње тих за ра за од 30. мар та 1881. го во ри се да сто ка обо ле ла од са ка ги је мо ра од мах да се уби је, а сум њи ва гр ла да се др же одво је но под надзором власти. Њихово лечење могу вршити само марвени лекари. Надзор сумњивих грла, дужи од шест недеља, пада на терет власника. У случају да власник ту обавезу не жели да прихвати, власт је наређивала да се посматрано сумњиво грло убије. Ако је у ис тој ста ји где бо ра ве бо ле сна или сум њи ва гр ла би ло и других жи во ти ња, оне су мо ра ле да се др же одво је но и да бу ду 60 да на под сталним надзором марвеног лекара. Ако се прегледом установи да су животиње по истеку овог рока потпуно здраве, могле су да буду у саобраћају. Сре ска власт је мо гла да одо бри упо тре бу та квих жи во ти ња за рад у дотич ном ме сту, док су здра ве, уз ме ре опре зно сти, а мо гла је да на ре ди да се сумњиве животиње, на којима се покажу знаци који су довољан разлог да се посумња на сакагију, убију. Ако зва нич ни мар ве ни ле кар из ја ви да бо лест по сто ји, или да је на основу одређених знакова сумња оправдана; или ако се под датим околностима, другим мерама које би овом закону одговарале не може постићи заштита од даљег ширења те болести. Месна власт је могла да нареди када се стока која болује од сакагије, којој је забрањено кретање и употреба или се налази ван одређених просто ри ја и на та квим ме сти ма где јој је при ступ за бра њен од мах уби је. Лешеви стоке угинуле од сакагије морају се на нешкодљив начин уклонити заједно с кожом и длаком. У чла ну 29 упут ства Ми ни стра уну тра шњих де ла од 1. ју ла 1881. СН 2596. о вр ше њу за ко на од 30. мар та 1881. год. О за шти ти од сточ них за ра за уопште, и о мерама за угушивање тих зараза, а од но си се на са ка ги ју коња, магараца и мазги, марвени лекар сматра да су од сакагије заражене не са мо оне жи во ти ње ко је на но сној слу зо ко жи или на ко жи има ју 226
сакагљиве чворове или гризлице (ране од чирева) већ и друге знакове карактеристичне за ову болест. Такве коње треба одмах убити. У случају да званични марвени лекар не може са сигурношћу на основу постојећих знакова да утврди да је у питању сакагија, а постоји сумња, таква животиња ће се издвојити и ставити под надзор власти све до мо мен та док се не уста но ви пра во ста ње. За ту свр ху од ре ђу је се по себан чу вар и одво јен штал ски при бор. Ако би се та ко бо ле сне жи во ти ње нашле у запрези, примениће се одредба члана 29, став 6. Животињу треба одмах убити чим се знаци болести јасно испоље. У случају када надзор сумљиве животиње траје дуже од шест недеља, а вла сник не же ли ви ше да сно си тро шко ве чу ва ња и над зо ра, та се жи воти ња уби ја ла. Контрола коња сумњивих на болест а налазе се под надзором мора се вр ши ти сва ких 14 да на, а за то вре ме се ови ко њи не сме ју пре ме штати у друге стаје или дворишта без дозволе полицијске власти. Привидно здраве животиње, стављене под надзор на територији општине могу се ко ри сти ти са мо за рад ако то до зво ли по ли циј ска власт под усло вом да се не сме шта ју у дру ге ста је и да се др же одво је но од дру гих ко ња. Ако се власници ових коња не би придржавали прописа, животиње ће им бити одвојене и затворене. Лица која долазе у контакт са коњима сумњивим на сакагију треба упозорити да се ова болест лако и врло опасно преноси на људе. Чувари болесних животиња треба да воде рачуна да им слина и гној не доспеју на ли це и ру ке, да не уди шу ва здух ко ји жи во ти ња из ба цу је, да се не задржавају дуже у стаји и не спавају у њој и не користе покриваче којима су покриване животиње. У раду са животињама сумњивим