Srijeda, godine S A R A J E V O ISSN Godina XXII - Broj 17

Transkript

1 Godina XXII - Broj 17 Srijeda, godine S A R A J E V O ISSN VLADA FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE 272 Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O ODOBRAVANJU IZDVAJANJA SREDSTAVA IZ KOMISIONIH SREDSTAVA VLADE FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE I ODOBRAVANJU KREDITA PRIVREDNOM DRUŠTVU BNT TMIH D.D. NOVI TRAVNIK I. Odobravaju se kreditna sredstva privrednom društvu BNT TMiH d.d. Novi Travnik u iznosu ,00 KM, sa rokom otplate od 60 mjeseci, što uključuje grace period od 12 mjeseci i kamatnom stopom 5% na godišnjem nivou. Kreditna sredstva iz prethodnog stava se odobravaju iz dijela komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i Hercegovine, prikupljenih na računu komisionog projekta PIU farme-mehanizacija kod Razvojne banke Federacije BiH u iznosu ,00 KM. II. Kreditna sredstva iz tačke I. ove odluke koristiti će se isključivo za realizaciju ugovora broj: 007/09/14 od godine, zaključenog sa kupcem KRUPNIK International Beograd - Srbija, (Krajnji korisnik Kraljevina Saudijska Arabija) u vrijednosti od ,00 EUR-a ( KM). III. Sredstva obezbjeđenja kredita iz tačke I. ove odluke su: - mjenice korisnika kredita. IV. Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će sa društvom BNT TMiH d.d. Novi Travnik sklopiti ugovor o kreditu po stupanju na snagu ove odluke. Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će doznačiti kredit iz tačke I. ove odluke na namjenski račun za obavljanje platnih transakcija BNT TMiH d.d. Novi Travnik broj: kod Union banke d.d. Sarajevo u skladu sa Odlukom o davanju saglasnosti privrednim društvima za otvaranje namjenskog računa za obavljanje platnih transakcija ("Službene novine Federacije BiH", br. 89/13 i 95/13). V. Naplaćena sredstva po osnovu kredita iz tačke I. ove odluke, usmjeravat će se na račun glavnice onog projekta sa kojeg su iskorištena. Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će pokretati pravne radnje radi naplate kredita iz tačke I. ove odluke, primjenjujući svoje politike i akta. Razvojnoj banci Federacije Bosne i Hercegovine pripada naknada za obavljanje komisionog posla u visini 20% naplaćene ukupne kamate po kreditu iz tačke I. ove odluke. Naknadu za obavljanje komisionog posla i sve troškove vezane za pravne radnje poduzete s ciljem naplate kredita iz tačke I. ove odluke, Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će naplaćivati kompenzacijom sa računa prikupljenih sredstava po komisionim poslovima Vlade Federacije Bosne i Hercegovine. VI. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 212/ februara godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi

2 Broj 17 - Strana 2 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, ODLUKU O ODOBRAVANJU IZDVAJANJA SREDSTAVA IZ KOMISIONIH SREDSTAVA VLADE FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE I ODOBRAVANJU KREDITA GOSPODARSKOM DRUŠTVU BNT TMIH D.D. NOVI TRAVNIK I. Odobravaju se kreditna sredstva gospodarskom društvu BNT TMiH d.d. Novi Travnik u iznosu ,00 KM, sa rokom otplate od 60 mjeseci, što uključuje grace period od 12 mjeseci i kamatnom stopom 5% na godišnjem nivou. Kreditna sredstva iz prethodnog stavka se odobravaju iz dijela komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i Hercegovine, prikupljenih na računu komisionog projekta PIU farme-mehanizacija kod Razvojne banke Federacije BiH u iznosu ,00 KM. II. Kreditna sredstva iz točke I. ove odluke koristiti će se isključivo za realizaciju ugovora broj: 007/09/14 od godine, zaključenog sa kupcem KRUPNIK International Beograd - Srbija, (Krajnji korisnik Kraljevina Saudijska Arabija) u vrijednosti od ,00 EUR-a ( KM). III. Sredstva obezbjeđenja kredita iz točke I. ove odluke su: - mjenice korisnika kredita. IV. Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će sa društvom BNT TMiH d.d. Novi Travnik sklopiti ugovor o kreditu po stupanju na snagu ove odluke. Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će doznačiti kredit iz točke I. ove odluke na namjenski račun za obavljanje platnih transakcija BNT TMiH d.d. Novi Travnik broj kod Union banke d.d. Sarajevo u skladu sa Odlukom o davanju suglasnosti gospodarskim društvima za otvaranje namjenskog računa za obavljanje platnih transakcija ("Službene novine Federacije BiH", br. 89/13 i 95/13). V. Naplaćena sredstva po osnovu kredita iz točke I. ove odluke, usmjeravat će se na račun glavnice onog projekta sa kojeg su iskorištena. Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će pokretati pravne radnje radi naplate kredita iz točke I. ove odluke, primjenjujući svoje politike i akta. Razvojnoj banci Federacije Bosne i Hercegovine pripada naknada za obavljanje komisionog posla u visini 20% naplaćene ukupne kamate po kreditu iz točke I. ove odluke. Naknadu za obavljanje komisionog posla i sve troškove vezane za pravne radnje poduzete s ciljem naplate kredita iz točke I. ove odluke, Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će naplaćivati kompenzacijom sa računa prikupljenih sredstava po komisionim poslovima Vlade Federacije Bosne i Hercegovine. VI. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 212/ veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, v. r. На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), Влада Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној године, доноси ОДЛУКУ О ОДОБРАВАЊУ ИЗДВАЈАЊА СРЕДСТАВА ИЗ КОМИСИОНИХ СРЕДСТАВА ВЛАДЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ОДОБРАВАЊУ КРЕДИТА ПРИВРЕДНОМ ДРУШТВУ БНТ ТМИХ Д.Д. НОВИ ТРАВНИК I Одобравају се кредитна средства привредном друштву БНТ ТМиХ д.д. Нови Травник у износу ,00 КМ, са роком отплате од 60 мјесеци, што укључује grace период од 12 мјесеци и каматном стопом 5% на годишњем нивоу. Кредитна средства из претходног става се одобравају из дијела комисионих средстава Владе Федерације Босне и Херцеговине, прикупљених на рачуну комисионог пројекта ПИУ фарме-механизација код Развојне банке Федерације БиХ у износу ,00 КМ. II Кредитна средства из тачке I ове одлуке користиће се искључиво за реализацију уговора број: 007/09/14 од године, закљученог са купцем КРУПНИК International Београд - Србија, (Крајњи корисник Краљевина Саудијска Арабија) у вриједности од ,00 ЕUR-а ( КМ). III Средства обезбјеђења кредита из тачке I ове одлуке су: - мјенице корисника кредита. IV Развојна банка Федерације Босне и Херцеговине ће са друштвом БНТ ТМиХ д.д. Нови Травник склопити уговор о кредиту по ступању на снагу ове одлуке. Развојна банка Федерације Босне и Херцеговине ће дозначити кредит из тачке I. ове одлуке на намјенски рачун за обављање платних трансакција БНТ ТМиХ д.д. Нови Травник број: код Унион банке д.д. Сарајево у складу са Одлуком о давању сагласности привредним друштвима за отварање намјенског рачуна за обављање платних трансакција ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 89/13 и 95/13). V Наплаћена средства по основу кредита из тачке I ове одлуке, усмјераваће се на рачун главнице оног пројекта са којег су искориштена. Развојна банка Федерације Босне и Херцеговине ће покретати правне радње ради наплате кредита из тачке I ове одлуке, примјењујући своје политике и акта. Развојној банци Федерације Босне и Херцеговине припада накнада за обављање комисионог посла у висини 20% наплаћене укупне камате по кредиту из тачке I ове одлуке. Накнаду за обављање комисионог посла и све трошкове везане за правне радње подузете с циљем наплате кредита из тачке I ове одлуке, Развојна банка Федерације Босне и Херцеговине ће наплаћивати компензацијом са рачуна прикупљених средстава по комисионим пословима Владе Федерације Босне и Херцеговине. VI Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објаве у "Службеним новинама Федерације БиХ". В. број 212/ фебруара године Сарајево Премијер Нермин Никшић, с. р.

3 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), na prijedlog Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O VISINI TROŠKOVA OSNOVNE POLICIJSKE OBUKE KANDIDATA NA POLICIJSKOJ AKADEMIJI FEDERALNOG MINISTARSTVA UNUTRAŠNJIH POSLOVA - FEDERALNOG MINISTARSTVA UNUTARNJIH POSLOVA I. U Odluci o visini troškova osnovne policijske obuke kandidata na Policijskoj akademiji Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova - Federalnog ministarstva unutarnjih poslova ("Službene novine Federacije BiH", br. 47/06, 52/09 i 10/12), u tački II stav 1. broj "4.273,91" zamjenjuje se brojem "4.879,45". U stavu 2. broj "7.785,23" zamjenjuje se brojem "8.425,85". II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 214/ februara godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), na prijedlog Federalnog ministarstva unutarnjih poslova, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O VISINI TROŠKOVA TEMELJNE POLICIJSKE OBUKE KANDIDATA NA POLICIJSKOJ AKADEMIJI FEDERALNOG MINISTARSTVA UNUTARNJIH POSLOVA - FEDERALNOG MINISTARSTVA UNUTRAŠNJIH POSLOVA I. U Odluci o visini troškova temeljne policijske obuke kandidata na Policijskoj akademiji Federalnog ministarstva unutarnjih poslova - Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova ("Službene novine Federacije BiH", br. 47/06, 52/09 i 10/12), u točki II stavku 1. broj "4.273,91" zamjenjuje se brojem "4.879,45". U stavku 2. broj "7.785,23" zamjenjuje se brojem "8.425,85". II. Ova odluka stupa na snagu sljedećeg dana od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 214/ veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, v. r. На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), на приједлог Федералног министарства унутрашњих послова, Влада Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној године, доноси ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О ВИСИНИ ТРОШКОВА ОСНОВНЕ ПОЛИЦИЈСКЕ ОБУКЕ КАНДИДАТА НА ПОЛИЦИЈСКОЈ АКАДЕМИЈИ ФЕДЕРАЛНОГ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА - ФЕДЕРАЛНОГ МИНИСТАРСТВА УНУТАРЊИХ ПОСЛОВА I У Одлуци о висини трошкова основне полицијске обуке кандидата на Полицијској академији Федералног министарства унутрашњих послова - Федералног министарства унутарњих послова ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 47/06, 52/09 и 10/12), у тачки II став 1. број "4.273,91" замјењује се бројем "4.879,45". У ставу 2. број "7.785,23" замјењује се бројем "8.425,85". II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ". В. број 214/ фебруара године Сарајево Премијер Нермин Никшић, с. р. 274 Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O USVAJANJU IZMJENE PROGRAMA INVESTIRANJA SREDSTAVA NAPLAĆENIH IZDVAJANJEM GSM LICENCE ZA GODINU ZA FEDERACIJU BOSNE I HERCEGOVINE I. Usvaja se Odluka o usvajanju izmjene Programa investiranja sredstava naplaćenih izdavanjem GSM licence za godinu za Federaciju Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 89/11, 4/12 i 2/14). U usvojenom Programu investiranja sredstava naplaćenih izdavanjem GSM licence za godinu za Federaciju Bosne i Hercegovine mijenja se Prilog 1 - Lista projekata magistralnih, regionalnih i lokalnih cesta, odnosno u tabeli odobrenih projekata za Bosansko-podrinjski kanton mijenja se projekat pod rednim brojem 28. i glasi: - Završetak rekonstrukcije regionalnog puta R448, dionica Jabuka - Kriva Draga/odobreno ,00 KM/Implementator Vlada Bosansko-podrinjskog kantona Goražde Izmijenjeni dio Priloga 1 - Lista projekata magistralnih, regionalnih i lokalnih cesta nalazi se u prilogu ove odluke i čini njen sastavni dio. II. Uslov za realizaciju odobrenih projekata je dostava dokumentacije koja je propisana usvojenom Metodologijom o načinu implementacije sredstava naplaćenih izdavanjem GSM licence za Federaciju Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 107/14).

4 Broj 17 - Strana 4 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, III. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 215/ februara/veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Prilog br. 1 Prilog 1 - Lista projekata finansiranih iz sredstava GSM licence g. Red. broj Naziv projekta Aktivnost na Stanje projektne Iznos sredstava Implementator projektu dokumentacije u KM 28 Završetak rekonstrukcije regionalnog puta R448, dionica Jabuka - Kriva Draga Izgradnja ,00 Vlada BPK 275 Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O USVAJANJU IZMJENE PROGRAMA UTROŠKA KAPITALNOG TRANSFERA JP CESTE FEDERACIJE BiH D.O.O. SARAJEVO (IZ SREDSTAVA PODRAČUN - SREDSTVA OD GSM LICENCE) UTVRĐENOG BUDŽETOM FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE ZA GODINU ZA FEDERALNO MINISTARSTVO PROMETA I KOMUNIKACIJA I. Usvaja se izmjena Programa utroška Kapitalnog transfera JP Ceste Federacije BiH d.o.o. Sarajevo (iz sredstava podračun - sredstva od GSM licence) utvrđenog Budžetom Federacije Bosne i Hercegovine za godinu za Federalno ministarstvo prometa i komunikacija ("Službene novine Federacije BiH", broj 107/14). U usvojenom Programu utroška Kapitalnog transfera JP Ceste Federacije BiH d.o.o. Sarajevo mijenja se Prilog 1 - Lista odobrenih projekata, odnosno u tabeli odobrenih projekata mijenjaju se projekti pod r. br.: 33. i 73. glase: - Projekat pod r. br. 33.: Uređenje lokalnih puteva na području Općine Srebrenica/ ,00 KM/Implementator JP Ceste Federacije BiH, - Projekat pod r. br. 73.: Rekonstrukcija i asfaltiranje putne infrastrukture na području MZ Luka i Krušev Do, općina Srebrenica/ ,00 KM/Implementator JP Ceste Federacije BiH. Izmijenjeni dio Priloga 1 - Lista odobrenih projekata nalazi se u prilogu ove odluke i čini njen sastavni dio. II. Uslov za realizaciju navedenih odobrenih projekata je dostava dokumentacije kojom se osigurava namjenski utrošak odobrenih sredstava (obračunske situacije - fiskalni računi za izvedene radove na odobrenim dionicama i izvještaji nadzora radova). III. Za provođenje ove odluke zadužuju se JP Ceste Federacije BiH d.o.o. Sarajevo, Federalno ministarstvo prometa i komunikacija i Federalno ministarstvo finansija. IV. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 219/ februara/veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Prilog br. 1 Prilog 1 - Lista odobrenih projekata iz Programa utroška sredstava kapitalnog transfera utvrđenog u budžetu FBiH za godinu Red. broj Naziv projekta Uređenje lokalnih puteva na području Općine Srebrenica Rekonstrukcija i asfaltiranje putne infrastrukture na području MZ Luka i Krušev Do, općina Srebrenica Aktivnost na projektu Stanje projektne dokumentacije Iznos odobrenih sredstava u KM Sanacija , ,00 Implementator JP Ceste Federacije BiH JP Ceste Federacije BiH 276 Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O PROGLAŠENJU 2. MARTA GODINE NERADNIM DANOM U FEDERACIJI BOSNE I HERCEGOVINE I. U povodu obilježavanja 01. marta, Dana nezavisnosti Bosne i Hercegovine, 02. mart godine proglašava se neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine i na taj dan, državni organi, preduzeća i druga pravna lica u Federaciji Bosne i Hercegovine neće raditi. II. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 220/ februara godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi

5 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 5 ODLUKU O PROGLAŠENJU 2. OŽUJKA GODINE NERADNIM DANOM U FEDERACIJI BOSNE I HERCEGOVINE I. U povodu obilježavanja 01. ožujka, Dana nezavisnosti Bosne i Hercegovine, 02. ožujak godine proglašava se neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine i na taj dan, državni organi, poduzeća i druge pravne osobe u Federaciji Bosne i Hercegovine neće raditi. II. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 220/ veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, v. r. На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), Влада Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној године, доноси ОДЛУКУ О ПРОГЛАШЕЊУ 2. МАРТА ГОДИНЕ НЕРАДНИМ ДАНОМ У ФЕДЕРАЦИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ I У поводу обиљежавања 01. марта, Дана независности Босне и Херцеговине, 02. март године проглашава се нерадним даном у Федерацији Босне и Херцеговине и на тај дан, државни органи, предузећа и друга правна лица у Федерацији Босне и Херцеговине неће радити. II Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објавиће се у "Службеним новинама Федерације БиХ". В. број 220/ фебруара године Сарајево Премијер Нермин Никшић, с. р. 277 Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i člana 8. Uredbe o vršenju ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u privrednim društvima sa učešćem državnog kapitala ("Službene novine Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), a na prijedlog Federalnog ministarstva trgovine, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O DAVANJU SAGLASNOSTI NA PRIJEDLOG ZA PRIVREMENO IMENOVANJE ČLANOVA NADZORNOG ODBORA PRIVREDNOG DRUŠTVA "FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO I. Vlada Federacije Bosne i Hercegovine daje saglasnost na prijedlog za privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, na period od tri mjeseca, i to: 1. Lidija Šimić, Federalno ministarstvo trgovine, 2. Nada Marić, Federalno ministarstvo trgovine i 3. Ediba Hamamdžić, ispred zaposlenika "Feroelektro" d.d. Sarajevo. II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 221/ februara godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i članka 8. Uredbe o vršenju ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u gospodarskim društvima sa učešćem državnog kapitala ("Službene novine Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), a na prijedlog Federalnog ministarstva trgovine, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O DAVANJU SUGLASNOSTI NA PRIJEDLOG ZA PRIVREMENO IMENOVANJE ČLANOVA NADZORNOG ODBORA GOSPODARSKOG DRUŠTVA "FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO I. Vlada Federacije Bosne i Hercegovine daje suglasnost na prijedlog za privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, na razdoblje od tri mjeseca, i to: 1. Lidija Šimić, Federalno ministarstvo trgovine, 2. Nada Marić, Federalno ministarstvo trgovine i 3. Ediba Hamamdžić, ispred zaposlenika "Feroelektro" d.d. Sarajevo. II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 221/ veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, v. r. На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), и члана 8. Уредбе о вршењу овлаштења органа Федерације Босне и Херцеговине у привредним друштвима са учешћем државног капитала ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 35/11 и 100/13), а на приједлог Федералног министарства трговине, Влада Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној године, доноси ОДЛУКУ О ДАВАЊУ САГЛАСНОСТИ НА ПРИЈЕДЛОГ ЗА ПРИВРЕМЕНО ИМЕНОВАЊЕ ЧЛАНОВА НАДЗОРНОГ ОДБОРА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА "ФЕРОЕЛЕКТРО" Д.Д. САРАЈЕВО I Влада Федерације Босне и Херцеговине даје сагласност на приједлог за привремено именовање чланова Надзорног одбора привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево, на период од три мјесеца и то:

6 Broj 17 - Strana 6 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Лидија Шимић, Федерално министарство трговине, 2. Нада Марић, Федерално министарство трговине и 3. Едиба Хамамџић, испред запосленика "Фероелектро" д.д. Сарајево. II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана доношења и објавиће се у "Службеним новинама Федерације БиХ". В. број 221/ фебруара године Сарајево Премијер Нермин Никшић, с. р. 278 Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i člana 14. Uredbe o vršenju ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u privrednim društvima sa učešćem državnog kapitala ("Službene novine Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O DAVANJU PRETHODNE SAGLASNOSTI NADZORNOM ODBORU PRIVREDNOG DRUŠTVA "FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO ZA IMENOVANJE VRŠIOCA DUŽNOSTI DIREKTORA DRUŠTVA I. Daje se prethodna saglasnost Nadzornom odboru privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, za imenovanje Smajić Senada, vršioca dužnosti direktora privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, za period do šest mjeseci, odnosno do okončanja postupka izbora direktora društva na osnovu javnog konkursa. II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 222/ februara godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i članka 14. Uredbe o vršenju ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u gospodarskim društvima sa učešćem državnog kapitala ("Službene novine Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi ODLUKU O DAVANJU PRETHODNE SUGLASNOSTI NADZORNOM ODBORU GOSPODARSKOG DRUŠTVA "FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO ZA IMENOVANJE VRŠIOCA DUŽNOSTI DIREKTORA DRUŠTVA I. Daje se prethodna suglasnost Nadzornom odboru gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, za imenovanje Smajić Senada, vršioca dužnosti direktora gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, za razdoblje do šest mjeseci, odnosno do okončanja postupka izbora direktora društva na osnovu javnog natječaja. II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 222/ veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, v. r. На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), и члана 14. Уредбе о вршењу овлаштења органа Федерације Босне и Херцеговине у привредним друштвима са учешћем државног капитала ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 35/11 и 100/13), Влада Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној године, доноси ОДЛУКУ О ДАВАЊУ ПРЕТХОДНЕ САГЛАСНОСТИ НАДЗОРНОМ ОДБОРУ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА "ФЕРОЕЛЕКТРО" Д.Д. САРАЈЕВО ЗА ИМЕНОВАЊЕ ВРШИОЦА ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА ДРУШТВА I Даје се претходна сагласност Надзорном одбору привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево, за именовање Смајић Сенада, вршиоца дужности директора привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево, за период до шест мјесеци, односно до окончања поступка избора директора друштва на основу јавног конкурса. II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ". В. број 222/ фебруара године Сарајево Премијер Нермин Никшић, с. р. 279 Na osnovu člana 19. stav (3) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi RJEŠENJE O OVLAŠTENJU ZA POTPISIVANJE AKATA I ČUVANJU I UPOTREBI PEČATA FEDERALNOG MINISTARSTVA RADA I SOCIJALNE POLITIKE 1. Ovlašćuje se Stjepan Buconjić, stručni savjetnik za sistem i reformu penzijskog i invalidskog osiguranja u Federalnom ministarstvu rada i socijalne politike za: - potpisivanje rješenja donesenih u upravnom postupku iz nadležnosti Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, - potpisivanje ulaznih i izlaznih faktura, - potpisivanje putnih naloga, - potpisivanje platnih lista, - potpisivanje rješenja o korištenju godišnjeg odmora za državne službenike i namještenike, - potpisivanje potvrda i uvjerenja koja se izdaju na osnovu službene evidencije, a odnose se na radno - pravni status državnih službenika i namještenika, - potpisivanje pismena koja se odnose na korespondenciju (dostava službenih podataka, poziva za sastanke i sl.) u cilju redovnog funkcioniranja Ministarstva,

7 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 7 - čuvanje i rukovanje pečatima Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, na način da se njima ovjeravaju samo akti iz al ove tačke, da se čuvaju u metalnoj kasi i da se osigura zaštita od zloupotrebe pečata. 2. Danom donošenja ovog rješenja prestaje da važi Rješenje federalnog ministra rada i socijalne politike, broj: /03, od godine i Rješenje o ovlaštenju za potpisivanje akata iz nadležnosti Federalnog ministarstva rada i socijalne politike ("Službene novine Federacije BiH", broj 9/15). 3. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 208/ februara godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, s. r. Na temelju članka 19. stavak (3) Zakona o Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj godine, donosi RJEŠENJE O OVLAŠTENJU ZA POTPISIVANJE AKATA I ČUVANJU I UPORABI PEČATA FEDERALNOG MINISTARSTVA RADA I SOCIJALNE POLITIKE 1. Ovlašćuje se Stjepan Buconjić, stručni savjetnik za sustav i reformu mirovinskog i invalidskog osiguranja u Federalnom ministarstvu rada i socijalne politike za: - potpisivanje rješenja donesenih u upravnom postupku iz mjerodavnosti Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, - potpisivanje ulaznih i izlaznih faktura, - potpisivanje putnih naloga, - potpisivanje platnih lista, - potpisivanje rješenja o korištenju godišnjeg odmora za državne službenike i namještenike, - potpisivanje potvrda i uvjerenja koja se izdaju na temelju službene evidencije, a odnose se na radno - pravni status državnih službenika i namještenika, - potpisivanje pismena koja se odnose na korespondenciju (dostava službenih podataka, poziva za sastanke i sl.) u cilju redovnog funkcioniranja Ministarstva, - čuvanje i rukovanje pečatima Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, na način da se njima ovjeravaju samo akti iz al ove točke, da se čuvaju u metalnoj kasi i da se osigura zaštita od zlouporabe pečata. 2. Danom donošenja ovog rješenja prestaje da važi Rješenje federalnog ministra rada i socijalne politike, broj: /03, od godine i Rješenje o ovlaštenju za potpisivanje akata iz mjerodavnosti Federalnog ministarstva rada i socijalne politike ("Službene novine Federacije BiH", broj 9/15). 3. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". V. broj 208/ veljače godine Sarajevo Premijer Nermin Nikšić, v. r. На основу члана 19. став (3) Закона о Влади Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), Влада Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној године, доноси РЈЕШЕЊЕ О ОВЛАШТЕЊУ ЗА ПОТПИСИВАЊЕ АКАТА И ЧУВАЊУ И УПОТРЕБИ ПЕЧАТА ФЕДЕРАЛНОГ МИНИСТАРСТВА РАДА И СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ 1. Овлашћује се Стјепан Буцоњић, стручни савјетник за систем и реформу пензијског и инвалидског осигурања у Федералном министарству рада и социјалне политике за: - потписивање рјешења донесених у управном поступку из надлежности Федералног министарства рада и социјалне политике, - потписивање улазних и излазних фактура, - потписивање путних налога, - потписивање платних листа, - потписивање рјешења о кориштењу годишњег одмора за државне службенике и намјештенике, - потписивање потврда и увјерења која се издају на основу службене евиденције, а односе се на радно - правни статус државних службеника и намјештеника, - потписивање писмена која се односе на кореспонденцију (достава службених података, позива за састанке и сл.) у циљу редовног функционисања Министарства, - чување и руковање печатима Федералног министарства рада и социјалне политике, на начин да се њима овјеравају само акти из ал ове тачке, да се чувају у металној каси и да се осигура заштита од злоупотребе печата. 2. Даном доношења овог рјешења престаје да важи Рјешење федералног министра рада и социјалне политике, број: /03, од године и Рјешење о овлаштењу за потписивање аката из надлежности Федералног министарства рада и социјалне политике ("Службене новине Федерације БиХ", број 9/15). 3. Ово рјешење ступа на снагу даном доношења и објавиће се у "Службеним новинама Федерације БиХ". В. број 208/ фебруара године Сарајево Премијер Нермин Никшић, с. р. FEDERALNI AGROMEDITERANSKI ZAVOD 280 Na temelju članka 56. Zakona o organizaciji organa uprave u Federaciji BiH (Službene novine Federacije BiH, broj 35/05), članka 13. Zakona o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14) i Pravilnika o uspostavljanju i radu Povjerenstva za javne nabavke ("Službeni glasnik BiH", broj 103/14), direktor Federalnog agromediteranskog zavoda donosi

