II РАЗРЕД 1. Стварање света и човека (библијски опис; Постање 1. и 2. глава)

II РАЗРЕД 1. Стварање света и човека (библијски опис; Постање 1. и 2. глава) Прочитај из Библије 1. и 2. главу књиге Постања или на следећем линку: http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php При томе, обрати пажњу на следеће: - Колико је дана Бог стварао свет - Ког дана ствара човека - Да ли постоји разлика у опису стварања човека у 1. и 2. глави - Колико временски трају дани стварања - Који дан у недељи представља библијски 7. дан и зашто Када читамо опис стварања света, прву ствар коју морамо да имамо на уму да је овај спис митолошког карактера. То не значи да је пука измишљотина и творевина људског ума, већ је начин описивања који је био карактеристичан за доба у којем настаје (6. век п.н.е.). Овај опис стварања има намеру да онима који верују у Бога Авраама, Исака и Јакова, у Мојсијевог Бога, покаже да је Бог мимо осталих богова у који су веровали други народи око Јевреја свемоћан да силом своје речи све створи. Опис света у Библији је веома сличан вавилонско-сумерском схватању света. Међутим, кључна разлика је у томе да Библија жели да нагласи да иза света у коме живимо стоји његов Творац, Бог који то ради потпуно слободно, без икакве присиле. Једино што га покреће јесте љубав која је и начин самог његовог постојања. Опис стварања света у 1. глави Постања је химна која велича Творца света. Начин на који је описано стварање, уз понављање одређених стихова ( Рече Бог..и би тако; и би вече и би јутро...; потом виде Бог..;) указује на стихове и начин писања песама у то време. Разлог зашто је стварање света и човека у ствари псема поема- јесте зато што човек има потребу да своме Творцу који је створио овај прелепи свет узврати на дар живота својим стварањем- поезијом. У каснијем, хришћанском тумачењу стварања света и човека, у овим речима које описују настанак света и човека, као и у другим деловима Библије, препознаје се једна кључна чињеница да Бог свет ствара ни из чега. Шта то значи? То значи да овај свет није постојао ни у каквом облику, било материјалном било духовном пре него што је настао. Дакле, када кажемо да је Бог створио свет, под тиме подразумевамо да је он настао у апсолутном, потпуном значењу те речи. Почетак стварања је почетак постојања материје (или у старословенском језику твари). С тим у вези прочитај 104. Псалам из Библије или на овом линку: http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=19&chap=104

2. Шта значи да је човек створен као икона Божија? Поред чињенице која је била новина за стари свет, а то је да је Бог Творац света у апсолутном значењу те речи, још једну револуционарну чињеницу нам доноси Библија. То је чињеница да Бог ствара човека по своме лику, икони. Реч икона значи слика, лик, или словеснки образ. У времену када је настала прича о стварању човека, готово сви народи и религије су сматрали да једино владари личе на Богове или да су њихови потомци. Међутим, Библија тврди да суштински ни један човек није повлашћени од другог, било да је мушко било да је женско. Оно што је свим људима заједничко јесте то да у себи носе лик Бога. Проблем је био како разумети тај лик Божији у човеку. Нарочито ако тврдимо да је Бог нематеријалан, бестелесан и вечан. У светлу новозаветних текстова и хришћанског учења и доживљаја Бога, усталило се да је икона или лик Божији у човеку лични начин постојања. То значи да је човек створен тако да као појединац остварује потпуност/целовитост свог постојања и живљења. Као што Бог постоји као лично биће, као заједница три божанске личности Отац и Син и Свети Дух, тако и човек може да своје постојање остварује као посебна и оригинална личност. Међутим, та лична посебност није нешто што имамо као готово. То је само могућност, дар да себе остварујемо, развијамо као лична и посебна бића. А то је могуће једино ако своје постојање, свој живот градимо на темељу личних односа најпре са нашим најближима које волимо. Потом, како одрастамо тај круг се шири. Међутим, онај који треба да буде у средишту те љубави и њен инспиратор јесте Бог. Само када наш идентитет полази од заједнице