на болест треба водити рачуна о хигијени руку, треба их прати раствором карболне ки се ли не и има ти га увек при ру ци, а оде ло очи сти ти. Са бо ле сним или на болест сумњивим животињама, без обзира где се налазе, треба поступати према прописима овог правила тј. обавестити дотичну среску или оп штин ску власт ра ди да љег по ступ ка. Ако се у не ком ме сту по ја ви више случајева болести, а постоји могућност ширења, окружна полицијска власт ће наредити окружном марвеном лекару да прегледа све коње на општини или неким од њених делова. Лешеви животиња угинулих од сакагије или црва морају се уништити, термички или хемијски или закопати, а кожа исећи унакрст. Дезинфекцију заражених стаја, алата, запрежног прибора, треба обавити брижљиво, а оштећени алат, уларе, поводнике, колане, амове, покриваче, треба спалити. Ако би у ста ји у ко јој бо ра ви ви ше гр ла са мо је дан коњ обо лео од сакагије, а при том није мењао своје место, довољно је извршити дезинфекци ју тог ме ста на ко ме је био, као и ле во и де сно по јед но ме сто до ње га. У случају да је оболело више грла, онда се вршила дезинфкција целе стаје ма колика била. Дезинфекција је обухватала руде, рукунице у које су 227
упрезани заражени коњи, конопци, ланци, кола којима су транспортована уги ну ла гр ла као и ли ца ко ја су ра ди ла те по сло ве. Да је зараза угушена објављивано је онда када се све на сакагију сумњиве животиње убију или оздраве и када се на животињама за време надзора не појаве никакви сумњиви знаци и изврши дезинфекција. У прилогу Закона објављене су и Поуке о знацима сточних заразних боле сти ко је се по ми њу у чла ну 1 За ко на од 30. мар та 1881. за кључ но са говеђом кугом. О сакагији и црву коња, магараца и мазги се пише следеће: Ова болест искључиво напада коње и настаје само услед заразе. Болест се лако препознаје јер се јавља на видљивим местима тела. Када се појаве промене карактеристичне за ову болест на слузокожи органа за дисање и носа тада називају сакагија, а када се појаве на кожи онда се зове црв (кожна сакагија). Болест дуго траје и завршава се угињавањем животиње. Носна сакагија се одликује следећим знацима: у почетној фази се јавља житка течна слина из носа која је зеленкасто жута или пепељева, касније постаје лепљива, густа, грумуљаста и прљава и често излази само из једне ноздрве. Под вилицом се примећује квржаст оток величине лешника до кокошијег јајета, који је тврд, неосетљив, мање покретљив, на ла зи се са стра не бли зу ви ли це, на оној стра ни ода кле те че сли на. На слузокожи носне шупљине а посебно на носној прегради виде се мале тврде бубуљице од којих постају најпре пљоснате а потом дубље гризлице са извраћеном као изгриженом ивицом и са прљавим пепељастим дном. Ове промене се могу видети ако се налазе близу уласка у носне шупљине, а ако су лоциране дубље могу се опипати прстом. Сумњивом животињом се сматра она на којој се примети једна бубуљица или гризлица, а ако се примети истовремено више бубуљица или гризлица животиња је заражена. Код плућне сакагије прве промене се јављају у плућима, душнику и гркљану. Такве животиње постепено све теже дишу, кашљу и мршаве, ка шаљ је сув и про му као. Може проћи и неколико месеци док се не појаве први знаци. Такве животиње се могу сматрати сумњивим, а посебно ако су биле у контакту са за ра же ним жи во ти ња ма. Црв кожна сакагија: на различитим деловима тела јављају се мали округли чворићи величине лешника до ораха. Брзо се провале и из њих излази тегљива жућкаста или гнојна течност. Од тих чворића настају гризлице са задебљањем и посувраћеним ивицама и прљавим сланинастим дном. Гризлице се постепено увећавају и из њих излази слузав, прљав гној који улепи длаку. Између гука и гризлица појављују се понекад ото ци у ви ду ко ноп ца, а че сто отек ну и лим фни чво ро ви жле зде, на грудима и између бутина. Понекад отекне једна или друга, а посебно зад ња но га, оток је ра ши рен и је дар, по ње му се ка сни је ја ве гу ке и чво рови који се током времена претворе у сакагијске гризлице. Када сакагија траје дуже, животиње нагло мршаве, убрзано дишу и непрекидно кашљу 228
