SV. VLADIKA NIKOLAJ O OPTIMIZMU

Transkript

1 SV. VLADIKA NIKOLAJ O OPTIMIZMU MANASTIR RUKUMIJA 2008

2 Blagoslov Sv. Nikolaja Srbskog Preuzeto: Sabrana dela vl. Nikolaj Minhen 1978 Izdaje manastir Rukumija

3 BESEDA O OPTIMIZMU Posve}eno onima koji gledaju u sunce a ne vide ga. U svemu se poka`ite kao sluge Bo`ije:u trpqewu mnogom, u nevoqama,u bedama, u tesnotama. - Kao `alosni, a koji se jednako vesele;kao siroma{ni, a koji mnoge oboga}avaju;kao oni koji ni{ta nemaju, a sve imaju.ii Kop. 6, 4. ^ove~e, Tvorac tvoj nije tiranin, ti strada{ od samog sebe!bezumni, probudi se! Pogledaj na vasionu;sve di{e sre}om, sve slavi udes Optimizam jednog invalida moja je dana{wa tema. Moja je tema jedan istinit fakt. Postoji jedan invalid optimist, jedan grozan invalid, a veliki optimist. To je paradoks - re}i }ete. Ne; paradoksi ne postoje. Ako logika vlada s jednog do drugog kraja vasione, onda za paradokse nema prostora. I zaista nema. Paradoksi su samo prividni; to su vi ene posledice s nevidqivim uzrocima. Kad uzroci postanu vidni, o~evidni, onda posledice prestaju biti paradoksi. Postoji jedan invalid optimist, koga sam ja svojim o~ima video. To je jedan vojnik iz pro{log rata. Neprijateqski kur{um pro{ao mu je kroz telo, pored same ki~me. Lekari su rekli, da su mu mnogi nervi iskidani, mnoga tkawa mi{i}na razorena, i motorna snaga u nogama paralisana. Invalid ne ose}a 3

4 vi{e da ima noge. Naspite mu `ara ili leda na noge, svejedno, on ne}e osetiti ni vrelo ni hladno. Zvao me je da ga posetim. Osetio sam tugu pome{anu sa strahom, kad sam zazvonio na ku}i. On mi je pisao o svojoj nevoqi, i ja sam imao predstavu o jednom melanholi~nom nevoqniku. Do~ekala me wegova majka; na licu osmejak. [ta }e re}i taj osmejak? U emo u sobu, polutamnu. U jednoj velikoj naslowa~i kraj prozora sedeo je moj poznanik, posa en, zavaqen. Uvelo `uto lice prosijavalo je rado{}u. Sve mi se ~inilo da vidim nimbus oko tog }ilibarnog lica. - Ja sedim ovde od jutra do mraka, po~e invalid i posmatram `ivot kroz prozor. Od jutra do mraka, a ponekad i od jutra do jutra. Majka mi je udesila ovu polutamnu sobu, jer mi se `ivot, koji na ulici posmatram, tada ~ini jasniji i svetliji. Vi znate, da kad ~ovek sa dna dubokog bunara posmatra nebo usred podne, vidi zvezde na nebu. I ja posmatram iz moje polutame qude, i qudi mi se ~ine zvezde, blistave, sjajne zvezde, koje gore i kru`e, neprekidno plamte i kru`e, jedna s drugom, jedna za drugom, jedna oko druge. Dok sam i sam u~estvovao u vrtlogu `ivota, ja nisam znao da je `ivot tako lep i tako sladak. Od kako sam izgubio noge, dobio sam o~i. Da, ja vidim ovaj `ivot tek od onda od kad sam seo u ovu je tako lep, tako harmoni~an! - Bolest nije veliko zlo, a smrt nije ni veliko ni malo. Moje noge vise na meni; ne dr`e one mene, no 4

5 ja wih. Ali ima ne{to {to dr`i i mene, kao {to ja dr`im moje paralisane noge, bez ~ega bih i ja sav bio paralisan. To je moj unutra{wi, du{evni optimizam. Moja du{a dugo je bila paralisana. Wen vid bio je paralisan najvi{e. Ona nije mogla imati viziju svecele lepote i celishodnosti ovoga sveta. Ona je sama tumarala po mraku i mra~an joj se ~inio ceo svet. Jedina wena revnosna delatnost to je bila slu`ba telu, robovawe telu. Telo moje vuklo je du{u moju za sobom kao lovac kera na konopcu; ona je podskakivala, poigravala po pra{ini i po blatu za telom, po `eqi tela, po mirisu tela. Ja sam imao zdravqa, no nisam ga ose}ao. Imao sam o~i, no nisam video. Sun~ani zraci smejali su se na mene, a ja sam se mr{tio na wih. Zvezde su me gledale, a ja sam ih mrzeo i bojao se. Kao krtica bio sam, koju je neko izbacio na svetlost i vazduh, i koja zbuwena tumara tamo-amo i drhte}i rovi zemqu, da pobegne od Sunca i zavu~e se ponovo u tamu podzemnu. Hvala Bogu, te se desio ovaj rat. I hvala Bogu, te me je neprijateq ovako onesposobio. Taj neprijateq mi je najve}i dobrotvor. Ja sam izgubio noge, a dobio sam du{u. Kako je mudar Bog! On upotrebquje i najsurovije sredstvo prema nama, radi na{eg najve}eg dobra. Ja sam dao samo noge za du{u. Da znate, koliko vi{e vredi du{a od nogu! Od kako sedim u ovoj naslowa~i i posmatram svet kroz prozor, ja sam sredio svoje misli i svoja ose}awa. Haos je dugo vladao u mojoj glavi i mome srcu. 5

6 Da bi ~ovek mogao videti red u `ivotu i svetu, mora prvo imati red u sebi. Do toga reda u samome sebi ja sam tek do{ao. Rasterao sam haos i isterao sam strah iz sebe. Nekad me hvatao strah od kijavice; danas stoje kraj mene, da, stoje kraj mene, dve paralisane noge, negda{wi sastavni deo mene, i ja nemam nikakva straha. Jedan prevrat desio se u mojoj du{i. Sada, kada sam postao najru`niji, svet mi se ~ini najlep{im; i kada me ceo svet sa`aqeva, ja po~iwem ceo svet sa`aqevati. - Tako mi je govorio invalid s mrtvim nogama, koji je sudbom osu en, da do smrti bude nepokretan organizam, kao biqka. To je jedan mlad ~ovek, od 25 godina, koji }e mo}i `iveti jo{ 25 godina. A `iveti jo{ 25 godina za wega zna~i presedeti dve i po decenije nepomi~no, u naslowa~i, kraj prozora, pred bioskopom `ivota. Koliko bi vas na ovo rekli: Ja bih se ubio, kad bih dopao takvoga stawa? Izvesno, mnogi. Broj samoubistava postaje iz dana u dan sve ve}i, i to i iz daleko mawih razloga, nego {to je umrtvqewe obeju nogu. Misao o samoubistvu danas je na{la pristupa u svima glavama. Jedan gimnazist se ubija zbog slabe ocene, jedna devojka zbog melanholije, jedan starac zbog bolesti. Mi smo do`iveli za posledwih nekoliko godina nekoliko samoubistava lekara, profesora, direktora, dr`. savetnika, pa ~ak i vladika. Samoubistvo je postalo tako obi~na pojava u dana{wem vremenu, da sam ja jednoga dana mogao ~uti ovakav razgovor izme u dva prijateqa: 6