8 Broj 17 - Strana 8 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, RJEŠENJE O IMENOVANJU STALNOG POVJERENSTVA ZA PROVOĐENJE POSTUPKA JAVNE NABAVE ROBA, USLUGA I USTUPANJU RADOVA FEDERALNOG AGROMEDITERANSKOG ZAVODA MOSTAR U GODINI I Imenuje se Stalno Povjerenstvo (u daljem tekstu: Stalno Povjerenstvo) za provođenje postupka javne nabave roba, usluga i ustupanju radova za godinu u Federalnom agromediteranskom zavodu Mostar, u sljedećem sastavu: 1. Marija Miletić, predsjednik Povjerenstva 2. Julijana Tole, član Povjerenstva (zamjenski član Dominik Kolovrat) 3. Adrijana Filipović, član Povjerenstva (zamjenski član Lucinka Antunović) 4. Ivan Soldo, član Povjerenstva (zamjenski član Dražana Palinić) 5. Ivica Perić, član Povjerenstva (zamjenski član Miro Barbarić) 6. Jadranka Šljivić, član Povjerenstva (zamjenski član Meliha Šubara) 7. Milena Bulić, član Povjerenstva (zamjenski član Anita Raič) II Za tajnika Povjerenstva imenuje se Ornela Čolić. III Imenovano Povjerenstvo je zaduženo da provede sve postupke u skladu sa Planom javnih nabavki Federalnog agromediteranskog zavoda Mostar u godini. IV Imenovane osobe iz točke I. ovog Rješenja dužne su u provođenju postupaka javnih nabavki za potrebe Federalnog agromediteranskog zavoda postupati po odredbama Zakona o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine, ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14) i podzakonskim aktima navedenog Zakona i Pravilnikom o javnim nabavkama Federalnog agromediteranskog zavoda. V Zadatak povjerenstva je da u postupku javnih nabavki utvrdi plan rada Povjerenstva, izradi metodologije za ocjenjivanje ponuda, obavi svu korespondenciju sa ponuđačima, vodi pregovore, otvori prispjele ponude, sačini zapisnik o otvaranju ponuda, ocijeni prispjele ponude i sačini izvješće o radu i da preporuku za dodjelu ugovora. VI Tajnik Povjerenstva nema pravo glasa. Zadatak tajnika Povjerenstva su administrativni poslovi, priprema zapisnika sa sastanaka Povjerenstva, izvještaja o radu Povjerenstva i prikupljanje suglasnosti, dokumentiranje i drugi poslovi po zahtjevu predsjednika Povjerenstva. VII Ovlaštenja Povjerenstva za izvršenje zadatka iz točke III., IV i V. ovog Rješenja su: - izravna korespondencija sa ponuđačima vezano za pojašnjenje ponuda sa pravom na ovjeru dokumenata potpisanih od strane predsjednika Povjerenstva, - da po potrebi za primarne vrijednosne razrede može angažirati eksperte, odnosno stručnjake u pojedinoj oblasti u zavisnosti od predmeta nadmetanja, koji će sudjelovati u radu povjerenstva, kao pomoć u razrješenju određenih elemenata ponude u skladu sa zadatcima Povjerenstva, ali bez prava odlučivanja. VIII Članovi Povjerenstva iz točke I. ovog Rješenja i tajnik Povjerenstva dužni su čuvati kao poslovnu tajnu, sve podatke i saznanja koja steknu u radu Povjerenstva o čemu su dužni potpisati izjavu o čuvanju službene tajne (povjerljivosti) u postupku nabavke, koja je sastavni dio ovog Rješenja. IX Zavod ima pravo na svoju ili na inicijativu Povjerenstva, pozvati stručne osobe gdje je predmet javne nabavke specifično tehničko ili specijalizirano znanje koje inače nije dostupno unutar Zavoda. Stručne osobe nemaju pravo glasa. X Stručnim osobama koje budu angažirane za predmet javne nabave koji zahtijeva posebno stručno znanje, utvrdit će se novčana naknada posebnim Rješenjem, a u skladu sa Uredbom o načinu osnivanja i utvrđivanja visine naknade za rad radnih tijela osnovanih od strane Vlade Federacije BiH i rukovoditelja federalnih organa državne službe ("Službene novine Federacije BiH", broj 48/14, 77/14 i 97/14). XI Za sudjelovanje u radu Povjerenstva, predsjedniku i članovima Povjerenstva i zamjenskim članovima ne pripada nikakva naknada, jer obavljaju poslove koji spadaju u redovnu nadležnost Federalnog agromediteranskog Zavoda, a obavljaju se u tijeku radnog vremena. XII Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i bit će objavljeno u "Službenim novinama Federacije BiH". Broj / veljače/februara godine Mostar Direktor Prof. dr. sc. Marko Ivanković, v. r. (Sl-175/15-F) FOND ZA ZAŠTITU OKOLIŠA FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE 281 Na Prijedlog direktora Fonda za zaštitu okoliša Federacije Bosne i Hercegovine broj: 09-II-72/2015 od godine o izmjenama i dopunama Pravilnika o postupku objavljivanja konkursa i odlučivanja o odabiru korisnika sredstava Fonda za zaštitu okoliša Federacije Bosne i Hrecegovine broj: 12/ od godine (objavljen u "Službenim novinama Federacije BiH", broj 73/10), shodno članu 44. stav 1. tač. 7. u vezi sa stavom 2. Statuta Fonda ("Službene novine Federacije BiH", br. 33/06), Upravni odbor Fonda za zaštitu okoliša Federacije BiH na svojoj 6. (šestoj) sjednici, održanoj dana godine (nastavak sjednice započete godine), donosi slijedeći PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O POSTUPKU OBJAVLJIVANJA KONKURSA I ODLUČIVANJA O ODABIRU KORISNIKA SREDSTAVA FONDA ZA ZAŠTITU OKOLIŠA FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE I U Pravilniku o izmjenama i dopunama Pravilnika o postupku objavljivanja konkursa i odlučivanja o odabiru korisnika sredstava Fonda za zaštitu okoliša Federacije Bosne i Hercegovine broj: 12/ od (objavljen u "Službenim novinama Federacije BiH", br. 73/10) u članu 11. iza stava 1. dodaju se novi stavovi 2., 3. i 4. koji glase: "U obavještenju iz stava 1. ovog člana, onim sudionicima Javnog konkursa koji su odabrani od strane Upravnog odbora kao

9 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 9 korisnici sredstava Fonda, će se naložiti dostava dokumentacije koju će isti dostaviti Fondu prije potpisivanja ugovora iz člana 13. st. 2. ovog Pravilnika, a u najdaljem roku od 6 mjeseci od dana donošenja odluke Upravnog odbora o odabiru korisnika sredstava, i to: - ugovor korisnika sredstava sa odabranim izvođačem radova ili dobavljačem robe - neophodne saglasnosti ili dozvole za izvođenje radova - odluku o nadzoru izvođača radova, ukoliko za to postoji potreba - detaljnije razrađen dinamički plan - sredstva osiguranja: bankovnu garanciju ili mjenicu. Ukoliko korisnik sredstava ne postupi shodno uputama iz stava 2. ovog člana odnosno ne dostavi svu dokumentaciju u navedenom roku, sa istim se neće zaključiti ugovor iz člana 13. stav 1. ovog Pravilnika, te će Fond u odnosu na ovog korisnika, Odluku Upravnog odbora o odabiru korisnika sredstava Fonda staviti van snage o čemu će Fond informisati Upravni odbor. Direktor Fonda će u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu izmjena i dopuna člana 11. ovog Pravilnika, donijeti proceduru u kojoj će pobliže definisati uslove iz stava 2. i 3. ovog člana." Dosadašnji stav 2. člana 11. postaje stav 5. člana 11. Pravilnika. II Ovaj Pravilnik stupa na snagu danom donošenja istog. Broj UO-2-6-4/ februara/veljače godine Sarajevo (Sl-178/15-F) Predsjednik Upravnog odbora Jasenko Muharemagić, s. r. GENDER CENTAR FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE 282 Na osnovu člana 70. i člana 61., a u vezi sa članom 56. Zakona o organizaciji organa uprave u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 35/05) i Odluke Vlade Federacije Bosne i Hercegovine V broj: 9/2015 od godine ("Službene novine Federacije BiH", broj 34/14), direktorica Gender Centra Federacije Bosne i Hercegovine donosi RJEŠENJE O FORMIRANJU RADNE GRUPE ZA ANALIZU ČLANA 35. ZAKONA O ZAŠTITI OD NASILJA U PORODICI I IZRADU PREDNACRTA ZAKONA O IZMJENI ZAKONA O ZAŠTITI OD NASILJA U PORODICI KOJIM ĆE SE JASNO DEFINISATI NAČIN OSNIVANJA, PRAVNI STATUS I NAČIN FINANSIRANJA SIGURNIH KUĆA I Uspostavlja se Radna grupa za pilotiranje baze podataka o nasilju u porodici, u sastavu: 1. Zlatan Hrnčić, Gender Centar Federacije Bosne i Hercegovine - predsjednik 2. Emira Slomović, Federalno ministarstvo rada i socijalne politike - članica 3. Mersiha Udovčić, Federalno ministarstvo pravde - članica 4. Amela Hadžiabdić, Federalno ministarstvo finansija - članica 5. Adisa Mehić, Federalno ministarstvo zdravstva - članica 6. Sabiha Husić, NVO Udruženje "Medica" Zenica - članica II Zadaci Radne grupe su: - analiza člana 35. Zakona o zaštiti od nasilja u porodici - izrada Prednacrta zakona o izmjeni Zakona o zaštiti od nasilja u porodici kojim će se jasno definisati način osnivanja, pravni status i način finansiranja sigurnih kuća. III O izvršenim poslovima i zadacima Radna grupa je dužna podnijeti izvještaj Gender Centru Federacije Bosne i Hercegovine. IV Rok za izvršenje poslova i zadataka iz tačke II ovog rješenja je 30 dana. V Predsjedniku i članovima Radne grupe pripada pravo na naknadu čija će se visina utvrditi posebnim rješenjem prema Odluci o načinu obrazovanja i utvrđivanja visine naknade za rad radnih tijela osnovanih od strane Vlade Federacije Bosne i Hercegovine i rukovodioca federalnih organa državne službe. VI Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". Broj /15 2. februаra/veljače godine Sarajevo (Sl-184/15-F) Ravnateljica Ana Vuković, s. r. USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 283 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 4659/11, rješavajući apelaciju "Autorada" d.o.o. Zagreb, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovineprečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 22. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Usvaja se apelacija "Autorada" d.o.o. Zagreb. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Ps Rev od 25. jula godine, Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0Ps Pz od 20. januara godine i Presuda Općinskog suda u Sarajevu broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta godine. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

10 Broj 17 - Strana 10 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Predmet se vraća Općinskom sudu u Sarajevu, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. "Autorad" d.o.o. Zagreb (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zagreba, Republika Hrvatska, kojeg zastupa Ranka Rukljač, advokat iz Zagreba, podnio je 2. decembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 Ps Rev od 25. jula godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0Ps Pz od 20. januara godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta godine. Apelant je 3. decembra godine dopunio apelaciju, te zatražio da se donese privremena mjera kojom bi se odgodilo izvršenje pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta godine do donošenja odluke o predmetnoj apelaciji. Apelant je 28. oktobra godine dopunio apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda, te Tvornice automobila Sarajevo d.o.o. Vogošća (u daljnjem tekstu: tužitelj), kao druge strane u postupku, zatraženo je 24. juna godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni, Kantonalni i Općinski sud su dostavili odgovore na apelaciju 1, 4. i 22. jula godine a tužitelj 8. jula i 12. septembra godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 5. Presudom Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 65 0 Ps Pz od 20. januara godine, apelant je obavezan da tužitelju isplati iznos od ,46 KM sa zakonskim zateznim kamatama počev od 8. juna godine do isplate i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od ,50 KM. Višak tužbenog zahtjeva tužitelja je odbijen. 6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je tužitelj 26. februara godine podnio tužbu protiv apelanta radi isplate iznosa od 83,315 KM. U tužbi je navedeno da su na osnovu člana 27. Samoupravnog sporazuma o udruživanju rada i sredstava za proizvodnju i promet vozila TAS-a (u daljnjem tekstu: Samoupravni sporazum) apelant i tužitelj zaključili 27. marta godine Ugovor o uvjetima i načinu prometa, servisiranja i pružanja usluga na proizvodima TAS-VW-AUD1 (u daljnjem tekstu: ugovor od 27. marta godine), te da su apelant i tužitelj 5. marta godine zaključili Ugovor o ostavi broj 682/90 (u daljnjem tekstu: predmetni ugovor ili ugovor o ostavi) prema kojem bi tužitelj kao ostavodavac isporučivao određeni broj vozila apelantu (kao ostavoprimcu) na ostavu, a ta vozila bi i nakon isporuke ostala tužiteljevo vlasništvo, sve dok ih tužitelj ne zatraži nazad, ili dok ih apelant (kao ostavoprimac) ne otkupi. Navedeno je da je po osnovu tog ugovora tužitelj u periodu od novembra godine do 1. aprila godine poslao apelantu 201 vozilo marke "golf", da je ta vozila apelant mogao prodati, ali da tužitelju nikada nije dostavio izvještaj kada i koliko vozila je prodao, niti je izvršio bilo kakvo plaćanje tužitelju za ova vozila. Dalje, navedeno je da je tužitelj istakao da su sva otpremljena vozila prodata, a apelant nije nikada isplatio cijenu za njih, te da je obavezan da to učini prema cjenovniku od 1. aprila godine, kao i da je ukupna vrijednost isporučenih vozila iznosila ,00 jugoslavenskih dinara, odnosno, nakon izvršene denominacije, 84,315 KM sa zakonskim zateznim kamatama na ovaj iznos počevši od 1. aprila godine do isplate. 7. Dalje, Općinski sud je naveo da je apelant u odgovoru na tužbu od 4. septembra godine, osim prigovora o mjesnoj nenadležnosti Općinskog suda, istakao i da je sve obaveze proistekle iz poslovnih odnosa sa TAS-om ispunio uredno i u cijelosti. Istakao je i prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužitelja, jer su tražbine iz poslova na koje se poziva tužitelj prenesene na TAS Zagreb d.o.o. Zagreb. Također, navedeno je da je apelant istakao i prigovor zastarjelosti potraživanja, jer su novčane tražbine koje su proistekle iz nekadašnjih poslovnih odnosa i na koje se tužitelj poziva u tužbi dospjele za plaćanje u i godini, pa su istekli zastarni rokovi iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), i u odnosu na "cjelinu tražbine i u odnosu na bilo koju isporuku", te da je štaviše iz poslovnih odnosa koje je imao sa tužiteljem njemu ostala nepodmirena tražbina u iznosu od ,22 DM. Također, istaknuto je da je apelant naveo da je po nalogu tužitelja vozila predao trećim licima, a za vozila koja je prodavao uredno je izvršio sva plaćanja. Istaknuto je da se tužitelj podneskom od 23. septembra godine očitovao na navode odgovora na tužbu, da je na pripremnom ročištu 11. aprila godine u cijelosti ostao pri tužbi i tužbenom zahtjevu s tim što je "uredio tužbu u pogledu dobrovoljnog roka za ispunjenje činidbe na 30 dana od dana donošenja presude", te je navedeno da je apelant ostao pri odgovoru na tužbu, predložio da se tužbeni zahtjev odbije kao neosnovan i ostao pri istaknutim prigovorima mjesne nenadležnosti, nedostatka aktivne legitimacije i zastarjelosti potraživanja. Navedeno je da je 8. juna godine tužitelj preinačio tužbeni zahtjev nakon izvršenog finansijskog vještačenja u kojem je utvrđeno da vrijednost vozila od ,217 jugoslavenskih dinara, koja je iskazana u valuti KM, sa inflatornim efektima predstavlja iznos od ,46 KM (nalaz vještaka od 6. juna godine), te predložio sudu da donese presudu kojom će obavezati apelanta da mu na ime vrijednosti za isporučena putnička vozila, prema ugovoru o ostavi, isplati iznos od ,46 KM (u daljnjem tekstu: sporno potraživanje) sa pripadajućim kamatama počev od 12. marta godine i troškovima parničnog postupka. Dalje je navedeno da je sud na ročištu za glavnu raspravu, održanom 26. oktobra godine, svojim rješenjima dozvolio raspravljanje po preinačenom tužbenom zahtjevu, te da je odbio prigovor mjesne nenadležnosti. Istaknuto je da su na ročištu za glavnu raspravu provedeni dokazi koje su predložile parnične stranke, kako je to usvojeno rješenjem sa pripremnog ročišta (izvršen uvid i pročitani ugovor o ostavi, izvod iz stanja na 31. decembar godine izražen u HRD i u jugoslavenskim dinarima, 15 skladišnica, preciznije označenih u presudi,

11 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 11 pročitan je nalaz vještaka finansijske struke od 6. maja godine, te je proveden dokaz saslušanjem vještaka). 8. Općinski sud je istakao da je predmetnim ugovorom o ostavi (član 7) ugovorena njegova nadležnost za slučaj spora. Dalje, u pogledu apelantovog prigovora o nedostatku aktivne legitimacije na strani tužitelja, Općinski sud je naveo da je izvršio uvid u materijalnu dokumentaciju priloženu spisu, te zaključio da je istaknuti prigovor neosnovan. Općinski sud je istakao da je iz "priloženih dokaza nesumnjivo utvrdio da je Tvornica automobila Sarajevo d.o.o. iz Vogošće (tužitelj u konkretnom slučaju) nastala statusnom promjenom društvenog preduzeća Tvornica automobila Sarajevo sa sjedištem u Vogošći na istoj adresi, pa je zaključio da je neosnovan apelantov prigovor da tužitelj nije pravni sljednik ugovorne strane "Unis" Tvornica automobila TAS Sarajevo Vogošća, koja je zaključila predmetni ugovor. Pri tome Općinski sud je naveo da je na ročištu za glavnu raspravu odbio apelantov prijedlog da se izvrši uvid u izvod iz Registra Općinskog suda broj RF- 454/07 od 20. februara godine, jer taj dokaz nije predložen na pripremnom ročištu (11. aprila godine), već upravo u toku izvođenja dokaza na ročištu za glavnu raspravu, a apelantov opunomoćenik nije predložio dokaze da ovaj dokaz nije bio u mogućnosti predložiti sudu, niti prezentirati u toku postupka koji traje od godine, kako je to predviđeno odredbama člana 102. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), a niti na pripremnom ročištu održanom 11. aprila godine. 9. Dalje, Općinski sud je istakao da nije osnovan ni apelantov prigovor da je sporno potraživanje zastarjelo. Naime, u konkretnom slučaju tužitelj zahtijeva "ispunjenje ugovorne obaveze, i to predaju određenih stvari datih dužniku (apelantu) na čuvanje, što je stvarnopravni zahtjev koji ne zastarijeva". Navedeno je da je pravo vlasnika stvari (tužioca) da traži povrat svojih stvari od dužnika (apelanta), te da sve i kada bi zahtjev podlijegao odredbama o zastarjelosti potraživanja, predmetni zahtjev ne bi zastario. Naime, kako je istakao Općinski sud, tužiočev obligacionopravni zahtjev je mogao zastarjeti da je apelant sa svoje strane ponudio ispunjenje obaveze, te bi tužilac (kao povjerilac), u smislu člana 325. stav 1. ZOO, dospio u povjerilačku docnju, pa, stoga, zastarjelost potraživanja nije ni počela teći, jer apelant nikada nije ni ponudio ispunjenje svoje obaveze. Općinski sud je istakao da je, provodeći dokaz uvidom u ugovor o ostavi, utvrdio da je u tom ugovoru navedeno da se ostavoprimac (dakle, apelant) obavezuje da primi od ostavodavca (tužitelja) određeni broj automobila iz njegovog proizvodnog programa, a da se ostavoprimac obavezuje da će automobile čuvati kao svoje, sve dok ih ostavodavac ne zatraži ili dok ih ostavoprimac ne kupi. Općinski sud je naveo da je tužitelj istakao da apelant nikada nije dostavio sudu dokaz da je tužitelj od njega ikada zatražio da mu preda isporučene automobile, niti je apelant sudu dostavio dokaze da je navedene automobile kupio kako je to tvrdio u toku postupka. Slijedeći to, kako je zaključio Općinski sud, rok zastarjelosti spornog potraživanja i nije počeo teći sve do momenta podnošenja tužbe (26. februara godine), kada je apelant bio obaviješten da treba predati isporučene automobile tužitelju. Stoga, kako je istakao Općinski sud, pošto "do momenta podnošenja tužbe nije zatražena isporuka navedenih automobila, to nije ni mogla nastupiti zastarjelost predviđena odredbama člana 360. stav 2. ZOO". Pored toga, kako je dalje istakao Općinski sud, apelant nije dokazao da je predmetni ugovor o ostavi ikada raskinut, pa su, stoga, neosnovani navodi da je sporno potraživanje zastarjelo. 10. Općinski sud je naveo da je, odlučujući o osnovanosti i visini postavljenog tužbenog zahtjeva, zaključio da je tužitelj na osnovu provedenih dokaza na ročištu za glavnu raspravu dokazao osnovanost i visinu tužbenog zahtjeva. Naime, Općinski sud je istakao da iz uvida u ugovor o ostavi proizlazi da su ga zaključili "Unis" Tvornica automobila TAS Sarajevo - Vogošća u svojstvu ostavodavca i apelant u svojstvu ostavoprimca, da su ga uredno potpisale i ovjerile obje firme, da se apelant obavezao da će primiti od tužitelja do 30 automobila iz proizvodnog programa TAS-a, da ih čuva i da materijalno odgovara na svom skladišnom prostoru i da ih vrati kad to tužitelj zatraži, ili od tužitelja kupi ako se o tome tokom ostave dogovore. Također, Općinski sud je naveo da iz provedenih materijalnih dokaza, te nalaza vještaka od 6. juna godine, kao i njegovog iskaza na ročištu za glavnu raspravu, čiji je nalaz, kao i njegov iskaz sud u cijelosti prihvatio, jer su dati stručno i na bazi izvršenog uvida u kompletnu originalnu dokumentaciju koju je vještaku prezentirao tužitelj, kao i dokumentaciju koja je uložena u spis, vještak se precizno izjašnjavao na priložene dokumente na bazi struke i u skladu sa važećim zakonskim propisima, te u svom nalazu utvrdio da je apelant po 15 otpremnica i po isto toliko lica preuzeo 201 vozilo u periodu od 16. oktobra godine, zaključno sa 2. aprilom godine, koje su sve u originalu prezentirane vještaku na uvid, proizlazi osnovanost tužbenog zahtjeva. Također je navedeno da je sud prihvatio navode vještaka da u dokumentaciji ne postoji dokaz o odjavi preuzetih vozila, koja su, prema apelantovim navodima, prodata, te je, stoga, na okolnost visine štete, s obzirom na to da je denominacija posljedica inflacije, utvrdio da vrijednost 201 vozila koja nisu vraćena tužitelju na njegov poziv iznosi ,46 KM. Dalje, Općinski sud je naveo da su neosnovani prigovori apelantovog opunomoćenika da se vještak upuštao u pravna pitanja s obzirom na to da je upravo suprotno vještak postupio po nalogu suda, te dostavio samo više varijanti, ostavljajući sudu da odluči da li će utvrđivati vrijednost vozila u momentu isporuke, ili vrijednost vozila nakon što je apelanta pozvao tužitelj da vrati vozila, a što ovaj nije učinio. 11. Općinski sud je naveo da apelant u toku postupka sudu nije dostavio, niti predložio bilo kakve dokaze kojim bi osporio tužbeni zahtjev, izuzev uvida u predmetni ugovor, što je sud i prihvatio, a odbio apelantov prijedlog na pripremnom ročištu da se provede dokaz uvidom u apelantovu finansijskoknjigovodstvenu dokumentaciju koju bi opunomoćenik dostavio naknadno, u roku koji mu odredi sud. Ovaj prijedlog sud je odbio, jer se, kako je naveo, prije svega radilo o nepreciznom prijedlogu u kojem se nije znalo o kojoj finansijskoj dokumentaciji se radi, pa je zbog toga ovakav prijedlog i odbijen, pogotovo imajući "u vidu vrijeme podnošenja tužbe i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što je više nego dovoljno vrijeme da se prikupi i sudu dostavi sva relevantna dokumentacija". Iz navedenog ugovora je utvrđeno da je u situaciji kada ostavoprimac više ne posjeduje predmetne automobile, kada nije tražio, niti dobio saglasnost ostavodavca da ih otuđi na bilo kakav način, za ostavoprimca nastupila naknadna subjektivna nemogućnost da ispuni obaveze iz ugovora o ostavi za koju je on odgovoran. Imajući u vidu ovakve okolnosti, apelant se oslobodio svoje primarne obaveze da vrati automobile s obzirom na to da ih i ne posjeduje. Međutim, kako je dalje istakao Općinski sud, umjesto primarne obaveze da vrati automobile, apelant je obavezan da plati povjeriocu novčanu protivvrijednost automobila datih na ostavu. Ta njegova obaveza zasniva se na odredbama člana 17. ZOO kojom je propisano da su učesnici u obligacionom odnosu dužni izvršiti svoju obavezu i da su odgovorni za njezino izvršenje, kao i odredbama člana 262. stav 1. ZOO kojim je propisano da je povjerilac ovlašten da zahtijeva od dužnika (apelant - ostavoprimac) da ispuni obavezu, a dužnik je dužan

12 Broj 17 - Strana 12 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, ispuniti je savjesno u svemu kako ona glasi. Ukazano je na odredbe člana 262. stav 2. kojima je propisano da, kad dužnik ne ispuni svoju obavezu, ili zakasni sa njenim ispunjenjem, povjerilac ima pravo da zahtijeva i naknadu štete koju je usljed toga pretrpio. U konkretnom slučaju, kako je, dalje, istakao Općinski sud, pošto apelant nije u mogućnosti da isporuči predate automobile, za tužitelja je nastupila šteta, kako je propisano odredbama člana 262. ZOO. Općinski sud je istakao da je to novčana protivvrijednost vozila koja je tužilac (ostavodavac) predao apelantu (ostavoprimcu) na čuvanje, i to prema cijenama u vrijeme kada je tužitelj "zatražio njihovo vraćanje i isporuku, a što je on učinio momentom podnošenja tužbe godine". Slijedeći to, Općinski sud je zaključio da je apelant postupao suprotno odredbama ugovora, pa je dužan tužitelju, "zbog nepostupanja po istom, naknaditi štetu, kako je to predviđeno i odredbama člana 716. stav 2. ZOO". 12. Pored toga, Općinski sud je istakao da apelant u toku postupka nije dokazivao da je ugovor raskinut, što je eventualno mogao prigovarati, što bi bilo u skladu sa odredbama člana 721. ZOO. Međutim, kako je Općinski sud zaključio, predmetni ugovor o ostavi je još na snazi s obzirom na to da ga nijedna strana nije raskinula, te je, stoga, apelant dužan isplatiti tužitelju naknadu štete u iznosu od ,46 KM do kojeg je došao vještak primjenjujući efekte inflacije, kako bi se utvrdila objektivna vrijednost vozila. Općinski sud je naveo da je udovoljio tužbenom zahtjevu tužitelja u cijelosti u dijelu koji se odnosi na iznos glavnog duga, koji predstavlja naknadu štete zbog nemogućnosti da se isporuči 201 vozilo na poziv tužitelja, kako je to regulirano odredbama zaključenog ugovora o ostavi. U odnosu na sporedna potraživanja, Općinski sud je istakao da je obavezao apelanta da na iznos glavnog duga plati tužitelju zakonske zatezne kamate od dana postavljanja preinačenog tužbenog zahtjeva, pa do isplate, u skladu sa odredbama člana 277. ZOO u vezi sa članom 2. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate. 13. Kantonalni sud je u svojoj presudi istakao da je apelant u žalbi, između ostalog, naveo da prvostepeni sud nije izvršio uvid u originalne dokumente-skladišnice, niti je tužitelj prezentirao sudu i apelantu originalne primjerke skladišnica, već da je sud poklonio vjeru nalazu i mišljenju vještaka. Navedeno je da je apelant u prilogu žalbe dostavio "bilansu prometa vozila za 1991/1992. godinu koja je sačinjena u junu godine u Wolfsburgu-SR Njemačka", a kojom dokazuje da je kompletan dug po osnovu zaprimljenih putničkih vozila isplaćen tužitelju, "te da je naveo da je bio spriječen iz objektivnih razloga ovaj dokument dostaviti sudu ranije, jer ga je iz Wolfsburga dobio nakon prijema pobijane presude". Također, kako je navedeno u presudi, apelant je dostavio uz žalbu i otpremnicu broj od 26. decembra godine za četiri vozila -"golf" CL dizel sa napisanim brojem šasija i sa prilogom računa tužitelja broj od 26. decembra godine, što je sve ovjerio javni bilježnik 28. septembra godine, i naveo da se iz ovih dokaza vidi da su vozila sa označenim brojevima šasije fakturirana apelantu, da ih je apelant platio, a da ih tužitelj i dalje, prema skladišnici broj 607 od 8. decembra godine, vodi na ostavi kod apelanta. Uz žalbu je dostavljen i dokaz iz arhive Privredne banke Zagreb, a tu dokumentaciju je ovjerio javni bilježnik. Iz te dokumentacije se vidi da je 50 vozila "golf" sa tačno naznačenim brojevima šasije iz skladišnice broj 835, uložene u spis kod prvostepenog suda, tužitelj platio putem virmanskih uplata Privrednoj banci Zagreb, "uz napomenu da navedeni dokaz nije bio u mogućnosti da prezentira ranije sudu". 14. Ispitujući prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na povrede u smislu člana 221. ZPP, Kantonalni sud je utvrdio da žalba nije osnovana. Kantonalni sud je istakao da su u prvostepenom postupku izvedeni svi dokazi po prijedlogu parničnih stranka na osnovu kojih je pravilno zaključeno da je apelant obavezan da isplati tužitelju sporni dug. Dalje, Kantonalni sud je istakao da je, prema odredbama člana 718. ZOO, ostavoprimac dužan da vrati stvar čim je ostavodavac zatraži, pa pošto iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku proizlazi da apelant nije tako postupio, obavezan je, u smislu člana 262. stav 2. ZOO, da tužitelju naknadi štetu koju je usljed takvog postupanja pretrpio. Prema ocjeni Kantonalnog suda, u konkretnom slučaju se radi o stvarnopravnom zahtjevu, pa je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio kao neosnovan prigovor zastarjelosti potraživanja. U obrazloženju pobijane presude su navedeni jasni i potpuni razlozi o odlučnim činjenicama za rješenje ove pravne stvari koje u cijelosti prihvata i Kantonalni sud. Kad je riječ o žalbenim prigovorima da je zaključivanjem ugovora od 27. marta godine prestao da važi ugovor zaključen 5. marta godine, Kantonalni sud je zaključio da nije osnovan, jer je ugovorom od 5. marta godine između parničnih stranaka uređeno postupanje u vezi sa ostavom vozila tužitelja, a ugovorom od 27. marta godine uređeni su uvjeti i način prometa, servisiranje i pružanje usluga na proizvodima tužitelja i njime, prema ocjeni Kantonalnog suda, nije prestao da važi ugovor od 5. marta godine. Žalbene prigovore da je pobijana presuda donesena na osnovu fotokopirane dokumentacije je, također, Kantonalni sud odbio, jer su, kako je naveo, u suprotnosti sa stanjem u spisu. 15. Također, Kantonalni sud je naveo da nije mogao prihvatiti dokaze koje je apelant dostavio uz žalbu i za koje je istakao da ih, zbog objektivnih razloga, nije mogao dostaviti ranije, jer se ne radi o dokazima koje apelant bez svoje krivice nije mogao iznijeti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave, u smislu odredbe člana 207. ZPP. Pošto ni ostalim žalbenim prigovorima nisu dovedene u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane presude, zaključeno je da, u smislu člana 226. ZPP, žalbu valja odbiti i prvostepenu presudu u dosuđujućem dijelu potvrditi. 16. Protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps Pz od 20. januara godine apelant je (posredstvom zakonskog zastupnika) podnio reviziju. U vezi s tim, Ustavni sud konstatira da je u podnesenoj reviziji apelant istakao da obavještava sud da je otkazao punomoć dotadašnjem opunomoćeniku i da je predložio da se dostava u budućnosti vrši na adresu njegovog sjedišta. 17. Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 Ps Rev od 25. jula godine apelantovu reviziju odbio. U obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio činjenično utvrđenje i pravne stavove Općinskog i Kantonalnog suda, te navode revizije i istakao da je, i prema njegovoj ocjeni, odluka Kantonalnog suda pravilna i zakonita. Naime, prema stavu Vrhovnog suda, apelantov prigovor o povredi odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom nije osnovan. Suprotno apelantovim tvrdnjama, prema mišljenju Vrhovnog suda, Kantonalni sud je u cijelosti i pravilno primijenio odredbe člana 231. ZPP. Taj sud je žalbene navode, ponovljene u reviziji, a koji su od odlučnog značaja za donošenje pravilne i zakonite odluke, ocijenio i za svoju odluku dao jasne, potpune i obrazložene razloge, koje u cijelosti prihvata i Vrhovni sud, pa se na njih apelant upućuje. Dalje, Vrhovni sud je istakao da je neosnovan apelantov prigovor u pogledu dokumentacije na osnovu koje je vještak sačinio nalaz, kada se imaju u vidu razlozi koje je dao drugostepeni sud u tom pravcu, te sam nalaz vještaka i izjašnjenje dato na ročištu. Naime, vještak je naveo u nalazu da je nalaz sačinio na osnovu originalne dokumentacije, koja je nakon vještačenja vraćena tužitelju, a kopije te