са Богом, и наш однос према свему што нас окружује бива такав да увиђамо како разноликост и другост свега(људи, животиња и природе), тако увиђајући то постајемо дубоко свесни и наше личне посебности и различитости/оригиналности. Самим тим што нам је Бог дао лично постојање као клицу(семе) која је засађена у нама, указује нам на то да је наша лична посебност везана за једну веома битну ствар без које и наше постојање као личности не би било могуће. Та ствар је слобода. Слобода није само могућност да радимо шта нам падне на ум ил како нам је воља, већ је слобода у хришћанском схватању везана за то да имамо власт над самим собом. Зато су хришћански теолози користили за слободу реч самовласност. Та власт је толика да смо ми ти који имамо слободу да се определимо како ћемо живети и који је циљ нашег живота. Бог нам је неће одузети. Та слобода може имати и своје наличје. Другим речима, та слобода нас може одвести и на погрешан пут где можемо не само себе него и друге да унесрећимо својим поступцима. За Библију, слобода свој савршен израз има када је сјединимо са љубављу према Богу и према ближњима. 3. Који је циљ стварања света? Уколико објединимо претходне одговоре, доћи ћемо до следећег закључка који Црква и њена теологија узима као циљ стварања. Бог ствара свет ничим принуђен. То што је створио свет, могло је и да не буде тако. Међутим, пошто је Бог љубав, а савршеној љубави је својствено да се дарује другоме, то Бог ствара свет као једну реалност која је суштински другачија од њега. Коначни циљ због којег је Бог створио свет јесте дубока, нераскидива заједница Бога и света која нема краја, која је вечна. Ту заједницу Бога и

света хришћанска теологија поистовећује са Царством Божијим. Онај кроз кога та заједница треба да се оствари јесте човек који је створен по лику Божијем. Бог нам себе не намеће, већ нам се открива тако да ми слободно и у љубави прихватимо њега као средиште нашег живота. Чинећи то, човек у себи обједињује све аспекте створеног света и као некакав свештеник тај свет приноси Богу захваљујући Богу на дару живота и молећи га да сам Бог и човеку и том свету, сваком живом бићу да живот вечни. Ми као хришћани треба да знамо да управо тај циљ и та заједница која ће се остварити у будућем веку, у Царству Божијем, за нас је већ стварност коју доживљавамо и у којој учествујемо на литургији. Управо захваљивање и молба Богу да нас учини учесницима његовог живота јесте сама срж литургије. 4. Шта је прародитељски грех? Прочитај 3. главу књиге Постања из Библије или на овом линку: http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=1&chap=3 У 2. глави књиге Постања пише о томе да је Бог човека створио од земље, да му је удахнуо дух животни, и да га поставља у посебно место на земљи, у Едемски врт који је посебно за њега креиран да би у њему човек уживао у свим благодетима живота на земљи. Да човек не би био сам, ствара жену као биће са којим први човек, Адам, треба да употпуни свој живот и да оствари такаву повезаност да он и жена буду као једно тело, један организам, један живот. Карактеристичне су речи које изговара Адам када Бог пред њега доводи Еву: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека. За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота. У њима видимо радост Адама због тога што ће имати са ким да дели живот. Слика те њихове блискости јесте то што су голи и не осећају никакву срамоту због тога. Међутим, прича о греху који називамо прародитељски јер Адама и Еву зовемо прародитељима говори о трагедији која човека доводи у стање у којем је за њега смрт неминовна. Бог му је заповедио да не једе са дрвета знања добра и зла, али ђаво је тај који наговара првостворене људе да се оглуше о ту заповест Божију. Прихватајући предлог ђавола, тј. змије, они не само да ремете и готово одбацују заједницу са Богом, него и њихов однос постаје из корена измењен. Осећају срамоту једно пред другим, крију се од Бога и скидају кирвицу са себе. Казна је протеривање из раја и суровост живота на земљи који се окончава смрћу. У светлу библијске приче о греху Адама и Еве, пробај да одгонетнеш следеће: - Шта је то што ђаво говори Еви што је подстиче да поједе забрањени плод - Како да разумемо то што се њих двоје након греха стиде своје голотиње и зашто оптужују једно друго - Кога Адам види као главног кривца за своју ситуацију и зашто сваки човек има потребу да скине кривицу са себе - Како би објаснио појам отуђење