7 Prvi prijateq: Jesi li ~uo da je N. N. svr{io? Drugi prijateq: Kako? Da li smr}u ili samoubistvom? Vaspitawe tu igra glavnu ulogu. ^ovek se mo`e vaspitati za optimista ili za samoubicu. Na{a generacija vaspitana je vi{e za ovo posledwe. Prvo roditeqi po~nu da spremaju samoubice. Svet je ovaj r av, {ap}e majka svako jutro sinu u u{i. Qudi su, sine, sebi~ni, pakosni i la`qivi. Izbegavaj qude, sine. Gledaj samo sebe. Posle majke otac govori sinu: Kako je odvratno vreme napoqu! Kako je ru`na divqa priroda! Kako su odvratna dela qudska! Kako je Sunce dosadno! Kako je `ivot mizeran! A i otac i majka ponavqaju sinu naj~e{}e lude re~i jednog o~ajnog pesnika: "U svetu, brale, nema qubavi." Nema stra{nije osude za svet od ove. Svet je stvoren iz qubavi, svet se odr`ava qubavqu. Re}i, da u svetu nema qubavi, to je najstra{nija ali i najla`nija osuda sveta. A na toj frazi jednog propalog o~ajnika vaspitala se cela na{a generacija. Vi }ete na}i stotine mladih i starih, koji ne znaju O~e na{ i nisu pro~itali nijedno jevan eqe, no ne}ete na}i ni desetine, koji ne ponavqaju posvednevno: U svetu, brale, nema qubavi. A onaj, ko te re~i ponavqa, ne misli na smeh i radost, no na samoubistvo. Koliko je na{ svet, na{ varo{ki, obrazovani i poluobrazovani svet, zatrovan pesimizmom, to 7

8 pokazuje najboqe raspolo`ewe toga sveta posle minulih ratova. Posle neslu}enih uspeha ratnih, koji su i za san, i za ma{tu, bili suvi{e veliki i suvi{e lepi; posle neslu}enog po`rtvovawa i izdr`qivosti na{ih {irokih narodnih masa, na{i pesnici deqaju onako isto suve i haoti~ne stihove, kao i pre svega toga. Pritu~eni jednim starim pesimizmom, opasnijim od najstarijeg reumatizma, na{i stihotvorci nikako jo{ ne mogu da se povrate i da otpo~nu pevati. Mladi qudi, koji su mogli poginuti u pro{lom ratu, i kojima bi se opet uskoro dala prilika da se `rtvuju za otad`binu, oduzimaju sebi `ivot. Roditeqi produ`uju da govore deci: "U svetu, deco, nema qubavi." U~iteqi i profesori produ`uju da podni{tavaju svoje u~enike, stavqaju}i ove namerno uvek na jednu veliku distanciju od sebe, skoro bli`e stvarima, {kolskim inventarisanim i protokolisanim stvarima nego sebi. Jednom re~ju: vladamo se danas, posle osve}enog Kosova, kao posle jednog sna, a ne jave. Vu~emo se, a ne idemo. Posmatrate na Terazijama kako se na{ svet kre}e: prosto, vu~e se, a ne ide. Melanholi~ni, izlomqeni, ravnodu{ni tipovi, mogu se videti u ve}em broju na na{im Terazijama nego li u Londonskom Piccadilly ili na berlinskoj Friedrichstrasse. Na{a radost uvek je polu`alost. Na{ smeh ne li~i na srebrnu sun~anu svetlost, nego na bledu, melanholi~nu svetlost mese~evu. 8

9 Na{ varo{ki svet ne voli osobito ni svetlost ni vazduh ni kretawe. Zatvoren sobni `ivot je najvi{e u obi~aju. Beogradski parkovi srazmerno mawe se pose}uju praznikom nego li parkovi ma koje varo{i zapadne. Na{a veseqa i u`ivawa ne mogu nikako, a da ne pre u u tamnu oblast poroka. Pa i na{ porok je gor~iji i turobniji od poroka drugog sveta. - Ja nisam, - rekao mi je nedavno jedan nema~ki novinar - ja nisam video narod s tako malo prave radosti u `ivotu i s tako mnogo tuge i melanholije, kao {to je narod srpski. Odkuda to dolazi? Odkuda zbiqa to dolazi? Jednim delom dolazi to od dugog ropstva na{ih predaka. Rob je uvek tu`an i bri`an. On se uvek vu~e, umesto da ide. Melanholija predaka - robova preneta je i na oslobo ene potomke. Du{a se nasle uje u onolikoj meri u kolikoj i telo. Drugim delom dolazi to od neiskazano te{kog i neodre enog na{eg dr`avnog i nacionalnog polo`aja za ~itavo jedno stole}e, a naro~ito za posledwe 2-3 decenije. - Biti ili ne biti! Ta je dilema treperila vi{e na{ih glava od ro ewa pa do posledwih, velikih dana, kao kob. Tre}im i najve}im delom dolazi to od na{ih unutra{wih prilika, u {koli, u crkvi, u doma}em i javnom `ivotu, to jest: od na{eg vaspitawa. U invalidskom stawu nalazila se cela na{a zemqa za nekoliko decenija; invalidska nam je bila i {kola i crkva, i 9

10 dru{tveni `ivot i politika. Zato je i na{e vaspitawe bilo invalidsko. Otuda i na{ pesimizam, na{a turobnost i neveselost! Retko je koji invalid optimist. Ja sam poznao samo jednoga. On ima obe noge paralisane, i ose}a stra{ne `igove u ki~mi, i sedi u naslowa~i kraj prozora, i posmatra `ivot kroz prozor. A mi ne posmatramo `ivot kroz prozor,- kako mi da ne budemo optimisti? Optimizam i pesimizam, to su dve razli~ite ocene je veliko dobro, po optimisti~koj oceni, a veliko zlo, po oceni pesimisti~koj. Mnogima izgleda da izme u optimizma i pesimizma nema ve}e ni bitnije razlike nego izme u plavih i crnih o~iju. Jedan ~ovek ima plave, drugi crne o~i; tako je jedan ~ovek optimist, a drugi pesimist. Nije tako. Optimizam je sre}a, pesimizam - nesre}a. Nije najve}a sre}a, kad ~ovek ima zdravqe, i bogatstvo, i prijateqe, i slavu: najve}a je sre}a, kad je ~ovek optimist. Niti je najve}a nesre}a bolest, ili siroma{tina, ili osamqenost i ostavqenost, ili nepravda, ili ma kakva neda}a i gubitak; najve}a je nesre}a za ~oveka pesimizam. Optimizam je himna `ivotu, pesimizam - himna smrti. Refren prve himne glasi: Vredi `iveti! Refren druge himne glasi: Ne vredi zna~i: misliti, ose}ati i raditi. Optimizam ponavqa dakle: vredi misliti, ose}ati i raditi. Vredi misliti. 10

11 "Ako je i{ta dostojno bogova olimpijskih, dostojno je mi{qewe" - govorili su stari Grci. Platon i Aristotel i Stoici smatrali su misao za vrlinu, i to za vrhovnu vrlinu. Sokrat je smatrao svojom misijom nau~iti qude misli i rasu ivawu. Skeptici su prvi porekli vrednost misli. Oni su prvi pesimisti u pogledu misli. Qudi ne mogu do}i do istine, tvrdili su skeptici. Qudske misli su {imere, koje lebde na povr{ini svih stvari. Mi ne mo`emo imati misli adekvatne stvarima. Na{e misli su obmanqive i neverne kopije onoga {to postoji. Tako su u~ili Piron, i Montew, i Jum. No ~ak i wihova skepti~ka misao nije bez vrednosti. Tamo, gde se vodi napravi brana, stvori se dubok vir. Skepsa je brana, koja je pomagala, da zahuktani filosofi - sistemati~ari uspore svoj hod i udube misao. Qudi su uvek dolazili do potrebne istine i `iveli od istine. Nijedno vreme nema svu istinu, no nijedno vreme nije bez istine. Hegel je oborio fatalnu zabludu, kao da je svako idu}e vreme u istoriji filosofije zna~ilo demant pro{loga vremena, i svaki idu}i filosof ru{iteq filosofije svojih prethodnika. "Svi su filosofski sistemi istiniti u onome {to tvrde i neistiniti u onome {to odri~u", govorio je Dekart. Qudska misao nije toliko mo}na, da shvati i obuhvati sve, no ipak ona je toliko mo}na, da mo`e osvetliti smrtnima vi{e prostora i vi{e vremena, nego {to o~i mogu dogledati. Misli su neprolazne i 11