13 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 13 dokumentacije zadržane u spisu, a na ročištu od 10. maja godine je ponovio da je nalaz sačinjen na osnovu originalne dokumentacije i da je ona prezentirana i sudu. 18. Dalje, Vrhovni sud je istakao da je Kantonalni sud pravilno ocijenio da je i žalbeni navod u vezi sa članom 26. stav 2. ugovora od 27. marta godine neosnovan. Pri tome Vrhovni sud je ukazao da je zaključak Kantonalnog suda da, na osnovu člana 26. stav 2. ugovora, ugovor o ostavi ne prestaje da važi pravilan i kada se ima u vidu da je ugovor od 27. marta godine zaključen na osnovu Samoupravnog sporazuma, a ugovor o ostavi nije zaključen na osnovu tog samoupravnog sporazuma. Obaveze stranaka iz ugovora o ostavi ne proistječu iz Samoupravnog sporazuma, pa, stoga, nije ni mogao prestati da važi na osnovu člana 26. ugovora od 27. marta godine, kako to pogrešno smatra apelant. Prema stavu Vrhovnog suda, po osnovu člana 26. ugovora od 27. marta godine, mogli su i prestali su da važe samo oni pojedinačni ugovori koji su zaključeni na osnovu Samoupravnog sporazuma, ali ne i drugi obligacionopravni, koji se zasnivaju na ZOO, kakav je predmetni ugovor o ostavi. Dalje, i prema ocjeni Vrhovnog suda, odluka Kantonalnog suda u pogledu dokaza koje je apelant dostavio uz žalbu je pravilna, te da bi drugačije postupanje, i prema ocjeni Vrhovnog suda, bilo suprotno odredbama člana 207. ZPP s obzirom na to da apelant nije dokazao da iz objektivnih razloga te dokaze nije mogao predložiti ranije, pa, stoga, i nije bilo osnova za primjenu člana 217. ZPP i održavanje rasprave pred drugostepenim sudom. 19. Vrhovni sud je istakao da je neosnovan i apelantov prigovor o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. S tim u vezi, Vrhovni sud je ponovio da iz činjeničnog utvrđenja iz prvostepenog postupka proizlazi da su tužitelj i apelant zaključili ugovor o ostavi u kojem nije utvrđen rok do kada ugovor traje, odnosno kada jedna od ugovornih strana može zahtijevati ispunjenje ili raskidanje ugovora, da je po osnovu tog ugovora u periodu od 5. marta do 2. aprila godine dostavljeno tuženom na skladištenje 201 vozilo, bliže opisano u dokumentaciji, da apelant navedena vozila nije vratio tužitelju, niti mu isplatio njihovu vrijednost, da tužitelj od dana predaje vozila apelantu do podnošenja tužbe nije tražio njihovo vraćanje, niti je apelant obavještavao tužitelja da raskida ugovor, ili da je vozila prodao nekom trećem, da vozila nije moguće vratiti, te da je iznos njihove protivvrijednosti naveden u pobijanoj odluci. 20. Pored toga, Vrhovni sud je istakao da su tačni apelantovi navodi da je drugostepena presuda donesena uz pogrešnu primjenu člana 191. stav 4. ZPP, jer nema jasnih i potpunih razloga u vezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev stvarnopravni, a ne obligacioni, a u vezi sa tim i ocjena prigovora zastare. Međutim, kako je u vezi s tim prigovorom zaključio Vrhovni sud, u konkretnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ta povreda nije utjecala na pravilnost i zakonitost pobijane odluke, pa se, stoga, ne radi o povredi postupka koju ima u vidu član 209. ZPP. Naime, kako je dalje obrazložio Vrhovni sud, i ako se prihvati apelantova teza da se u konkretnom slučaju radi o obligacionopravnom, a ne stvarnopravnom tužbenom zahtjevu, prigovor zastare je neosnovan i u tom slučaju. Navedeno je da pitanje zastare potraživanja nije samo pravne nego, ujedno, i činjenične prirode, pa je na apelantu bio teret da dokaže činjenice koje bi opravdavale istaknuti prigovor. Međutim, svojim navodima apelant nije dokazao činjenice na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je potraživanje da se ispune ugovorne obaveze iz ugovora o ostavi zastarjelo. S tim u vezi, Vrhovni sud je istakao da apelant ni u odgovoru na tužbu, a ni tokom postupka nije dokazivao niti isticao da je pozivao tužitelja da preuzme stvari, niti da ga je obavještavao da je stvari koje je primio na ostavu prodao, niti je dokazao da je izvršio plaćanje na račun tužitelja za vozila koja su bila uskladištena, a koja su prodana. Pri utvrđenim činjenicama da su stranke zaključile ugovor o ostavi, da je tužitelj na osnovu tog ugovora ostavio 201 vozilo kod apelanta, da ta vozila apelant nije vratio, da ga tužitelj nije pozivao da ih vrati prije podnošenja tužbe, niti da isplati protivvrijednost stvari predatih na čuvanje, da ugovorom o ostavi nije regulirano do kada ugovor važi, kada tužitelj može tražiti ispunjenje obaveze od apelanta, da apelant nije dokazao da je ponudio vraćanje stvari, isplatu njihove protivvrijednosti, ili uplatio kupoprodajnu cijenu na račun tužitelja, pitanje padanja u docnju može se ocijeniti prema odredbi člana 324. stav 2. ZOO, a rok od kada počinje teći zastara prema odredbama člana 361. ZOO. Pri tome je Vrhovni sud ukazao na odredbe člana 324. stav 2. ZOO kojim je propisano da, ako rok za ispunjenje obaveze nije određen (konkretna situacija), dužnik (apelant) pada u docnju kada ga povjerilac (tužitelj) pozove da ispuni obavezu usmeno ili pismeno, vansudski ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Pošto od dana apelantovog dolaska u docnju, u smislu člana 324. stav 2. ZOO (tužba podnesena 26. februara godine) nije protekao zastarni rok iz člana 374. ZOO za nastupanje zastare potraživanja, na koji se poziva i revizija, to je i revizijski prigovor da je odluka u dijelu u kojem je odlučeno o materijalnopravnom prigovoru zastare potraživanja, kada je taj prigovor odbijen, donesena uz pravilnu primjenu materijalnog prava, a istaknuti prigovor zastare neosnovan zbog već navedenih razloga. Utvrdivši da su revizijski prigovori neosnovani i da nisu počinjene povrede iz člana 241. ZPP, na čije postojanje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, primjenom člana 248. ZPP odlučeno je kao u izreci. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 21. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ističe da mu je prekršeno pravo na pravično suđenje, zato što je sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje, te pogrešno primijenio procesne i materijalnopravne propise na konkretan slučaj. Ističe da u osporenim odlukama nisu dati jasni i razumljivi razlozi na kojima su zasnovane, da je primjena zakona bila proizvoljna, te ukazuje na povredu ravnopravnosti stranaka u postupku (tzv. povredu jednakosti oružja). U vezi s tim, naročito prigovara da je tokom prvostepenog postupka tužitelj bio "izrazito neaktivan (na više održanih pripremnih ročišta nije dostavio "meritornu dokumentaciju dostavio ju je nakon četiri godine)", te umjesto da sankcionira pasivno ponašanje tužitelja, prvostepeni sud nije omogućio apelantu rok da dostavi poslovnu dokumentaciju vezanu uz dokumentaciju od tužitelja primljenu na tom ročištu (11. aprila godine), jer je nije ni mogao ranije specificirati, budući da tužba nije bila podesna za raspravljanje, te su upravo stoga više puta odgađana ročišta, a tužitelj je bio obavezan da je direktno dostavi tuženiku - apelantu, što nije učinio. Naglašava da odbijanje njegovih prijedloga za provođenje dokaza "kao nepreciznih", a dozvoljavanje tužitelju da izvodi dokaze predložene na pripremnom ročištu (u kopiji), bez apelantove mogućnosti da se o njima meritorno očituje, te dopuštanje tužitelju da "zloupotrebljava svoja procesna ovlaštenja i kolegijalnost opunomoćenika" predstavlja grubo kršenje prava na jednakost pred sudom. S tim u vezi, ističe da odbijanje Općinskog suda da

14 Broj 17 - Strana 14 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, mu da rok za dostavu "meritorne finansijsko - knjigovodstvene dokumentacije, a u biti da dopuni odgovor na tužbu", koji nije mogao biti ranije konkretiziran zbog neuredne tužbe, ne može dovesti do pravičnog suđenja. Dalje, navodi da Kantonalni i Vrhovni sud nisu dali adekvatne razloge zašto se u konkretnoj pravnoj stvari nisu stekli uvjeti za održavanje rasprave pred Kantonalnim sudom, u skladu sa odredbama člana 217. ZPP. Prigovara odluci Kantonalnog suda da ne uzme u obzir dokumentaciju koju je dostavio uz žalbu. Također, ističe da su netačni navodi iz obrazloženja presuda da su originalne skladišnice - otpremnice prezentirane tokom prvostepenog postupka (da je isto iskazao vještak na ročištu 10. maja godine), budući da tužitelj u dopuni odgovora na žalbu od 30. novembra godine navodi da posjeduje originalne međuskladišnice, te da ih po potrebi, a u smislu odredbe člana 217. ZPP, može prezentirati drugostepenom sudu. Smatra da je pogrešan stav redovnih sudova u pogledu tumačenja člana 26. stav 2. ugovora od 27. marta godine, jer, prema njegovom stavu, na osnovu tog ugovora prestaju da važe svi do tada zaključeni ugovori među strankama, te da je dato obrazloženje nelogično. Dalje, apelant prigovara da je pogrešan zaključak suda da je ugovor o ostavi na snazi i da njime nije određen rok ispunjenja, pa da, stoga, budući da je tužba podnesena 26. februara godine, od tada teče rok ispunjenja ili zakašnjenje tuženika (apelanta) iz člana 374. ZOO. Smatra da se radi o arbitrarnom tumačenju zakonskih odredaba, jer se konačno postavljeni tužbeni zahtjev (8. juna godine) odnosi na naknadu štete zbog neispunjenja. U konkretnoj situaciji je nesporno da se radi o ugovornom odnosu iz člana 374. ZOO, te da zastarni rok iznosi tri godine. Prigovara obrazloženju Vrhovnog suda da u konkretnom slučaju nije bitno to da je drugostepena presuda donesena uz pogrešnu primjenu člana 191. stav 4. ZPP, jer nema jasnih i potpunih razloga u vezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev stvarnopravni, a ne obligacioni, i u vezi s tim ocjenom prigovora zastare, te da ta povreda nije utjecala na pravilnost i zakonitost pobijane odluke i da se ne radi o povredi postupka koju ima u vidu član 209. ZPP. Prigovara da sud nije obrazložio njegov prigovor o nedostatku aktivne legitimacije, te odluci da se odbije njegov prijedlog da se izvrši uvid u izvod iz sudskog registra RF-454/07 od 20. februara godine. Naglašava da je u reviziji ukazivao na nelogičnosti drugostepene presude (tužitelju se priznaje pravo na naknadu štete zbog neisporuke, te se takav tužbeni zahtjev tretira kao stvarnopravni). Ukazao je i na praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 3338/ U dopuni apelacije od 3. decembra godine apelant je naveo da je u toku postupak radi priznanja strane sudske odluke - pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta godine. Istakao je da se u predmetnom postupku apelant protivi priznanju, ali i da se "može očekivati donošenje odluke o priznanju", te time ispunjenje i formalnog preduvjeta za pokretanje izvršnog postupka. Stoga, apelant "predlaže da se donese privremena mjera kojom bi se odgodilo izvršenje pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta godine do donošenja odluke o predmetnoj apelaciji". Navodi da je dokumentaciju koju Općinski i Kantonalni sud "neosnovano nisu uvrstili među dokazna sredstva" predao ovlaštenom sudskom vještaku za finansije i knjigovodstvo iz čijeg nalaza i mišljenja proizlazi da apelant nema nikakva dugovanja prema tužitelju ni po kojoj osnovi, a nije ih imao ni u trenutku podizanja tužbe, te je u prilogu apelacije dostavio nalaz i mišljenje vještaka. U dopuni apelacije od 28. oktobra godine apelant je obavijestio Ustavni sud da je tužitelj sa firmom "Volkswagen AG", Njemačka, Wolfsburg, 19. septembra godine zaključio ugovor o cesiji kojim joj je ustupio potraživanje iz osporenih presuda, koji je dostavio u prilogu dopune. b) Odgovor na apelaciju 23. Vrhovni sud je istakao da nisu povrijeđena apelantova prava na koja se poziva u apelaciji, posebno pravo na pravično suđenje. U prilogu je dostavio fotokopiju "dostavnice o uručenju presude apelantu". 24. Kantonalni sud je istakao da je, nakon izvedenih dokaza, prvostepeni sud pravilno izveo zaključke o osnovanosti i visini tužbenog zahtjeva, pa je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primijenio materijalno pravo. 25. Općinski sud je naveo da je donio zakonitu odluku na osnovu pravilne primjene procesnog i materijalnog prava nakon potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, te da je obrazložio svoje stavove iznesene u pobijanoj presudi. 26. Tužitelj je naveo da apelantovo nezadovoljstvo utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i primjenom materijalnog prava samo po sebi ne može dovesti do zaključka o povredi prava na pravično suđenje, odnosno povredi prava na imovinu. Istakao je da je apelanta od početka do kraja zastupao advokat, koji je morao znati, čak i ako to apelantu nije bilo poznato, do kojeg stadija u postupku može predlagati dokazne prijedloge. Dalje, tužitelj je naveo da ima originalne skladišnice koje je prezentirao vještaku, a prvostepeni sud ga nije nikada, u smislu odredbe člana 335. ZPP, obavezao da na ročištu prezentira originalne skladišnice. Istakao je da je apelant u prilogu žalbe za spis suda dostavio dokument koji je označen "Prodano automobila iz programa TAS-a zaključno sa 15. junom godine" u kojem su označeni automobili sa brojem šasije i motora koje mu je tužitelj dao na ostavu predmetnim skladišnicama za koje je apelant tvrdio da ih nije primio. Time su, kako tužitelj tvrdi, uz žalbu kao vlastiti dokaz predložili upravo dokaz da su predmetna vozila zaprimili, čime je apelant dokazao svu kontradiktornost vlastitog postupanja u postupku - najprije je osporavao skladišnice, jer ne predstavljaju dokaz da je primio vozila na ostavu - a zatim sam uz žalbu dostavlja dokument kojim dokazuje da je vozila imao na ostavi, te da ih je i prodao. U tom smislu Vrhovni sud je svojim razumnim i argumentiranim obrazloženjem ispravno ukazao da je potpuno svejedno da li se radilo o stvarnopravnom ili obligacionopravnom zahtjevu - da o zastarjelosti ne može biti govora. Vozila predata na ostavu ostaju na ostavi sve dok ih ostavodavac ne zatraži - godinu, pet ili deset - a pravo da sudskim putem zahtijeva njihov povrat ili naknadu štete zbog nemogućnosti ostavoprimca da ih vrati počinje teći tek od momenta kada ostavoprimac ne vrati stvari sa ostave na poziv ostavodavca. Dalje, tužitelj je naveo da je apelantova tvrdnja da tužitelj nije dokazao aktivnu legitimaciju potpuno paušalna, te je za spis Ustavnog suda dostavio historijski izvod iz sudskog registra Općinskog suda. V. Relevantni propisi 27. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03 od 28. oktobra godine, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase: Član 7. (1) Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. (2) Sud je ovlašten utvrditi i činjenice koje stranke nisu iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 2.).

15 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 15 Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo ocijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno. Član 77. U pozivu za pripremno ročište sud će obavijestiti stranke o posljedicama izostanka s pripremnog ročišta, kao i o tome da su dužne najkasnije na pripremnom ročištu iznijeti sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i predložiti sve dokaze koje žele izvesti u toku postupka, te na pripremno ročište donijeti sve isprave i predmete koje žele upotrijebiti kao dokaz. Član 81. st. 1. i 2. (1) Sud će prema rezultatima raspravljanja na pripremnom ročištu odlučiti o čemu će se raspravljati i koji će se dokazi izvesti na glavnoj raspravi. (2) Prijedloge koje ne smatra bitnim za donošenje odluke sud će odbiti i u rješenju naznačiti razlog odbijanja. Član 102. (1) Svaka stranka treba u svojim izlaganjima iznijeti sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih prijedloga, ponuditi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, te se izjasniti o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke. (2) Stranke mogu tokom glavne rasprave iznositi nove činjenice i predlagati nove dokaze samo ako učine vjerovatnim da ih bez svoje krivice nisu bili u mogućnosti iznijeti odnosno predložiti na pripremnom ročištu. Član 207. st. 1. i 2. (1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. (2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan navesti dokaze kojima bi se te činjenice utvrdile, a predlažući nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba utvrditi. Član 209. Povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primijenio ili je nepravilno primijenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Član 310. st. 1. i 2. (1) Stranka može punomoć u svako vrijeme opozvati, a punomoćnik je može u svako vrijeme otkazati. (2) Opozivanje, odnosno otkaz punomoći mora se saopćiti sudu pred kojim se vodi postupak pismeno ili usmeno na raspravni zapisnik. Član 340. stav 1. (1) Kad stranku zastupa zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik, dostava se obavlja zakonskom zastupniku odnosno punomoćniku. Član 454. st. 1, 3. i 4 (1) Ako je prije dana stupanja na snagu ovog zakona započet postupak pred prvostepenim sudom, daljnji postupak provest će se prema odredbama ovog zakona. (3) U predmetima iz stava 1. ovog člana u kojima je već otvorena glavna rasprava, sud je dužan na prvom sljedećem ročištu za glavnu raspravu provesti sve radnje koje bi prema odredbama ovog zakona bio dužan provesti na pripremnom ročištu. Održavanje tog ročišta imat će, u pogledu prava i obaveza stranaka, sve pravne posljedice koje, prema odredbama ovog zakona, ima održavanje pripremnog ročišta. (4) Sud će upozoriti stranke u postupku da nakon održavanja ročišta iz stava 3. ovog člana neće moći poduzimati radnje za koje je odredbama ovog zakona predviđeno da se mogu poduzeti najkasnije do zaključenja pripremnog ročišta. Član 461. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". 28. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine Federacije BiH" br. 29/03 i 42/11) relevantne odredbe glase: Dužnosti ispunjenja obaveza Član 17. stav 1. (1) Učesnici u obligacionom odnosu dužni su da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje. Ispunjenje obaveze i posljedica neispunjenja Član 262. st. 1. i 2. (1) Povjerilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savjesno u svemu kako ona glasi. (2) Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, povjerilac ima pravo zahtijevati i naknadu štete koju je usljed toga pretrpio. Kad dužnik dolazi u docnju Član 324. (1) Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. (2) Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga povjerilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Kad povjerilac dolazi u docnju Član 325. st. 1. i 2. (1) Povjerilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spriječi. (2) Povjerilac dolazi u docnju i kad je spreman da primi ispunjenje dužnikove istovremene obaveze, ali ne nudi ispunjenje svoje dospjele obaveze. Kad zastarjelost počinje teći Član 361. (1) Zastarjelost počinje teći prvog dana poslije dana kad je povjerilac imao pravo da zahtijeva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. (2) Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarjelost počinje teći prvog dana poslije dana kad je dužnik postupio protivno obavezi. Opšti rok zastarjelosti Član 371. Potraživanja zastarijevaju za pet godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga Član 374. stav 1. (1) Međusobna potraživanja društvenih pravnih lica iz ugovora u prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarijevaju za tri godine. OPŠTE ODREDBE Član 712. (1) Ugovorom o ostavi obavezuje se ostavoprimac da primi stvar ostavodavca, da je čuva i da je vrati kad je ovaj bude zatražio. (2) Predmet ostave mogu biti samo pokretne stvari.

16 Broj 17 - Strana 16 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Obaveze čuvanja i obavještavanja Član 714. stav 1. (1) Ostavoprimac je dužan čuvati stvar kao svoju sopstvenu, a ako je ostava uz naknadu, kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin. Vraćanje stvari Član 718. (1) Ostavoprimac je dužan vratiti stvar čim je ostavodavac zatraži i to sa svim plodovima i drugim koristima od stvari. (2) Ako je određen rok za vraćanje stvari, ostavodavac može tražiti da mu se stvar vrati i prije isteka roka, izuzev kad rok nije ugovoren isključivo u interesu ostavodavca. (3) Vraćanje se vrši u mjestu predaje stvari ostavoprimcu, ako ugovorom nije određeno neko drugo mjesto, u kom slučaju ostavoprimac ima pravo na naknadu troškova prenosa stvari. Vraćanje stvari u slučaju besplatne ostave Član 721. (1) Ostavoprimac koji se obavezao da besplatno čuva stvar određeno vrijeme može je vratiti ostavodavcu prije isteka ugovorenog roka ako bi samoj stvari prijetila opasnost propasti ili oštećenja ili ako bi mu njeno dalje čuvanje moglo prouzrokovati štetu. (2) Ako rok nije ugovoren, ostavoprimac iz prethodnog stava može u svako doba odustati od ugovora, ali je dužan ostavodavcu odrediti primjeren rok za preuzimanje stvari. VI. Dopustivost 29. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 30. U skladu sa članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 Ps Rev od 25. jula godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. 32. Ustavni sud konstatira da je apelant u dostavljenoj apelaciji naveo da je osporenu presudu primio 4. oktobra godine, te da je u prilogu apelacije dostavio njenu kopiju iz koje proizlazi da je dostavljena na faks firme "Autorad" d.o.o. 4. oktobra godine. U vezi s tim, Ustavni sud je zatražio 24. juna godine od Vrhovnog suda da mu dostavi fotokopiju dostavnice o uručenju Presude broj 65 0 Ps Rev od 25. jula godine apelantu, koju je Vrhovni sud dostavio 1. jula godine. 33. Ustavni sud uočava da iz fotokopije dostavnice o prijemu presude Vrhovnog suda kojom se revizija odbija (broj 65 0 Ps Rev od 25. jula godine) proizlazi da je presuda dostavljena apelantovom opunomoćeniku (Adnanu Biseru, advokatu iz Sarajeva) 15. septembra godine. Također, Ustavni sud konstatira da je u uvodu osporene presude Vrhovnog suda (kao i u uvodu osporenih presuda Općinskog i Kantonalnog suda) navedeno da apelanta zastupa opunomoćenik Adnan Biser, advokat iz Sarajeva. 34. Dalje, Ustavni sud konstatira da je apelant u prilogu apelacije dostavio i kopiju podneska - revizije koju je izjavio protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps Pz od 20. januara godine na kojoj se nalazi i otisak prijemnog pečata Općinskog suda (putem kojeg je podnesena revizija) od 18. marta godine. U vezi s tim, Ustavni sud konstatira da iz navedenog pismena proizlazi da je reviziju podnio apelant posredstvom zakonskog zastupnika i da je u izjavljenoj reviziji istakao da "obavještava sud da je otkazao punomoć dotadašnjem opunomoćeniku", te da je predložio da se dostava u budućnosti vrši na adresu njegovog sjedišta. 35. Slijedeći to, budući da je u uvodu presude Vrhovnog suda navedeno da apelanta zastupa navedeni opunomoćenik, te da je Ustavnom sudu dostavljena dostavnica kojom je presuda po reviziji dostavljena tom opunomoćeniku, proizlazi da Vrhovni sud, očito, nije uzeo u obzir činjenicu da je apelant u toj fazi parničnog postupka dotadašnjem opunomoćeniku otkazao punomoć za zastupanje i o tome obavijestio Vrhovni sud. 36. Stoga je Ustavni sud prilikom odlučivanja o dopustivosti predmetne apelacije uzeo u obzir datum koji je apelant naveo kao datum prijema osporene presude, tj. 4. oktobar godine. 37. Dakle, osporenu presudu Vrhovnog suda apelant je primio 4. oktobra godine, a apelacija je podnesena 2. decembra godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 38. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 39. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 40. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 41. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 42. Ustavni sud primjećuje da su odluke koje apelant osporava donesene u postupku u kojem se odlučivalo o "postojanju duga" proizašlog iz poslovnih odnosa stranaka, te je član 6. Evropske konvencije primjenljiv. 43. Prije razmatranja apelacionih navoda Ustavni sud konstatira da su i apelant i tužitelj dostavili Ustavnom sudu, pored kopijā pismena dostavljenih redovnom sudu u toku trajanja redovnog postupka, kopijā zapisnika sa održanih ročišta, i dokumentaciju koja se odnosi na predmet spora, dakle, na osnovanost tužbenog zahtjeva, i to, između ostalog, apelant "nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka za finansije i knjigovodstvo" sačinjene 22. novembra godine (po njegovom zahtjevu, u vezi sa predmetom spora), a tužitelj "historijski izvod iz sudskog registra" od 19. januara 2011.