и изгледају јако лоше; длака је тамна, испод прстију и трбуха појаве се отоци мекани као тесто и животиње угињавају услед изнурености. У неким ситуацијама јављају се знаци сакагије са јаком грозницом услед чега животиње угињавају у року од 8 14 дана. Из го ди не у го ди ну број уги ну лих или уби је них гр ла у окру зи ма и у вој сци је ва ри рао: од 20 гр ла 1890, 90 гр ла 1893, 79 гр ла 1901. и јед но гр ло 1911. Сакагија је представљала епизоотиолошки проблем за копитаре који су коришћени у српској војсци јер је стално уношена из Аустроугарске приликом куповине коња за ремонт а и мобилизацијом стоке са цивилног сек то ра. Законски прописи објављени после 1881. (бактериолошка ера) појава Па сте ра, Ко ха и др. су у скла ду са но вим на уч ним до стиг ну ћи ма и принци пи ма ве те ри нар ско ме ди цин ске на у ке. Ла зар П. Нај да но вић, окру жни мар ве ни ле кар, у свом члан ку из 1892. пи ше о Са ка ги ји (ба ли) цр ву, на ко га се мо же све пре не ти и пр ви у нас ука зује да је узроч ник бо ле сти ма ла гљи ви ца ко ја се ви ди под ми кро ско пом, а налази се у балама носа, гноју носних чирева и коже и у чворовима у плућима. Д. Спа сић у књи зи Прак тич но ко њар ство об ја вље ној 1896. сма та да је сакагија једна од најопаснијих зооноза, назива је бала или црв, лечење је узалудно и забрањено, па коње треба убити, кожу исећи и дубоко зако па ти, а пред ме те (узде, ула ри, опре ма, су до ви за по је ње и хра ну и др.) спа ли ти. Он пи ше да је узроч ник бо ле сти гљи ви ца ба цил ко ји се највише налази у слузокожи и лимфним чворовима респираторног система и та да се на зи ва ба ле, а кад се ја ви у лим фним су до ви ма ис под ко же и регионалним чворовима, то је онда црв. О са ка ги ји пи ше 1904. и Ми лан Ми тро вић, мар ве ни ле кар, да је то заразна болест за фамилију једнокопитара (Equs Caballus), а пре но си се и на човека. Болест проузрокује сакагијске бациле (Bacilus Mallei) који се налазе у сакагијским чворовима (чиревима) сакагијским кесама и носном изливу код заражених животиња. Разликује три облика сакагије: носну, кожну и плућну. Даје симптоме болести, средства која уништавају бациле (сублимат, карбол и топлота од најмање 45 C), као и мере профилаксе. Ветеринарски гласник је 1911. објавио чланак Сакагија њено познавање и спре ча ва ње, аутора Алексе Љ. Поповића у коме износи да за дијагнозу ове болести постоји седам врста реакција (супкутана, кутана, очна, метода везивања комплемената, преципитација, аглутинација крви и пелцо ва ње дру гих жи во ти ња). Сакагија је била стално присутна, а посебно после ратних операција у бал кан ским ра то ви ма. Ње је би ло и на Со лун ском фрон ту јер су обо левала грла набављана од савезника. На Солунском фронту је први пут у дијагностици сакагије примењена интрадермопалпебрална метода. Између два светска рата, сакагије је било на подручју Војводине, Мачве, Шумадије, Београда, Тимочке крајине. Најзараженија места у Банату била су: Кумане, Меленци и Бечеј. 229