12 nepropadqive. Misli se utkivaju jedna u drugu i `ive kao jedno `ivo tkawe. Sve misli, koje su se ikad zarodile u mozgu qudskom, i danas se sun~aju na zemqi. Vredi misliti, jer misao je najve}a mo}, koju ~ovek poseduje. "Ja volim tra`iti istinu, nego imati je svu gotovu", govorio je Lesing. Vredi misliti, jer misao je istina i put ka istini. ^ovek ne mo`e zadovoqiti svoju `e za znawem, jer to je `e za sveznawem. ^ovek nikad ne mo`e znati sve, no u svakom vremenu ~ovek mo`e imati onoliko znawa, koliko mu je potrebno, da podr`i svoj optimizam, a to zna~i - svoj `ivot u tom vremenu. Kao {to misli na{e imaju vrednost, tako isto i ose}awa. Na kraju krajeva ~ovek je vi{e ose}ajno nego misaono bi}e. ^ovek se vi{e vlada po ose}ajima nego po razumu. Suma na{ih ose}awa daleko je ve}a od sume na{ih misli. Po simpatiji i antipatiji (tj. po sumi na{ih ose}awa u danom momentu) cenimo mi sve stvari vi{e nego po razumu. Qubav i prijateqstvo spadaju u carstvo ose}awa. Tako isto i mr`wa, i tuga, i strah, i radost. Ono {to najvi{e zagor~ava qubav i prijateqstvo, to je kobna misao: I to }e pro}i, i to }e imati svoj skori, vrlo skori kraj! Stvorewe, koje ja volim, zatrpa}e crna zemqa, i iz lica, koje me sad greje toplije od Sunca, proni}i }e trava. Takva misao najvi{e truje svaki trenut radosti, koji nam qubav i prijateqstvo dodele. Qudi se nikako ne mogu da naviknu da posmatraju sve pod uglom ve~nosti. Sve {to ovaj svet pro- 12

13 dukuje, produkuje za ve~nost. Qubav na{a i prijateqstvo na{e neprolazni su kao svet, i jo{ neprolazniji. Varaju nas o~i o prolaznosti svega, kao {to nas varaju o~i o kretawu Sunca. Postoji jedna inteligibilna sredina, u kojoj sve `ivi i sve se kre}e. Ona je sama po sebi nepokretna. Sve {to se kre}e u toj sredini, ostavqa na woj svoj neizgladiv otisak. Taj otisak je potpuno adekvatan stvarnosti. Sve {to je ikad `ivelo na Zemqi, `ivi i danas u toj inteligibilnoj, duhovnoj sredini; i sve {to danas `ivi, `ive}e ve~ito, opet u toj sredini. Na{a qubav i prijateqstvo ne raskida se smr}u, no produ`uje se u jednom daleko ~istijem i uzvi{enijem i intenzivnijem obliku u drugome svetu. Izme u tog drugog i ovog sveta granicu ~ini jedino na{a kratkovidost. Mi ne vidimo produ`ewe ovoga `ivota posle smrti, i zato nam smrt li~i na makaze, koje sve konce i veze izme u mrtvih i `ivih presecaju, i koje i od nas svaki dan odsecaju po jedan deo, kada nas rastavqaju od na{e qubavi, na{eg prijateqstva i na{e radosti. - Mi ne vidimo, no mi mo`emo da vidimo. Mo`emo da vidimo svojim duhom sad za sad, a ide vreme i uskoro }e do}i, kad }e i za na{e fizi~ke o~i biti vidqiv duhovni svet. Vrednost ose}awa bi}e ve~ita kao i vrednost misli. Isto je tako ve~ita i vrednost dela qudskih. Nijedno delo qudsko nije izgubqeno, ne samo delo Pavlovo i Saladinovo i Karlovo, no ni delo ma kog kroja~a ili zidara iz predgra a Beograda, ili Pariza, 13

14 ili Londona. Svaki kroja~ misli da on radi iskqu~ivo za sebe! To i misli, to i ose}a. U samoj stvari svaki kroja~ radi prvo jedan op{te koristan posao, a potom jedan posao, koristan po wega li~no. Radom wegovih ruku odenu}e svoje telo toliki i toliki broj qudi. Jedan zidar zida dom, u kome }e drugi qudi `iveti i raditi, i ra ati se i umirati. On ga zida u misli, da samo sebi koristi. Jedan te`ak seje `ito u nameri sasvim sebi~noj. Me utim, desetine i stotine usta nahrani}e se hlebom, koji on proizvodi. Jedan ubo`jak pravi svirale, uz koje }e drugi svirati, a tre}i se na svadbi i slavi veseliti, ili u tuzi i jadu te{iti. Jedna Piro}anka tka }ilim, da zaradi novaca. Taj }ilim }e u ku}i bogata{evoj uveseqavati o~i mnogih gostiju. Mi smo svi tka~i istorije, bra}o moja, mi smo tka~i istorije i tkawe jednog vi{eg tka~a. Svi dani, koji sa~iwavaju pro{lost, sami po sebi ne bi ni{ta zna~ili bez tkawa, koje je u wih utkano. Vreme samo po sebi ni{ta nije bez tkawa svetskog, koje ga ispuwava kao wegova sadr`ina. Usred toga tkawa vremena nalazimo se i mi. Mi tkamo i utkivamo se celog `ivota. Na{a dosada{wa pro{lost jeste na{e dosada{we tkawe. Svako na{e dosada{we delo, i svaka re~, i svaki ose}aj utkan je u veliko tkawe pro{losti. Nijedan pokret na{eg tela nije izgubqen, niti ijedna 14

15 pomisao. Sva na{a herojstva i na{e podlosti stoje ~vrsto utkane u pro{losti. Na{e radosti i na{e bolesti, na{a stradawa i razo~arewa, obmane i samoobmane, suze i osmejci, ambicije i intrige - sve, apsolutno sve postoji u pro{losti, utkano jedno kroz drugo ili jedno pored drugoga. U tom ogromnom tkawu pro{losti ne stoji samo istorija qudi no i istorija celoga sveta, od sunaca do atoma. Pomisli, prijatequ moj, {ta si ti utkao u to veliko Bo`ije tkawe? Ponavqam: sve tvoje re~i i dela i pomisli ~uvaju se u najsigurnijoj riznici. Jesi li utkivao greh, greh ti se i ~uva; jesi li ~inio dobra dela, to stoji urezano u istoriji neizgladqivije nego da si u mermer zaparao; jesi li lagao i klevetao, - pro{lost to isto tako bri`qivo ~uva kao i bitku kod Austerlica; jesi li krao novac ili qubav, jesi li pomi{qao na ubistvo ili prequbu, - to je tako isto jasno u pro{losti kao {to je jasno tvoje dana{we prisustvo u ovoj crkvi. Mo`da su qudi to zaboravili, mo`da si i ti sam to zaboravio - to je prirodno uostalom: svi mi zaboravili smo ve}i deo svoga `ivota - no ne uzdaj se ni{ta u na{ qudski zaborav: mi nismo ni postavqeni za ~uvare istorije, no za tka~e ove. Pro{lost ~uva Onaj, koji ne mo`e zaboraviti ni{ta; pro{lost je pod kqu~em Vrhovnoga Tka~a, koji revnosno bdi nad svakim koncem u svome tkawu. Ti bi `eleo, prijatequ, da poneki konac iz svoje pro{losti istrgne{ i uni{ti{. Uzaludna je tvoja `eqa. Ni{ta se od onoga {to je bilo ne mo`e ni 15

16 istrgnuti niti uni{titi. Ti se kaje{ za neki greh iz pro{losti; dobro je kajati se, no nepravilno je misliti, da }e se kajawem u sada{wosti izgladiti neki greh iz pro{losti. Greh ostaje na svom mestu, a kajawe na svom. Kajawe koristi budu}nosti, ne pro{losti. Kajawe nije guma za pro{lost (takva guma ne postoji), kajawe je obnovqewe savesti za budu}nost. Ili ti bi `eleo, prijatequ moj, da svoja dela uzdigne{, a dela tvoga bli`weg omalova`i{. Veruj mi: tvoja je `eqa utopija, - sva~ija dela stoje na zaslu`enoj visini u istorijskom tkivu, ni za santimetar vi{e ni za santimetar ni`e. U pro{losti niti se {to bri{e niti se {to popravqa: istorija je jedina kwiga, koja se pi{e bez korektura. - Ja nisam do{ao da poru{im, izjavio je Hristos jo{ na po~etku svoje u~iteqske misije. Hristos je razumevao istoriju. On je znao, da se ni{ta ne mo`e poru{iti od onoga, {to pripada istoriji. Zakon i proroci utkani su bili u tkivo istorijsko, i niko ih nije mogao iz toga tkiva izvu}i i poru{iti. Ni zakon ni proroke nije Hristos stoga ni nameravao ru{iti. Re~i moje, bra}o, nazvali su neki re~ima optimizma. Ja se ne mogu braniti od ovakve ocene. Optimizam je oreol i hri{}anske filosofije i hri{}anske istorije. Optimist je bio Osniva~ Hri{}anstva, i to najve}i od svih optimista na svetu. On nije bio optimist samo u svetlim trenucima svoga `ivota, onda: kad je svadbovao u Kani Galilejskoj, ili kad je zasipan 16