17 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 17 godine, te notarski ovjerene prepise 15 isprava pod nazivom "preuskladištenje vozila" koje je izdao TAS Sarajevo a koji su sačinjeni 4. septembra godine. U vezi s tim, Ustavni sud naglašava da on nije sud četvrtog stepena, te da, stoga, neće razmatrati dostavljenu dokumentaciju, izuzev onu koja se odnosi na postupanje stranaka u toku trajanja postupka pred redovnim sudovima. 44. Dalje, u vezi sa apelantovim navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud zapaža da je apelant istakao da redovni sudovi pri odlučivanju o konkretnoj pravnoj stvari nisu prihvatili njegove prijedloge o dostavi relevantnih dokaza kojim bi osporio tužbeni zahtjev. Posljedica toga je da su pogrešno utvrdili činjenično stanje i proizvoljno primijenili pozitivnopravne propise, dakle, da nije bio ravnopravan u postupku. Stoga će Ustavni sud ispitati istaknute apelantove navode, prije svega u vezi sa principom "jednakosti oružja". 45. S tim u vezi, Ustavni sud konstatira da važan element zahtjeva za pravično suđenje predstavlja princip ravnopravnosti pred sudom ("jednakost oružja"). Naime, da bi zakonske odredbe kojima je uređen pravni položaj stranaka, odnosno njihovih zastupnika u postupcima pred sudom udovoljile zahtjevu koji postavlja član 6. stav 1. Evropske konvencije, pravni položaj stranaka i njihovih zastupnika mora biti jednak, odnosno sudovi u postupku moraju osigurati jednakost stranaka pri mogućnosti korištenja procesnih sredstava (jednakost oružja, jednakost sredstava). Načelo jednakosti sredstava, u smislu pravične ravnoteže među strankama (fair balance), čini jedan od bitnih konstitutivnih elemenata prava na pravično suđenje. S tim u vezi, to načelo nužno obuhvaća razumnu mogućnost stranaka da izlože činjenice i podupru ih svojim dokazima na način da nijednu od stranaka ne stavljaju u bitno lošiji položaj u odnosu na suprotnu stranku. Taj princip podrazumijeva, kako je Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) naveo u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Holandije u kontekstu građanskog postupka, da objema stranama mora biti data razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i dokaznu građu, pod uvjetima koji ih ne stavljaju u znatno podređen položaj u odnosu na protivnika (vidi, Evropski sud, Dombo B.V. protiv Holandije, presuda od 27. oktobra godine, Serija A broj 274, str. 19). Ovaj princip može imati važnu ulogu u svakoj fazi postupka i biti u vezi sa mnogim pitanjima. Princip "jednakosti oružja" podrazumijeva da strane moraju imati isti pristup spisima i drugim dokumentima predmeta barem u mjeri u kojoj oni imaju ulogu u formiranju mišljenja suda (vidi, Evropska komisija za ljudska prava, Lynas protiv Švajcarske, odluka od 6. oktobra godine broj 7317/75, Yearbook XX, godine, str. 412, st ). Svakoj strani se mora dati prilika da se suprotstavi argumentima koje je izložila druga strana. Dakle, sud je obavezan da osigura da se poštuje princip ravnopravnosti stranaka u postupku, što znači da svaka strana mora imati razumnu mogućnost da iznese svoje argumente u uvjetima koji je neće dovesti u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na njenog protivnika. 46. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u svojoj praksi (vidi, Evropski sud, LB Interfinanz A.G. protiv Hrvatske /29549/04/, presuda od 27. marta godine, tačka 25), između ostalog, naveo: "Sud ponovo ističe da, prema njegovoj praksi, načelo jednakosti procesnog oružja zahtijeva postojanje razumne mogućnosti obiju stranaka da izlože činjenice i podupru ih svojim dokazima, u takvim uvjetima koji niti jednu stranku ne stavljaju u bitno lošiji položaj u odnosu na suprotnu stranku (...)." 47. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je predmetni parnični postupak pokrenut tužbom koju je podnio tužitelj Općinskom sudu 21. februara godine i da, kako to proizlazi iz predmetne tužbe, uz tužbu nisu dostavljeni svi dokazi na kojim je utemeljen tužbeni zahtjev, nego samo "izvod iz stanja vozila na 31. decembar godine i izvod iz stanja potraživanja od istog datuma prema cjenovniku važećem na dan isporuke". Dalje, Ustavni sud zapaža da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelant, nakon prijema tužbe 4. septembra godine, dao pismeni odgovor na tužbu, te da su (kako proizlazi iz dostavljenih zapisnika) u predmetnom postupku održana ročišta 24. septembra i 11. decembra godine, te 20. februara godine. 48. Također, Ustavni sud zapaža da je u toku trajanja predmetnog postupaka stupio na snagu (6. novembra godine) novi ZPP i da je predmetni postupak nastavljen u skladu sa odredbama tog zakona (član 454), te da je pripremno ročište održano 11. aprila godine kojem su pristupili opunomoćenici parničnih stranaka. Ustavni sud zapaža da iz zapisnika sa pripremnog ročišta 11. aprila godine proizlazi da je tom prilikom apelantov opunomoćenik istakao da mu tužitelj nije dostavio dokaze da je tužbeni zahtjev osnovan, mada je na ročištima od 24. septembra godine i 20. februara godine na to obavezan, te je istakao sve prigovore kao i u odgovoru na tužbu. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je u zapisniku konstatirano "da tužitelj predaje u dva primjerka, i to za sud i suprotnu stranu, po jedan primjerak fotokopirane dokumentacije koju je predložio kao dokaze koje će provoditi na glavnoj raspravi" iz čega proizlazi da je tužitelj tek na tom ročištu, dakle, nakon više od četiri godine od početka predmetnog postupka, dostavio apelantu dokaze na kojima je temeljio svoj tužbeni zahtjev. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da iz prvostepene presude proizlazi da su to: ugovor o ostavi, izvod iz stanja na 31. decembar godine, izražen u HRD i u jugoslavenskim dinarima, i 15 skladišnica preciznije označenih u presudi. Dalje, iz zapisnika proizlazi da je apelantov opunomoćenik predložio da se na ročištu za glavnu raspravu provedu sljedeći dokazi: "ugovor o ostavi, dokazi koje je predložio tužitelj, a koji se odnose na tužbeni zahtjev, koji su tog dana uloženi u spis, fotokopirani i neovjereni, te uvid u apelantovu finansijsko- knjigovodstvenu dokumentaciju koju će dostaviti u roku koji sud odredi u vezi sa predmetom spora". Međutim, Općinski sud je konstatirao u zapisniku da se odbija apelantov prijedlog da se naknadno u spis dostavi finansijskoknjigovodstvena dokumentacija, budući da je zaključio da je tu dokumentaciju apelantov opunomoćenik bio dužan uložiti u spis i suprotnoj strani najkasnije do završetka pripremnog ročišta. Pri tome Ustavni sud zapaža da je u presudi Općinskog suda navedeno da se radilo o nepreciznom prijedlogu, da se nije znalo o kojoj finansijskoj dokumentaciji se radi, a pogotovo da je prijedlog neosnovan imajući u vidu vrijeme podnošenja tužbe i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što je više nego dovoljno vrijeme da se prikupi i dostavi sudu sva relevantna dokumentacija. 49. Dovodeći u kontekst navedene činjenice sa principom "jednakosti oružja" iz odredaba člana 6. Evropske konvencije, Ustavni sud zapaža da iz navedenih činjenica proizlazi da je tužitelj, i pored naloga suda, dostavio apelantu dokumentaciju na kojoj je temeljio svoj tužbeni zahtjev tek nakon više od četiri godine od početka predmetnog postupka, koju je sud prihvatio, a, s druge strane, odbio apelantov zahtjev da mu se odredi rok za dostavu finansijske dokumentacije u vezi sa predmetom spora. Slijedeći to, Ustavni sud smatra da Općinski sud, postupajući na navedeni način, nije dao razumnu mogućnost apelantu da u daljnjem toku redovnog postupka izloži svoje navode o neosnovanosti tužbenog zahtjeva, uključujući i dokaznu građu, pod istim uvjetima koje je imao tužitelj. Naime, Ustavni sud smatra da je Općinski sud takvom odlukom, dakle, strogo formalnim tumačenjem odredaba ZPP koje se odnose na

18 Broj 17 - Strana 18 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, rok u kojem stranke mogu predlagati dokaze, apelanta stavio u znatno podređeni položaj u odnosu na tužitelja. Ovo zbog toga što je Općinski sud na pripremnom ročištu, koje je održano 11. aprila godine, odbio apelantov prijedlog da mu se ostavi rok za dostavu finansijske dokumentacije, a pri tome je tolerirao tužiteljevu neaktivnost u periodu od podnošenja tužbe do tog ročišta, dakle, duže od četiri godine, mada je apelant od početka postupka (počevši od odgovora na tužbu) ustrajao u tvrdnji (koja je u konkretnom slučaju prethodno pitanje za procjenu osnovanosti tužbenog zahtjeva) da nije osnovan ni postavljeni tužbeni zahtjev. Takvim postupanjem, prema ocjeni Ustavnog suda, sudovi su u stvarnosti onemogućili apelanta da se suprotstavi argumentima koje je izložio tužitelj u dokazivanju svoje tvrdnje o (ne)osnovanosti tužbenog zahtjeva. 50. Slijedeći to, Ustavni sud zaključuje da odbijanje apelantovog prijedloga u konkretnom slučaju nije bilo u skladu s jednakošću oružja, kao jednom od zahtjeva koncepta pravičnog suđenja (vidi, Evropski sud, Perić protiv Hrvatske /3499/06/, presuda od 27. marta godine). Stoga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 51. Na kraju, Ustavni sud podsjeća i na to da on nije nadležan da ocjenjuje koje odlučne činjenice redovni sudovi treba da utvrđuju, niti koje dokazne prijedloge stranaka moraju da prihvataju ili odbijaju. Također, Ustavni sud ukazuje da ovom odlukom ne dovodi u pitanje načelo slobodne ocjene dokaza suda iz člana 8. ZPP, te da nije na Ustavnom sudu da ocjenjuje koje odlučne činjenice redovni sudovi treba da utvrđuju, niti koje dokazne prijedloge stranaka moraju da prihvate ili odbiju. Međutim, Ustavni sud napominje da je obaveza sudova da, radi osiguranja pravičnog suđenja, svakoj stranci u postupku omoguće da iznosi dokaze kojima bi potkrijepila, odnosno utvrdila svoje navode, a pogotovo one od kojih zavisi meritorno rješavanje spora. 52. U kontekstu navedenog Ustavni sud smatra da je svrsishodno, radi zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti sve osporene odluke, te predmet vratiti Općinskom sudu kako bi proveo novi postupak i donio novu odluku u skladu s garancijama iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 53. S obzirom na zaključke u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati ostale apelantove navode koji se odnose na navodne povrede njegovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. VIII. Zaključak 54. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u slučaju kada apelantu nije data jednaka mogućnost kao i tužitelju da provede dokaze od kojih ovisi meritorno rješavanje spora. 55. S obzirom na to da je, prema članu 64. stav 4. Pravila Ustavnog suda, odluka o privremenoj mjeri obavezujuća do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o apelaciji, nije neophodno posebno razmatrati podnosiočev prijedlog zahtjeva za donošenje privremene mjere. 56. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 57. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 4659/11, rješavajući apelaciju "Autorada" d.o.o. Zagreb, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 22. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Usvaja se apelacija "Autorada" d.o.o. Zagreb. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Ps Rev od 25. srpnja godine, Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0Ps Pz od 20. siječnja godine i Presuda Općinskog suda u Sarajevu broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza godine. Predmet se vraća Općinskom sudu u Sarajevu, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. "Autorad" d.o.o. Zagreb (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zagreba, Republika Hrvatska, kojeg zastupa Ranka Rukljač, odvjetnica iz Zagreba, podnio je 2. prosinca godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 Ps Rev od 25. srpnja godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0Ps Pz od 20. siječnja godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

19 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 19 godine. Apelant je 3. prosinca godine dopunio apelaciju, te zatražio da se donese privremena mjera kojom bi se odgodilo izvršenje pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza godine do donošenja odluke o predmetnoj apelaciji. Apelant je 28. listopada godine dopunio apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda, te Tvornice automobila Sarajevo d.o.o. Vogošća (u daljnjem tekstu: tužitelj), kao druge strane u postupku, zatraženo je 24. lipnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni, Kantonalni i Općinski sud su dostavili odgovore na apelaciju 1, 4. i 22. srpnja godine a tužitelj 8. srpnja i 12. rujna godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 5. Presudom Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 65 0 Ps Pz od 20. siječnja godine, apelant je obvezan tužitelju isplatiti iznos od ,46 KM sa zakonskim zateznim kamatama počev od 8. lipnja godine do isplate i naknaditi mu troškove postupka u iznosu od ,50 KM. Višak tužbenog zahtjeva tužitelja je odbijen. 6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je tužitelj 26. veljače godine podnio tužbu protiv apelanta radi isplate iznosa od 83,315 KM. U tužbi je navedeno da su na temelju članka 27. Samoupravnog sporazuma o udruživanju rada i sredstava za proizvodnju i promet vozila TAS-a (u daljnjem tekstu: Samoupravni sporazum) apelant i tužitelj zaključili 27. ožujka godine Ugovor o uvjetima i načinu prometa, servisiranja i pružanja usluga na proizvodima TAS- VW-AUD1 (u daljnjem tekstu: ugovor od 27. ožujka godine), te da su apelant i tužitelj 5. ožujka godine zaključili Ugovor o ostavi broj 682/90 (u daljnjem tekstu: predmetni ugovor ili ugovor o ostavi) prema kojem bi tužitelj kao ostavodavatelj isporučivao određeni broj vozila apelantu (kao ostavoprimatelju) na ostavu, a ta vozila bi i nakon isporuke ostala tužiteljevo vlasništvo, sve dok ih tužitelj ne zatraži nazad, ili dok ih apelant (kao ostavoprimatelj) ne otkupi. Navedeno je da je po osnovi tog ugovora tužitelj u razdoblju od studenog godine do 1. travnja godine poslao apelantu 201 vozilo marke "golf", da je ta vozila apelant mogao prodati, ali da tužitelju nikada nije dostavio izvješće kada i koliko vozila je prodao, niti je izvršio bilo kakvo plaćanje tužitelju za ova vozila. Dalje, navedeno je da je tužitelj istaknuo da su sva otpremljena vozila prodana, a apelant nije nikada isplatio cijenu za njih, te da je obvezan to učiniti prema cjenovniku od 1. travnja godine, kao i da je ukupna vrijednost isporučenih vozila iznosila ,00 jugoslavenskih dinara, odnosno, nakon izvršene denominacije, 84,315 KM sa zakonskim zateznim kamatama na ovaj iznos počevši od 1. travnja godine do isplate. 7. Dalje, Općinski sud je naveo da je apelant u odgovoru na tužbu od 4. rujna godine, osim prigovora o mjesnoj nenadležnosti Općinskog suda, istaknuo i da je sve obveze proistekle iz poslovnih odnosa sa TAS-om ispunio uredno i u cijelosti. Istaknuo je i prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužitelja, jer su tražbine iz poslova na koje se poziva tužitelj prenesene na TAS Zagreb d.o.o. Zagreb. Također, navedeno je da je apelant istaknuo i prigovor zastarjelosti tražbine, jer su novčane tražbine koje su proistekle iz nekadašnjih poslovnih odnosa i na koje se tužitelj poziva u tužbi dospjele za plaćanje u i godini, pa su istekli zastarni rokovi iz članka 374. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), i u odnosu na "cjelinu tražbine i u odnosu na bilo koju isporuku", te da je štoviše iz poslovnih odnosa koje je imao sa tužiteljem njemu ostala nepodmirena tražbina u iznosu od ,22 DM. Također, istaknuto je da je apelant naveo da je po nalogu tužitelja vozila predao trećim osobama, a za vozila koja je prodavao uredno je izvršio sva plaćanja. Istaknuto je da se tužitelj podneskom od 23. rujna godine očitovao na navode odgovora na tužbu, da je na pripremnom ročištu 11. travnja godine u cijelosti ostao pri tužbi i tužbenom zahtjevu s tim što je "uredio tužbu u pogledu dragovoljnog roka za ispunjenje činidbe na 30 dana od dana donošenja presude", te je navedeno da je apelant ostao pri odgovoru na tužbu, predložio da se tužbeni zahtjev odbije kao neutemeljen i ostao pri istaknutim prigovorima mjesne nenadležnosti, nedostatka aktivne legitimacije i zastarjelosti tražbine. Navedeno je da je 8. lipnja godine tužitelj preinačio tužbeni zahtjev nakon izvršenog financijskog vještačenja u kojem je utvrđeno da vrijednost vozila od ,217 jugoslavenskih dinara, koja je iskazana u valuti KM, sa inflatornim efektima predstavlja iznos od ,46 KM (nalaz vještaka od 6. lipnja godine), te predložio sudu da donese presudu kojom će obvezati apelanta da mu na ime vrijednosti za isporučena putnička vozila, prema ugovoru o ostavi, isplati iznos od ,46 KM (u daljnjem tekstu: sporna tražbina) sa pripadajućim kamatama počev od 12. ožujka godine i troškovima parničnog postupka. Dalje je navedeno da je sud na ročištu za glavnu raspravu, održanom 26. listopada godine, svojim rješenjima dozvolio raspravljanje po preinačenom tužbenom zahtjevu, te da je odbio prigovor mjesne nenadležnosti. Istaknuto je da su na ročištu za glavnu raspravu provedeni dokazi koje su predložile parnične stranke, kako je to usvojeno rješenjem sa pripremnog ročišta (izvršen uvid i pročitani ugovor o ostavi, izvadak iz stanja na 31. prosinac godine izražen u HRD i u jugoslavenskim dinarima, 15 skladišnica, preciznije označenih u presudi, pročitan je nalaz vještaka financijske struke od 6. svibnja godine, te je proveden dokaz saslušanjem vještaka). 8. Općinski sud je istaknuo da je predmetnim ugovorom o ostavi (članak 7) ugovorena njegova nadležnost za slučaj spora. Dalje, u pogledu apelantovog prigovora o nedostatku aktivne legitimacije na strani tužitelja, Općinski sud je naveo da je izvršio uvid u materijalnu dokumentaciju priloženu spisu, te zaključio da je istaknuti prigovor neutemeljen. Općinski sud je istaknuo da je iz "priloženih dokaza nedvojbeno utvrdio da je Tvornica automobila Sarajevo d.o.o. iz Vogošće (tužitelj u konkretnom slučaju) nastala statusnom promjenom društvenog poduzeća Tvornica automobila Sarajevo sa sjedištem u Vogošći na istoj adresi, pa je zaključio da je neutemeljen apelantov prigovor da tužitelj nije pravni sljednik ugovorne strane "Unis" Tvornica automobila TAS Sarajevo Vogošća, koja je zaključila predmetni ugovor. Pri tomu Općinski sud je naveo da je na ročištu za glavnu raspravu odbio apelantov prijedlog da se izvrši uvid u izvadak iz Registra Općinskog suda broj RF- 454/07 od 20. veljače godine, jer taj dokaz nije predložen na pripremnom ročištu (11. travnja godine), već upravo u tijeku izvođenja dokaza na ročištu za glavnu raspravu, a apelantov opunomoćenik nije predložio dokaze da ovaj dokaz nije bio u mogućnosti predložiti sudu, niti prezentirati u tijeku postupka koji traje od godine, kako je to predviđeno odredbama članka 102. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), a niti na pripremnom ročištu održanom 11. travnja godine.

20 Broj 17 - Strana 20 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Dalje, Općinski sud je istaknuo da nije utemeljen ni apelantov prigovor da je sporno potraživanje zastarjelo. Naime, u konkretnom slučaju tužitelj zahtijeva "ispunjenje ugovorne obveze, i to predaju određenih stvari danih dužniku (apelantu) na čuvanje, što je stvarnopravni zahtjev koji ne zastarijeva". Navedeno je da je pravo vlasnika stvari (tužitelja) da traži povrat svojih stvari od dužnika (apelanta), te da sve i kada bi zahtjev podlijegao odredbama o zastarjelosti tražbine, predmetni zahtjev ne bi zastario. Naime, kako je istaknuo Općinski sud, tužiteljev obligacijskopravni zahtjev je mogao zastarjeti da je apelant sa svoje strane ponudio ispunjenje obveze, te bi tužitelj (kao povjeritelj), u smislu članka 325. stavak 1. ZOO, dospio u povjeriteljsku docnju, pa, stoga, zastarjelost tražbine nije ni počela teći, jer apelant nikada nije ni ponudio ispunjenje svoje obveze. Općinski sud je istaknuo da je, provodeći dokaz uvidom u ugovor o ostavi, utvrdio da je u tom ugovoru navedeno da se ostavoprimatelj (dakle, apelant) obvezuje da primi od ostavodavatelja (tužitelja) određeni broj automobila iz njegovog proizvodnog programa, a da se ostavoprimatelj obvezuje da će automobile čuvati kao svoje, sve dok ih ostavodavatelj ne zatraži ili dok ih ostavoprimatelj ne kupi. Općinski sud je naveo da je tužitelj istaknuo da apelant nikada nije dostavio sudu dokaz da je tužitelj od njega ikada zatražio da mu preda isporučene automobile, niti je apelant sudu dostavio dokaze da je navedene automobile kupio kako je to tvrdio u tijeku postupka. Slijedeći to, kako je zaključio Općinski sud, rok zastarjelosti sporne tražbine i nije počeo teći sve do momenta podnošenja tužbe (26. veljače godine), kada je apelant bio obaviješten da treba predati isporučene automobile tužitelju. Stoga, kako je istaknuo Općinski sud, pošto "do momenta podnošenja tužbe nije zatražena isporuka navedenih automobila, to nije ni mogla nastupiti zastarjelost predviđena odredbama članka 360. stavak 2. ZOO". Pored toga, kako je dalje istaknuo Općinski sud, apelant nije dokazao da je predmetni ugovor o ostavi ikada raskinut, pa su, stoga, neutemeljeni navodi da je sporna tražbina zastarjela. 10. Općinski sud je naveo da je, odlučujući o utemeljenosti i visini postavljenog tužbenog zahtjeva, zaključio da je tužitelj na temelju provedenih dokaza na ročištu za glavnu raspravu dokazao utemeljenost i visinu tužbenog zahtjeva. Naime, Općinski sud je istaknuo da iz uvida u ugovor o ostavi proizlazi da su ga zaključili "Unis" Tvornica automobila TAS Sarajevo - Vogošća u svojstvu ostavodavatelja i apelant u svojstvu ostavoprimatelja, da su ga uredno potpisale i ovjerile obje tvrtke, da se apelant obvezao da će primiti od tužitelja do 30 automobila iz proizvodnog programa TAS-a, da ih čuva i da materijalno odgovara na svom skladišnom prostoru i da ih vrati kad to tužitelj zatraži, ili od tužitelja kupi ako se o tomu tijekom ostave dogovore. Također, Općinski sud je naveo da iz provedenih materijalnih dokaza, te nalaza vještaka od 6. lipnja godine, kao i njegovog iskaza na ročištu za glavnu raspravu, čiji je nalaz, kao i njegov iskaz sud u cijelosti prihvatio, jer su dani stručno i na bazi izvršenog uvida u kompletnu izvornu dokumentaciju koju je vještaku prezentirao tužitelj, kao i dokumentaciju koja je uložena u spis, vještak se precizno izjašnjavao na priložene dokumente na bazi struke i sukladno važećim zakonskim propisima, te u svom nalazu utvrdio da je apelant po 15 otpremnica i po isto toliko osoba preuzeo 201 vozilo u razdoblju od 16. listopada godine, zaključno sa 2. travnjem godine, koje su sve u originalu prezentirane vještaku na uvid, proizlazi utemeljenost tužbenog zahtjeva. Također je navedeno da je sud prihvatio navode vještaka da u dokumentaciji ne postoji dokaz o odjavi preuzetih vozila, koja su, prema apelantovim navodima, prodana, te je, stoga, na okolnost visine štete, obzirom na to da je denominacija posljedica inflacije, utvrdio da vrijednost 201 vozila koja nisu vraćena tužitelju na njegov poziv iznosi ,46 KM. Dalje, Općinski sud je naveo da su neutemeljeni prigovori apelantovog opunomoćenika da se vještak upuštao u pravna pitanja obzirom na to da je upravo suprotno vještak postupio po nalogu suda, te dostavio samo više varijanti, ostavljajući sudu da odluči hoće li utvrđivati vrijednost vozila u momentu isporuke, ili vrijednost vozila nakon što je apelanta pozvao tužitelj da vrati vozila, a što ovaj nije učinio. 11. Općinski sud je naveo da apelant u tijeku postupka sudu nije dostavio, niti predložio bilo kakve dokaze kojim bi osporio tužbeni zahtjev, izuzev uvida u predmetni ugovor, što je sud i prihvatio, a odbio apelantov prijedlog na pripremnom ročištu da se provede dokaz uvidom u apelantovu financijskoknjigovodstvenu dokumentaciju koju bi opunomoćenik dostavio naknadno, u roku koji mu odredi sud. Ovaj prijedlog sud je odbio, jer se, kako je naveo, prije svega radilo o nepreciznom prijedlogu u kojem se nije znalo o kojoj financijskoj dokumentaciji se radi, pa je zbog toga ovakav prijedlog i odbijen, pogotovu imajući "u vidu vrijeme podnošenja tužbe i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što je više nego dovoljno vrijeme da se prikupi i sudu dostavi sva relevantna dokumentacija". Iz navedenog ugovora je utvrđeno da je u situaciji kada ostavoprimatelj više ne posjeduje predmetne automobile, kada nije tražio, niti dobio suglasnost ostavodavatelja da ih otuđi na bilo kakav način, za ostavoprimatelja nastupila naknadna subjektivna nemogućnost da ispuni obveze iz ugovora o ostavi za koju je on odgovoran. Imajući u vidu ovakve okolnosti, apelant se oslobodio svoje primarne obveze da vrati automobile obzirom na to da ih i ne posjeduje. Međutim, kako je dalje istaknuo Općinski sud, umjesto primarne obveze da vrati automobile, apelant je obvezan platiti povjeritelju novčanu protuvrijednost automobila danih na ostavu. Ta njegova obveza temelji se na odredbama članka 17. ZOO kojom je propisano da su sudionici u obligacijskom odnosu dužni izvršiti svoju obvezu i da su odgovorni za njezino izvršenje, kao i odredbama članka 262. stavak 1. ZOO kojim je propisano da je povjeritelj ovlašten zahtijevati od dužnika (apelant - ostavoprimatelj) da ispuni obvezu, a dužnik je dužan ispuniti je savjesno u svemu kako ona glasi. Ukazano je na odredbe članka 262. stavak 2. kojima je propisano da, kad dužnik ne ispuni svoju obvezu, ili zakasni sa njezinim ispunjenjem, povjeritelj ima pravo zahtijevati i naknadu štete koju je usljed toga pretrpio. U konkretnom slučaju, kako je, dalje, istaknuo Općinski sud, pošto apelant nije u mogućnosti isporučiti predane automobile, za tužitelja je nastupila šteta, kako je propisano odredbama članka 262. ZOO. Općinski sud je istaknuo da je to novčana protuvrijednost vozila koja je tužitelj (ostavodavatelj) predao apelantu (ostavoprimatelju) na čuvanje, i to prema cijenama u vrijeme kada je tužitelj "zatražio njihovo vraćanje i isporuku, a što je on učinio momentom podnošenja tužbe godine". Slijedeći to, Općinski sud je zaključio da je apelant postupao suprotno odredbama ugovora, pa je dužan tužitelju, "zbog nepostupanja po istom, naknaditi štetu, kako je to predviđeno i odredbama članka 716. stavak 2. ZOO". 12. Pored toga, Općinski sud je istaknuo da apelant u tijeku postupka nije dokazivao da je ugovor raskinut, što je eventualno mogao prigovarati, što bi bilo sukladno odredbama članka 721. ZOO. Međutim, kako je Općinski sud zaključio, predmetni ugovor o ostavi je još na snazi obzirom na to da ga nijedna strana nije raskinula, te je, stoga, apelant dužan isplatiti tužitelju naknadu štete u iznosu od ,46 KM do kojeg je došao vještak primjenjujući efekte inflacije, kako bi se utvrdila objektivna vrijednost vozila. Općinski sud je naveo da je udovoljio tužbenom zahtjevu tužitelja u cijelosti u dijelu koji

21 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 21 se odnosi na iznos glavnog duga, koji predstavlja naknadu štete zbog nemogućnosti da se isporuči 201 vozilo na poziv tužitelja, kako je to regulirano odredbama zaključenog ugovora o ostavi. U odnosu na sporedne tražbine, Općinski sud je istaknuo da je obvezao apelanta da na iznos glavnog duga plati tužitelju zakonske zatezne kamate od dana postavljanja preinačenog tužbenog zahtjeva, pa do isplate, sukladno odredbama članka 277. ZOO u svezi sa člankom 2. stavak 1. Zakona o visini stope zatezne kamate. 13. Kantonalni sud je u svojoj presudi istaknuo da je apelant u prizivu, između ostalog, naveo da prvostupanjski sud nije izvršio uvid u izvorne dokumente-skladišnice, niti je tužitelj prezentirao sudu i apelantu izvorne primjerke skladišnica, već da je sud poklonio vjeru nalazu i mišljenju vještaka. Navedeno je da je apelant u prilogu priziva dostavio "bilancu prometa vozila za 1991/1992. godinu koja je sačinjena u lipnju godine u Wolfsburgu-SR Njemačka", a kojom dokazuje da je kompletan dug po osnovi zaprimljenih putničkih vozila isplaćen tužitelju, "te da je naveo da je bio spriječen iz objektivnih razloga ovaj dokument dostaviti sudu ranije, jer ga je iz Wolfsburga dobio nakon primitka pobijane presude". Također, kako je navedeno u presudi, apelant je dostavio uz priziv i otpremnicu broj od 26. prosinca godine za četiri vozila-"golf" CL dizel sa napisanim brojem šasija i sa prilogom računa tužitelja broj od 26. prosinca godine, što je sve ovjerio javni bilježnik 28. rujna godine, i naveo da se iz ovih dokaza vidi da su vozila sa označenim brojevima šasije fakturirana apelantu, da ih je apelant platio, a da ih tužitelj i dalje, prema skladišnici broj 607 od 8. prosinca godine, vodi na ostavi kod apelanta. Uz priziv je dostavljen i dokaz iz arhive Privredne banke Zagreb, a tu dokumentaciju je ovjerio javni bilježnik. Iz te dokumentacije se vidi da je 50 vozila "golf" sa točno naznačenim brojevima šasije iz skladišnice broj 835, uložene u spis kod prvostupanjskog suda, tužitelj platio putem virmanskih uplata Privrednoj banci Zagreb, "uz napomenu da navedeni dokaz nije bio u mogućnosti prezentirati ranije sudu". 14. Ispitujući prvostupanjsku presudu u granicama razloga navedenih u prizivu, pazeći po službenoj dužnosti na povrede u smislu članka 221. ZPP, Kantonalni sud je utvrdio da priziv nije utemeljen. Kantonalni sud je istaknuo da su u prvostupanjskom postupku izvedeni svi dokazi po prijedlogu parničnih stranka na temelju kojih je pravilno zaključeno da je apelant obvezan isplatiti tužitelju sporni dug. Dalje, Kantonalni sud je istaknuo da je, prema odredbama članka 718. ZOO, ostavoprimatelj dužan vratiti stvar čim je ostavodavatelj zatraži, pa pošto iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostupanjskom postupku proizlazi da apelant nije tako postupio, obvezan je, u smislu članka 262. stavak 2. ZOO, tužitelju naknaditi štetu koju je usljed takvog postupanja pretrpio. Prema ocjeni Kantonalnog suda, u konkretnom slučaju se radi o stvarnopravnom zahtjevu, pa je prvostupanjski sud pravilno postupio kada je odbio kao neutemeljen prigovor zastarjelosti tražbine. U obrazloženju pobijane presude su navedeni jasni i potpuni razlozi o odlučnim činjenicama za rješenje ove pravne stvari koje u cijelosti prihvaća i Kantonalni sud. Kad je riječ o prizivnim prigovorima da je zaključivanjem ugovora od 27. ožujka godine prestao važiti ugovor zaključen 5. ožujka godine, Kantonalni sud je zaključio da nije utemeljen, jer je ugovorom od 5. ožujka godine između parničnih stranaka uređeno postupanje u svezi sa ostavom vozila tužitelja, a ugovorom od 27. ožujka godine uređeni su uvjeti i način prometa, servisiranje i pružanje usluga na proizvodima tužitelja i njime, prema ocjeni Kantonalnog suda, nije prestao važiti ugovor od 5. ožujka godine. Prizivne prigovore da je pobijana presuda donesena na temelju fotokopirane dokumentacije je, također, Kantonalni sud odbio, jer su, kako je naveo, u suprotnosti sa stanjem u spisu. 15. Također, Kantonalni sud je naveo da nije mogao prihvatiti dokaze koje je apelant dostavio uz priziv i za koje je istaknuo da ih, zbog objektivnih razloga, nije mogao dostaviti ranije, jer se ne radi o dokazima koje apelant bez svoje krivnje nije mogao iznijeti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave, u smislu odredbe članka 207. ZPP. Pošto ni ostalim prizivnim prigovorima nisu dovedene u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane presude, zaključeno je da, u smislu članka 226. ZPP, priziv valja odbiti i prvostupanjsku presudu u dosuđujućem dijelu potvrditi. 16. Protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps Pz od 20. siječnja godine apelant je (posredstvom zakonskog zastupnika) podnio reviziju. U svezi s tim, Ustavni sud konstatira da je u podnesenoj reviziji apelant istaknuo da obavještava sud da je otkazao ovlast dotadašnjem opunomoćeniku i da je predložio da se dostava u budućnosti vrši na adresu njegovog sjedišta. 17. Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 Ps Rev od 25. srpnja godine apelantovu reviziju odbio. U obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio činjenično utvrđenje i pravna stajališta Općinskog i Kantonalnog suda, te navode revizije i istaknuo da je, i prema njegovoj ocjeni, odluka Kantonalnog suda pravilna i zakonita. Naime, prema stajalištu Vrhovnog suda, apelantov prigovor o povredi odredaba parničnog postupka pred drugostupanjskim sudom nije utemeljen. Suprotno apelantovim tvrdnjama, prema mišljenju Vrhovnog suda, Kantonalni sud je u cijelosti i pravilno primijenio odredbe članka 231. ZPP. Taj sud je prizivne navode, ponovljene u reviziji, a koji su od odlučnog značaja za donošenje pravilne i zakonite odluke, ocijenio i za svoju odluku dao jasne, potpune i obrazložene razloge, koje u cijelosti prihvaća i Vrhovni sud, pa se na njih apelant upućuje. Dalje, Vrhovni sud je istaknuo da je neutemeljen apelantov prigovor u pogledu dokumentacije na temelju koje je vještak sačinio nalaz, kada se imaju u vidu razlozi koje je dao drugostupanjski sud u tom pravcu, te sam nalaz vještaka i izjašnjenje dano na ročištu. Naime, vještak je naveo u nalazu da je nalaz sačinio na temelju izvorne dokumentacije, koja je nakon vještačenja vraćena tužitelju, a preslici te dokumentacije zadržani u spisu, a na ročištu od 10. svibnja godine je ponovio da je nalaz sačinjen na temelju izvorne dokumentacije i da je ona prezentirana i sudu. 18. Dalje, Vrhovni sud je istaknuo da je Kantonalni sud pravilno ocijenio da je i prizivni navod u svezi sa člankom 26. stavak 2. ugovora od 27. ožujka godine neutemeljen. Pri tome Vrhovni sud je ukazao da je zaključak Kantonalnog suda da, na temelju članka 26. stavak 2. ugovora, ugovor o ostavi ne prestaje važiti pravilan i kada se ima u vidu da je ugovor od 27. ožujka godine zaključen na temelju Samoupravnog sporazuma, a ugovor o ostavi nije zaključen na temelju tog samoupravnog sporazuma. Obveze stranaka iz ugovora o ostavi ne proistječu iz Samoupravnog sporazuma, pa, stoga, nije ni mogao prestati važiti na temelju članka 26. ugovora od 27. ožujka godine, kako to pogrešno smatra apelant. Prema stajalištu Vrhovnog suda, po osnovi članka 26. ugovora od 27. ožujka godine, mogli su i prestali su važiti samo oni pojedinačni ugovori koji su zaključeni na temelju Samoupravnog sporazuma, ali ne i drugi obligacijskopravni, koji se temelje na ZOO, kakav je predmetni ugovor o ostavi. Dalje, i prema ocjeni Vrhovnog suda, odluka Kantonalnog suda u pogledu dokaza koje je apelant dostavio uz priziv je pravilna, te da bi drugačije postupanje, i prema ocjeni Vrhovnog suda, bilo suprotno odredbama članka 207. ZPP obzirom na to da apelant nije dokazao da iz objektivnih razloga te dokaze nije

