РЕЦЕПЦИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У РУМУНИЈИ У ПОСЛЕДЊЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ

DOI: 10.2298/PKJIF1278189N УДК 821.163.41.09:821.135.1 РЕЦЕПЦИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У РУМУНИЈИ У ПОСЛЕДЊЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ О значају превођења и доприносу превода писало се много, али не у довољној мери убедљиво, будући да је чин превођења једна од најконкретнијих и најважнијих друштвених активности у посредовању и размени културних вредности. Рецепција књижевних остварења са простора бивше Југославије у свету у другој половини 20. века показује појачан интерес за Југославију уопште, а посебно за српску књижевност. Данас, за више од пола века, преведено је око 3000 дела у преко четрдесет земаља света. О почецима рецепције југословенске књижевности у Румунији, у периоду од 1954. до 1970. године брижљиво је писала професорка Војислава Стојановић 1 у Радовима посвећеним српско (југословенско)- румунским културним, књижевним и лингвистичким везама на Симпозијуму организованом у Вршцу 1970. године. Позната је чињеница да је делатност превођења југословенске литературе, са малим изузецима, директно везана за Славистичку катедру, основану 1949. године у оквиру Универзитета у Букурешту, односно за рад професора србокроатистике (Мирко Живковић, Дорин Гамулеску, Војислава Стојановић, Виктор Веску, Викторија Франку, Богуљуб Писаров и др.) која је осим самог превођења, вршила и селекцију и рангирање највреднијих књижевних дела, у складу са политичком оријентацијом тога времена. У највећем броју случајева преводе су потписивала два преводиоца, од којих је један био професионални писац са задатком да стилизује превод у духу књижевног дискурса оригинала што није увек било у добит превода. На тржишту којим нису владали закони капиталистичке економије, тираж је могао да достигне чак 20.000 примерака по цени изузетно прихватљивој (рецимо Cronică din Travnic/Травничка хроника И. Андрића), што је у данашње време просто непојмљиво. Статистика показује да од преведених писаца највећу популарност уживао је Бранислав Нушић (Doamna ministru/госпођа министарка, Anii de şcoală/аутобиографија, Comedii/Комедије, 1 Реч је о чланку Реч је о чланку Југословенске књижевности у Румунији, Панчево, Либертатеа, 1971, стр. 383-397.

190 Октавија Неделку Opere alese/одабрани списи) и Бранко Ћопић (A opta ofensivă/осма офанзива, Anii măgăriilor/магареће године, Drago-Uriaşul/Дружина јунака, Peripeţiile lui Nikoletina Bursać/Доживљаји Николетине Бурсаћа), тек потом следе Иво Андрић и Мирослав Крлежа са по 3 преведена дела (E un pod pe Drina/На Дрини ћуприја, Cronică din Travnic/Травничка хроника, Povestea cu elefantul vizirului/прича о везировом слону; Banchet în Blituania/Банкет у Блитви, La hotarele raţiunii/на рубу памети, Întoarcerea lui Filip Latinovicz/Повратак Филипа Латиновића). За разлику од прозе која се преводила у томовима, поезија је превођена углавном у периодици, у књижевним часописима, изузев једне збирке Васка Попе у преводу Никите Станескуа 2. Није занемарљив ни број превода драмских текстова урађених за потребе позоришта, радија, телевизије, што данас као културна активност не постоји. Након седамдесетих година 20. века афирмише се једна нова генерација преводилаца која је изникла из редова одсека за српскохрватски језик, или је реч о преводиоцима румунског порекла са простора Југославије који су такође завршили студије на Универзитету у Букурешту. Посебна улога припала је издавачкој кући Editura pentru literatura universală која је касније променила назив у издавачку кућу Univers, уз које су значајно место заузимале издавачке куће: Minerva, Scrisul Românesc, Tineretului, Militară, Dacia, Albatros, Ion Creangă, Junimea, кao и Libertatea из Југославије. Тако је на темељу једне заједничке политичке идеологије и узајамног поштовања, књижевност са културног простора бивше Југославије (данас српска, хрватска, македонска, словеначка, црногорска или бошњачка) продирала доста дубоко у културни румунски простор, будући да је преведено преко 100 томова репрезентативних дела. Шта се догодило након деведесетих година на плану књижевних превода питање је на које ћемо покушати да одговоримо у овом излагању, а полазиште је недавно објављен рад Bibliografia traducerilor din literaturile slave 1945-2011 (Библиографија превода са словенских књижевности 1945-2011) које је приредио професор Константин Ђамбашу у сарадњи са члановима одсека за славистику, у издању Универзитета у Букурешту, 2011. године. Након распада комунистичког режима, укидањем цензуре, наступио је почетак слободне приватизације праћен периодом транзиције који је обележен појавом великог броја наслова и нових издавачких кућа ( Hestia, Solstiţiu, Brumar, Anthropos, Princeps Edit, Focus, Timpul, Eubeea, Helicon, Du Style и др.), штампарија и књижевних часописа намењиних свим категоријама читалаца. На тржишту је завладао финансијски критеријум профита наметнут законом немилосрдне капиталистичке економије понуде и потражње чиме 2 Васко Попа, Versuri/Стихови, Букурешт, 1966.