17 cve}em u Jerusalimu, ili kad je u tihim ~asovima posmatrao lilije u poqu, ili kad se pod zvezdanim svodom vozio po Jezeru genisaretskom u krugu qudi, koji su ga obo`avali. Ne samo tada, no On je ostao optimistom i onda, kad je. napu{ten od sviju, sam se molio Bogu u onoj kobnoj no}i, na po~etku tragedije; i onda. kad je vu~en od Iroda do Pilata, izvi`dan i ismejan; i onda, kad je trnov venac zaparao wegovu bo`ansku glavu; i onda, kad je pod krstom te{kim ostavqao za le ima svojim Jerusalim, koji ga je ispra}ao kikotom i prokletstvom i nemo}nim suzama `enskim; i onda najzad, kad se ~a{a gor~ine prelila i kad je u{la u istoriju re~ Golgota. Optimisti su bili, i hri{}anski mu~enici. Mu~enici i velikomu~enici bili su optimisti, - kako mi da budemo pesimisti? Optimisti su bili oni, koji su se u rimskim cirkusima borili sa divqim zverovima na uveseqewe Cezara. Optimisti su bili oni, koji su goreli u katranu po parkovima, na uveseqewe Cezara i wegovih `ena. Optimisti su bili oni, koji su na to~ku istezani i u zemqu `ivi ukopavani. Optimisti su bili oni, koji nisu znali za ravnopravnost, i slobodnu {tampu, i humanost, i dru{tva ~ak i za za{titu `ivotiwa. Kako mi da budemo pesimisti? Za{to mi da budemo pesimisti? Optimista je bilo istina i me u starim, klasi~nim misliocima i pesnicima. No to je samo optimizam metafizi~ki i pojedina~ni. Optimizam hri{}anski pak, to je oprobani optimizam i opti- 17

18 mizam mnogih. Ono prvo je zlato novokovano i bri`qivo ~uvano i gla~ano svaki dan da bi sjalo, ovo je zlato, koje je pro{lo kroz blato i prah, kroz vodu i vatru, kroz smolu i krv, i opet ostalo blistavo i ~isto zlato. Klasi~ni pisci su samo mislili i u misli - i zbog misli - bili su optimisti. Hri{}anski mu~enici su na vatri goreli i vikali: Mi ipak verujemo! Oni su od zverova bili rastrzani, i {aptali su: Mi se ipak nadamo! Na krst su raspiwani, i jecali su: Mi ipak qubimo! Wih su gonili i zli i dobri carevi: i Neroni i Trajani, u Aziji i Africi, na Balkanu i u Britaniji; prezirali su ih kao proka`ene, odbacivali ih kao nepotrebno kamewe, otresali ih kao pra{inu s nogu. U~eni ih nisu hteli razumeti, mo}ni ih nisu hteli saslu{ati, bogati ih nisu hteli za{tititi. Sav je svet bio gluv za wihove molbe, divqi zverovi imali su vi{e prijateqa od wih, mrtvi u grobu nisu zavideli wihovom `ivotu. Pa ipak oni... dok je se zemqa kolutala po etru ogledaju}i se na Suncu i nose}i svoj crvaq na sebi... oni su dizali svoje poglede Suncu i govorili: - Mi ipak qubimo, i nadamo se, i verujemo. Mi qubimo ovaj mu~eni~ki `ivot, i nadamo se u boqi, i verujemo u Jednoga Mo}noga, koji je vi{i od Sunca i koji broji sve bolove na{e i sve nepravde na{ih mu~iteqa. To odba~eno kamewe, koje su nogom odbacili zidari onda{weg dru{tvenog `ivota, uzeo je Bo`anski Zidar vasione za temeq svojoj crkvi, toj najve}oj gra evini 18

19 optimizma, koja je na zemqi sazidana. Hri{}anski optimizam nije samo jedna duhovita teorija, to je optimizam oproban i dokazan. Optimizam platonski i stoji~ki odnosi se prema optimizmu hri{}anskom kao san prema javi, ili kao bajka prema stvarnosti. Ja se ne bih zvao Hri{}aninom, kad ne bih bio optimist. Ili ako bih se zvao, ne bih istinu govorio. I vi svi uzalud se nazivate Hri{}anima, ako niste optimisti. Hri{}anstvo je najve}i sistem optimizma, za koji svet zna. To je sistem vere, nade i qubavi. To troje samo spasava: vera, nada i qubav. A vera, nada i qubav - to je optimizam... Dakle, jedino optimizam spasava. Bez optimizma mi smo bez vere. A bez vere su bili stotine volova, koji su jutros zaklani na klanici. Bez optimizma mi smo bez nade. A bez nade su uga{ene zvezde u vasioni, koje se kao grobovi vuku za svetlim i `ivim zvezdama. Bez optimizma mi smo bez qubavi. Bez qubavi je i pustiwa Sahara, u kojoj `edan lav ri~e tra`e}i vode, i ne na{av grize svoju {apu dok krv ne potekne, i li`e slanu krv, da ugasi `e. [iler veli: Todte Grappen sind wir, wenn wir hassen. Gotter, - wenn wir liebend uns umfassen. Bez optimizma mi smo invalidi. Ve}i je invalid ~ovek bez optimizma, nego ~ovek bez noge. Bog je stvorio ovaj svet najboqe {to je mogao. Ovaj svet je kao 19

20 jedna koncertna sala za optimista, a kao bolnica za pesimista. Prvi ~uje neprestano svirawe valcera u ovome svetu, drugi - svirawe `alosnog mar{a. Prvi vidi cve}e, drugi ubre. Prvome padnu zraci sun~ani na lice, i zagreju mu i osvetle du{u; drugome ostaje iza obasjanog lica du{a hladna i mra~na. Budimo optimisti, bra}o i sestre, jer Bog je iz optimizma stvorio ovaj svet, (jer nema nikakvog stvarawa bez optimizma). Pogledajmo dawu u zemqu, i no}u u nebo, i verujmo i dawu i no}u u Boga. Postoji Tvorac sveta i Otac na{, - to je osnov na{eg optimizma. Budimo optimisti, jer smrt nije tako stra{na, kako stra{qivci pri~aju. Svako seme istruli pre nego {to iz wega nikne cvet. U smrti mi trulimo, da bi potom cvetali u novom `ivotu. Mi smo deca besmrtnoga Oca, te smo i sami besmrtni. Kakav bi to bio otac, koji ne bi ra ao decu sli~nu sebi? Koji bi `iveo milijarde milijardi godina, a imao sinove, ~iji vek ne dosti`e ni stotinu godina? Budimo optimisti, jer nijedan pravednik ne}e oti}i u pakao, niti ijedan nepokajani gre{nik, u raj. Da bi ~ovek mogao u}i u raj, prvo raj mora u}i u wega. K paklu gredi onaj, kome je ve} pakao unutra, u du{i. Raj nije jelo i pi}e, no ne{to sla e od toga - besmrtna radost i bo`anska uzvi{enost. Pakao nije kotao, u kome se kuvaju qudi, no ne{to stra{nije od toga: to je ve~ita `alost i unutra{wa gri`a savesti. Kazna gre{nika i nagrada pravednika - to je najvi{a matematika vasione. 20