5. Како хришћанска традиција и учење тумаче првородни грех? За хришћанску традицију и богословље првородни грех је трагичан догађај због тога што ње њиме нарушава човекова заједница са Богом. Поред тога, грехом човек нарушава и хармонију у природи која му сада, из његове перспективе, постаје непријатељ коме треба овладати. Трагика лежи и у томе што човек нарушава своју целовитост, само његово биће бива растрзано супротностима унутар њега (душа-тело; разум-емоције; добро-лоше). Други људи за нас постају туђини и непријатељи који могу да нам нанесу штету или су пак у нашим очима средства преко којих можемо достићи неки егоистични циљ који смо себи поставили. Сабирајући све ове наводе, можемо рећи да православна традиција у две речи описује стање које изазива првородни грех: самољубље и отуђење. Самољубље нас подстиче да непрестано угађамо себи, да користимо све око нас да бисмо и себи и другима показали нашу супериорност; другим речима самољубље у нама непрекидно подстиће жељу за моћи над другима. Отуђење са друге стране нас одваја од људи јер сматрамо да њихови поступци могу да нам штете, наше грешке већма пројектујемо на њих. Оваква ситуација за православну традицију представља увод у дубоки расцеп унутар самог човековог бића, једну увек присутну могућност да се наш живот и ми сами распарчамо на саставне делове, тј. преставља једно потенцијално шизофрено стање. Као коначни вид тога, човек је неспособан да види Бога, отуђен од њега и спреман да разноразне природне силе, предмете, животиње назове боговима, па чак и самог себе. Трагедија, коначно, лежи и у томе што човек услед губљења заједнице са Богом бива неспокојан, изгубљен, лишен смисла свог постојања и креће се у погрешном смеруод онога што му је Бог наменио вечне и слободне заједнице са Богом. 6. Постоји ли веза између прародитељског греха и човековог односа према природи у којој живи? Библија нам говори да је Бог створио човека да буде господар створеног света. Значење речи господар није да човек има одрешене руке да се односи према природи како му се прохте. Напротив! Човек је позван да као свештеник, као биће које у себи носи лик самога Бога, живот који Бог њему дарује пренесе на целокупну творевину. Дужан је да се брине о њој, да је чува, да је обрађује и култивише тако да она са њим достигне вечну заједницу живота са Богом. Другим речима, да постане Црква, простор који је освештан присуством Божијим. На жалост, ми као људи смо сведоци да се човек тако не односи према природи у којој живи, нити према животињама нити према биљном свету. За нас је често култивисање природе њено уништавање; брига је наша сигурност да нам природа или живи свет у њој не науди. То је све последица човековог егоизма, човекове потребе да влада и да се брани од ње као некаквог непријатеља. Господарење над природом за нас представља симбол тираније и уништења, коришћења њених ресурса зарад егоистичких и комформистичких циљева. Зато природа, иако њене законитости скоро до танчина познајемо, и даље за нас бива затворена књига, и даље се у њој осећамо изгубљено не препознајући у њој отисак Божије премудрости и величанствености.

7. Да ли постоји начин да се грех превазиђе? Грех у православној традицији не представља обичан морални преступ. Морал, друштвене норме пристојног и доброг понашања су се кроз историју и кроз друштва мењале. Нешто што је пре 100 или 50 год. било грех, неморално данас није, и обрнуто (пробај да наведеш неке примере тога). Међутим, за православље грех представља дубок и потресан промашај сопственог циља и смисла живота. Човек грехом себе потпуно одваја од онога што представља начело и разлог постојања. Као што је Адам учинивши грех из корена пореметио свој однос не само према Богу него и према Еви, тако и ми, када год грех чинимо, он има те последице и ту дубину. Ипак, као што