Рецепција српске књижевности у Румунији у последње две деценије 191 је забележен значајан пад куповне моћи, књига постаје све скупља роба и као таква све недоступнија. У таквим условима почињу да се преводе књижевна дела која су се до тог момента могла на прсте избројати. ткз. књижевност из фиоке, будући да су промовисани писци дисиденти и емигранти (Бора Ћосић, Милован Ђилас). Истовремено се намећу маргиналне књижевне врсте обележене верском тематиком, што је све до тог тренутка било забрањено (примера ради наводимо податак да се појавило преко 20 наслова у издавачкој едитури Преданија ). Раст броја преведених наслова забележио је,међутим, драстичан пад њиховог тиража, од неколико десетина хиљада на свега неколико стотина примерака. Данас је румунском издавачком сценом овладало неколико издавачких кућа или група јаких издавача који су преузели улогу промовисања културно-књижевних вредности. Репрезентативне издавачке куће, као што су Humanitas, Niculescu, Nemira, Paralela 45, Polirom, Univers, RAO из Букурешта и издавачка кућа Савеза Срба у Румунији објављују преводе српске књижевности. Све до 1990. године преводиоци су били меродавни да предложе издавачима наслове и писце које треба превести, а данас то чине издавачке куће, учеснице на бројним међународним сајмовима књига, јер ауторска права у већини случајева задржавају приватне агенције а преговори се врше на нивоу дотичних институција. Није редак ни случај да преводиоци преузму и задрже екслузивна права на преведена дела еминентних писаца (Маријана Штефанеску за Милорада Павића или Душан Баиски за Вука Драшковића). Након распада бивше Југославије почиње да се уобличује нов културни простор, а ово уобличење праћено је истовремено и рецепцијом књижевних дела оданде. Упркос географској близини, сродној духовности, неретко заједничкој или сличној историји наших народа, рецепција српске књижевности у Румунији реализована је након 1990. године као последица књижевнох успеха који су постигли писци са бившег југословенског простора такозваног балканског у западној култури. Типични представници овог реда писаца су: Иво Андрић, Милош Црњански, Милорад Павић, Борислав Пекић, Душан Ковачевић, Данило Киш, Васко Попа и др. чија су дела преведена на румунски језик након што су обезбедили своју светску каријеру. Можемо констатовати да је од 150 наслова књижевних превода објављених после Другог светског рата, 64 објављено након 1990. године, дакле, скоро половина поменутог, што много говори по себи. Читаоцу се ставља на располагање изузетно разнолика и богата понуда, нецензурисана, неселектована, а једини одлучујући критеријум тиче се економског утркивања које, морамо признати, није увек мерило вредности. Све до 1990. године проза је била много присутнија у преводима, што се у случају након 1990. године не може потврдити, јер су и проза и поезија