21 Budimo optimisti onda, kad stradamo, jer stradawe na{e nikad nije becciqno i besmisleno; ono je va`an faktor u op{tem `ivotu ~ove~anstva; ono je jedina plata, kojom mi pla}amo ulaznicu u ovo svetsko pozori{te, koje je Bog osvetlio mnogim Suncima i ukrasio mnogim ~udesnim scenarijama. Mene je triput u `ivotu stradawe dovelo do same smrti. I ja vam mogu posvedo~iti, da ni takva stradawa nisu bila nepodno{qiva i stra{na. Ja ih se rado se}am, jer ona mi ~ine `ivot danas lep{im, a du{u moju ponosnijom i ja~om. Budimo optimisti kad gubimo kao i kad dobijamo, kad ostarimo kao i kad smo mladi. Svaki uzrast ima svoju veli~inu i svoju naro~itu lepotu. I srebrne sede vlasi prelivaju se prema Suncu isto kao i crne. I du{a jedne starice od 80 godina vibrira pri radosti i `alosti onako isto kao i du{a jednog mladog i bujnog stvorewa. Budimo optimisti kao Hri{}ani, jer u na{oj veri nalazili su utehe najve}i o~ajnici, inspiracije - najve}i umetnici, osvetqewa i putovo stva - najve}i i najboqi qudi posledwih devetnaest stole}a. Budimo optimisti kao Srbi. Pet stole}a gledali smo mi u pro{lost. Sad je svu~ena zavesa, i mi mo`emo pogledati i u svoju nacionalnu budu}nost. Mi nismo prvi me u narodima, ali nismo ni zaboravqeni od Onoga, koji stvara istoriju. Na{a uloga u istoriji zna~ajna je, i postaje sve zna~ajnija. Na{ nacionalni idealizam nije grub ni {ovinisti~an. On po~iva na 21

22 rasnim i op{te~ove~anskim te`wama, Kad se borimo za slobodu robqa, mi se borimo za Bo`iju stvar, jer Bog je Otac slobodnih, a ne ropskih du{a i tela. Budimo optimisti, ako ne `elimo da budemo invalidi du{om, tj. daleko gori i te`i invalidi od onoga invalida - optimista, koji bez nogu u naslowa~i sedi i kroz prozor posmatra `ivot. Budimo optimisti u misli, jer samo optimisti~ka misao dose`e do Boga. Budimo optimisti u ose}awima, jer optimizam je lek `alosti i izvor prave i ve~ite radosti. Budimo optimisti u delima na{im, jer dela na{a se utkivaju u dela Bo`ija, i ostaju ve~ita kao i dela Bo`ija. Budimo optimisti, jer `ivot je optimizam, a mi, qudi, najboqi smo stubovi i najlep{i izraz `ivota. Optimist biti zna~i `iveti i `ivot pravedno ceniti. 22

23 BESEDA O KRAJWOJ POBEDI DOBRA Posve}ena onima, koji stradaju bez nade. Takva je vrlina: kada je pobe uju,ona postaje mo}nija, i kada protiv we spletkare,ona postaje nepokolebqivija.j. Zlatoust (Beseda IV) Transeunt nubes, manet coelum. Augustinus Izdr`i u uzdr`i ce. Epiktet Niko pod Suncem nije veliki, draga bra}o, osim ~oveka, koji veruje u krajwu pobedu dobra. I niko ozbiqno ne veruje u Boga osim ~oveka, koji veruje u krajwu pobedu dobra. Te dve vere se podudaraju kao {to se sun~ana svetlost podudara sa Suncem. Kao {to se ne mo`e priznavati sun~ana svetlost, a odricati Sunce, tako se ne mo`e priznavati krajwa pobeda dobra, a odricati Bog. Niti obratno. Verovati u Boga zna~i verovati u krajwu pobedu dobra; verovati u krajwu pobedu dobra mo`e samo ~ovek sa verom u Boga. U trenutku, bra}o, kad potamni va{a vera u krajwu pobedu dobra, znajte, da je potamnela va{a vera u Boga. 23

24 Qudi, koji ka`u da veruju postojano u Boga, a me utim tvrde da zlo uvek pobe uje dobro, nisu niukoliko svesni svoje vere. Jer ako Bog postoji, to wemu pripada pobeda, a nikom drugom. U svetu se bori dobro i zlo. Ako bi zlu pripala krajwa pobeda, to bi zna~ilo, da je Bog zla sila. No Bog pre ne bi postojao no {to bi postojao kao zla sila. Postoji li Bog, to on postoji neminovno kao dobra sila; postoji li Bog kao dobra sila, to je krajwa pobeda dobra neminovna posledica egzistencije Boga. Vera u Boga otuda zna~i veru u krajwu pobedu dobra. Vi svi, bra}o, verujete u Boga, no ima li jedan me u vama, koji bi verovao u krajwu pobedu dobra? To jest ima li jedan, koji bi verovao dosledno? Neka vas ne ~udi i ne vre a moje pitawe: gle, od uvek je bilo mnogo veruju}ih u Boga, a malo veruju}ih u krajwu pobedu dobra; i gle, od uvek je vre an Bog na taj na~in, {to se mo} wegova smatrala slabijom od mo}i zla. Ja znam koje su dve najve}e ludosti pod Suncem: jedna je: vera u Boga bez vere u krajwu pobedu dobra; druga je: vera u krajwu pobedu dobra bez vere u Boga. Jedno je ogaw koji se gubi u mraku, drugo je mrak, koji se negde i negda zavr{uje ogwem. Kako to? Kako to? - pita}ete. Ne treba pitati. U glavama onih, koji nose ove dve ludosti, ne mo`e nikad da se obrazuje jedan razuman odgovor na ovo pitawe. Kako to? Kako to? Nikako; vera u Boga nikako nije ogaw koji se gasi u mraku; vera u krajwu pobedu 24

25 dobra nikako nije mrak, koji se negde sam od sebe razgoreva u ogaw. Vera u Boga i krajwu pobedu dobra, to je jedno drvo sa stablom i krunom. Sama vera u Boga, to je drvo sa stablom, bez krune. Sama vera u krajwu pobedu dobra, to je kruna bez stabla, koja visi u vazduhu. U svetu se prepiru dve grupe qudi: jedno su pobo`ni, koji ne veruju u pobedu dobra drugo su bezbo`ni, koji veruju u pobedu dobra. Jednoj grupi ime je zabluda, i drugoj grupi ime je zabluda. Jedni su stablo bez krune, drugi su kruna u vazduhu. Ima li ko god me u vama, ~ija bi du{a bila dovoqno {iroka i dovoqno jaka za jednu normalnu, potpunu veru? Ima li ko god, ~iji duh ne bi predstavqao razbijeno ogledalo, u kome se mogu da ogledaju samo sitni delovi harmonije sveta i `ivota? Ima li ko god, koga istovremeno osvetqava vera u Boga i zagreva vera u krajwu pobedu dobra? Ako ima jedan, onda vreme na{e nije bez Mesije, ako ima dva, tri i deset, onda vreme na{e nije bez proroka i apostola, niti bez heroja, niti bez mudraca. Ko je Mesija? To je ~ovek, koji vidi Boga u svome `ivotu i u `ivotu svega oko sebe i vidi krajwu pobedu dobra u svetu. Ko je prorok? To je ~ovek, koji se ose}a nadahnut Bogom i nadahnut verom u krajwu pobedu dobra. Ko je apostol? To je ~ovek, koji propoveda Boga i krajwu pobedu dobra. Ko je heroj? To je ~ovek, koji je uveren, da }e dobro na kraju krajeva pobediti zlo i koji se za `ivota neustra{ivo isti~e kao braniteq i zato~enik dobra. 25

26 Ko je mudrac? To je ~ovek, ~ije misli vode Bogu i ~ije srce gori verom u pobedu dobra. Svako vreme u istoriji nosi naro~ito obele`je kao {to svaka planeta u vasioni nosi svoju naro~itu boju. Sva vremena su utkana tesno jedno u drugo kao raznobojna potka u jedno isto tkivo. Obele`je jednog vremena je kult telu i fizi~koj snazi; obele`je drugog vremena filosofska povu~enost i asketizam; obele`je tre}eg vremena negovawe nauke i umetnosti; obele`je ~etvrtog vremena vlada tehnike. Vlada tehnike obele`je je upravo na{eg vremena. Nikad tehnika nije bila tako razvijena kao u vreme, u kome mi `ivimo. Wena vlada prelazi gotovo u apsolutizam. Sve druge oblasti qudskog duha i qudske aktivnosti moraju se zadovoqiti sa jednim skromnim rangom u sravwewu sa svepotiskuju}om tehnikom. Izgleda da se ~ak i crkva Hristova mora u na{e vreme zadovoqiti jednim skromnim rangom pred modernom tehnikom. Tako je i u stvari. Da; prava crkva Hristova uostalom uvek je zadovoqna rangom, koji joj qudi dadu, no prava crkva Hristova nikad nije zadovoqna qudima. Crkva Hristova je stalan protest protiv qudi onakvih kakvi su. [ta je ideal crkve? Ideal crkve je pobo`an ~ovek s verom u krajwu pobedu dobra. Dok god takvog ~oveka ne vidi u sredini svojoj, crkva ne miruje sa svojim protestom. Na e li se takav jedan ~ovek crkva opet ne miruje sa protestom {to se i svi ~lanovi weni ne po`ure ka savr{enstvu 26