смо рекли да је Бог из љубави све створио са жељом да вечно делимо живот са њим, тако и сада када су се наши прародитељи одвојили од њега није дигао руке од нас. Кроз Библију нам се казује да је Бог полако припремао род људски за долазак онога који ће тај грех поништити и поново нас увести у заједницу са Богом која ће бити нераскидива. То чини тако што Син Божији постаје човек, рађа се од Пресвете Богородице, којег ми знамо као Исуса Христа. Он узима на себе грех сваког човека и искупљује нас својом жртвом на крсту дарујући нам опроштај грехова кроз своје славно Васкрсење. Дакле, начин да превазиђемо грех јесте да изнова кроз Христа обновимо заједницу са Богом и тако, као што смо из корена порменили свој живот грехом и злом, сада поново направимо дубоку и корениту промену ка добру и врлини знајући да, какви год да смо, Бог ће нас примити у свој загрљај. 8. Библијски митови и њихово тумачење (Каин и Авељ; Ноје и потоп и Вавилонска кула) Прочитај из Библије главе 4, 6,7,8,11књиге Постања или на овом линку: http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=1&chap=4 Читају ћи их, пробај да размислиш о следећим темама и да кажеш своје мишљење: - Зашто је Каин убио Авеља? Зашто и у најближима често видимо опасност по нашу срећу, имовину или неку корист? - Зашто Бог жели да потопи и уништи живи свет? Да ли Ноје утиче да Бог ипак донекле промени своју одлуку о потопу? - Можемо ли причу о потопу да тумачимо и у пренесеном значењу? Кога би у том случају представљао Ноје, шта би била његова барка а шта би означавао потоп? - Зашто Бог људима меша језике? Где се то дешава? - Како бисмо алегоријски могли да протумачимо то да људи говоре различитим језицима и да се не разумеју и шта би могла представљати сама кула? Ове библијске приче јесу митови јер не можемо одредити када су се десиле и у којој мери су тачне. Ипак, као што смо напоменули, Библија је књига која нам се обраћа језиком слика јер оне код човека буде асоцијације и омогућују да их повежемо са својим временом. Такође, оне кроз себе откривају шта све могу бити последице

људског деловања. У хришћанству, ове приче поред тог моралног и животног значаја имају и ткз. типолошки значај јер нам указују на догађаје из Новог Завета. 9. Патријарх Авраам За три велике монотеистичке религије, Јудаизам, Хришћанство и Ислам, Авраам је кључна личност. Често се ове религије називају и аврамовске религије. За сваку од њих Авраам представља личност од које почиње завет са Богом. Јевреји његово име изговарају Абраха 'ам, а муслимани Ибрахим. За хришћанску веру, Авраам је човек који искључиво на основу вере прихвата позив Бога за кога он није знао. Наиме, њему се Бог јавља и позива га да напусти свој живот и са женом Саром и слугама крене у земљу коју ће му Бог показати. Од њега ће Бог начинити велики народ и сам Авраам биће родоначелник народа Божијег. Проблем представљају две ствари: обећања Божија су прилично без доказа и Авраам нема децу јер је његова жена Сара нероткиња. Но иако, докази нису баш на страни Бога, Авраам прихвата позив и искључиво на основу вере креће на ово путовање. Због тог његовог прихватања и добија име Авраам што значи отац народа или патријарх. Вера коју Аврам чува и које се држи довешће га и до искушења на које га Бог ставља да жртвује сина Исака (Јицак- Смешко) којег управо због вере и добија, те да буде удостојен да у својим шаторима угости самога Бога који том приликом себе објављује као Св. Тројицу. Апостол Павле наводи Авраама као узор наше вере, и да је оно што се десило везано за Исуса Христа започето још са Авраамом, захваљујући његовој вери. Због тога, апостол инсистира да истински ученици Христови управо такву веру треба да имају, какву је имао Авраам. Она је та која и Авраама и нас чини праведним, а не искључиво дела. То је због тога што вера усмерава наш живот ка Богу који се збива на пољу слободе и живог и непосредног односа у љубави како са Богом тако и са бллижњима. О важним епизодама Авраамовог живота прочитај уколико желиш проичитај из књиге Постања главе:12, 16,17,18,22 и 25 или на овом линку: http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=1&chap=12 