192 Октавија Неделку преведене у скоро изједначеном броју (32 у односу на 30 наслова). Иако се проза, тј. конкретно роман много боље котира у продаји, превоћење поезије финасијски је подржано од стране књижевних удружења писаца, или од фондова разних културних институција, а неретко по принципу реципроцитета, конкретно од неког приватног лица. Нажалост, данашење стање констатује велики пропуст када је реч о преводима драмских текстова (изузетак чини Antologie din dramaturgia contemporană din Balcani Aнтологија савремене драматургије Балканa 3 ). Од српских писаца најпревођенији у нашој земљи је Милорад Павић чијих је 6 романа преведено на румунски језик. И за српску књижевност, Милорад Павић је без сумње репрезентативан писац, стваралац који је свечано отворио врата једној новој књижевној врсти, који покушава да научи смисао отуђених речи једног изгубљеног језика из одавно угашеног времена, који руши законе времена и гледа кроз призму фантастике, мита, легенде и историје, креирајући сопствени књижевни универзум, сопствену визију која се огледа у палимпсесту. Уједно, он је и писац који припада истој духовној породици уз Борхеса, Калвина, Ека или Кортазара и уз многе друге који су отворили књижевне друмове и у свом делу применили теорије формалиста, интертекстуалности, метатекста и постмодерног. Реч је о значајном достигнућу нетипичном за ову зону Европе где се вечност спаја и ставља у равнотежу са безначајним, где трагично доживљује неочекивану компензацију комичног и ироније, где је сопствено ослобађање базирано на немоћи прилагођавања на западну перформансу и удружује све оно што изгледа да је условљено зоном из које потиче. Тиме га сврстава међу највеће ствараоце 20. века. Dicţionarul khazarilor (Хазарски речник) je најпре изашао у едитури Nemira 1998. године, а затим 2003. године у издавачкој кући Paralela 45. Реч је о роману-лексикону у 100.000 речи, преведеном у преко тридесет земаља света и критика га сматра апсолутном књижевношћу, продуктом једног приповедача хомерске снаге који је способан да својом магијом по други пут конкурише Шехерезади. Године 2000. издавачка кућа Univers објавила је у оквиру културолошких студија фондације Трећа Европа, роман Peisaj pictat în ceai (Предео сликан чајем), a 2003. године светлост штампе угледао је роман Partea lăuntrică a vântului (Унутрашња страна ветра). Године 2006. у едитури Paralela 45 појављује се роман Ultima iubire la Ţarigrad. Îndreptar de ghicit (Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање), док је роман Mantia de stele. Ghid astrologic pentru cei neavizaţi (Звездани плашт. Астроплошки водич за неупућене) објављен је 3 Видети Савремену драму на Балкану, антологију приредила Андреја Думитру, увод написала Дојна Поп предговор потписала Јоана Јероним, превод српских одломака Јоана Флора и Руксандра Ламбру, Fundaţia culturală Camil Petrescu, часопис Teatrul azi, Букурешт, 2008.