27 ovoga jednoga. Ideal crkve nije ne{to nemogu}e i neostvarqivo. Ideal crkve vi en je do sad mnogo puta ostvaren u istoriji ~ove~anstva. Svoj ideal crkva je Hristova gledala do sad ostvaren na svome Mesiji, na svojim prorocima i apostolima, i herojima i mudracima. No crkva jo{ uvek postoji, i ako je wen ideal ostvaren toliko puta do sad; crkva postoji, da bi sve qude privela svome idealu, i postoji neprestano kao institut nezadovoqstva prema qudima i dobronamerne kritike i vaspitawa qudi. Ima mnogo qudi koji `ive u velikoj daqini od ideala Hristove crkve. Ti qudi, koji su siroma{ni verom u Boga i krajwu pobedu dobra, prkosno isti~u neko svoje bogatstvo, misle}i da je to wihovo bogatstvo nesravweno ve}e od onoga, koje crkva predla`e. Crkva predla`e svima qudima na zemqi bogatstvo u veri u krajwu pobedu dobra, kao jedino bogatstvo, koje mogu imati svi qudi i koje mora nad`iveti i naslediti sva ostala bogatstva. Ne oglu{ite se, bra}o, o ovaj spasonosan predlog crkve, jer crkva ga ne ~ini zbog sebe no zbog vas. ^ovek, kome ideal Hristove crkve ostane vazda nedostupan, nije potpun ~ovek no karikatura od ~oveka, nije celo pravilno ogledalo, no izlupani i ispremetani komadi}i, koji pokazuju razroko i iskrivqeno lice. Setite se qudi, zdravih i lepih i sna`nih telom, koji ne veruju u pobedu dobra nad zlom. I ja se se}am takvih qudi, i izgleda mi kao da se se}am jednog 27

28 sitno istucanog ogledala u zlatnom okviru. Setite se filosofa i sve{tenika, koji neumorno pri~aju, kako je pravda boqa od nepravde, no kako je opet nepravda ja~a od pravde, od uvek do sad, i od sad do uvek. I ja se se}am takvih qudi i izgleda mi kao da se se}am bolesnika koji bi govorili: - Zdravi qudi su istina boqi od bolesnih, no bolesni su ja~i od zdravih. Setite se milionara, pod teretom ~ijih miliona du{a wihova `ivotari kao prebijena zmija pod teretom gvozdene poluge, i koji od sveg srca jadaju se {to ovaj svet mora propasti zato, {to mali i siroma{ni qudi, s porodicama i vojnim i poreskim obavezama, tra`e jedan gro{ povi{ice svoje nadnice. I ja se se}am takvih qudi, i izgleda mi kao da se se}am qudskih likova u izdubqenom opti~kom ogledalu, koji decu nagone na neuzdr`ani smej svojom spqo{}eno{}u, svojim poga~astim glavama i nogama i u elipsu razvu~enim trupom. Setite se umetnika, koji vidi lepotu iskqu~ivo u svome umetni~kom proizvodu, u slici, ili statui, ili simfoniji, ili poemi. Za takvog umetnika sav je svet jedna brutalna rugoba, iz koje je on kristalizovao jedan komadi} lepote u svome delu. Za wega je rugoba, ili disharmonija, oblik i `ivot ovoga sveta. I ja se se}am takvih umetnika i izgleda mi kao da se se}am napu}enog de~ka, koji zahvati iz mora vode u {koqku, pa se okrene le ima moru i pakosno govori, kako je more to {to je u {koqci, i kako drugog mora 28

29 nema, a ono {to je iza wegovih le a to je pustiwa Sahara. Setite se nau~nika, koji klasifikuje nekoliko minerala ili ispi{e nekoliko hemijskih formula na listu hartije, i onda s prekorom gleda na crkvu, koja propoveda neki vi{i razum od wegovog. Sve minerale i sve hemijske elemente i wihova jediwewa stvorio je nerazum, a ~ove~iji, nau~ni~ki razum kumovao je svima tim produktima nerazuma, i, eto, zato van razuma qudskog nema razuma u vasioni. Tako misli taj ~ove~uqak, koji je veoma daleko od vere u krajwu pobedu dobra i koji dolazi u klasu karikatura qudske prirode i u razbijena ogledala. Setite se uop{te svih onih qudi, starih i mladih, koji se svaki dan `ale na trijumf nepravde i nemorala i rugobe i nerazuma u svetu. Setite se tih qudi, koji svoju veru u krajwu pobedu zla u svetu zasnivaju ~esto na vrlo sitnim razlozima, naj~e{}e na dnevnim neprijatnostima; setite se tih qudi, da pogledajte ih: oni su svuda oko vas, zagledajte i u sebe i vidite, da nisu oni i u vama samima, i ~ujte onda ovu prostu pri~u, koju crkva Hristova u ove dane pri~a kao odgovor qudima na wihovu pesimisti~ku malodu{nost, na wihovu malovernost i zlovernost. Jedno dete rodilo se u pe}ini. Druga deca ra aju se u svetlim sobama, u perju i svili, pa opet se `ale na nadmo} zla nad dobrom u svetu. Ono dete iz pe}ine i iz slame nikad se nije na to `alilo; ono je verovalo u Boga i krajwu pobedu dobra. 29

30 To dete koje je ro eno u pe}ini, u slami, prinu eno je bilo da ostavi svoj zavi~aj, tako mio svakom detiwem srcu, i da be`i s roditeqima u tu u, daleku zemqu, da bi spaslo samo `ivot svoj od smu{ene }udi despota wegovog zavi~aja. Druga deca ne osete gor~inu hleba u tu em zavi~aju, i ne osete od svoga vladaoca ni{ta osim o~inske brige i milo{te i ne`nosti, pa ipak veruju da je zlo ja~e od dobra. A ono dete, koje je jo{ kao dete osetilo tako te{ka zla kao {to su: tiranija i podlost i mu~an `ivot u tu ini, sve je vi{e krepilo u sebi veru u krajwu pobedu dobra. Od tog deteta koje je ro eno u pe}ini i koje je rano moralo begati iz svog zavi~aja i od tiranije, porastao je de~ko, koji je morao raditi zamoran posao u radionici drvodeqskoj. Drugi de~aci ne rade ~esto ni{ta zamorno do svog zrelog uzrasta, pa ipak se `ale na mno`inu i te`inu zla u svetu. A onaj de~ko, koji je morao sekirom i bradvom tesati i time `ivot svoj izdr`avati, nije se `alio ni na mno`inu niti na te`inu zla u svetu, no radosno je podnosio sve napore s verom u krajwu pobedu dobra. Od toga de~ka, koji se rodio na slami, koji je rano begao ispred tiranije iz svog zavi~aja, i koji je u mladosti svojoj morao raditi zamoran drvodeqski posao, porastao je ~ovek, koji je voleo qude, voleo svet, voleo `ivot, i koji je po{ao da utvr uje qude u veri i u krajwu pobedu dobra. No nije bilo lako utvrditi qude u veri u krajwu pobedu dobra. Qudi, pritisnuti siroma{tinom i bedom, i neznawem i bolestima, nisu 30