22 Broj 17 - Strana 22 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, mogao predložiti ranije, pa, stoga, i nije bilo osnove za primjenu članka 217. ZPP i održavanje rasprave pred drugostupanjskim sudom. 19. Vrhovni sud je istaknuo da je neutemeljen i apelantov prigovor o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. S tim u svezi, Vrhovni sud je ponovio da iz činjeničnog utvrđenja iz prvostupanjskog postupka proizlazi da su tužitelj i apelant zaključili ugovor o ostavi u kojem nije utvrđen rok do kada ugovor traje, odnosno kada jedna od ugovornih strana može zahtijevati ispunjenje ili raskidanje ugovora, da je po osnovi tog ugovora u razdoblju od 5. ožujka do 2. travnja godine dostavljeno tuženom na skladištenje 201 vozilo, bliže opisano u dokumentaciji, da apelant navedena vozila nije vratio tužitelju, niti mu isplatio njihovu vrijednost, da tužitelj od dana predaje vozila apelantu do podnošenja tužbe nije tražio njihovo vraćanje, niti je apelant obavještavao tužitelja da raskida ugovor, ili da je vozila prodao nekom trećem, da vozila nije moguće vratiti, te da je iznos njihove protuvrijednosti naveden u pobijanoj odluci. 20. Pored toga, Vrhovni sud je istaknuo da su točni apelantovi navodi da je drugostupanjska presuda donesena uz pogrešnu primjenu članka 191. stavak 4. ZPP, jer nema jasnih i potpunih razloga u svezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev stvarnopravni, a ne obligacijski, a u svezi sa tim i ocjena prigovora zastare. Međutim, kako je u svezi s tim prigovorom zaključio Vrhovni sud, u konkretnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ta povreda nije utjecala na pravilnost i zakonitost pobijane odluke, pa se, stoga, ne radi o povredi postupka koju ima u vidu članak 209. ZPP. Naime, kako je dalje obrazložio Vrhovni sud, i ako se prihvati apelantova teza da se u konkretnom slučaju radi o obligacijskopravnom, a ne stvarnopravnom tužbenom zahtjevu, prigovor zastare je neutemeljen i u tom slučaju. Navedeno je da pitanje zastare tražbine nije samo pravne nego, ujedno, i činjenične naravi, pa je na apelantu bio teret da dokaže činjenice koje bi opravdavale istaknuti prigovor. Međutim, svojim navodima apelant nije dokazao činjenice na temelju kojih bi se moglo utvrditi da je tražbina da se ispune ugovorne obveze iz ugovora o ostavi zastarjela. S tim u svezi, Vrhovni sud je istaknuo da apelant ni u odgovoru na tužbu, a ni tijekom postupka nije dokazivao niti isticao da je pozivao tužitelja da preuzme stvari, niti da ga je obavještavao da je stvari koje je primio na ostavu prodao, niti je dokazao da je izvršio plaćanje na račun tužitelja za vozila koja su bila uskladištena, a koja su prodana. Pri utvrđenim činjenicama da su stranke zaključile ugovor o ostavi, da je tužitelj na temelju tog ugovora ostavio 201 vozilo kod apelanta, da ta vozila apelant nije vratio, da ga tužitelj nije pozivao da ih vrati prije podnošenja tužbe, niti da isplati protuvrijednost stvari predanih na čuvanje, da ugovorom o ostavi nije regulirano do kada ugovor važi, kada tužitelj može tražiti ispunjenje obveze od apelanta, da apelant nije dokazao da je ponudio vraćanje stvari, isplatu njihove protuvrijednosti, ili uplatio kupoprodajnu cijenu na račun tužitelja, pitanje padanja u docnju može se ocijeniti prema odredbi članka 324. stavak 2. ZOO, a rok od kada počinje teći zastara prema odredbama članka 361. ZOO. Pri tomu je Vrhovni sud ukazao na odredbe članka 324. stavak 2. ZOO kojim je propisano da, ako rok za ispunjenje obveze nije određen (konkretna situacija), dužnik (apelant) pada u docnju kada ga povjeritelj (tužitelj) pozove da ispuni obvezu usmeno ili pismeno, izvansudski ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obveze. Pošto od dana apelantovog dolaska u docnju, u smislu članka 324. stavak 2. ZOO (tužba podnesena 26. veljače godine) nije protekao zastarni rok iz članka 374. ZOO za nastupanje zastare tražbine, na koji se poziva i revizija, to je i revizijski prigovor da je odluka u dijelu u kojem je odlučeno o materijalnopravnom prigovoru zastare tražbine, kada je taj prigovor odbijen, donesena uz pravilnu primjenu materijalnog prava, a istaknuti prigovor zastare neutemeljen zbog već navedenih razloga. Utvrdivši da su revizijski prigovori neutemeljeni i da nisu počinjene povrede iz članka 241. ZPP, na čije postojanje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, primjenom članka 248. ZPP odlučeno je kao u izreci. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 21. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ističe da mu je prekršeno pravo na pravično suđenje, zato što je sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje, te pogrešno primijenio procesne i materijalnopravne propise na konkretan slučaj. Ističe da u osporenim odlukama nisu dani jasni i razumljivi razlozi na kojima su utemeljene, da je primjena zakona bila proizvoljna, te ukazuje na povredu jednakopravnosti stranaka u postupku (tzv. povredu jednakosti oružja). U svezi s tim, naročito prigovara da je tijekom prvostupanjskog postupka tužitelj bio "izrazito neaktivan (na više održanih pripremnih ročišta nije dostavio "meritornu dokumentaciju dostavio ju je nakon četiri godine)", te umjesto da sankcionira pasivno ponašanje tužitelja, prvostupanjski sud nije omogućio apelantu rok da dostavi poslovnu dokumentaciju vezanu uz dokumentaciju od tužitelja primljenu na tom ročištu (11. travnja godine), jer je nije ni mogao ranije specificirati, budući da tužba nije bila podesna za raspravljanje, te su upravo stoga više puta odgađana ročišta, a tužitelj je bio obvezan izravno je dostaviti tuženiku - apelantu, što nije učinio. Naglašava da odbijanje njegovih prijedloga za provedbu dokaza "kao nepreciznih", a dozvoljavanje tužitelju da izvodi dokaze predložene na pripremnom ročištu (u presliku), bez apelantove mogućnosti da se o njima meritorno očituje, te dopuštanje tužitelju da "zloupotrebljava svoje procesne ovlasti i kolegijalnost opunomoćenika" predstavlja grubo kršenje prava na jednakost pred sudom. S tim u svezi, ističe da odbijanje Općinskog suda da mu da rok za dostavu "meritorne financijsko - knjigovodstvene dokumentacije, a u biti da dopuni odgovor na tužbu", koji nije mogao biti ranije konkretiziran zbog neuredne tužbe, ne može dovesti do pravičnog suđenja. Dalje, navodi da Kantonalni i Vrhovni sud nisu dali adekvatne razloge zašto se u konkretnoj pravnoj stvari nisu stekli uvjeti za održavanje rasprave pred Kantonalnim sudom, sukladno odredbama članka 217. ZPP. Prigovara odluci Kantonalnog suda da ne uzme u obzir dokumentaciju koju je dostavio uz priziv. Također, ističe da su netočni navodi iz obrazloženja presuda da su izvorne skladišnice - otpremnice prezentirane tijekom prvostupanjskog postupka (da je isto iskazao vještak na ročištu 10. svibnja godine), budući da tužitelj u dopuni odgovora na priziv od 30. studenog godine navodi da posjeduje izvorne međuskladišnice, te da ih po potrebi, a u smislu odredbe članka 217. ZPP, može prezentirati drugostupanjskom sudu. Smatra da je pogrešno stajalište redovitih sudova u pogledu tumačenja članka 26. stavak 2. ugovora od 27. ožujka godine, jer, prema njegovom stajalištu, na temelju tog ugovora prestaju važiti svi do tada zaključeni ugovori među strankama, te je dano obrazloženje nelogično. Dalje, apelant prigovara da je pogrešan zaključak suda da je ugovor o ostavi na snazi i da njime nije određen rok ispunjenja, pa da, stoga, budući da je tužba podnesena 26. veljače godine, od tada teče rok ispunjenja

23 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 23 ili zakašnjenje tuženika (apelanta) iz članka 374. ZOO. Smatra da se radi o arbitrarnom tumačenju zakonskih odredaba, jer se konačno postavljeni tužbeni zahtjev (8. lipnja godine) odnosi na naknadu štete zbog neispunjenja. U konkretnoj situaciji je nepobitno da se radi o ugovornom odnosu iz članka 374. ZOO, te da zastarni rok iznosi tri godine. Prigovara obrazloženju Vrhovnog suda da u konkretnom slučaju nije bitno to da je drugostupanjska presuda donesena uz pogrešnu primjenu članka 191. stavak 4. ZPP, jer nema jasnih i potpunih razloga u svezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev stvarnopravni, a ne obligacijski, i u svezi s tim ocjenom prigovora zastare, te da ta povreda nije utjecala na pravilnost i zakonitost pobijane odluke i da se ne radi o povredi postupka koju ima u vidu članak 209. ZPP. Prigovara da sud nije obrazložio njegov prigovor o nedostatku aktivne legitimacije, te odluci da se odbije njegov prijedlog da se izvrši uvid u izvod iz sudskog registra RF-454/07 od 20. veljače godine. Naglašava da je u reviziji ukazivao na nelogičnosti drugostupanjske presude (tužitelju se priznaje pravo na naknadu štete zbog neisporuke, te se takav tužbeni zahtjev tretira kao stvarnopravni). Ukazao je i na praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 3338/ U dopuni apelacije od 3. prosinca godine apelant je naveo da je u tijeku postupak radi priznanja strane sudske odluke - pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza godine. Istaknuo je da se u predmetnom postupku apelant protivi priznanju, ali i da se "može očekivati donošenje odluke o priznanju", te time ispunjenje i formalnog preduvjeta za pokretanje izvršnog postupka. Stoga, apelant "predlaže da se donese privremena mjera kojom bi se odgodilo izvršenje pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj Ps-141/01- A (20876) od 20. kolovoza godine do donošenja odluke o predmetnoj apelaciji". Navodi da je dokumentaciju koju Općinski i Kantonalni sud "neutemeljeno nisu uvrstili među dokazna sredstva" predao ovlaštenom sudskom vještaku za financije i knjigovodstvo iz čijeg nalaza i mišljenja proizlazi da apelant nema nikakva dugovanja prema tužitelju ni po kojoj osnovi, a nije ih imao ni u trenutku podizanja tužbe, te je u prilogu apelacije dostavio nalaz i mišljenje vještaka. U dopuni apelacije od 28. listopada godine apelant je obavijestio Ustavni sud da je tužitelj sa tvrtkom "Volkswagen AG", Njemačka, Wolfsburg, 19. rujna godine zaključio ugovor o cesiji kojim joj je ustupio tražbinu iz osporenih presuda, koji je dostavio u prilogu dopune. b) Odgovor na apelaciju 23. Vrhovni sud je istaknuo da nisu povrijeđena apelantova prava na koja se poziva u apelaciji, posebice pravo na pravično suđenje. U prilogu je dostavio fotokopiju "dostavnice o uručenju presude apelantu". 24. Kantonalni sud je istaknuo da je, nakon izvedenih dokaza, prvostupanjski sud pravilno izveo zaključke o utemeljenosti i visini tužbenog zahtjeva, pa je na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primijenio materijalno pravo. 25. Općinski sud je naveo da je donio zakonitu odluku na temelju pravilne primjene procesnog i materijalnog prava nakon potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, te da je obrazložio svoja stajališta iznesena u pobijanoj presudi. 26. Tužitelj je naveo da apelantovo nezadovoljstvo utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i primjenom materijalnog prava samo po sebi ne može dovesti do zaključka o povredi prava na pravično suđenje, odnosno povredi prava na imovinu. Istaknuo je da je apelanta od početka do konca zastupao odvjetnik, koji je morao znati, čak i ako to apelantu nije bilo poznato, do kojeg stadija u postupku može predlagati dokazne prijedloge. Dalje, tužitelj je naveo da ima izvorne skladišnice koje je prezentirao vještaku, a prvostupanjski sud ga nije nikada, u smislu odredbe članka 335. ZPP, obvezao da na ročištu prezentira izvorne skladišnice. Istaknuo je da je apelant u prilogu priziva za spis suda dostavio dokument koji je označen "Prodano automobila iz programa TAS-a zaključno sa 15. lipnjem godine" u kojem su označeni automobili sa brojem šasije i motora koje mu je tužitelj dao na ostavu predmetnim skladišnicama za koje je apelant tvrdio da ih nije primio. Time su, kako tužitelj tvrdi, uz priziv kao vlastiti dokaz predložili upravo dokaz da su predmetna vozila zaprimili, čime je apelant dokazao svu kontradiktornost vlastitog postupanja u postupku - najprije je osporavao skladišnice, jer ne predstavljaju dokaz da je primio vozila na ostavu - a potom sam uz priziv dostavlja dokument kojim dokazuje da je vozila imao na ostavi, te da ih je i prodao. U tom smislu Vrhovni sud je svojim razumnim i argumentiranim obrazloženjem ispravno ukazao da je potpuno svejedno je li se radilo o stvarnopravnom ili obligacijskopravnom zahtjevu - da o zastarjelosti ne može biti govora. Vozila predana na ostavu ostaju na ostavi sve dok ih ostavodavatelj ne zatraži - godinu, pet ili deset - a pravo da sudskim putem zahtijeva njihov povrat ili naknadu štete zbog nemogućnosti ostavoprimatelja da ih vrati počinje teći tek od momenta kada ostavoprimatelj ne vrati stvari sa ostave na poziv ostavodavatelja. Dalje, tužitelj je naveo da je apelantova tvrdnja da tužitelj nije dokazao aktivnu legitimaciju potpuno paušalna, te je za spis Ustavnog suda dostavio historijski izvadak iz sudskog registra Općinskog suda. V. Relevantni propisi 27. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03 od 28. listopada godine, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase: Član 7. (1) Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. (2) Sud je ovlašten utvrditi i činjenice koje stranke nisu iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 2.). Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo ocijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno. Član 77. U pozivu za pripremno ročište sud će obavijestiti stranke o posljedicama izostanka s pripremnog ročišta, kao i o tome da su dužne najkasnije na pripremnom ročištu iznijeti sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i predložiti sve dokaze koje žele izvesti u toku postupka, te na pripremno ročište donijeti sve isprave i predmete koje žele upotrijebiti kao dokaz. Član 81. st. 1. i 2. (1) Sud će prema rezultatima raspravljanja na pripremnom ročištu odlučiti o čemu će se raspravljati i koji će se dokazi izvesti na glavnoj raspravi. (2) Prijedloge koje ne smatra bitnim za donošenje odluke sud će odbiti i u rješenju naznačiti razlog odbijanja. Član 102. (1) Svaka stranka treba u svojim izlaganjima iznijeti sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih prijedloga, ponuditi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, te se izjasniti o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke.

24 Broj 17 - Strana 24 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, (2) Stranke mogu tokom glavne rasprave iznositi nove činjenice i predlagati nove dokaze samo ako učine vjerovatnim da ih bez svoje krivice nisu bili u mogućnosti iznijeti odnosno predložiti na pripremnom ročištu. Član 207. st. 1. i 2. (1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. (2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan navesti dokaze kojima bi se te činjenice utvrdile, a predlažući nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba utvrditi. Član 209. Povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primijenio ili je nepravilno primijenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Član 310. st. 1. i 2. (1) Stranka može punomoć u svako vrijeme opozvati, a punomoćnik je može u svako vrijeme otkazati. (2) Opozivanje, odnosno otkaz punomoći mora se saopćiti sudu pred kojim se vodi postupak pismeno ili usmeno na raspravni zapisnik. Član 340. stav 1. (1) Kad stranku zastupa zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik, dostava se obavlja zakonskom zastupniku odnosno punomoćniku. Član 454. st. 1, 3. i 4 (1) Ako je prije dana stupanja na snagu ovog zakona započet postupak pred prvostepenim sudom, daljnji postupak provest će se prema odredbama ovog zakona. (3) U predmetima iz stava 1. ovog člana u kojima je već otvorena glavna rasprava, sud je dužan na prvom sljedećem ročištu za glavnu raspravu provesti sve radnje koje bi prema odredbama ovog zakona bio dužan provesti na pripremnom ročištu. Održavanje tog ročišta imat će, u pogledu prava i obaveza stranaka, sve pravne posljedice koje, prema odredbama ovog zakona, ima održavanje pripremnog ročišta. (4) Sud će upozoriti stranke u postupku da nakon održavanja ročišta iz stava 3. ovog člana neće moći poduzimati radnje za koje je odredbama ovog zakona predviđeno da se mogu poduzeti najkasnije do zaključenja pripremnog ročišta. Član 461. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". 28. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine Federacije BiH" br. 29/03 i 42/11) relevantne odredbe glase: Dužnosti ispunjenja obaveza Član 17. stav 1. (1) Učesnici u obligacionom odnosu dužni su da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje. Ispunjenje obaveze i posljedica neispunjenja Član 262. st. 1. i 2. (1) Povjerilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savjesno u svemu kako ona glasi. (2) Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, povjerilac ima pravo zahtijevati i naknadu štete koju je usljed toga pretrpio. Kad dužnik dolazi u docnju Član 324. (1) Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. (2) Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga povjerilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Kad povjerilac dolazi u docnju Član 325. st. 1. i 2. (1) Povjerilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spriječi. (2) Povjerilac dolazi u docnju i kad je spreman da primi ispunjenje dužnikove istovremene obaveze, ali ne nudi ispunjenje svoje dospjele obaveze. Kad zastarjelost počinje teći Član 361. (1) Zastarjelost počinje teći prvog dana poslije dana kad je povjerilac imao pravo da zahtijeva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. (2) Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarjelost počinje teći prvog dana poslije dana kad je dužnik postupio protivno obavezi. Opšti rok zastarjelosti Član 371. Potraživanja zastarijevaju za pet godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga Član 374. stav 1. (1) Međusobna potraživanja društvenih pravnih lica iz ugovora u prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarijevaju za tri godine. OPŠTE ODREDBE Član 712. (1) Ugovorom o ostavi obavezuje se ostavoprimac da primi stvar ostavodavca, da je čuva i da je vrati kad je ovaj bude zatražio. (2) Predmet ostave mogu biti samo pokretne stvari. Obaveze čuvanja i obavještavanja Član 714. stav 1. (1) Ostavoprimac je dužan čuvati stvar kao svoju sopstvenu, a ako je ostava uz naknadu, kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin. Vraćanje stvari Član 718. (1) Ostavoprimac je dužan vratiti stvar čim je ostavodavac zatraži i to sa svim plodovima i drugim koristima od stvari. (2) Ako je određen rok za vraćanje stvari, ostavodavac može tražiti da mu se stvar vrati i prije isteka roka, izuzev kad rok nije ugovoren isključivo u interesu ostavodavca. (3) Vraćanje se vrši u mjestu predaje stvari ostavoprimcu, ako ugovorom nije određeno neko drugo mjesto, u kom slučaju ostavoprimac ima pravo na naknadu troškova prenosa stvari. Vraćanje stvari u slučaju besplatne ostave Član 721. (1) Ostavoprimac koji se obavezao da besplatno čuva stvar određeno vrijeme može je vratiti ostavodavcu prije isteka ugovorenog roka ako bi samoj stvari prijetila opasnost propasti ili oštećenja ili ako bi mu njeno dalje čuvanje moglo prouzrokovati štetu.

25 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 25 (2) Ako rok nije ugovoren, ostavoprimac iz prethodnog stava može u svako doba odustati od ugovora, ali je dužan ostavodavcu odrediti primjeren rok za preuzimanje stvari. VI. Dopustivost 29. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 30. Sukladno članku 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 Ps Rev od 25. srpnja godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. 32. Ustavni sud konstatira da je apelant u dostavljenoj apelaciji naveo da je osporenu presudu primio 4. listopada godine, te da je u prilogu apelacije dostavio njezin preslik iz kojeg proizlazi da je dostavljena na faks tvrtke "Autorad" d.o.o. 4. listopada godine. U svezi s tim, Ustavni sud je zatražio 24. lipnja godine od Vrhovnog suda da mu dostavi fotokopiju dostavnice o uručenju Presude broj 65 0 Ps Rev od 25. srpnja godine apelantu, koju je Vrhovni sud dostavio 1. srpnja godine. 33. Ustavni sud uočava da iz fotokopije dostavnice o primitku presude Vrhovnog suda kojom se revizija odbija (broj 65 0 Ps Rev od 25. srpnja godine) proizlazi da je presuda dostavljena apelantovom opunomoćeniku (Adnanu Biseru, odvjetniku iz Sarajeva) 15. rujna godine. Također, Ustavni sud konstatira da je u uvodu osporene presude Vrhovnog suda (kao i u uvodu osporenih presuda Općinskog i Kantonalnog suda) navedeno da apelanta zastupa opunomoćenik Adnan Biser, odvjetnik iz Sarajeva. 34. Dalje, Ustavni sud konstatira da je apelant u prilogu apelacije dostavio i preslik podneska - revizije koju je izjavio protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps Pz od 20. siječnja godine na kojoj se nalazi i otisak prijamnog pečata Općinskog suda (putem kojeg je podnesena revizija) od 18. ožujka godine. U svezi s tim, Ustavni sud konstatira da iz navedenog pismena proizlazi da je reviziju podnio apelant posredstvom zakonskog zastupnika i da je u izjavljenoj reviziji istaknuo da "obavještava sud da je otkazao ovlast dotadašnjem opunomoćeniku", te da je predložio da se dostava u budućnosti vrši na adresu njegovog sjedišta. 35. Slijedeći to, budući da je u uvodu presude Vrhovnog suda navedeno da apelanta zastupa navedeni opunomoćenik, te da je Ustavnom sudu dostavljena dostavnica kojom je presuda po reviziji dostavljena tom opunomoćeniku, proizlazi da Vrhovni sud, očito, nije uzeo u obzir činjenicu da je apelant u toj fazi parničnog postupka dotadašnjem opunomoćeniku otkazao ovlast za zastupanje i o tome obavijestio Vrhovni sud. 36. Stoga je Ustavni sud prilikom odlučivanja o dopustivosti predmetne apelacije uzeo u obzir nadnevak koji je apelant naveo kao nadnevak primitka osporene presude, tj. 4. listopad godine. 37. Dakle, osporenu presudu Vrhovnog suda apelant je primio 4. listopada godine, a apelacija je podnesena 2. prosinca godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena. 38. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 39. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 40. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 42. Ustavni sud primjećuje da su odluke koje apelant osporava donesene u postupku u kojem se odlučivalo o "postojanju duga" proizašlog iz poslovnih odnosa stranaka, te je članak 6. Europske konvencije primjenljiv. 43. Prije razmatranja apelacijskih navoda Ustavni sud konstatira da su i apelant i tužitelj dostavili Ustavnom sudu, pored preslika pismena dostavljenih redovitom sudu u tijeku trajanja redovitog postupka, preslika zapisnika sa održanih ročišta, i dokumentaciju koja se odnosi na predmet spora, dakle, na utemeljenost tužbenog zahtjeva, i to, između ostalog, apelant "nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka za financije i knjigovodstvo" sačinjene 22. studenog godine (po njegovom zahtjevu, u svezi sa predmetom spora), a tužitelj "historijski izvadak iz sudskog registra" od 19. siječnja godine, te notarski ovjerene prijepise 15 isprava pod nazivom "preuskladištenje vozila" koje je izdao TAS Sarajevo a koji su sačinjeni 4. rujna godine. U svezi s tim, Ustavni sud naglašava da on nije sud četvrtog stupnja, te da, stoga, neće razmatrati dostavljenu dokumentaciju, izuzev onu koja se odnosi na postupanje stranaka u tijeku trajanja postupka pred redovitim sudovima. 44. Dalje, u svezi sa apelantovim navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud zapaža da je apelant istaknuo da redoviti sudovi pri odlučivanju o konkretnoj pravnoj stvari nisu prihvatili njegove prijedloge o dostavi relevantnih dokaza kojim bi osporio tužbeni zahtjev. Posljedica toga je da su pogrešno utvrdili činjenično stanje i proizvoljno primijenili pozitivnopravne propise, dakle, da nije bio jednakopravan u postupku. Stoga će Ustavni sud ispitati istaknute apelantove navode, prije svega u svezi sa principom "jednakosti oružja". 45. S tim u svezi, Ustavni sud konstatira da važan element zahtjeva za pravično suđenje predstavlja princip jednakopravnosti pred sudom ("jednakost oružja"). Naime, da bi zakonske odredbe kojima je uređen pravni položaj stranaka, odnosno njihovih zastupnika u postupcima pred sudom udovoljile zahtjevu koji postavlja članak 6. stavak 1. Europske konvencije, pravni položaj stranaka i njihovih zastupnika mora