10. Јаков постаје Израиљ Аврамов син Исаак после тешкоћа да добије децу, по обећању Божијем добија два сина и то близанца. Први који је изашао из утробе је Исав (Црвени, Црвенко) а други, тиме и млађи Јаков. Када је већ остарио, Исак је желео да свом првенцу, Исаву, пренесе благослов који је он наследио од свог оца Авраама. Тај благослов је у то време за њихов номадски начин живота значио да све благослове и обећања која је Бог дао Аврааму се преносе даље на потомке. Међутим, Ревека (Ребека), Исакова жена, је више волела Јакова и сматрала да је он прикладнији да наследи очев благослов. Зато Јаков на превару са својом мајком преотима благослов од оца и да не би био убијен, јер брат Исав је хтео да га убије, бежи код свој укјаа. Тамо, упознаје ћерку свог ујака и зљубљује се у њу. Тој ћерки је име било Ракиља (Ракел). Међутим, због обичаја да прво мора да се уда старија ћерка, његов ујак га прво жени старијом ћерком Лијом (Леом) а

потом и Рахиљом што је занчило да је он морао као роб да живи код свог ујака 14 година. Успевши да се избори са смицалицама свог ујака и да се обогати, Јаков га напокон напушта и враћа се оцу са жељом да се помири са братом.за све те године, Јаков са своје две жене и њиховим робињама добија 12 синова. Ипак, по Библији, најомиљенији су му били Рахиљини синови, Јосиф и Венијамин (Бен јамин). Непосредно, пред сусрет са братом Јакову се дешава један необичан и чудесан догађај, наиме он се рве са Богом. О томе прочитај у књизи Постања 32. глава од 13-32 стиха или на овом линку: http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=1&chap=32 Том приликом му Бог мења име у ИЗРАИЉ. Правилније је рећи ИСРАЕЛ. Име које му даје Бог има два превода: онај који се бори са Богом и онај који гледа Бога. Вероватнији је овај други превод. Чињеница да му Бог мења име означава да је Бог тај који до танчина познаје и господари животом Јаковљевим. Другим речима, да је Јаков тј. Израиљ његов изабраник и миљеник. Ова библијска епизода нам говори још две ствари. Прво да Бог жели да се рве тј. надмеће са човеком што би значило да жели да човека кроз то привуче себи што и представља најдубљу људску жељу да упозна и види Бога. Ипак, приликом рвања, Јакову Бог повређује кук што се у преносном значењу тумачило као неспоособност самог човека и његових сазнајних могућности да види Бога. Тај моменат немогућности потпуног схватања и виђења Бога огледа се када Јаков пита тог непознатог човека са којим се рве како му је име а он му одговара: што питаш како ми је име? И благослови га ондје. Другим речима, можеш ли знати моје име? Друга ствар је да Јаковљеви синови и његови потомци формирају народ који ће по свом претку добити име Израиљ, тј. синови Израиљеви. А по том имену се данас и зове јеврејска држава- Израел. 11. Мојсије и 10 Божијих заповести (Пасха) Погледај цртани филм Принц Египта и прочитај и овкирно запамти из црквеног календара 10 Божијих заповести или са овог линка: http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=2&chap=20 Размисли о заповестима и пробај да их протумачиш. Обрати такође пажњу на име које Бог говори Мојсију. То је чувени тетраграм (четири слова) ЈХВХ а изговара се ЈАХВЕ. Оно би значило у преводу ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. У хришћанској теологији ово име је указивало на лични карактер Божијег постојања. То значи да Бог није нека виша сила или неко узвишено биће које нема никакве карактеристике, него је Бог у самој сржи свога бића личност, непоновљив и оригиналан. А то значи да је Бог у ствари Света Тројица, заједница три божанске личности у једној природи Божијој. Јер, по хришћанском схватању постојати као личност (на јединствен и оригиналан начин) не можемо без заједнице, везе са другом личношћу. За нас, ово име поред тога што нам открива најдубљи карактер бића Божијег истовремено нам посредно открива и шта значи да је човек икона Божија. Иначе, ово име Онај који јесте се у хришћанској иконографији обавезно ставља уз Христово име. Наиме, у ореолу који окружује Христову главу готово на свакој фресци или икони је списано грчким словима ΩΟΝшто значи Онај који јесте.