31 mogli poverovati u dobro, jer je zlo kao korov ubilo svaku veru u du{i wihovoj. Vlasnici pak i bogata{i, koji su svoju vlast i svoje bogatstvo na zlu zasnivali, nisu smeli poverovati u dobro, koje se protivilo wihovom zlom bogatstvu i wihovoj zloj vlasti. Toga ~oveka, koji je u~io qude, da krajwa pobeda pripada dobru, a ne zlu, ku{ao je jednom demon zla. Pokazao mu je sva carstva zemaqska i sve lepote sveta i rekao mu tad: Ako se pokloni{ meni, sve }e to biti tvoje (Lk. 4.). No toga ~oveka nije mogao o~arati trenutni trijumf zla u ovome svetu, on je tvrdo verovao, da }e krajwi i ve~ni trijumf pripasti dobru, i zato je odbio zahtev demonski, govore}i: Jedinom se Bogu treba klawati i wemu jedinom slu`iti. Toga ~oveka, koji se nije hteo pokloniti zlu ni po cenu vlade nad svima carstvima zemaqskim, ismejali su qudi zbog wegove vere u krajwu pobedu dobra. I to nisu Ga zbog toga ismejali posledwi no prvi qudi wegovog naroda. Te{ko narodu, ~iji prvi qudi ne veruju u krajwu pobedu dobra! Propa{}e i ti qudi i taj narod, kao {to propadaju slepci vo eni slepcima, kao {to je propao narod izraiqski vo en licemernim i malodu{nim patriotima. I najzad taj ~ovek, koji je ro en u slami i u veri u krajwu pobedu dobra, koji ni u tu oj zemqi nije izgubio tu veru, koji nije malaksao u toj veri ni zbog trudnog i napornog svog zanimawa, niti zbog ku{awa demonskog, niti zbog ismevawa qudskog, - taj ~ovek je 31

32 bio osu en zbog svoje vere, i bio je pquvan i {iban; i bio je u razbojnike uvr{}en i s razbojnicima kao razbojnik na smrt osu en i na krst raspet. No on je sve otrpeo ostaju}i sna`an u svojoj veri, da je vlast zla samo trenutna i da }e dobro na kraju ipak pobediti. Kad je on bio raspet na Golgoti, zlo je u istini trijumfovalo. Nikad trijumf zla nije izgledao tako potpun kao u tome trenutku. Kad je ovaj pravednik izdanuo u najte`im mukama, koje su se jo{ jednom ponavqale u du{i wegove majke ispod krsta, wegovi prijateqi stajali su pogru`eni i u srcu svome utvr ivali veru u krajwu pobedu zla u svetu. Vera u pobedu dobra, koju je u wihovoj du{i utvr ivao raspeti Hristos kroz tolike dane drugovawa s wima, ugasila se u wima kao lelujavi i nesigurni plamen sve}e, oduvan vetrom u no}i. Ovi prijateqi raspetoga pravednika vra}ali su se uve~e u Jerusalim, poma`u}i u hodu staroj i nesre}noj majci preko kamenitog brega. Za le ima je majka ostavqala Golgotu, no Golgota je neprestano i{la pred wom. Na tamnom nebu su sijale zvezde. Pogru`eni drugovi mogli su s bolom re}i zvezdama: Gle, vi ipak sijate, zvezde! Dakle, i nebo se raduje pobedi zla nad dobrom? Tako su mogli, s bolnom ironijom, re}i zvezdama Hristovi u~enici i prijateqi, vra}aju}i se s Golgote. No niti bi oni to rekli, niti bi `alost stezala du{u wihovu, da su u tom ~asu mogli di}i zavesu budu}nosti i videti samo mnogobrojne hramove, 32

33 podignute u slavu wihovog U~iteqa. Niti bi stara i nesre}na majka posrtala od iznemoglosti niz kameniti breg, da je mogla saznati, da golgotsko stradawe wenog sina ne zna~i posledwi ~in u wegovom `ivotu, kao {to uop{te stradawe i propast nije i ne mo`e biti posledwi ~in ni u jednoj drami dobra. To je prosta pri~a, koju crkva u ove dane pri~a vernima. Zavr{etak te pri~e glasi: Hristos je pobedio, dobro je pobedilo, o`alo{}eni: gore srca! Ta prosta starinska pri~a u stawu je i u na{em tehni~kom veku da podmladi mnoga uvela srca i da povrati veru mnogim razo~aranim du{ama. Mnogo ima uvelih srca i mnogo razo~aranih du{a u na{em vremenu. Kao olovo te{ko i kao olovo hladno - takvo je na{e vreme; kako da pod wegovom olovnom te`inom i olovnom hladno}om ne bude mnogo uvelosti i mnogo razo~aranosti? Takva je vlada tehnike; ona je te{ka i hladna; ona udaqava ~oveka od wega samoga, ona prenosi te`i{te vrednosti u svetu sa ~oveka na ma{ine, sa `ivoga na mrtvo. U miru se ceni vrednost jednoga naroda po mno`ini fabrika, pokretnih ~udovi{ta, parnih ma{ina, i uvek samo ma{ina; u ratu se ceni mo} jednoga naroda opet po mno`ini tehni~ke opreme, po mno`ini pu{aka, i topova, i vrednota, i ma{ina, i uvek samo ma{ina. Moderna tehnika je postala kao jedan gigantski pancir, iza koga se ~ovek jedva da primetiti. Delo je zasenilo delaoca, stvar je zasenila `ivot. Intimni du{evni `ivot ~ovekov je daleko, 33

34 daleko zapostavqen iza tehni~ke virtuoznosti. Nestalnost spoqa{weg `ivota stvorila je nestalnost i `ivota unutra{weg, du{evnog; donela nervozu i paralisala voqu. Otuda o~ajawe, opu{tawe ruku niza se i ispovest, da zlo pobe uje dobro u ovome svetu. Usred tog savremenog o~ajawa i nervoze i kr{ewa ruku di`e se crkva Hristova kao ve~ni i svemogu}i dokaz suprotnog gledi{ta. Usred strahovite huke ovog tehni~kog stole}a, koja zaglu{uje pla~ i jecawe pobe enih zlom, usred fabri~nog dima, koji skriva Sunce sirotnima, usred velikovaro{kog bezbo{tva i sujeverja i zlo~ina i histeri~nog sladostra{}a, crkva Hristova govori, kao {to je uvek govorila i kao {to }e uvek govoriti: Ipak krajwa pobeda pripada dobru! Glas crkve nije uvek najja~i: crkvu nadvikuje ~esto puta o~ajawe i zlo~in, i nepravda i nepo{tewe, no zato je glas crkve najtrajniji; jednim ravnomernim glasom ne prestaje ona hiqadama godina da ponavqa svoju parolu: - Krajwa pobeda pripada dobru. Pored crkvenih zidina prolazi ~ovek, koji je nepravdom stekao ogromno bogatstvo, baca prezriv pogled na crkvu i veli: - Boqa je, crkvo, nepravda od pravde. Dok sam se dr`ao pravde ja sam bio prezren i gowen od qudi, a kad sam se nepravdom obogatio svi me cene i uva`avaju. To je pravda, crkvo, gladna i bosa. Tome ~oveku ima crkva da ka`e ovo: - Gre{ni ~ove~e, ja ~ekam kraj svakog ~oveka i 34

35 svake stvari, do~ekajmo i tvoj kraj i vide}emo {ta je boqe: tvoja ugojena nepravda ili moja gladna i bosa pravda. Ja sam videla kraj miliona takvih, koji su kao i ti hodili na {tulama nepravde, i videla sam wihovo vratolomstvo u blatu i bankrotstvo u stidu, dok je gladna i bosa pravda trnovitim putem hodila k pobedi. Ja }u videti i tvoj kraj, a ti moj ne}e{. Pored crkvenih zidina prolaze mase qudi, ucveqenih i o`alo{}enih u ovom `ivotu. - "^ime nas mo`e{ ti ute{iti crkvo?" - pitaju oni s gor~inom i beznade`no{}u. "Verom u krajwu pobedu dobra, - odgovara crkva. Ja sam spomenik i dokaz te pobede". I tu crkva ponovo mo`e da podseti na onu svoju svetu po prostoti i istinitosti i ute{nosti pri~u o ro enom u slami vitlejemskoj i raspetom na krstu golgotskom detetu, ~iji je sav `ivot zna~io trpqewe od zla no i veru u pobedu dobra, i ~ija je smrt zna~ila pobedu dobra, najslavniju i najdugotrajniju pobedu dobra od postawa sveta do danas. No nije samo ta jedna prosta sveta pri~a. Crkva ih zna stotine i hiqade sli~nih. Cele godine, iz dana u dan, crkva pri~a po jednu ili vi{e takvih pri~a, kao dokaz pobede dobra nad zlom. Crkva i nije ni{ta drugo do zbir tih dokaza o krajwoj pobedi dobra nad zlom, koji slu`e kao izvor utehe i ohrabrewa novim pokoqewima. Vara se ko misli, da crkva po~iva na jednoj goloj teoriji, koja se da dokazivati i pobijati. Ne, crkva po~iva na faktima nepobitnim. I vara se ko misli, da crkva biva s 35