Нови Закон о сузбијању и угушивању сточних зараза објављен је 14. јуна 1928. У периоду од 1925 1932. у Војводини је убијено 2377 заражених грла, а 1938. тај број је био 305 гр ла. Занимљив је случај једног провинцијског циркуса који је наступао у ма лом ме сту Се кић у Бач кој 1928. са ве ћим бро јем дре си ра них ко ња и ту остао блокиран због избијања сакагије код тих коња до тренутка док сви ко њи ни су ли кви ди ра ни. Други случај који се десио у Фекетићу где је један земљорадник умро, а месном лекару је клиничка слика била нејасна. У разговору са среским ветеринаром, овај је посумњао да је у питању сакагија. Отишао је до стаје умр лог зе мљо рад ни ка и у њој на шао два ко ња од ко јих је је дан имао карактеристичну слику сакагије, док други није показивао никакве знаке болести. Тек малеинском пробом добијен је позитиван резултат. Други свет ски рат омо гу ћио је да се са ка ги ја још ви ше про ши ри, а то је по себ но дошло до изражаја по завршетку рата. Ветеринарски бактериолошки завод у Београду је, од свог формирања 1945. до 1960. када је сакагија ликвидирана, извршио серолошки преглед 134.340 узо ра ка кр ви од ко јих је 674 би ло за ра же но. Та гр ла су уби је на. Према подацима Савезног завода за здравствену заштиту у Краљеви ни СХС а и Ју го сла ви ји у раз до бљу од 1925 1960. од са ка ги је је обо ле ло 40 љу ди од ко јих је 38 умр ло. Као жр тве ове за ра зне бо ле сти зо о но зе, у Европи је у току проучавања и сузбијања умрло 30 ветеринара, један лекар и пет студената ветеринарске медицине. Захваљујући пожртвованом раду и залагању ветеринарске службе, при ме ни за кон ских про пи са, ве те ри нар ско са ни тар них ме ра, ла бо раторијског рада, напретку науке, просвећивању, сакагија је коначно ликвидирана 1960. У том послу, највише су се истакли др Чедомир Вићентијевић, шеф серолошке лабораторије у Ветеринарско бактериолошком заводу, са својим тимом и Иван Светец, саветник у Министарству пољопривреде Србије који је руководио борбом против сточних зараза. Литература 1. Дивљановић Д. Заразне болести домаћих животиња у Србији 1800-1914, САНУ, посебна издања, књига CDLXXIV, Одељење медицинских наука, књига 24, Београд, 1974. 2. Тру мић П. За ра зе жи во ти ња, II спец. део, друго прерађено и допуњено издање, Научна књига, Београд, 1962. 3. Ло лин М. Заразне болести животиња бактеријске етиологи је, Универзитет у Београду, Ветеринарски факултет Београд, 1991. 230
4. Јевтић З. Д. докторска дисертација Прилог изучавању ветеринарског законодавства у Србији XIX века, Ветеринарски факултет у Београду, семинар за историју ветеринарства Универзитета у Београду, Београд, 1979. 5. Јакшић Б. Л, Софреновић Ђ. Специјална патолошка морфологија за студенте ветеринарске медицине, Научна Књига Београд, 1972 6. Министарство војно / санитетска инспекција / Правила о спречавању сточних зараза, Београд, штампарска радионица Министарства војног, 1908. 7. Митровић М. Сакагија (Malleus Humidus) нарочито код војно државних и официрских коња узроци њеног појављивања и начин ка ко би се иста нај лак ше су зби ти мо гла, Ветеринарски гласник, лист за марвено лекарство и сточарство, свеска 5, орган марвено лекарског удружења, Београд 1904. 8. Вуковић А. Прелазне и прилепчиве болести (сточне заразе), Сарајево, 1934, штампарија Босанска пошта 9. Се кељ Ј. Сакагија у ветеринарским актима Војводине у другој половини XIX ве ка, Архив за историју здравствене културе Србије, Београд, 1976/77, година IV/V, све ска 4/5 10. За кон о за шти ти од сточ них за ра за уоп ште и о ме ра ма за угушивање тих зараза од 30. марта 1881, Ветеринарски зборник закона, уредаба, наредаба, расписа и преписа, књига прва, свеска прва, државна штампарија, краљевина СХС, Београд, 1921. 11. Гец Ј. Хи по ло ги ја на у ка о ко њи ма, Београд, 1862. 231