Рецепција српске књижевности у Румунији у последње две деценије 193 2008. године у познатој едитури «Humanitas» ; издавачка кућа «Paralela 45» објавила 2009. године роман Celălalt trup (Друго тело). Превод још једног изузетног Павићевог остварења, романа Cutia de scris (Кутија за писање) je у припреми едиције «Humanitas». Личност која је приближила румунском читаоцу Милорада Павића и учинила га познатим румунском културном простору је Маријана Штефанеску, неуморни преводилац чија је неоспорна заслуга у промовисању српске савремене књижевности у Румунији. Уважени књижевни критичар Корнел Унгуреану се с правом питао почетком 90-их година зашто један изузетан писац какав је Милош Црњански, пресник, романсијер, есејиста, драматург, дипломата, репрезентативни српски експресиониста, један од најзначајнијих српских књижевника 20. века није у већој мери превођен на румунски језик. Први превод, љубавни роман O picătură de sânge spaniol (Кап шапанске крви) објављен је у издању Univers, 1983. године, захваљујући Лидији Токарију. Потом следи историјски роман Migraţiile (Сеобе) у преводу Душана Баиског и Октавије Неделку, у издавачкој кући Editura de Vest 1993. године, а румунска верзија књиге Romanul Londrei (Роман о Лондону) датира из 2002. год. превод Маријане Штефанеску објављен у едицији Paralela 45. Издавачка кућа Brumar из Темишвара објавила је одличан превод чији је аутор Јован Радин Пејанов, песник и новинар који се појављује у правом тренутку да би исправио неправду о којој говори Унгуреану објављујући 2007. године елегантно издање у три књиге: Lirica Itakăi şi alte poezii (Лирика Итаке),у двојезичном издању, роман Jurnal despre Čarnojević (Дневник о Чарнојевићу),и спев Stražilovo, такође у двојезичном издању на којем се надовезују два програмска текста: Pentru versul liber и Explicaţie la Sumatra (За слободан стих и Објашњене Суматре ). Књига садржи и сажет поговор који је написао преводилац. Збирка поезије, први роман, као и његова најуспешнија поема Стражилово конституишу и тематски и стилистички јединство које илуструје склад српског експресионизма са европским, чинећи да Црњански постане аутентичан стваралац у европском контексту. На тај начин се Црњански приближио преведеном броју наслова Павићу, иако није уживао исту популарност Профињеног сензибилитета, маштовитог духа, занесен идејама, Данило Киш је изазвао међу европским писцима своје генерације, такође великим ствараоцима, у подјенакој мери и нетрпељивост и дубоко дивљење. Приповедач, романописац, драматург авангардног позоришта, пасионирани преводилац руске, мађарске, и француске поезије, Данило Киш је један од кључних неоавангардиста и аутора постмодернизма са југословенског простора поред Милорада Павића, Борислава Пекића или Душана Ковачевића. Стваралаштво Данила Киша је у основи преведено

194 Октавија Неделку на румунски језик у часописима «Orizont», «A treia Europă» и књиге су објављене у два различита периода: у осмој деценији прошлог века након што је достигао врхунац каријере у Централној Европи где ће провести последње године свог живота и након 1989. године након његове смрти. Хронолошким редом бележимо објављивање преведених дела: 1987. године Clepsidra (Пешчаник), у издању Universa из Букурешта у преводу Лидије Токарију; 1992. године Criptă pentru Boris Davidovici (Гробница за Бориса Давидовича), у издању Editura de Vest из Темишвара, књигу превео Симеон Лазареану, 1996. године Enciclopedia morţilor (Енциклопедија мртвих), у издању Universa из Букурешта, у преводу Маријане Штефанеску, 2000. године, Grădină, cenuşă (Башта, пепео),у издању Universa из Букурешта у преводу Јована Радина Пејанова и 2006. године Criptă pentru sufletul lui Boris Davidovici (Гробница за Бориса Давидовича), у издању Савеза Срба у Румунији из Темишвара у преводу Славице и Јоана Кармазана. Наводимо, такође, преводе на румунском језику који су објављени у Панчеву у Србији, у издању Lumina : 1966. год. Grădină, scrum (Башта, пепео), преводилац Николае Варзак, 1976. год. Mormânt pentru Boris Davidovič (Гробница за Бориса Давидовича) у преводу Симе Петровића и 1989, Criptă pentru Boris Davidovici, (Гробница за Бориса Давидовича) превео Симеон Лазареану (верзију преузело издавачко предузеће Editura de Vest ). Очигледно је и разумљиво изјашњавање преводилаца за роман Гробница за Бориса чији је превод објављен у четири издања, два у