36 vremenom siroma{nija i slabija. Naprotiv, iz dana u dan crkva biva bogatija i ja~a. Ona se bogati i ja~a mno`inom novih fakata, novih dokaza o pobedi dobra nad zlom. Crkva Hristova raste. Svi qudi, koji veruju u krajwu pobedu dobra, jesu `ive stene, iz kojih je sagra ena crkva Hristova. Hri{}anin, koji, pod pritiskom trenutnog zla, poveruje u krajwu pobedu zla u svetu, prestaje ustvari biti Hri{}anin. Sve{tenik - pesimist to je la`an sluga Hristov. Jer pesimist veruje u pobedu zla nad dobrom, nepravde nad pravdom, rugobe nad lepotom, mraka nad svetlo{}u. Sve{tenik ili Hri{}anin, koji bi tako verovao, verovao bi zna~i u pobedu zlog demona nad Hristom. Kome onda slu`i takav sve{tenik i takav Hri{}anin? Sama vera u pobedu zla nad dobrom jeste slu`ba zlu. Ko veruje u pobedu zla, a naziva se sluga dobra, taj srcem svojim slu`i zlu, a jezikom dobru. U na{e, tehni~ko, vreme qudi te`e veruju u pobedu dobra no {to su verovali qudi ranijih vremena. Otkuda to dolazi? Poglavito otuda, {to qudi na{eg vremena vi{e posve}uju truda i vremena razvi}u kod sebe kakve tehni~ke sposobnosti no karaktera. I u ranija vremena qudi su se morali iz mladosti obrazovati za neki naro~iti posao, no zato se ipak prete`ni zna~aj pridavao obrazovawu karaktera. Otuda u na{e vreme ima mnogo boqih ve{taka i majstora svakog posla, no malo karakternih qudi, nasuprot ranijim vremenima, koja su imala istina mawe ve{taka, ali zato vi{e qudi. Otuda i pesimizam na{eg vremena, i razo~arewe i o~ajawe i samoubistva! 36

37 Nekad se ~ovek uzimao kao merilo stvari, sad se stvar uzima kao merilo ~oveka. Nekad se ~ovek cenio prema onome {ta on mo`e, sad se ~ovek ceni prema onome {ta on ume. Ko ume da sastavi jedan roman, ili napi{e na brzu ruku novinarski ~lanak, ili napravi kakav nov aparat za kuvawe ili letewe, ili konstrui{e kakvu ma{inu za tkawe ili osvetqewe, tome se opra{taju obi~no sve slabosti karaktera, - wegova tehni~ka naprava mera je wegove vrednosti, i apologija wegovog `ivota, i ulaznica u prva dru{tva. Onaj pak ko mo`e da izdr`i zlo, a ne zapla~e, i ko mo`e da vidi tu u nevoqu i pomogne je, i ko mo`e da od dve ko{uqe jednu odvoji i da onome ko nema nijedne, i ko mo`e da jednu slomqenu du{u uspravi i ohrabri, taj se ne vidi iza onoga, koji ume da iz gvo` arije sastavi neku novu ma{inu za kruwewe kukuruza, ili bombu za ru{ewe i uni{tewe. Nekad je ~ovek bio ~oveku idol, danas je ma{ina ~oveku idol. Nekad je negovan u svetu kult du{i, sad se neguje kult tehnici. Zato je nekad ~ovek bio otporniji prema zlu i postojaniji u veri u krajwu pobedu dobra no {to je danas. Zar to nije dovoqan razlog da crkva Hristova danas bude puna nezadovoqstva prema qudima, nezadovoqstva i sa`aqewa. Crkvi nije te{ko poni`avawe, koje ona trpi od qudi; crkvi je te{ka nesre}a qudi. Crkva nije protivna savr{enstvu moderne tehnike, naprotiv ona joj se raduje; crkva je samo protivna despotskoj vladi te tehnike nad ~ovekom. Crkva ima svoj rang vrednosti: prvo dolazi Bog, pa ~ovek, pa tehnika. Na{e vreme obr- 37

38 nulo je taj rang vrednosti i stavilo ovaj red: tehnika, pa ~ovek, pa Bog. Otuda nesre}a, otuda pesimizam! Crkva pokazuje put sre}e: to je vera u krajwu pobedu dobra. Ti ne veruje{, prijatequ u krajwu pobedu dobra? Poku{aj jednom ozbiqno da da{ sebi ra~una o svom neverovawu. Gle, nauka tvrdi, da }e nastati jednom carstvo razuma. Gle, umetnost i filosofija prorokuju dolazak carstva sre}e. Gle, crkva propoveda dolazak carstva nebesnog, carstva pravde i qubavi, i svoju propoved podr`ava sa onoliko dokaza koliko cigala ima u woj. A vlada razuma i sre}e i pravde i qubavi - to je vlada dobra. S kakvim argumentom staje{ ti, prijatequ, nasuprot i nauci i umetnosti i filosofiji i crkvi? Poku{aj da da{ jednom sebi ozbiqna ra~una o svom neverovawu u pobedu dobra. Ja sam uveren, da tvoje neverovawe po~iva na malodu{nosti, i da ono u stvari i nije toliko neverovawe koliko jedna mra~na slutwa. Ti ne veruje{, majko, u krajwu pobedu dobra? Tvoja du{a je, veli{, sam pesimizam. No pesimizam je besplodan, on ne ra a. Ti se nisi mogla nazvati majkom, da nisi verovala u dobro. Jedna je majka stajala ispod krsta svoga sina. Zar tvoja nesre}a mo`e biti ve}a? Ti ne veruje{ radni~e, u krajwu pobedu dobra? No tvoj je rad tako te`ak, da }e ti bez vere u dobro klonuti noge pod wegovom te`inom, i olabaviti mi{ice, i misao potamneti. Pogledaj u crkvu! Ona ti ma{e belom maramom i govori: Samo napred, bez straha i sumwe! Ja sam sazidana na slavi hiqade rad- 38

39 nika, ~iji je teret bio te`i od tvog. Wihova pobeda do{la je od wihove vere u pobedu. Ti ne veruje{, star~e, u krajwu pobedu dobra? Tvoje neverovawe je tvoj grob, - ne o~ekuj te`i i tamniji grob. Oko tebe svuda kqu~a `ivot, koji te potiskuje s teretnim uva`ewem. Samo te crkva gleda s qubavqu i sa`aqewem. Ti se sve ve}ma osamquje{, pokoqewa oko tebe postaju ti sve nepoznatija. Jezik borbe i strasti, kojim govore nova pokoqewa oko tebe i kojim si i ti nekad govorio, postaje ti sve nerazumqiviji. Ti }uti{; ti si sam; ti si jedna pokretna humka pra{ine; preturi}e se jednoga dana ta humka, i od pra{ine wene mravi }e praviti mraviwake. Nasloni se na crkvu, gle, ona veruje u pobedu `ivota nad smr}u, u vaskrsewe mrtvih. Ona ti govori o smrti kao o novom ro ewu, koje }e te uvesti u nov `ivot, bli`i Ocu tvom nebesnom. Ona ti govori kao slabom mladencu, koji se nu`dava u roditeqskoj pomo}i i qubavi. Star~e, ti si starac samo u o~ima sveta, ti si mladenac u o~ima crkve. A ti, mladi}u, zar ti ne veruje{ u krajwu pobedu dobra? Ti i ne uvi a{ koliko svojim neverovawem kompromituje{ mladost. Mladost ni{ta drugo nije do ovaplo}ena vera u pobedu dobra. Jesi li video vrelo vode {to kqu~a iz zemqe? Zatisni ga blatom, ono }e za ~asak, dva, izbiti iznad blata; zapu{i ga {u{wem, ono }e i kroz {u{aw nabujati; pritisni ga kamenom, ono }e na drugu stranu opet izi}i na Sunce. Takva je mladost sa verom u pobedu dobra. 39