26 Broj 17 - Strana 26 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, biti jednak, odnosno sudovi u postupku moraju osigurati jednakost stranaka pri mogućnosti korištenja procesnih sredstava (jednakost oružja, jednakost sredstava). Načelo jednakosti sredstava, u smislu pravične ravnoteže među strankama (fair balance), čini jedan od bitnih konstitutivnih elemenata prava na pravično suđenje. S tim u svezi, to načelo nužno obuhvaća razumnu mogućnost stranaka da izlože činjenice i podupru ih svojim dokazima na način da nijednu od stranaka ne stavljaju u bitno lošiji položaj u odnosu na suprotnu stranku. Taj princip podrazumijeva, kako je Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) naveo u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Nizozemske u kontekstu građanskog postupka, da objema stranama mora biti dana razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i dokaznu građu, pod uvjetima koji ih ne stavljaju u znatno podređen položaj u odnosu na protivnika (vidi, Europski sud, Dombo B.V. protiv Nizozemske, presuda od 27. listopada godine, Serija A broj 274, str. 19). Ovaj princip može imati važnu ulogu u svakoj fazi postupka i biti u svezi sa mnogim pitanjima. Princip "jednakosti oružja" podrazumijeva da strane moraju imati isti pristup spisima i drugim dokumentima predmeta barem u mjeri u kojoj oni imaju ulogu u formiranju mišljenja suda (vidi, Europsko povjerenstvo za ljudska prava, Lynas protiv Švicarske, odluka od 6. listopada godine broj 7317/75, Yearbook XX, godine, str. 412, st ). Svakoj strani se mora dati prilika da se suprotstavi argumentima koje je izložila druga strana. Dakle, sud je obvezan osigurati da se poštuje princip jednakopravnosti stranaka u postupku, što znači da svaka strana mora imati razumnu mogućnost da iznese svoje argumente u uvjetima koji je neće dovesti u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na njezinog protivnika. 46. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u svojoj praksi (vidi, Europski sud, LB Interfinanz A.G. protiv Hrvatske /29549/04/, presuda od 27. ožujka godine, točka 25), između ostalog, naveo: "Sud ponovno ističe da, prema njegovoj praksi, načelo jednakosti procesnog oružja zahtijeva postojanje razumne mogućnosti obiju stranaka da izlože činjenice i da ih podupru svojim dokazima, u takvim uvjetima koji niti jednu stranku ne stavljaju u bitno lošiji položaj u odnosu na suprotnu stranku (...)." 47. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je predmetni parnični postupak pokrenut tužbom koju je podnio tužitelj Općinskom sudu 21. veljače godine i da, kako to proizlazi iz predmetne tužbe, uz tužbu nisu dostavljeni svi dokazi na kojim je utemeljen tužbeni zahtjev, nego samo "izvadak iz stanja vozila na 31. prosinac godine i izvadak iz stanja tražbina od istog nadnevka prema cjenovniku važećem na dan isporuke". Dalje, Ustavni sud zapaža da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelant, nakon primitka tužbe 4. rujna godine, dao pismeni odgovor na tužbu, te da su (kako proizlazi iz dostavljenih zapisnika) u predmetnom postupku održana ročišta 24. rujna i 11. prosinca godine, te 20. veljače godine. 48. Također, Ustavni sud zapaža da je u tijeku trajanja predmetnog postupaka stupio na snagu (6. studenog godine) novi ZPP i da je predmetni postupak nastavljen sukladno odredbama tog zakona (članak 454), te da je pripremno ročište održano 11. travnja godine kojem su pristupili opunomoćenici parničnih stranaka. Ustavni sud zapaža da iz zapisnika sa pripremnog ročišta 11. travnja godine proizlazi da je tom prilikom apelantov opunomoćenik istaknuo da mu tužitelj nije dostavio dokaze da je tužbeni zahtjev utemeljen, mada je na ročištima od 24. rujna godine i 20. veljače godine na to obvezan, te je istaknuo sve prigovore kao i u odgovoru na tužbu. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je u zapisniku konstatirano "da tužitelj predaje u dva primjerka, i to za sud i suprotnu stranu, po jedan primjerak fotokopirane dokumentacije koju je predložio kao dokaze koje će provoditi na glavnoj raspravi" iz čega proizlazi da je tužitelj tek na tom ročištu, dakle, nakon više od četiri godine od početka predmetnog postupka, dostavio apelantu dokaze na kojima je temeljio svoj tužbeni zahtjev. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da iz prvostupanjske presude proizlazi da su to: ugovor o ostavi, izvadak iz stanja na 31. prosinac godine, izražen u HRD i u jugoslavenskim dinarima, i 15 skladišnica preciznije označenih u presudi. Dalje, iz zapisnika proizlazi da je apelantov opunomoćenik predložio da se na ročištu za glavnu raspravu provedu sljedeći dokazi: "ugovor o ostavi, dokazi koje je predložio tužitelj, a koji se odnose na tužbeni zahtjev, koji su tog dana uloženi u spis, fotokopirani i neovjereni, te uvid u apelantovu financijsko-knjigovodstvenu dokumentaciju koju će dostaviti u roku koji sud odredi u svezi sa predmetom spora". Međutim, Općinski sud je konstatirao u zapisniku da se odbija apelantov prijedlog da se naknadno u spis dostavi financijskoknjigovodstvena dokumentacija, budući da je zaključio da je tu dokumentaciju apelantov opunomoćenik bio dužan uložiti u spis i suprotnoj strani najkasnije do završetka pripremnog ročišta. Pri tomu Ustavni sud zapaža da je u presudi Općinskog suda navedeno da se radilo o nepreciznom prijedlogu, da se nije znalo o kojoj financijskoj dokumentaciji se radi, a pogotovu da je prijedlog neutemeljen imajući u vidu vrijeme podnošenja tužbe i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što je više nego dovoljno vrijeme da se prikupi i dostavi sudu sva relevantna dokumentacija. 49. Dovodeći u kontekst navedene činjenice sa principom "jednakosti oružja" iz odredaba članka 6. Europske konvencije, Ustavni sud zapaža da iz navedenih činjenica proizlazi da je tužitelj, i pored naloga suda, dostavio apelantu dokumentaciju na kojoj je temeljio svoj tužbeni zahtjev tek nakon više od četiri godine od početka predmetnog postupka, koju je sud prihvatio, a, s druge strane, odbio apelantov zahtjev da mu se odredi rok za dostavu financijske dokumentacije u svezi sa predmetom spora. Slijedeći to, Ustavni sud smatra da Općinski sud, postupajući na navedeni način, nije dao razumnu mogućnost apelantu da u daljnjem toku redovitog postupka izloži svoje navode o neutemeljenosti tužbenog zahtjeva, uključujući i dokaznu građu, pod istim uvjetima koje je imao tužitelj. Naime, Ustavni sud smatra da je Općinski sud takvom odlukom, dakle, strogo formalnim tumačenjem odredaba ZPP koje se odnose na rok u kojem stranke mogu predlagati dokaze, apelanta stavio u znatno podređeni položaj u odnosu na tužitelja. Ovo zbog toga što je Općinski sud na pripremnom ročištu, koje je održano 11. travnja godine, odbio apelantov prijedlog da mu se ostavi rok za dostavu financijske dokumentacije, a pri tome je tolerirao tužiteljevu neaktivnost u razdoblju od podnošenja tužbe do tog ročišta, dakle, dulje od četiri godine, mada je apelant od početka postupka (počevši od odgovora na tužbu) ustrajao u tvrdnji (koja je u konkretnom slučaju prethodno pitanje za procjenu utemeljenosti tužbenog zahtjeva) da nije utemeljen ni postavljeni tužbeni zahtjev. Takvim postupanjem, prema ocjeni Ustavnog suda, sudovi su u stvarnosti onemogućili apelanta da se suprotstavi argumentima koje je izložio tužitelj u dokazivanju svoje tvrdnje o (ne)utemeljenosti tužbenog zahtjeva. 50. Slijedeći to, Ustavni sud zaključuje da odbijanje apelantovog prijedloga u konkretnom slučaju nije bilo sukladno jednakošću oružja, kao jednom od zahtjeva koncepta pravičnog suđenja (vidi, Europski sud, Perić protiv Hrvatske /3499/06/, presuda od 27. ožujka godine). Stoga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo pravo na

27 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 27 pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 51. Na koncu, Ustavni sud podsjeća i na to da on nije nadležan ocjenjivati koje odlučne činjenice redoviti sudovi trebaju utvrđivati, niti koje dokazne prijedloge stranaka moraju prihvatiti ili odbiti. Također, Ustavni sud ukazuje da ovom odlukom ne dovodi u pitanje načelo slobodne ocjene dokaza suda iz članka 8. ZPP, te da nije na Ustavnom sudu da ocjenjuje koje odlučne činjenice redoviti sudovi trebaju utvrđivati, niti koje dokazne prijedloge stranaka moraju prihvaćati ili odbiti. Međutim, Ustavni sud napominje da je obveza sudova da, radi osiguranja pravičnog suđenja, svakoj stranci u postupku omoguće da iznosi dokaze kojima bi potkrijepila, odnosno utvrdila svoje navode, a pogotovu one od kojih ovisi meritorno rješavanje spora. 52. U kontekstu navedenog Ustavni sud smatra da je svrsishodno, radi zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti sve osporene odluke, te predmet vratiti Općinskom sudu kako bi proveo novi postupak i donio novu odluku sukladno garancijama iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Ostali navodi 53. Obzirom na zaključke u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati ostale apelantove navode koji se odnose na navodne povrede njegovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. VIII. Zaključak 54. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u slučaju kada apelantu nije dana jednaka mogućnost kao i tužitelju da provede dokaze od kojih ovisi meritorno rješavanje spora. 55. Obzirom na to da je, prema članku 64. stavak 4. Pravila Ustavnog suda, odluka o privremenoj mjeri obvezujuća do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o apelaciji, nije neophodno posebice razmatrati podnositeljev prijedlog zahtjeva za donošenje privremene mjere. 56. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 57. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарној сједници, у предмету број АП 4659/11, рјешавајући апелацију "Ауторада" д.о.о. Загреб, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине-пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница је Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 22. јануара године донио ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ 1 Усваја се апелација "Ауторада" д.о.о. Загреб. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укидају се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 65 0 Пс Рев од 25. јула године, Пресуда Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0Пс Пз од 20. јануара године и Пресуда Општинског суда у Сарајеву број Пс-141/01-А (20876) од 20. августа године. Предмет се враћа Општинском суду у Сарајеву, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Општинском суду у Сарајеву да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. "Ауторад" д.о.о. Загреб (у даљњем тексту: апелант) из Загреба, Република Хрватска, ког заступа Ранка Рукљач, адвокат из Загреба, поднио је 2. децембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 65 0 Пс Рев од 25. јула године, Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 65 0Пс Пз од 20. јануара године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број Пс- 141/01-А (20876) од 20. августа године. Апелант је 3. децембра године допунио апелацију, те затражио да се донесе привремена мјера којом би се одложило извршење правоснажне и извршне Пресуде Општинског суда број Пс-141/01-А (20876) од 20. августа године до доношења одлуке о предметној апелацији. Апелант је 28. октобра године допунио апелацију. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда и Општинског суда, те Творнице аутомобила Сарајево д.о.о. Вогошћа (у даљњем тексту: тужилац), као друге стране у поступку, затражено је 24. јуна године да доставе одговоре на апелацију. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

28 Broj 17 - Strana 28 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Врховни, Кантонални и Општински суд су доставили одговоре на апелацију 1, 4. и 22. јула године а тужилац 8. јула и 12. септембра године. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 5. Пресудом Општинског суда број Пс-141/01-А (20876) од 20. августа године, која је потврђена Пресудом Кантоналног суда број 65 0 Пс Пз од 20. јануара године, апелант је обавезан да тужиоцу исплати износ од ,46 КМ са законским затезним каматама почев од 8. јуна године до исплате и да му накнади трошкове поступка у износу од ,50 КМ. Вишак тужбеног захтјева тужиоца је одбијен. 6. У образложењу пресуде Општински суд је навео да је тужилац 26. фебруара године поднио тужбу против апеланта ради исплате износа од 83,315 КМ. У тужби је наведено да су на основу члана 27 Самоуправног споразума о удруживању рада и средстава за производњу и промет возила ТАС-а (у даљњем тексту: Самоуправни споразум) апелант и тужилац закључили 27. марта године Уговор о условима и начину промета, сервисирања и пружања услуга на производима TAS-VW-AUD1 (у даљњем тексту: уговор од 27. марта године), те да су апелант и тужилац 5. марта године закључили Уговор о остави број 682/90 (у даљњем тексту: предметни уговор или уговор о остави) према ком би тужилац као оставодавац испоручивао одређени број возила апеланту (као оставопримцу) на оставу, а та возила би и након испоруке остала тужиочева својина, све док их тужилац не затражи назад, или док их апелант (као оставопримац) не откупи. Наведено је да је по основу тог уговора тужилац у периоду од новембра године до 1. априла године послао апеланту 201 возило марке "голф", да је та возила апелант могао да прода, али да тужиоцу никада није доставио извјештај када и колико возила је продао, нити је извршио било какво плаћање тужиоцу за ова возила. Даље, наведено је да је тужилац истакао да су сва отпремљена возила продата, а апелант није никада исплатио цијену за њих, те да је обавезан да то учини према цјеновнику од 1. априла године, као и да је укупна вриједност испоручених возила износила ,00 југословенских динара, односно, након извршене деноминације, 84,315 КМ са законским затезним каматама на овај износ почевши од 1. априла године до исплате. 7. Даље, Општински суд је навео да је апелант у одговору на тужбу од 4. септембра године, осим приговора о мјесној ненадлежности Општинског суда, истакао и да је све обавезе проистекле из пословних односа са ТАС-ом испунио уредно и у цијелости. Истакао је и приговор недостатка активне легитимације на страни тужиоца, јер су потраживања из послова на које се позива тужилац пренесена на ТАС Загреб д.о.о. Загреб. Такође, наведено је да је апелант истакао и приговор застарјелости потраживања, јер су новчана потраживања која су проистекла из некадашњих пословних односа и на које се тужилац позива у тужби доспјела за плаћање у и години, па су истекли застарни рокови из члана 374 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), и у односу на "цјелину потраживања и у односу на било коју испоруку", те да је штавише из пословних односа које је имао са тужиоцем њему остало неподмирено потраживање у износу од ,22 ДМ. Такође, истакнуто је да је апелант навео да је по налогу тужиоца возила предао трећим лицима, а за возила која је продавао уредно је извршио сва плаћања. Истакнуто је да се тужилац поднеском од 23. септембра године очитовао на наводе одговора на тужбу, да је на припремном рочишту 11. априла године у цијелости остао при тужби и тужбеном захтјеву с тим што је "уредио тужбу у погледу добровољног рока за испуњење чинидбе на 30 дана од дана доношења пресуде", те је наведено да је апелант остао при одговору на тужбу, предложио да се тужбени захтјев одбије као неоснован и остао при истакнутим приговорима мјесне ненадлежности, недостатка активне легитимације и застарјелости потраживања. Наведено је да је 8. јуна године тужилац преиначио тужбени захтјев након извршеног финансијског вјештачења у ком је утврђено да вриједност возила од ,217 југословенских динара, која је исказана у валути КМ, са инфлаторним ефектима представља износ од ,46 КМ (налаз вјештака од 6. јуна године), те предложио суду да донесе пресуду ком ће обавезати апеланта да му на име вриједности за испоручена путничка возила, према уговору о остави, исплати износ од ,46 КМ (у даљњем тексту: спорно потраживање) са припадајућим каматама почев од 12. марта године и трошковима парничног поступка. Даље је наведено да је суд на рочишту за главну расправу, одржаном 26. октобра године, својим рјешењима дозволио расправљање по преиначеном тужбеном захтјеву, те да је одбио приговор мјесне ненадлежности. Истакнуто је да су на рочишту за главну расправу спроведени докази које су предложиле парничне странке, како је то усвојено рјешењем са припремног рочишта (извршен увид и прочитани уговор о остави, извод из стања на 31. децембар године изражен у ХРД и у југословенским динарима, 15 складишница, прецизније означених у пресуди, прочитан је налаз вјештака финансијске струке од 6. маја године, те је спроведен доказ саслушањем вјештака). 8. Општински суд је истакао да је предметним уговором о остави (члан 7) уговорена његова надлежност за случај спора. Даље, у погледу апелантовог приговора о недостатку активне легитимације на страни тужиоца, Општински суд је навео да је извршио увид у материјалну документацију приложену спису, те закључио да је истакнути приговор неоснован. Општински суд је истакао да је из "приложених доказа несумњиво утврдио да је Творница аутомобила Сарајево д.о.о. из Вогошће (тужилац у конкретном случају) настала статусном промјеном друштвеног предузећа Творница аутомобила Сарајево са сједиштем у Вогошћи на истој адреси, па је закључио да је неоснован апелантов приговор да тужилац није правни сљедник уговорне стране "Унис" Творница аутомобила ТАС Сарајево Вогошћа, која је закључила предметни уговор. При томе Општински суд је навео да је на рочишту за главну расправу одбио апелантов приједлог да се изврши увид у извод из Регистра Општинског суда број РФ- 454/07 од 20. фебруара године, јер тај доказ није предложен на припремном рочишту (11. априла године), већ управо у току извођења доказа на рочишту за главну расправу, а апелантов пуномоћник није предложио доказе да овај доказ није био у могућности предложити суду, нити презентовати у току поступка који траје од године, како је то предвиђено одредбама члана 102 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), а нити на припремном рочишту одржаном 11. априла године. 9. Даље, Општински суд је истакао да није основан ни апелантов приговор да је спорно потраживање застарјело. Наиме, у конкретном случају тужилац захтијева "испуњење

29 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 29 уговорне обавезе, и то предају одређених ствари датих дужнику (апеланту) на чување, што је стварноправни захтјев који не застаријева". Наведено је да је право сопственика ствари (тужиоца) да тражи поврат својих ствари од дужника (апеланта), те да све и када би захтјев подлијегао одредбама о застарјелости потраживања, предметни захтјев не би застарио. Наиме, како је истакао Општински суд, тужиочев облигационоправни захтјев је могао да застари да је апелант са своје стране понудио испуњење обавезе, те би тужилац (као повјерилац), у смислу члана 325 став 1 ЗОО, доспио у повјерилачку доцњу, па, стога, застарјелост потраживања није ни почела да тече, јер апелант никада није ни понудио испуњење своје обавезе. Општински суд је истакао да је, спроводећи доказ увидом у уговор о остави, утврдио да је у том уговору наведено да се оставопримац (дакле, апелант) обавезује да прими од оставодавца (тужиоца) одређени број аутомобила из његовог производног програма, а да се оставопримац обавезује да ће аутомобиле чувати као своје, све док их оставодавац не затражи или док их оставопримац не купи. Општински суд је навео да је тужилац истакао да апелант никада није доставио суду доказ да је тужилац од њега икада затражио да му преда испоручене аутомобиле, нити је апелант суду доставио доказе да је наведене аутомобиле купио како је то тврдио у току поступка. Слиједећи то, како је закључио Општински суд, рок застарјелости спорног потраживања и није почео да тече све до момента подношења тужбе (26. фебруара године), када је апелант био обавијештен да треба предати испоручене аутомобиле тужиоцу. Стога, како је истакао Општински суд, пошто "до момента подношења тужбе није затражена испорука наведених аутомобила, то није ни могла да наступи застарјелост предвиђена одредбама члана 360 став 2 ЗОО". Поред тога, како је даље истакао Општински суд, апелант није доказао да је предметни уговор о остави икада раскинут, па су, стога, неосновани наводи да је спорно потраживање застарјело. 10. Општински суд је навео да је, одлучујући о основаности и висини постављеног тужбеног захтјева, закључио да је тужилац на основу спроведених доказа на рочишту за главну расправу доказао основаност и висину тужбеног захтјева. Наиме, Општински суд је истакао да из увида у уговор о остави произилази да су га закључили "Унис" Творница аутомобила ТАС Сарајево - Вогошћа у својству оставодавца и апелант у својству оставопримца, да су га уредно потписале и овјериле обје фирме, да се апелант обавезао да ће примити од тужиоца до 30 аутомобила из производног програма ТАС-а, да их чува и да материјално одговара на свом складишном простору и да их врати кад то тужилац затражи, или од тужиоца купи ако се о томе током оставе договоре. Такође, Општински суд је навео да из спроведених материјалних доказа, те налаза вјештака од 6. јуна године, као и његовог исказа на рочишту за главну расправу, чији је налаз, као и његов исказ суд у цијелости прихватио, јер су дати стручно и на бази извршеног увида у комплетну оригиналну документацију коју је вјештаку презентовао тужилац, као и документацију која је уложена у спис, вјештак се прецизно изјашњавао на приложена документа на бази струке и у складу са важећим законским прописима, те у свом налазу утврдио да је апелант по 15 отпремница и по исто толико лица преузео 201 возило у периоду од 16. октобра године, закључно са 2. априлом године, које су све у оригиналу презентоване вјештаку на увид, произилази основаност тужбеног захтјева. Такође је наведено да је суд прихватио наводе вјештака да у документацији не постоји доказ о одјави преузетих возила, која су, према апелантовим наводима, продата, те је, стога, на околност висине штете, с обзиром на то да је деноминација посљедица инфлације, утврдио да вриједност 201 возила која нису враћена тужиоцу на његов позив износи ,46 КМ. Даље, Општински суд је навео да су неосновани приговори апелантовог пуномоћника да се вјештак упуштао у правна питања с обзиром на то да је управо супротно вјештак поступио по налогу суда, те доставио само више варијанти, остављајући суду да одлучи да ли ће утврђивати вриједност возила у моменту испоруке, или вриједност возила након што је апеланта позвао тужилац да врати возила, а што овај није учинио. 11. Општински суд је навео да апелант у току поступка суду није доставио, нити предложио било какве доказе којим би оспорио тужбени захтјев, изузев увида у предметни уговор, што је суд и прихватио, а одбио апелантов приједлог на припремном рочишту да се спроведе доказ увидом у апелантову финансијскокњиговодствену документацију коју би пуномоћник доставио накнадно, у року који му одреди суд. Овај приједлог суд је одбио, јер се, како је навео, прије свега радило о непрецизном приједлогу у којем се није знало о којој финансијској документацији се ради, па је због тога овакав приједлог и одбијен, поготово имајући "у виду вријеме подношења тужбе и вријеме одржавања припремног рочишта, што је више него довољно вријеме да се прикупи и суду достави сва релевантна документација". Из наведеног уговора је утврђено да је у ситуацији када оставопримац више не посједује предметне аутомобиле, када није тражио, нити добио сагласност оставодавца да их отуђи на било какав начин, за оставопримца наступила накнадна субјективна немогућност да испуни обавезе из уговора о остави за коју је он одговоран. Имајући у виду овакве околности, апелант се ослободио своје примарне обавезе да врати аутомобиле с обзиром на то да их и не посједује. Међутим, како је даље истакао Општински суд, умјесто примарне обавезе да врати аутомобиле, апелант је обавезан да плати повјериоцу новчану противвриједност аутомобила датих на оставу. Та његова обавеза заснива се на одредбама члана 17 ЗОО којом је прописано да су учесници у облигационом односу дужни да изврше своју обавезу и да су одговорни за њезино извршење, као и одредбама члана 262 став 1 ЗОО којим је прописано да је повјерилац овлашћен да захтијева од дужника (апелант - оставопримац) да испуни обавезу, а дужник је дужан да је испуни савјесно у свему како она гласи. Указано је на одредбе члана 262 став 2 којима је прописано да, кад дужник не испуни своју обавезу, или закасни са њеним испуњењем, повјерилац има право да захтијева и накнаду штете коју је усљед тога претрпио. У конкретном случају, како је, даље, истакао Општински суд, пошто апелант није у могућности да испоручи предате аутомобиле, за тужиоца је наступила штета, како је прописано одредбама члана 262 ЗОО. Општински суд је истакао да је то новчана противвриједност возила која је тужилац (оставодавац) предао апеланту (оставопримцу) на чување, и то према цијенама у вријеме када је тужилац "затражио њихово враћање и испоруку, а што је он учинио моментом подношења тужбе године". Слиједећи то, Општински суд је закључио да је апелант поступао супротно одредбама уговора, па је дужан тужиоцу, "због непоступања по истом, накнадити штету, како је то предвиђено и одредбама члана 716 став 2 ЗОО". 12. Поред тога, Општински суд је истакао да апелант у току поступка није доказивао да је уговор раскинут, што је

30 Broj 17 - Strana 30 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, евентуално могао да приговара, што би било у складу са одредбама члана 721 ЗОО. Међутим, како је Општински суд закључио, предметни уговор о остави је још на снази с обзиром на то да га ниједна страна није раскинула, те је, стога, апелант дужан да исплати тужиоцу накнаду штете у износу од ,46 КМ до ког је дошао вјештак примјењујући ефекте инфлације, како би се утврдила објективна вриједност возила. Општински суд је навео да је удовољио тужбеном захтјеву тужиоца у цијелости у дијелу који се односи на износ главног дуга, који представља накнаду штете због немогућности да се испоручи 201 возило на позив тужиоца, како је то регулисано одредбама закљученог уговора о остави. У односу на споредна потраживања, Општински суд је истакао да је обавезао апеланта да на износ главног дуга плати тужиоцу законске затезне камате од дана постављања преиначеног тужбеног захтјева, па до исплате, у складу са одредбама члана 277 ЗОО у вези са чланом 2 став 1 Закона о висини стопе затезне камате. 13. Кантонални суд је у својој пресуди истакао да је апелант у жалби, између осталог, навео да првостепени суд није извршио увид у оригинална документа-складишнице, нити је тужилац презентовао суду и апеланту оригиналне примјерке складишница, већ да је суд поклонио вјеру налазу и мишљењу вјештака. Наведено је да је апелант у прилогу жалбе доставио "биланс промета возила за 1991/1992. годину који је сачињен у јуну године у Wolfsburgu - СР Њемачка", а којом доказује да је комплетан дуг по основу запримљених путничких возила исплаћен тужиоцу, "те да је навео да је био спријечен из објективних разлога овај докуменат доставити суду раније, јер га је из Wolfsburgа добио након пријема побијане пресуде". Такође, како је наведено у пресуди, апелант је доставио уз жалбу и отпремницу број од 26. децембра године за четири возила-"голф" CL дизел са написаним бројем шасија и са прилогом рачуна тужиоца број од 26. децембра године, што је све овјерио јавни биљежник 28. септембра године, и навео да се из ових доказа види да су возила са означеним бројевима шасије фактурисана апеланту, да их је апелант платио, а да их тужилац и даље, према складишници број 607 од 8. децембра године, води на остави код апеланта. Уз жалбу је достављен и доказ из архиве Привредне банке Загреб, а ту документацију је овјерио јавни биљежник. Из те документације се види да је 50 возила "голф" са тачно назначеним бројевима шасије из складишнице број 835, уложене у спис код првостепеног суда, тужилац платио путем вирманских уплата Привредној банци Загреб, "уз напомену да наведени доказ није био у могућности да презентује раније суду". 14. Испитујући првостепену пресуду у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на повреде у смислу члана 221 ЗПП, Кантонални суд је утврдио да жалба није основана. Кантонални суд је истакао да су у првостепеном поступку изведени сви докази по приједлогу парничних странка на основу којих је правилно закључено да је апелант обавезан да исплати тужиоцу спорни дуг. Даље, Кантонални суд је истакао да је, према одредбама члана 718 ЗОО, оставопримац дужан да врати ствар чим је оставодавац затражи, па пошто из утврђеног чињеничног стања у првостепеном поступку произилази да апелант није тако поступио, обавезан је, у смислу члана 262 став 2 ЗОО, да тужиоцу накнади штету коју је усљед таквог поступања претрпио. Према оцјени Кантоналног суда, у конкретном случају се ради о стварноправном захтјеву, па је првостепени суд правилно поступио када је одбио као неоснован приговор застарјелости потраживања. У образложењу побијане пресуде су наведени јасни и потпуни разлози о одлучним чињеницама за рјешење ове правне ствари које у цијелости прихвата и Кантонални суд. Кад је ријеч о жалбеним приговорима да је закључивањем уговора од 27. марта године престао да важи уговор закључен 5. марта године, Кантонални суд је закључио да није основан, јер је уговором од 5. марта године између парничних странака уређено поступање у вези са оставом возила тужиоца, а уговором од 27. марта године уређени су услови и начин промета, сервисирање и пружање услуга на производима тужиоца и њиме, према оцјени Кантоналног суда, није престао да важи уговор од 5. марта године. Жалбене приговоре да је побијана пресуда донесена на основу фотокопиране документације је, такође, Кантонални суд одбио, јер су, како је навео, у супротности са стањем у спису. 15. Такође, Кантонални суд је навео да није могао да прихвати доказе које је апелант доставио уз жалбу и за које је истакао да их, због објективних разлога, није могао да достави раније, јер се не ради о доказима које апелант без своје кривице није могао изнијети, односно предложити до закључења главне расправе, у смислу одредбе члана 207 ЗПП. Пошто ни осталим жалбеним приговорима нису доведене у питање правилност и законитост побијане пресуде, закључено је да, у смислу члана 226 ЗПП, жалбу ваља одбити и првостепену пресуду у досуђујућем дијелу потврдити. 16. Против Пресуде Кантоналног суда број 65 0Пс Пз од 20. јануара године апелант је (посредством законског заступника) поднио ревизију. У вези с тим, Уставни суд констатује да је у поднесеној ревизији апелант истакао да обавјештава суд да је отказао пуномоћ дотадашњем пуномоћнику и да је предложио да се достава у будућности врши на адресу његовог сједишта. 17. Врховни суд је Пресудом број 65 0 Пс Рев од 25. јула године апелантову ревизију одбио. У образложењу пресуде Врховни суд је поновио чињенично утврђење и правна становишта Општинског и Кантоналног суда, те наводе ревизије и истакао да је, и према његовој оцјени, одлука Кантоналног суда правилна и законита. Наиме, према становишту Врховног суда, апелантов приговор о повреди одредаба парничног поступка пред другостепеним судом није основан. Супротно апелантовим тврдњама, према мишљењу Врховног суда, Кантонални суд је у цијелости и правилно примијенио одредбе члана 231 ЗПП. Тај суд је жалбене наводе, поновљене у ревизији, а који су од одлучног значаја за доношење правилне и законите одлуке, оцијенио и за своју одлуку дао јасне, потпуне и образложене разлоге, које у цијелости прихвата и Врховни суд, па се на њих апелант упућује. Даље, Врховни суд је истакао да је неоснован апелантов приговор у погледу документације на основу које је вјештак сачинио налаз, када се имају у виду разлози које је дао другостепени суд у том правцу, те сам налаз вјештака и изјашњење дато на рочишту. Наиме, вјештак је навео у налазу да је налаз сачинио на основу оригиналне документације, која је након вјештачења враћена тужиоцу, а копије те документације задржане у спису, а на рочишту од 10. маја године је поновио да је налаз сачињен на основу оригиналне документације и да је она презентована и суду. 18. Даље, Врховни суд је истакао да је Кантонални суд правилно оцијенио да је и жалбени навод у вези са чланом 26 став 2 уговора од 27. марта године неоснован. При томе Врховни суд је указао да је закључак