Румунији и два у Србији (у ствари реч је о три верзије превода с обзиром на то да је једна верзија преузета). Тиме би Данило Киш заузео треће место по незваничној класификацији преводне књижевности. Ако се у осталим словенским књижевностима, првенствено у руској и не само у њој, прибегава често штампању већ преведених наслова, нарочито када се ради о класицима, на жалост није слична ситуација када је реч о српској књижевности. Тако на пример, Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године, надахнути мислилац, проницљиви хуманиста и виртуоз божанске речи, уметник с правом назван Балкански Хомер није уживао велику пажњу од издавача, у сваком његовом остварењу, у свему што је преточио на папир, пажљиво виђење ствари и дубоко мисаоно посматрање су дискретно оцртане у хроматици сензибилитета који неминовно распламсава искру емотивног сазвучја у души сваког читаоца који долази у додир са његовим делом.чињеница говори да су до 1990. год. од тако обимног Андрићевог стваралаштва преведена само три дела: у издању Editura pentru Litersatura Universală објављени су преводи романа E un pod pe Drina (На Дрини ћуприја) са француске верзије 1962. године и Cronică din Travnik (Травничка хроника) 1967. године, превео драган Стојановић, књига приповедака Povestea

Рецепција српске књижевности у Румунији у последње две деценије 195 cu elefantul vizirului (Прича о везировом слону) 1966. године, превела Војислава Стојановић, да би тек 2005. године, односно 2010. год. изашао превод романа Curtea blestemată (Проклета авлија) у издању Савеза Срба у Румунији а уједно и књига есеја Semne lângă drum (Знакови поред пута) у издању Curtea veche, превео Стева Перинац. Слаба наклоност издавача према овом класику, чија је популарност нарочито порасла након ратова на простору бивше Југославије састојала се можда и од колебања или слабости да аутор припада само једној култури (босанској, српској, хрватској) иако се Андрић од само почетка својим делом уписао у велику фамилију европске и светске књижевности. У сенци остају и други признати писци који данас припадају физички и културно новом географском простору. Реч је о црногорском писцу Миодрагу Булатовићу који је румунској публици познат по следећим преведеним романима: Cocoşul roşu zboară spre cer (Црвени петао лети према небу) објављеном 1978. године, едитура Univers у преводу Душана Петровића и Oameni cu patru degete (Људи са четири прста) објављеном 1987. год., такође у издању Universa, преводилац Адријан Костеа. Касније, 2003. године у издању Paralela 45 изашао је превод његовог романа Amantul morţii (Љубавник смрти) у којем је реч о контроверзној личности Дракуле. У сличној ситуацији нашао се и писац Меша Селимовић чији роман Dervişul şi moartea (Дервиш и смрт), превела Војислава Стојановић, представља истински ремек-дело књижевности тога простора, први пут је преведен 1971. године и објављен у издању Universa, а поново је објављен (што је доста редак случај) 2009. године у издању Leda, претпостављамо стицајем околности. Неоправдано су маргинализовани и недовољно промовисани и други писци међу којима су: Данко Поповић и његов роман Spovedania lui Milutin (Књига о Милутину), превод објављен 2001. године у издању Eubeea, Милисав Савић и његово дело Pâine şi frică (Хлеб и страх), 1996. год. изашло у издању Nemira. Не може се исто рећи за младог писца Огњена Спахића чији је превод првог и јединог романа Copiii lui Hansen (Хансенова дјеца), објављен у издању Poliroma 2010. године, награђен на Међународном фестивалу Књижевни дани и ноћи у Нептуну 2011. год. уз Милана Кундеру, који је том приликом примио највеће признање, награду Ovidius. Процес превоћења постаје много комплекснији онда када се постави проблем превода поезије у ужем смислу. Имајући у виду чињеницу да је у поезији посебан акценат на естетској страни лингвистичког израза, у преводу, по правилу, пажња се поклања еуритмичној еуфоничној и синтактичкој изражајности поезије. На прозодијском плану (ритам, рима, звучност, број слогова, цезура, акценат) оличење поетског израза огледа се у великој мери у природном значају језика на који се преводи. Разлике на