12. Цареви Давид и Соломон као најаве истинског Месије У библијској традицији још од времена Мојсија наглашава се идеја доласка Месије. Реч Месија (јевр. Маши'јах) значи Помазаник, изабраник Господњи (Јахвеов). Он треба да успостави коначно царство Израиља и да осигура присуство народа Божијег, Јаковљевих потомака, у земљи коју је Бог обећао још Аврааму (то је територија данашњег Израела). Основ тог обећања је Савез са Богом који је тај народ склопио на планини Сиај вођен Мојсијем. Симбол тог Савеза су 10 Божијих заповести. Под утицајем околних народа, Јевреји од пророка по имену Самуило траже да им постави цара. Иако Бог то карактерише као својеврсно издајство Савеза са њим, наређује Самуилу да им изабере цара. Први цар је био човек из племена Венијаминовог који се звао Саул (Шаул). Ипак, он није био баш по вољи Богу и Бог шаље Самуила у градић који се зове Витлејем код човека по имену Јесеј јер је од његових синова изабрао себи миљеника. Самуило одлази и када је на ред дошао најмлађи Бог му даје знак да је то тај младић. На главу тог младића, Самуило излива из рога свето уље које је било видљив начин посвећења или помазања за цара. Тај младић је имао свега 12 година и звао се Давид (име иначе значи Миленко). Тек много година касније Давид постаје цар Јевреја након Саулове погибије у бици. Али идеја коју је Бог имао, а која ни самом Самуилу као пророку није потпуно била јасна, јесте да у ствари Бог намерава да од Давидових потомака подигне онога који ће не само народ Божији, него све људе ослободити људе од ропства смрти и греху. Бог се заклиње Давиду да неће од њега одступити нити од његових потомака и да ће његов (Давидов) престо бити у векове. Овде име Давид означава симболичко име које означава тог потомка. Као слика тог потомка јесте Давидов син Соломон (Шеломо), чије име значи мир, спокој, који га наслеђује. Соломона у Библији карактерише мудрост. Он је тај који испуњава вековни сан Јевреја да сагради храм Богу у Јерусалиму. Обојца ових владара нису били само обични владари. Свето Писмо инсистира да су они најпре били пророци, песници, поједине књиге Старог Завета се њима приписују (Псалми, Приче и Премудрости Соломонове, Песма над песмама, Књига Проповедника) и људи кроз које је Бог руководио свој народ ка доалску истинског Месије који је њихов потомак. Тај потомак, за нас хришћане, је управо Господ наш Исус Христос. 13. Испуњење старозаветних пророштава о Исусу Христу За хришћанску Цркву, Стари Завет, догађаји и личност у њему јесу били припрема људског рода за долазак Спаситеља света који ће људе ослободити робовања греху и смрти. Због тога Црква многе делове Старог Завета тумачи на ткз. типолошки начин. Наиме, библијски догађаји и личности у себи носе обрасце, слике који указују на кључне догађаје Новог Завета. Такође, о долазеђем Месији говоре и пророци. Ево неколико примера тих пророштава које се могу наћи у Старом Завету: Петокњижје: 1.Мојс 3,15 1.Мојс 12,2-3 благослов Аврааму

1.Мојс 49,10 Јаковљев благослов Јуди 5.Мојс 18,18-19 пророка ћу им подигнути..." Псалми: 2 Пс: 7 (стих) ти си син мој..." 22 Пс: 1,7,8,16-18 Боже, Боже мој..." 45 Пс: 7...тога ради помаза те Боже..." 110 Пс: 1,4 рече Господ Господу мојему...","ти си свештеник до века..." Пророк Исаија: 7,14...родиће сина Емануила" 9,1-2 проповед Христа у Галилеји 11,1-2 шибљика из корена Јесејева" 61,1-3 Дух је Господа на мени..." Праслике у Петокњижју 1) Каменеплочице праобразјеванђеља 2) Судсаманом Путир 3) Дрвоживота праобразизворабесмртногживота у Христу 4) Жртве голготскажртва 5) Нојевковчег праобразцркве 6) Дуга праобразхриста 7) Мелхиседек праобразхриста (1.Мојс 14,18) 8) Лествица у Ветиљу - праобразбогородице 9) Унакрснополагањеруку Крст 10) Огњенакупина праобразоваплоћења (огањ-божанство, купина- Богородица) 11) ПасхалноЈагње - праобразхриста 12) ПрелазакпрекоЦрвеногМора прасликакрштења 13) Мана у пустињи прасликапричешћа На 15. питање по избору прочитати 10 Псалама. По жељи питати за препоруку парохијског свештеника. На 16. и 17. питање питати парохијског свештеника или наћи на интенету. Моливе Богородице Дјево и Достојно јест научити напамет.