31 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 31 Кантоналног суда да, на основу члана 26 став 2 уговора, уговор о остави не престаје да важи правилан и када се има у виду да је уговор од 27. марта године закључен на основу Самоуправног споразума, а уговор о остави није закључен на основу тог самоуправног споразума. Обавезе странака из уговора о остави не проистичу из Самоуправног споразума, па, стога, није ни могао да престане да важи на основу члана 26 уговора од 27. марта године, како то погрешно сматра апелант. Према становишту Врховног суда, по основу члана 26 уговора од 27. марта године, могли су и престали су да важе само они појединачни уговори који су закључени на основу Самоуправног споразума, али не и други облигационоправни, који се заснивају на ЗОО, какав је предметни уговор о остави. Даље, и према оцјени Врховног суда, одлука Кантоналног суда у погледу доказа које је апелант доставио уз жалбу је правилна, те да би другачије поступање, и према оцјени Врховног суда, било супротно одредбама члана 207 ЗПП с обзиром на то да апелант није доказао да из објективних разлога те доказе није могао да предложи раније, па, стога, и није било основа за примјену члана 217 ЗПП и одржавање расправе пред другостепеним судом. 19. Врховни суд је истакао да је неоснован и апелантов приговор о погрешној примјени материјалног права. С тим у вези, Врховни суд је поновио да из чињеничног утврђења из првостепеног поступка произилази да су тужилац и апелант закључили уговор о остави у ком није утврђен рок до када уговор траје, односно када једна од уговорних страна може да захтијева испуњење или раскидање уговора, да је по основу тог уговора у периоду од 5. марта до 2. априла године достављено туженом на складиштење 201 возило, ближе описано у документацији, да апелант наведена возила није вратио тужиоцу, нити му исплатио њихову вриједност, да тужилац од дана предаје возила апеланту до подношења тужбе није тражио њихово враћање, нити је апелант обавјештавао тужиоца да раскида уговор, или да је возила продао неком трећем, да возила није могуће вратити, те да је износ њихове противвриједности наведен у побијаној одлуци. 20. Поред тога, Врховни суд је истакао да су тачни апелантови наводи да је другостепена пресуда донесена уз погрешну примјену члана 191 став 4 ЗПП, јер нема јасних и потпуних разлога у вези са закључком да је тужбени захтјев стварноправни, а не облигациони, а у вези са тим и оцјена приговора застаре. Међутим, како је у вези с тим приговором закључио Врховни суд, у конкретној чињеничној и правној ситуацији та повреда није утицала на правилност и законитост побијане одлуке, па се, стога, не ради о повреди поступка коју има у виду члан 209 ЗПП. Наиме, како је даље образложио Врховни суд, и ако се прихвати апелантова теза да се у конкретном случају ради о облигационоправном, а не стварноправном тужбеном захтјеву, приговор застаре је неоснован и у том случају. Наведено је да питање застаре потраживања није само правне него, уједно, и чињеничне природе, па је на апеланту био терет да докаже чињенице које би оправдавале истакнути приговор. Међутим, својим наводима апелант није доказао чињенице на основу којих би могло да се утврди да је потраживање да се испуне уговорне обавезе из уговора о остави застарјело. С тим у вези, Врховни суд је истакао да апелант ни у одговору на тужбу, а ни током поступка није доказивао нити истицао да је позивао тужиоца да преузме ствари, нити да га је обавјештавао да је ствари које је примио на оставу продао, нити је доказао да је извршио плаћање на рачун тужиоца за возила која су била ускладиштена, а која су продана. При утврђеним чињеницама да су странке закључиле уговор о остави, да је тужилац на основу тог уговора оставио 201 возило код апеланта, да та возила апелант није вратио, да га тужилац није позивао да их врати прије подношења тужбе, нити да исплати противвриједност ствари предатих на чување, да уговором о остави није регулисано до када уговор важи, када тужилац може да тражи испуњење обавезе од апеланта, да апелант није доказао да је понудио враћање ствари, исплату њихове противвриједности, или уплатио купопродајну цијену на рачун тужиоца, питање падања у доцњу може да се оцијени према одредби члана 324 став 2 ЗОО, а рок од када почиње да тече застара према одредбама члана 361 ЗОО. При томе је Врховни суд указао на одредбе члана 324 став 2 ЗОО којим је прописано да, ако рок за испуњење обавезе није одређен (конкретна ситуација), дужник (апелант) пада у доцњу када га повјерилац (тужилац) позове да испуни обавезу усмено или писмено, вансудски или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе. Пошто од дана апелантовог доласка у доцњу, у смислу члана 324 став 2 ЗОО (тужба поднесена 26. фебруара године) није протекао застарни рок из члана 374 ЗОО за наступање застаре потраживања, на који се позива и ревизија, то је и ревизијски приговор да је одлука у дијелу у ком је одлучено о материјалноправном приговору застаре потраживања, када је тај приговор одбијен, донесена уз правилну примјену материјалног права, а истакнути приговор застаре неоснован због већ наведених разлога. Утврдивши да су ревизијски приговори неосновани и да нису почињене повреде из члана 241 ЗПП, на чије постојање Врховни суд пази по службеној дужности, примјеном члана 248 ЗПП одлучено је као у изреци. IV. Апелација а) Наводи из апелације 21. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Истиче да му је прекршено право на правично суђење, зато што је суд непотпуно утврдио чињенично стање, те погрешно примијенио процесне и материјалноправне прописе на конкретан случај. Истиче да у оспореним одлукама нису дати јасни и разумљиви разлози на којима су засноване, да је примјена закона била произвољна, те указује на повреду равноправности странака у поступку (тзв. повреду једнакости оружја). У вези с тим, нарочито приговара да је током првостепеног поступка тужилац био "изразито неактиван (на више одржаних припремних рочишта није доставио "мериторну документацију доставио ју је након четири године)", те умјесто да санкционише пасивно понашање тужиоца, првостепени суд није омогућио апеланту рок да достави пословну документацију везану уз документацију од тужиоца примљену на том рочишту (11. априла године), јер је није ни могао раније специфицирати, будући да тужба није била подесна за расправљање, те су управо стога више пута одлагана рочишта, а тужилац је био обавезан да је директно достави туженику - апеланту, што није учинио. Наглашава да одбијање његових приједлога за спровођење доказа "као непрецизних", а дозвољавање тужиоцу да изводи доказе

32 Broj 17 - Strana 32 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, предложене на припремном рочишту (у копији), без апелантове могућности да се о њима мериторно очитује, те допуштање тужиоцу да "злоупотребљава своја процесна овлашћења и колегијалност пуномоћника" представља грубо кршење права на једнакост пред судом. С тим у вези, истиче да одбијање Општинског суда да му да рок за достављање "мериторне финансијско - књиговодствене документације, а у бити да допуни одговор на тужбу", који није могао бити раније конкретизован због неуредне тужбе, не може да доведе до правичног суђења. Даље, наводи да Кантонални и Врховни суд нису дали адекватне разлоге зашто се у конкретној правној ствари нису стекли услови за одржавање расправе пред Кантоналним судом, у складу са одредбама члана 217 ЗПП. Приговара одлуци Кантоналног суда да не узме у обзир документацију коју је доставио уз жалбу. Такође, истиче да су нетачни наводи из образложења пресуда да су оригиналне складишнице - отпремнице презентоване током првостепеног поступка (да је исто исказао вјештак на рочишту 10. маја године), будући да тужилац у допуни одговора на жалбу од 30. новембра године наводи да посједује оригиналне међускладишнице, те да их по потреби, а у смислу одредбе члана 217 ЗПП, може да презентује другостепеном суду. Сматра да је погрешно становиште редовних судова у погледу тумачења члана 26 став 2 уговора од 27. марта године, јер, према његовом становишту, на основу тог уговора престају да важе сви до тада закључени уговори међу странкама, те да је дато образложење нелогично. Даље, апелант приговара да је погрешан закључак суда да је уговор о остави на снази и да њиме није одређен рок испуњења, па да, стога, будући да је тужба поднесена 26. фебруара године, од тада тече рок испуњења или закашњење туженика (апеланта) из члана 374 ЗОО. Сматра да се ради о арбитрарном тумачењу законских одредаба, јер се коначно постављени тужбени захтјев (8. јуна године) односи на накнаду штете због неиспуњења. У конкретној ситуацији је неспорно да се ради о уговорном односу из члана 374 ЗОО, те да застарни рок износи три године. Приговара образложењу Врховног суда да у конкретном случају није битно то да је другостепена пресуда донесена уз погрешну примјену члана 191 став 4 ЗПП, јер нема јасних и потпуних разлога у вези са закључком да је тужбени захтјев стварноправни, а не облигациони, и у вези с тим оцјеном приговора застаре, те да та повреда није утицала на правилност и законитост побијане одлуке и да се не ради о повреди поступка коју има у виду члан 209 ЗПП. Приговара да суд није образложио његов приговор о недостатку активне легитимације, те одлуци да се одбије његов приједлог да се изврши увид у извод из судског регистра РФ-454/07 од 20. фебруара године. Наглашава да је у ревизији указивао на нелогичности другостепене пресуде (тужиоцу се признаје право на накнаду штете због неиспоруке, те се такав тужбени захтјев третира као стварноправни). Указао је и на праксу Уставног суда у предмету број АП 3338/ У допуни апелације од 3. децембра године апелант је навео да је у току поступак ради признања стране судске одлуке - правоснажне и извршне Пресуде Општинског суда број Пс-141/01-А (20876) од 20. августа године. Истакао је да се у предметном поступку апелант противи признању, али и да "може да се очекује доношење одлуке о признању", те тиме испуњење и формалног предуслова за покретање извршног поступка. Стога, апелант "предлаже да се донесе привремена мјера којом би се одложило извршење правоснажне и извршне Пресуде Општинског суда број Пс-141/01-А (20876) од 20. августа године до доношења одлуке о предметној апелацији". Наводи да је документацију коју Општински и Кантонални суд "неосновано нису уврстили међу доказна средства" предао овлашћеном судском вјештаку за финансије и књиговодство из чијег налаза и мишљења произилази да апелант нема никаква дуговања према тужиоцу ни по ком основу, а није их имао ни у тренутку подизања тужбе, те је у прилогу апелације доставио налаз и мишљење вјештака. У допуни апелације од 28. октобра године апелант је обавијестио Уставни суд да је тужилац са фирмом "Volkswagen AG", Њемачка, Wolfsburg, 19. септембра године закључио уговор о цесији којим јој је уступио потраживање из оспорених пресуда, који је доставио у прилогу допуне. б) Одговор на апелацију 23. Врховни суд је истакао да нису повријеђена апелантова права на која се позива у апелацији, посебно право на правично суђење. У прилогу је доставио фотокопију "доставнице о уручењу пресуде апеланту". 24. Кантонални суд је истакао да је, након изведених доказа, првостепени суд правилно извео закључке о основаности и висини тужбеног захтјева, па је на основу тако утврђеног чињеничног стања правилно примијенио материјално право. 25. Општински суд је навео да је донио закониту одлуку на основу правилне примјене процесног и материјалног права након потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, те да је образложио своја становишта изнесена у побијаној пресуди. 26. Тужилац је навео да апелантово незадовољство утврђеним чињеничним стањем, као и примјеном материјалног права само по себи не може довести до закључка о повреди права на правично суђење, односно повреди права на имовину. Истакао је да је апеланта од почетка до краја заступао адвокат, који је морао знати, чак и ако то апеланту није било познато, до ког стадијума у поступку може да предлаже доказне приједлоге. Даље, тужилац је навео да има оригиналне складишнице које је презентовао вјештаку, а првостепени суд га није никада, у смислу одредбе члана 335 ЗПП, обавезао да на рочишту презентује оригиналне складишнице. Истакао је да је апелант у прилогу жалбе за спис суда доставио докуменат који је означен "Продано аутомобила из програма ТАС-а закључно са 15. јуном године" у којем су означени аутомобили са бројем шасије и мотора које му је тужилац дао на оставу предметним складишницама за које је апелант тврдио да их није примио. Тиме су, како тужилац тврди, уз жалбу као сопствени доказ предложили управо доказ да су предметна возила запримили, чиме је апелант доказао сву контрадикторност сопственог поступања у поступку - најприје је оспоравао складишнице, јер не представљају доказ да је примио возила на оставу - а затим сам уз жалбу доставља докуменат којим доказује да је возила имао на остави, те да их је и продао. У том смислу Врховни суд је својим разумним и аргументованим образложењем исправно указао да је потпуно свеједно да ли се радило о стварноправном или облигационоправном захтјеву - да о застарјелости не може бити говора. Возила предата на оставу остају на остави све док их оставодавац не затражи - годину, пет или десет - а право да судским путем захтијева њихов поврат или накнаду штете због немогућности оставопримца да их врати почиње да тече тек од момента када оставопримац не врати ствари са оставе на позив оставодавца. Даље, тужилац је навео да је апелантова тврдња да тужилац није доказао активну

33 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 33 легитимацију потпуно паушална, те је за спис Уставног суда доставио историјски извод из судског регистра Општинског суда. V. Релевантни прописи 27. У Закону о парничном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 53/03 од 28. октобра године, 73/05 и 19/06) релевантне одредбе гласе: Члан 7. (1) Странке су дужне изнијети све чињенице на којима заснивају своје захтјеве и изводити доказе којима се утврђују те чињенице. (2) Суд је овлаштен утврдити и чињенице које странке нису изнијеле, ако из резултата расправе и доказивања произилази да странке иду за тим да располажу захтјевима којима не могу располагати (члан 3. став 2.). Члан 8. Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво оцијенити сваки доказ посебно и све доказе заједно. Члан 77. У позиву за припремно рочиште суд ће обавијестити странке о посљедицама изостанка с припремног рочишта, као и о томе да су дужне најкасније на припремном рочишту изнијети све чињенице на којима заснивају своје захтјеве и предложити све доказе које желе извести у току поступка, те на припремно рочиште донијети све исправе и предмете које желе употријебити као доказ. Члан 81. ст. 1. и 2. (1) Суд ће према резултатима расправљања на припремном рочишту одлучити о чему ће се расправљати и који ће се докази извести на главној расправи. (2) Приједлоге које не сматра битним за доношење одлуке суд ће одбити и у рјешењу назначити разлог одбијања. Члан 102. (1) Свака странка треба у својим излагањима изнијети све чињенице потребне за образложење својих приједлога, понудити доказе потребне за утврђивање својих навода, те се изјаснити о наводима и понуђеним доказима противне странке. (2) Странке могу током главне расправе износити нове чињенице и предлагати нове доказе само ако учине вјероватним да их без своје кривице нису били у могућности изнијети односно предложити на припремном рочишту. Члан 207. ст. 1. и 2. (1) У жалби се не могу износити нове чињенице и предлагати нови докази, осим ако жалитељ пружи доказе да их без своје кривње није могао изнијети односно предложити до закључења главне расправе. (2) Позивајући се на нове чињенице, жалитељ је дужан навести доказе којима би се те чињенице утврдиле, а предлажући нове доказе, дужан је навести чињенице које тим доказима треба утврдити. Члан 209. Повреда одредаба парничног поступка постоји ако суд у току поступка није примијенио или је неправилно примијенио коју одредбу овог закона, а то је било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Члан 310. ст. 1. и 2. (1) Странка може пуномоћ у свако вријеме опозвати, а пуномоћник је може у свако вријеме отказати. (2) Опозивање, односно отказ пуномоћи мора се саопћити суду пред којим се води поступак писмено или усмено на расправни записник. Члан 340. став 1. (1) Кад странку заступа законски заступник, односно пуномоћник, достава се обавља законском заступнику односно пуномоћнику. Члан 454. ст. 1, 3. и 4 (1) Ако је прије дана ступања на снагу овог закона започет поступак пред првостепеним судом, даљњи поступак провест ће се према одредбама овог закона. (3) У предметима из става 1. овог члана у којима је већ отворена главна расправа, суд је дужан на првом сљедећем рочишту за главну расправу провести све радње које би према одредбама овог закона био дужан провести на припремном рочишту. Одржавање тог рочишта имат ће, у погледу права и обавеза странака, све правне посљедице које, према одредбама овог закона, има одржавање припремног рочишта. (4) Суд ће упозорити странке у поступку да након одржавања рочишта из става 3. овог члана неће моћи подузимати радње за које је одредбама овог закона предвиђено да се могу подузети најкасније до закључења припремног рочишта. Члан 461. Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ". 28. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94 и "Службене новине Федерације БиХ" бр. 29/03 и 42/11) релевантне одредбе гласе: Дужности испуњења обавеза Члан 17. став 1. (1) Учесници у облигационом односу дужни су да изврше своју обавезу и одговорни су за њено испуњење. Испуњење обавезе и посљедица неиспуњења Члан 262. ст. 1. и 2. (1) Повјерилац у обавезном односу је овлашћен да од дужника захтијева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савјесно у свему како она гласи. (2) Кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, повјерилац има право захтијевати и накнаду штете коју је усљед тога претрпио. Кад дужник долази у доцњу Члан 324. (1) Дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. (2) Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га повјерилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе. Кад повјерилац долази у доцњу Члан 325. ст. 1. и 2. (1) Повјерилац долази у доцњу ако без основаног разлога одбије да прими испуњење или га својим понашањем спријечи. (2) Повјерилац долази у доцњу и кад је спреман да прими испуњење дужникове истовремене обавезе, али не нуди испуњење своје доспјеле обавезе. Кад застарјелост почиње тећи Члан 361. (1) Застарјелост почиње тећи првог дана послије дана кад је повјерилац имао право да захтијева испуњење

34 Broj 17 - Strana 34 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано. (2) Ако се обавеза састоји у томе да се нешто не учини, да се пропусти или трпи, застарјелост почиње тећи првог дана послије дана кад је дужник поступио противно обавези. Општи рок застарјелости Члан 371. Потраживања застаријевају за пет година, ако законом није одређен неки други рок застарјелости. Међусобна потраживања из уговора о промету робе и услуга Члан 374. став 1. (1) Међусобна потраживања друштвених правних лица из уговора у промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаријевају за три године. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ Члан 712. (1) Уговором о остави обавезује се оставопримац да прими ствар оставодавца, да је чува и да је врати кад је овај буде затражио. (2) Предмет оставе могу бити само покретне ствари. Обавезе чувања и обавјештавања Члан 714. став 1. (1) Оставопримац је дужан чувати ствар као своју сопствену, а ако је остава уз накнаду, као добар привредник, односно добар домаћин. Враћање ствари Члан 718. (1) Оставопримац је дужан вратити ствар чим је оставодавац затражи и то са свим плодовима и другим користима од ствари. (2) Ако је одређен рок за враћање ствари, оставодавац може тражити да му се ствар врати и прије истека рока, изузев кад рок није уговорен искључиво у интересу оставодавца. (3) Враћање се врши у мјесту предаје ствари оставопримцу, ако уговором није одређено неко друго мјесто, у ком случају оставопримац има право на накнаду трошкова преноса ствари. Враћање ствари у случају бесплатне оставе Члан 721. (1) Оставопримац који се обавезао да бесплатно чува ствар одређено вријеме може је вратити оставодавцу прије истека уговореног рока ако би самој ствари пријетила опасност пропасти или оштећења или ако би му њено даље чување могло проузроковати штету. (2) Ако рок није уговорен, оставопримац из претходног става може у свако доба одустати од уговора, али је дужан оставодавцу одредити примјерен рок за преузимање ствари. VI. Допустивост 29. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 30. У складу са чланом 18 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку ког је користио. 31. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 65 0 Пс Рев од 25. јула године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. 32. Уставни суд констатује да је апелант у достављеној апелацији навео да је оспорену пресуду примио 4. октобра године, те да је у прилогу апелације доставио њену копију из које произилази да је достављена на факс фирме "Ауторад" д.о.о. 4. октобра године. У вези с тим, Уставни суд је затражио 24. јуна године од Врховног суда да му достави фотокопију доставнице о уручењу Пресуде број 65 0 Пс Рев од 25. јула године апеланту, коју је Врховни суд доставио 1. јула године. 33. Уставни суд уочава да из фотокопије доставнице о пријему пресуде Врховног суда којом се ревизија одбија (број 65 0 Пс Рев од 25. јула године) произилази да је пресуда достављена апелантовом пуномоћнику (Аднану Бисеру, адвокату из Сарајева) 15. септембра године. Такође, Уставни суд констатује да је у уводу оспорене пресуде Врховног суда (као и у уводу оспорених пресуда Општинског и Кантоналног суда) наведено да апеланта заступа пуномоћник Аднан Бисер, адвокат из Сарајева. 34. Даље, Уставни суд констатује да је апелант у прилогу апелације доставио и копију поднеска - ревизије коју је изјавио против Пресуде Кантоналног суда број 65 0Пс Пз од 20. јануара године на којој се налази и отисак пријемног печата Општинског суда (путем ког је поднесена ревизија) од 18. марта године. У вези с тим, Уставни суд констатује да из наведеног писмена произилази да је ревизију поднио апелант посредством законског заступника и да је у изјављеној ревизији истакао да "обавјештава суд да је отказао пуномоћ дотадашњем пуномоћнику", те да је предложио да се достава у будућности врши на адресу његовог сједишта. 35. Слиједећи то, будући да је у уводу пресуде Врховног суда наведено да апеланта заступа наведени пуномоћник, те да је Уставном суду достављена доставница којом је пресуда по ревизији достављена том пуномоћнику, произилази да Врховни суд, очито, није узео у обзир чињеницу да је апелант у тој фази парничног поступка дотадашњем пуномоћнику отказао пуномоћ за заступање и о томе обавијестио Врховни суд. 36. Стога је Уставни суд приликом одлучивања о допустивости предметне апелације узео у обзир датум који је апелант навео као датум пријема оспорене пресуде, тј. 4. октобар године. 37. Дакле, оспорену пресуду Врховног суда апелант је примио 4. октобра године, а апелација је поднесена 2. децембра године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација у овом дијелу испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 38. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација у овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 39. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е)

35 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 35 Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 40. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 41. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 42. Уставни суд примјећује да су одлуке које апелант оспорава донесене у поступку у којем се одлучивало о "постојању дуга" произашлог из пословних односа странака, те је члан 6 Европске конвенције примјенљив. 43. Прије разматрања апелационих навода Уставни суд констатује да су и апелант и тужилац доставили Уставном суду, поред копијā писмена достављених редовном суду у току трајања редовног поступка, копијā записника са одржаних рочишта, и документацију која се односи на предмет спора, дакле, на основаност тужбеног захтјева, и то, између осталог, апелант "налаз и мишљење сталног судског вјештака за финансије и књиговодство" сачињене 22. новембра године (по његовом захтјеву, у вези са предметом спора), а тужилац "историјски извод из судског регистра" од 19. јануара године, те нотарски овјерене преписе 15 исправа под називом "преускладиштење возила" које је издао ТАС Сарајево а који су сачињени 4. септембра године. У вези с тим, Уставни суд наглашава да он није суд четвртог степена, те да, стога, неће разматрати достављену документацију, изузев ону која се односи на поступање странака у току трајања поступка пред редовним судовима. 44. Даље, у вези са апелантовим наводима о повреди права на правично суђење, Уставни суд запажа да је апелант истакао да редовни судови при одлучивању о конкретној правној ствари нису прихватили његове приједлоге о достави релевантних доказа којим би оспорио тужбени захтјев. Посљедица тога је да су погрешно утврдили чињенично стање и произвољно примијенили позитивноправне прописе, дакле, да није био равноправан у поступку. Стога ће Уставни суд испитати истакнуте апелантове наводе, прије свега у вези са принципом "једнакости оружја". 45. С тим у вези, Уставни суд констатује да важан елеменат захтјева за правично суђење представља принцип равноправности пред судом ("једнакост оружја"). Наиме, да би законске одредбе којима је уређен правни положај странака, односно њихових заступника у поступцима пред судом удовољиле захтјеву који поставља члан 6 став 1 Европске конвенције, правни положај странака и њихових заступника мора бити једнак, односно судови у поступку морају да обезбиједе једнакост странака при могућности коришћења процесних средстава (једнакост оружја, једнакост средстава). Начело једнакости средстава, у смислу правичне равнотеже међу странкама (fair balance), чини један од битних конститутивних елемената права на правично суђење. С тим у вези, то начело нужно обухваћа разумну могућност странака да изложе чињенице и подупру их својим доказима на начин да ниједну од странака не стављају у битно лошији положај у односу на супротну странку. Тај принцип подразумијева, како је Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) навео у предмету Dombo Beheer B.V. против Холандије у контексту грађанског поступка, да објема странама мора бити дата разумна могућност да изложе свој предмет, укључујући и доказну грађу, под условима који их не стављају у знатно подређен положај у односу на противника (види, Европски суд, Dombo Beheer B.V. против Холандије, пресуда од 27. октобра године, Серија А број 274, стр. 19). Овај принцип може имати важну улогу у свакој фази поступка и бити у вези са многим питањима. Принцип "једнакости оружја" подразумијева да стране морају да имају исти приступ списима и другим документима предмета барем у мјери у којој они имају улогу у формирању мишљења суда (види, Европска комисија за људска права, Lynas против Швајцарске, одлука од 6. октобра године број 7317/75, Yearbook XX, године, стр. 412, ст ). Свакој страни се мора дати прилика да се супротстави аргументима које је изложила друга страна. Дакле, суд је обавезан да обезбиједи да се поштује принцип равноправности странака у поступку, што значи да свака страна мора да има разумну могућност да изнесе своје аргументе у условима који је неће довести у значајно неповољнији положај у односу на њеног противника. 46. Даље, Уставни суд подсјећа да је Европски суд у својој пракси (види, Европски суд, LB Interfinanz A.G. против Хрватске /29549/04/, пресуда од 27. марта године, тачка 25), између осталог, навео: "Суд поново истиче да, према његовој пракси, начело једнакости процесног оружја захтијева постојање разумне могућности обију странака да изложе чињенице и да их подупру својим доказима, у таквим условима који нити једну странку не стављају у битно лошији положај у односу на супротну странку (...)." 47. У конкретном случају Уставни суд запажа да је предметни парнични поступак покренут тужбом коју је поднио тужилац Општинском суду 21. фебруара године и да, како то произилази из предметне тужбе, уз тужбу нису достављени сви докази на којим је утемељен тужбени захтјев, него само "извод из стања возила на 31. децембар године и извод из стања потраживања од истог датума према цјеновнику важећем на дан испоруке". Даље, Уставни суд запажа да из достављене документације произилази да је апелант, након пријема тужбе 4. септембра године, дао писмени одговор на тужбу, те да су (како произилази из достављених записника) у предметном поступку одржана рочишта 24. септембра и 11. децембра године, те 20. фебруара године. 48. Такође, Уставни суд запажа да је у току трајања предметног поступака ступио на снагу (6. новембра године) нови ЗПП и да је предметни поступак настављен у складу са одредбама тог закона (члан 454), те да је припремно рочиште одржано 11. априла године којем су приступили пуномоћници парничних странака. Уставни суд запажа да из записника са припремног рочишта 11. априла године произилази да је том приликом апелантов пуномоћник истакао да му тужилац није доставио доказе да је тужбени захтјев основан, мада је на рочиштима од 24. септембра године и 20. фебруара године на то обавезан, те је истакао све приговоре као