196 Октавија Неделку лингвистичком плану између изворног језика (језика са којег се преводи) и циљаног језика (језика на који се преводи) су понекад толико велике да често могу довести до непреводивости поезије. Превоћење поезије из једног лингвистичког кода у други често је поезија непреводивог, будући да је мисија преводиоца да пренесе лирску вишезначност из једног језика у тоналитет другог језика. Комплексност овога процеса доводи до ситуације да се превођење поезије претвара у особен уметнички чин и више од било које друге форме најуспешнији лирски преводи су реализовани управо од песника. Изузетак није ни Јоан Флора (1950-2005) савршен познавалац оба језика, а уједно удобно смештен у обе књижевности. Захваљујући Јоану Флори у целини је преведено дело Васка Попе Poezii I, II,(Песме, I, II) у издању Libertatea из Панчева, 1983. год., Câmpia neodihnei (Непочин поње), у издању Minerve из Букурешта, 1995. год.., Inel celest (Nebeski prsten), у издању издавачке куће Grai şi suflet-cultura naţională из Букурешта, 2000. год., као и два издања Antologiei poeziei sârbe. Sec.XIII-XX) (Антологија српске поезије XIII-XX век). Последње издање објавила је едитура Solstiţiu, из Сату-Маре, 2004. године. Васко Попа је најпревођенији српски песник у нашој земљи, рецепција његовог дела на румунском простору се ипак реализовала доста касно, 1966. године, поред великог румунског песника Никите Станескуа, разуме се говорио је са иронијом Марин Сореску (у предговору књиге стихова Васка, Sare de lup (Вучја со), у издању Univers из Букурешта, 1983. год.) тако да је раздаљина између Београда и Темишвара могла бити побијена у неколико дана пешке сваком његовом песмом. Две књиге другог савременог српског Миодрага Павловића превели су у тандему Славомир Гвозденовић и Лућијан Алексију. Значајно је и објављивање једног репрезентативног броја антологија (9 од укупно 15) старе и нове поезије, драмских остварења, бајки, афоризама. У великом броју случајева преводи су праћени предговорима, поговорима, биографским подацима, критичким освртима било да је реч о рецензијама, чланцима, научним радовима или о самим критичким монографијама изворе изузетне вредности. Када је у питању хрватска књижевност, наком 1990. године преведено је 9 наслова од укупно 28, из македонске књижевности 2 наслова од укупно 25, а из словеначке књижевности преведена су 2 дела од укупно 10. Из овог кратког излагања о рецепцији српске књижевности у Румунији последње две деценије намеће се неколико закључака који нам пружају увид у ком правцу је усмерена рецепција књижевних остварења. Забележен је у просеку увећан број књижевних превода у последње две деценије: 64 од 148, али не и квалитет истога.

Рецепција српске књижевности у Румунији у последње две деценије 197 За разлику од осталих књижевности више се не преводе класици, нити се поново објављују дела признатих аутора. Када говоримо о врстама књижевних родова, проза и поезија се преводе у истој мери, а драма изостаје у потпуности (преводи се раде само за сценске потребе). У антологије улазе искључиво преводи поезије, док кратка проза и остали књижевни родови изостају у потпуности. Избор аутора и наслова који се преводе препуштени су издавачима који се оријентишу према резултатима међународног тржишта, истучући недвосмислену наклоност за савремену књижевност: Павић, Киш, Црњански. Књижевним преводом се не бави само универзитетски кадар већ се појављује категорија професионалних преводилаца из редова дипломираних филолога српског језика или преводилаца из круга Румуна српског порекла. Најпознатији румунски преводиоци српске књижевности су: Јован Радин Пејанов (превео 11 наслова из области прозе и поезије), Маријана Штефанеску (превела 10 дела прозе), Јоан Флора (преводилац целокупног опуса Васка Попе), Славомир Гвозденовић-Лућијан Алексију (9 наслова из области поезије). Увиђа се изванредно умеће и специјалност преводилаца за одређене писце: Маријана Штефанеску Милорад Павић, Душан Баиски Вук Драшковић. Услед недостатка једне културне институције која може да пружи финансијску подршку и која треба да спроводи адекватну културну политику за промовисање књижевних вредности, издавачко тржиште превода српске литературе биће с једне стране преплављено ауторима и насловима који су овде нашли место стицајем прилика, а с друге стране биће ускраћено вредних књижевних дела. Писци треба да премосте неколико препрека од којих најтежу не представља лингвстичка баријера, већ недостатак поверења и равнодушност која произилази из незнања и игнорисања оног другог. Овде долази до изражаја улога преводилаца и превода. Октавија Неделку