36 Broj 17 - Strana 36 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, и у одговору на тужбу. Осим тога, Уставни суд запажа да је у записнику констатовано "да тужилац предаје у два примјерка, и то за суд и супротну страну, по један примјерак фотокопиране документације коју је предложио као доказе које ће спроводити на главној расправи" из чега произилази да је тужилац тек на том рочишту, дакле, након више од четири године од почетка предметног поступка, доставио апеланту доказе на којима је заснивао свој тужбени захтјев. У вези с тим, Уставни суд запажа да из првостепене пресуде произилази да су то: уговор о остави, извод из стања на 31. децембар године, изражен у ХРД и у југословенским динарима, и 15 складишница прецизније означених у пресуди. Даље, из записника произилази да је апелантов пуномоћник предложио да се на рочишту за главну расправу спроведу сљедећи докази: "уговор о остави, докази које је предложио тужилац, а који се односе на тужбени захтјев, који су тог дана уложени у спис, фотокопирани и неовјерени, те увид у апелантову финансијско- књиговодствену документацију коју ће доставити у року који суд одреди у вези са предметом спора". Међутим, Општински суд је констатовао у записнику да се одбија апелантов приједлог да се накнадно у спис достави финансијско-књиговодствена документација, будући да је закључио да је ту документацију апелантов пуномоћник био дужан да уложи у спис и супротној страни најкасније до завршетка припремног рочишта. При томе Уставни суд запажа да је у пресуди Општинског суда наведено да се радило о непрецизном приједлогу, да се није знало о којој финансијској документацији се ради, а поготово да је приједлог неоснован имајући у виду вријеме подношења тужбе и вријеме одржавања припремног рочишта, што је више него довољно вријеме да се прикупи и достави суду сва релевантна документација. 49. Доводећи у контекст наведене чињенице са принципом "једнакости оружја" из одредаба члана 6 Европске конвенције, Уставни суд запажа да из наведених чињеница произилази да је тужилац, и поред налога суда, доставио апеланту документацију на којој је темељио свој тужбени захтјев тек након више од четири године од почетка предметног поступка, коју је суд прихватио, а, с друге стране, одбио апелантов захтјев да му се одреди рок за доставу финансијске документације у вези са предметом спора. Слиједећи то, Уставни суд сматра да Општински суд, поступајући на наведени начин, није дао разумну могућност апеланту да у даљњем току редовног поступка изложи своје наводе о неоснованости тужбеног захтјева, укључујући и доказну грађу, под истим условима које је имао тужилац. Наиме, Уставни суд сматра да је Општински суд таквом одлуком, дакле, строго формалним тумачењем одредаба ЗПП које се односе на рок у којем странке могу да предлажу доказе, апеланта ставио у знатно подређени положај у односу на тужиоца. Ово због тога што је Општински суд на припремном рочишту, које је одржано 11. априла године, одбио апелантов приједлог да му се остави рок за доставу финансијске документације, а при томе је толерисао тужиочеву неактивност у периоду од подношења тужбе до тог рочишта, дакле, дуже од четири године, мада је апелант од почетка поступка (почевши од одговора на тужбу) устрајао у тврдњи (која је у конкретном случају претходно питање за процјену основаности тужбеног захтјева) да није основан ни постављени тужбени захтјев. Таквим поступањем, према оцјени Уставног суда, судови су у стварности онемогућили апеланта да се супротстави аргументима које је изложио тужилац у доказивању своје тврдње о (не)основаности тужбеног захтјева. 50. Слиједећи то, Уставни суд закључује да одбијање апелантовог приједлога у конкретном случају није било у складу с једнакошћу оружја, као једном од захтјева концепта правичног суђења (види, Европски суд, Перић против Хрватске /3499/06/, пресуда од 27. марта године). Стога, Уставни суд сматра да је у конкретном случају прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 51. На крају, Уставни суд подсјећа и на то да он није надлежан да оцјењује које одлучне чињенице редовни судови треба да утврђују, нити које доказне приједлоге странака морају да прихватају или одбијају. Такође, Уставни суд указује да овом одлуком не доводи у питање начело слободне оцјене доказа суда из члана 8 ЗПП, те да није на Уставном суду да оцјењује које одлучне чињенице редовни судови треба да утврђују, нити које доказне приједлоге странака морају да прихвате или одбију. Међутим, Уставни суд напомиње да је обавеза судова да, ради обезбјеђења правичног суђења, свакој странци у поступку омогуће да износи доказе којима би поткријепила, односно утврдила своје наводе, а поготово оне од којих зависи мериторно рјешавање спора. 52. У контексту наведеног Уставни суд сматра да је сврсисходно, ради заштите апелантових уставних права, укинути све оспорене одлуке, те предмет вратити Општинском суду како би спровео нови поступак и донио нову одлуку у складу с гаранцијама из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 53. С обзиром на закључке у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно посебно разматрати остале апелантове наводе који се односе на наводне повреде његовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. VIII. Закључак 54. Уставни суд закључује да је прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у случају када апеланту није дата једнака могућност као и тужиоцу да спроведе доказе од којих зависи мериторно рјешавање спора. 55. С обзиром на то да је, према члану 64 став 4 Правила Уставног суда, одлука о привременој мјери обавезујућа до доношења коначне одлуке Уставног суда о апелацији, није неопходно посебно разматрати подносиочев приједлог захтјева за доношење привремене мјере. 56. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 57. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

37 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3051/14, rješavajući apelaciju D. B., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 23. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Usvaja se apelacija D. B. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Rješenje Vlade Federacije Bosne i Hercegovine broj /2014 od 12. juna godine. Odluka se dostavlja Vladi Federacije Bosne i Hercegovine, koja je dužna da, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja odluke, apelantici osigura prava, u skladu sa standardima člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. D. B. iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Dragan Kramar, advokat iz Ilidže, podnijela je 4. jula godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vlade Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada) broj /2014 od 12. juna godine. Apelantica je, također, podnijela zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud zaustavio izvršenje osporenog rješenja do donošenja odluke o apelaciji. Apelantica je 1. septembra godine dopunila apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vlade, Službe za imovinskopravne, stambene, geodetske poslove i katastar nekretnina Općine Ilidža (u daljnjem tekstu: Služba) i Zavoda za izgradnju Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu: korisnik eksproprijacije) zatraženo je 17. i 27. septembra godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vlada je dostavila odgovor na apelaciju 25. septembra godine, korisnik eksproprijacije 26. septembra godine, a Služba 29. septembra godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Postupak eksproprijacije 5. Rješenjem Službe broj /12-25 od 12. maja godine usvojen je prijedlog korisnika eksproprijacije da se u svrhu izgradnje saobraćajnice XII transverzale potpuno ekspropriraju nekretnine, pobliže navedene u izreci rješenja, apelanticino vlasništvo s dijelom 1/1. 6. Federalna uprava za geodetske i imovinskopravne poslove (rješavajući apelanticinu žalbu protiv rješenja o dozvoli eksproprijacije od 12. maja godine) donijela je Rješenje broj /14 od 21. jula godine, kojim je poništeno Rješenje Službe broj /12-25 od 12. maja godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je navedeno da u postupku eksproprijacije nisu uvažene proceduralne garancije utvrđene Zakonom o eksproprijaciji i Zakonom o upravnom postupku (na apelanticinu štetu), zbog čega je rješenje poništeno i vraćeno prvostepenom organu na ponovni postupak. Osporeno rješenje Vlade 7. Nakon donošenja rješenja o eksproprijaciji (tačka 5. odluke), Rješenjem Vlade broj /2014 od 12. juna godine korisniku eksproprijacije dopušten je ulazak u posjed nekretnina koje je Služba potpuno eksproprirala prije pravosnažnosti Rješenja o eksproprijaciji broj /12-25 od 12. maja godine (tačka 1. rješenja). U tački 2. rješenja navedeno je da će prije predaje u posjed potpuno ekspropriranih nekretnina Služba osigurati sve dokaze koji su potrebni za određivanje naknade za eksproprirane nekretnine. U tački 3. rješenja navedeno je da rješenje stupa na snagu danom donošenja i da će se objaviti u "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine". 8. U obrazloženju navedenog rješenja utvrđeno je da je korisnik eksproprijacije podnio zahtjev za ulazak u posjed potpuno ekspropriranih nekretnina, da je naveo da je postupak eksproprijacije pokrenut radi izgradnje saobraćajnice nakon što je Regulacionim planom i Zaključkom Vlade (od 3. juna godine) utvrđen javni interes, te je doneseno rješenje o eksproprijaciji (12. maja godine). Dalje, korisnik eksproprijacije (kao podnosilac zahtjeva za ulazak u posjed) istakao je da se radi o realizaciji ciljeva od javnog interesa i investiciji velike vrijednosti koja traži kontinuitet i hitnost građenja, te bi zastoj u realizaciji projekta prouzrokovao veće štete. Vlada je zaključila da je korisnik eksproprijacije dostavio relevantnu dokumentaciju (navedeno u obrazloženju odluke), kao i da je zahtjev za predaju u posjed nekretnina opravdan, pa je prihvatila prijedlog, u skladu s članom 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji. Izvršenje rješenja Vlade 9. Služba je 15. augusta godine donijela zaključak o dozvoli izvršenja rješenja Vlade, kojim se dopušta ulazak u posjed korisniku eksproprijacije, a apelantica je (stav 2. zaključka) obavezana da korisniku eksproprijacije preda navedene nekretnine 22. augusta godine radi nesmetanog izvođenja radova na izgradnji saobraćajnice. U stavu 3. zaključka navedeno je da žalba na zaključak ne odlaže njegovo izvršenje. 10. U obrazloženju zaključka navedeno je da je rješenje Vlade od 12. juna godine konačno i pravosnažno, da su osigurani dokazi potrebni za određivanje naknade za eksproprirane nekretnine, te je, u skladu s članom 275. ZUP-a, donesen zaključak o izvršenju. 11. Apelantica je izjavila žalbu protiv zaključka i postupak je u toku. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

38 Broj 17 - Strana 38 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelantica smatra da su joj osporenim rješenjem Vlade povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj uz Evropsku konvenciju, te pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. U veoma opširnoj apelaciji apelantica spominje i postupak eksproprijacije za koji navodi da je u toku, da taj postupak konkretno ne osporava apelacijom (iako ga je apelantica u redovnom postupku osporavala i njena žalba u redovnom postupku bila je djelotvorna, kako je navedeno u tački 6. odluke). U vezi s povredom člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, apelantica navodi da isključivanje sudske zaštite, u odnosu na osporeno rješenje Vlade, predstavlja povredu prava na pristup sudu u pitanjima koja se tiču građanskih prava. Apelantica se poziva na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Kreuz protiv Poljske i Brumarescu protiv Rumunije. Apelantica osporava i kvalitet zakona koji joj isključuje sudsku zaštitu, kao i mogućnosti da zaštiti svoje pravo. U odnosu na pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, apelantica navodi da se takvim arbitrarnim postupanjem, odnosno odlukom kojom se korisniku eksproprijacije dopušta ulazak u posjed, a protiv kojeg nema efikasnog pravnog lijeka, Vlada direktno miješa u njeno pravo na imovinu. Takvo postupanje, bez mogućnosti sudske zaštite, prema apelanticinom mišljenju, suprotno je principu vladavine prava i zakonitosti, te je apelantici uskraćena mogućnost da zaštiti imovinu, a izvršnoj vlasti je omogućeno arbitrarno postupanje bez konkretizacije odluke. Apelantica navodi da je rješenje Vlade de facto oduzimanje imovine i dira u samu supstancu imovine, te da se zbog mogućnosti i nedostatka sudske kontrole (kako je propisano zakonom) vrši de facto eksproprijacija i apelantica stavlja u lošiju poziciju u odnosu na korisnika eksproprijacije. U dopuni apelacije, nakon što je poništeno rješenje o eksproprijaciji (iz tačaka 5. i 6. odluke), a ipak zakazano izvršenje rješenja Vlade, apelantica je ukazala na to da se provodi de facto eksproprijacija, jer je poništeno rješenje koje je bilo osnov za odluku Vlade. Apelantica u procesnom smislu osporava zaključak i način na koji je vještak utvrdio vrijednost njene imovine. Osim toga, apelantica navodi da je zaključak o dozvoli izvršenja primila na dan kada je zakazana predaja u posjed, dakle 22. augusta godine. Apelantica navodi da se radi o arbitrarnom postupanju vlasti, te zaključuje da se nakon ulaska u njen posjed provodi eksproprijacija, a sam postupak eksproprijacije postaje sporedni postupak i zaštita njenih prava postaje iluzorna. b) Odgovor na apelaciju 13. U odgovoru na apelaciju Vlada je istakla da je postupala u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji (član 31. stav 2). Također, Vlada je istakla da je od početka postupka eksproprijacije donijela više od stotinu rješenja kojima je dopustila ulazak u posjed korisniku eksproprijacije prije pravosnažnosti rješenja, odnosno prije isplate naknade za eksproprirane nekretnine. Također, Vlada je istakla da se prilikom donošenja rješenja o ulasku u posjed nije miješala u nadležnosti općinskih organa koji učestvuju u postupku eksproprijacije, te rješenje Vlade nije konačno u postupku eksproprijacije, već predstavlja samo osnov za ulazak u posjed i izvođenje radova, odnosno izgradnju objekata od javnog interesa. Zbog toga je apelacija, prema mišljenju Vlade, neosnovana, jer samo konzumira diskreciono pravo Vlade utvrđeno zakonom. Vlada se poziva na Evropsku konvenciju i princip člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, javni interes i balans, te navodi da takvo postupanje osigurava izvođenje radova od javnog interesa, a država, u skladu s Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju, ima pravo da kontrolira pravo na imovinu fizičkih lica, odnosno osigurava da se investicije od javnog interesa realiziraju u razumnom roku i da se pri tome otkloni svaka mogućnost nastanka većih šteta. 14. U odgovoru na apelaciju korisnik eksproprijacije je naveo da mu je ulazak u posjed dopušten na osnovu člana 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji. Imajući u vidu važnost projekta izgradnje saobraćajnice, kao i činjenicu da se radi o javnom interesu i investiciji velike vrijednosti, te kako bi zastoj prouzrokovao veliku štetu, Vlada je donijela navedeno rješenje. Korisnik eksproprijacije je naveo da su u postupku osigurani dokazi o stvarnom stanju i vrijednosti imovine, a apelantici se ne osporava niti ograničava njeno pravo na naknadu za ekspropriranu imovinu njegovim ulaskom u posjed. Korisnik eksproprijacije je osporio i navode o povredi prava na pristup sudu, jer u postupku eksproprijacije, kako korisnik eksproprijacije navodi, apelantica ima pravo na žalbu i upravni spor. 15. Služba je u odgovoru na apelaciju istakla da postupak nije proveden samovoljno, kako apelantica navodi, već u skladu sa zakonskim odredbama. Služba je istakla da je Vlada utvrdila opravdanost iz člana 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji da dopusti ulazak u posjed korisniku eksproprijacije jer se radi o realizaciji ciljeva od javnog interesa i investiciji velike vrijednosti koja traži kontinuitet građenja, te bi zastoj u realizaciji projekta prouzrokovao veće štete. Dalje, iako je poništeno rješenje o eksproprijaciji (prvostepeno od 12. maja godine), Služba navodi da se rješenje Vlade pokušalo izvršiti 22. augusta godine, ali bezuspješno, te se tog dana odustalo od izvršenja. Služba se pozvala na pravnu teoriju, te je navela da, iako je rješenje o dozvoli eksproprijacije poništeno, nekretnine koje su predane korisniku eksproprijacije ostaju u posjedu korisnika eksproprijacije, a ukoliko prijedlog za eksproprijaciju bude odbijen vraćaju se vlasniku uz obavezu korisnika eksproprijacije da nadoknadi eventualnu štetu. U vezi s pravom na efikasan pravni lijek, Služba je istakla da je postupak eksproprijacije upravni postupak, a ne sudski, te da nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje, kako apelantica navodi, kao i da u postupku eksproprijacije postoji mogućnost žalbe, dok je protiv rješenja Vlade takva mogućnost zakonom isključena. Služba je navela da apelantica ima pravo na naknadu ekspropriranih nekretnina. Služba je tražila da Ustavni sud ne donese privremenu mjeru, jer bi to značajno usporilo proces realizacije izgradnje Stupske petlje, kao i da, u skladu s članom 18. stav (5) Pravila Ustavnog suda, odbije apelaciju, jer apelantica ne trpi nikakvu štetu. V. Relevantni propisi 16. U Zakonu o eksproprijaciji Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 70/07, 36/10 i 25/12) relevantne odredbe glase: Član 31. Korisnik eksproprijacije stiče pravo na posjed eksproprisane nekretnine danom pravomoćnosti rješenja o eksproprijaciji ukoliko je do tada ranijem vlasniku isplatio naknadu za eksproprisanu nekretninu, odnosno predao u posjed drugu odgovarajuću nekretninu, a u protivnom danom isplate naknade, odnosno predajom u posjed druge odgovarajuće

39 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 39 nekretnine ukoliko se raniji vlasnik i korisnik nekretnine drugačije ne sporazumiju. Izuzetno, Vlada može na zahtjev korisnika eksproprijacije koji je iznio valjane razloge za potrebu hitnog stupanja u posjed nekretnina, ako utvrdi da je to neophodno zbog hitnosti slučaja ili da bi se otklonila znatnija šteta, dozvoliti da mu se ta nekretnina preda u posjed prije pravosnažnosti rješenja o eksproprijaciji, odnosno prije isplate naknade za eksproprisanu nekretninu, ukoliko vlasnik nije prihvatio sporazumno riješiti pitanje naknade, odnosno ukoliko je raniji vlasnik odbio da zaključi sporazum o naknadi. Prije donošenja rješenja iz stava 2. ovog člana moraju se osigurati dokazi o stanju i vrijednosti eksproprisanih nekretnina (nalaz i mišljenje vještaka i dr.). Odredba stava 2. ovog člana ne odnosi se na slučajeve kada je predmet eksproprijacije stambena ili poslovna zgrada za koju korisnik eksproprijacije nije osigurao drugu odgovarajuću nekretninu. Protiv rješenja iz stava 2. ovog člana ne može se voditi upravni spor. Član 32. Ako je korisnik eksproprijacije stupio u posjed eksproprisane nekretnine prije pravomoćnosti rješenja o eksproprijaciji, a prijedlog za eksproprijaciju bude u daljnjem postupku pravomoćno odbijen, korisnik eksproprijacije dužan je nadoknaditi štetu koju je vlasniku prouzrokovao stupanjem u posjed nekretnine. [ ] VI. Dopustivost 17. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 18. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. Osim toga, u skladu s članom 18. stav (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i osnovnih sloboda, koje štite Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni instrumenti za zaštitu ljudskih prava koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini. 19. U konkretnom slučaju, apelantica je podnijela apelaciju 7. jula godine protiv rješenja Vlade od 12. juna godine, ukazujući na to da navedeno rješenje direktno utječe na njeno pravo na imovinu, jer dopušta korisniku eksproprijacije ulazak u posjed njenih nekretnina, bez mogućnosti da ga apelantica osporava, odnosno sudski preispita njegovu osnovanost, čime su joj, osim povrede prava na imovinu, povrijeđeni pravo na pravično suđenje, odnosno pravo na pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i pravo na efikasan pravni lijek, kako bi zaštitila posjed iz člana 13. Evropske konvencije. 20. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da je u dosadašnjoj praksi donio Odluku broj AP 5397/13, kojom je ukazao na to da rješenje Vlade (kojim je korisniku eksproprijacije dopušten ulazak u posjed ekspropriranih nekretnina prije pravosnažnosti rješenja o eksproprijaciji) nema svojstvo presude, bar ne u onoj mjeri da ju je donio bilo koji sud u Bosni i Hercegovini, te je slijedom toga odbacio apelaciju podnesenu protiv tog rješenja zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Međutim, za razliku od navedenog predmeta, Ustavni sud primjećuje da se u konkretnom predmetu postavlja pitanje samostalnog egzistiranja rješenja Vlade, kada je poništeno rješenje o eksproprijaciji koje je bilo osnov za rješenje. Time osporeno rješenje u okolnostima konkretnog slučaja predstavlja odluku kojom se nesporno odlučuje o apelanticinim građanskim pravima i to na način da se njime korisniku eksproprijacije dopušta ulazak u posjed apelanticine nekretnine, te se rješenje provodi bez mogućnosti sudske kontrole, u uvjetima kada je osnov za njegovo donošenje poništen. Zbog navedenog, Ustavni sud zaključuje da su ispunjeni uvjeti iz člana 18. st. (1), (2) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelantica osporava navedeno rješenje tvrdeći da su joj tim rješenjem povrijeđena prava iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 13. Evropske konvencije. Pravo na imovinu 23. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. 24. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 25. U konkretnom slučaju, u širem kontekstu, radi se o postupku eksproprijacije apelanticine imovine, a konkretno, apelantica osporava rješenje Vlade kojim je korisniku eksproprijacije dopušten ulazak u posjed apelanticinih nekretnina. 26. Ustavni sud podsjeća na to da član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju obuhvata tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavu, jeste opće prirode i iskazuje princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stava, obuhvata lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavu, priznaje da države članice imaju pravo da, između ostalog, nadziru korištenje imovine u skladu s javnim interesom. Ova tri pravila nisu različita u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih, stoga, treba tumačiti u svjetlu općeg principa iskazanog u prvom pravilu (vidi, između ostalih, Evropski sud, James i dr. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara godine, serija A, broj 98, str , stav 37). 27. Svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između javnog ili općeg interesa i pojedinačnih prava. Drugim

40 Broj 17 - Strana 40 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij zakonitosti i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nosioci imovinskih prava ne smiju biti podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. septembra godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04, tačka 49). 28. Ustavni sud primjećuje da apelantica nesporno ima imovinu koja uživa zaštitu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, a osporenim rješenjem Vlade došlo je do miješanja u apelanticino pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Stoga će Ustavni sud u daljnjoj elaboraciji utvrditi da li je miješanje bilo u skladu sa zakonom. 29. Ustavni sud podsjeća na to da je, prema praksi Evropskog suda, prvi i najvažniji zahtjev iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju onaj koji traži da miješanje javnih vlasti u pravo na imovinu bude zakonito. Ustavni sud napominje da je miješanje zakonito samo ako je zakon koji je osnov miješanja (a) dostupan građanima, (b) toliko precizan da omogućava građanima da odrede svoje postupke, (c) u skladu s principom pravne države, što znači da sloboda odlučivanja koja je zakonom data izvršnoj vlasti ne smije biti neograničena, tj. zakon mora osigurati građanima adekvatnu zaštitu protiv proizvoljnog miješanja (vidi Evropski sud, Sunday Times protiv Velike Britanije, presuda od 26. aprila godine, serija A, broj 30, stav 49; i Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. augusta godine, serija A, broj 82, st. 67. i 68). 30. S tim u vezi, Ustavni sud konstatira da osnov za odluku Vlade postoji i u članu 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji, koji je objavljen u "Službenom glasniku Federacije Bosne i Hercegovine" broj 70/07 i koji je stupio na snagu 9. oktobra godine, kao i da je u dijelu koji se bavi ovim pitanjem djelimično izmijenjen i izmjene su objavljene u "Službenom glasniku Federacije Bosne i Hercegovine" br. 36/10 i 25/12. Stoga je za Ustavni sud, budući da je navedeni zakon objavljen u službenim glasilima, neupitno da je Zakon o eksproprijaciji u smislu navedenog standarda zakonitosti bio dostupan apelantici, te se stoga mogla upoznati s njegovim odredbama. 31. Analizirajući pitanje zakonitosti, Ustavni sud primjećuje da odredba člana 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji propisuje da Vlada pod određenim uvjetima može izuzetno donijeti rješenje o ulasku u posjed nekretnina korisniku eksproprijacije prije pravosnažnosti rješenja o eksproprijaciji. Dakle, u svakom pojedinačnom slučaju Vlada utvrđuje da li postoje zakonom određeni uvjeti da donese takvo rješenje. S obzirom na sadržaj navedene odredbe, za Ustavni sud je nesporno da odredba člana 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji zadovoljava i drugi kriterij zakonitosti u smislu da je dovoljno precizna i da omogućava građanima da odrede svoje postupke. 32. S obzirom na navedeno, Ustavni sud u smislu ispitivanja zakonitosti miješanja treba ispitati da li je ispunjen i treći kriterij zakonitosti. Stoga će, imajući u vidu da apelantica upravo osporava rješenje Vlade (izvršne vlasti) koje predstavlja miješanje u njenu imovinu, navodeći da je do srži arbitrarno da nije moglo ispuniti zahtjev zakonitosti, Ustavni sud ispitati da li je sloboda odlučivanja koja je Zakonom o eksproprijaciji (konkretno članom 31. stav 2) data Vladi, dakle izvršnoj vlasti, neograničena, odnosno postoji li zaštita od arbitrarnosti, u smislu stava Evropskog suda iz odluke Sunday Times protiv Velike Britanije. 33. Ustavni sud podsjeća na to da je osporeno rješenje Vlade doneseno u okviru postupka eksproprijacije, a relevantnim odredbama Zakona o eksproprijaciji (član 31. stav 2) data je mogućnost Vladi da korisniku eksproprijacije dopusti ulazak u posjed. Ustavni sud zapaža da je Zakon predvidio da je opravdanost takve mjere u hitnosti, odnosno utvrđivanju činjenice da će nastupiti znatnija šteta. Pri tome, za razliku od svih ostalih aspekata koji se rješavaju u postupku eksproprijacije, Vlada isključivo odlučuje o predaji u posjed nekretnina korisniku eksproprijacije prije pravosnažnosti rješenja o eksproprijaciji, odnosno prije isplate naknade za ekspropriranu nekretninu. Vlada se pri tome ne upušta niti u jedan drugi osnov ili u suštinu (proceduralnu ili materijalnu) rješenja o eksproprijaciji. 34. Ustavni sud primjećuje da, iako odluka Vlade predstavlja miješanje u imovinu, odredba člana 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji ne propisuje učešće vlasnika nekretnine (u konkretnom slučaju apelantice) u postupku pred Vladom, niti vlasnik nekretnina ima mogućnost osporiti rješenje Vlade. Također, Ustavni sud primjećuje, imajući u vidu ostale odredbe Zakona o eksproprijaciji, da rješenje o eksproprijaciji do stjecanja svojstva pravosnažnosti formalno ne utječe na pravo vlasništva (budući da je vlasnik, u konkretnom slučaju apelantica, i dalje formalnopravno vlasnik imovine i može je koristiti), ali da rješenje Vlade o dozvoli ulaska u posjed apelanticinih nekretnina sigurno znatno ograničava njeno pravo vlasništva. Naime, rješenje Vlade je osnov za de facto eksproprijaciju i može se pristupiti njegovoj realizaciji bez bilo kakve mogućnosti vlasnika nekretnine da zaštiti svoj posjed. Iz sadržaja navedene odredbe (član 31. st. 2. i 5), čija se primjena pravda općim interesom i hitnošću postupka ili otklanjanjem znatnije štete, nesporno proizlazi da je isključena sudska kontrola rješenja Vlade o izuzetnoj predaji u posjed nekretnina korisniku eksproprijacije. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da isključivanje sudske zaštite, kako je to zakon predvidio u članu 31. stav 5. u ovako osjetljivim pitanjima zaštite imovine, iako se rješenjem Vlade nesporno zadire u samu suštinu prava na imovinu, u smislu da se takvim rješenjem onemogućava vlasniku nekretnine da je koristi i njome raspolaže, budući da vlasnik takve nekretnine praktično ima samo "golo pravo", ne zadovoljava kvalitet zakonitosti. Naime, kako je već navedeno u smislu kriterija standarda zakonitosti, sloboda odlučivanja koja je zakonom data izvršnoj vlasti ne smije biti neograničena, tj. zakon mora osigurati građanima adekvatnu zaštitu protiv proizvoljnog miješanja. 35. Imajući u vidu navedeno i sadržaj odredbe člana 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji, koji podrazumijeva ispitivanje zakonom propisanih uvjeta neophodnih za donošenje rješenja Vlade, Ustavni sud smatra neophodnim da to rješenje mora proći određenu kontrolu kako bi se spriječilo da sloboda koja je zakonom data izvršnoj vlasti, konkretno Vladi, ne bude neograničena. Stoga je za Ustavni sud neupitno da rješenje Vlade mora ispitati nadležna sudska vlast. U tom smislu, sud bi trebao vršiti "kontrolu", odnosno preispitati da li su u svakom konkretnom slučaju zadovoljeni zakonom predviđeni uvjeti za donošenje rješenja Vlade, a sve kako bi se izbjegla bilo kakva arbitrarnost pri donošenju ovakvih rješenja koja nesporno utječu na imovinska prava vlasnika nekretnina. Štaviše, Ustavni sud nalazi da je navedeno zakonsko rješenje (član 31. stav 5. Zakona o eksproprijaciji) direktno suprotno principu pravne države, budući da je sam Zakon o eksproprijaciji isključio mogućnost da odluka izvršne vlasti (koja direktno utječe na pravo na imovinu) bude predmet upravnog spora čime je omogućio arbitrarnost jer je izvršnoj vlasti dao apsolutnu

41 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 41 slobodu u odlučivanju. S obzirom na navedeno, nesporno je da odredba člana 31. st. 2. i 5. Zakona o eksproprijaciji nema potreban kvalitet u smislu garancija utvrđenih Evropskom konvencijom. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da (skoro identična) zakonska odredba da se Vladi dopušta da izuzetno dopusti ulazak u posjed nekretnina u Republici Srpskoj, u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07 i 110/08), može biti predmet sudskog ispitivanja, odnosno protiv rješenja Vlade Republike Srpske vlasnik nekretnine može pokrenuti upravni spor (član 33. stav 5. Zakona o eksproprijaciji Republike Srpske), pa se ne vidi opravdan razlog zašto je u Federaciji Bosne i Hercegovine takva mogućnost uskraćena vlasnicima nekretnina. 36. U okolnostima konkretnog slučaja, iako apelantica nije formalnopravno lišena prava vlasništva, zbog rješenja Vlade koje je pravni osnov za de facto eksproprijaciju, a protiv kojeg je isključena sudska zaštita, Ustavni sud smatra da predmetne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potreban kvalitet zakona, u mjeri u kojoj bi se provodili standardi iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 37. Dakle, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelanticino pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 38. Ustavni sud smatra da je u svjetlu utvrđene povrede apelanticinog prava na imovinu neophodno ukinuti rješenje Vlade od 12. juna godine i odluku dostaviti Vladi Federacije Bosne i Hercegovine kako bi apelantici osigurala prava, u skladu sa standardima zagarantiranim članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ostali navodi 39. Apelantica je istakla da su joj osporenim rješenjem Vlade povrijeđeni pravo na pravično suđenje, zapravo pravo na pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije i pravo na efikasan pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. Međutim, imajući u vidu zaključak u pogledu utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud ne nalazi da je potrebno dodatno razmotriti ostale navode. VIII. Zaključak 40. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada miješanje u imovinu ne ispunjava zahtjev zakonitosti u smislu Evropske konvencije, zato što je važeći zakon isključio mogućnost da se sudski ispita odluka Vlade kojom se stvara mogućnost za de facto eksproprijaciju, pod izuzetnim i zakonom predviđenim uvjetima. 41. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 42. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelanticin prijedlog za donošenje privremene mjere. 43. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 23. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Usvaja se apelacija D. B. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Rješenje Vlade Federacije Bosne i Hercegovine broj /2014 od 12. lipnja godine. Odluka se dostavlja Vladi Federacije Bosne i Hercegovine, koja je dužna, u roku od tri mjeseca od dana dostave odluke, apelantici osigurati prava, sukladno standardima članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. D. B. iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Dragan Kramar, odvjetnik iz Ilidže, podnijela je 4. srpnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vlade Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada) broj /2014 od 12. lipnja godine. Apelantica je, također, podnijela zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud zaustavio izvršenje pobijanog rješenja do donošenja odluke o apelaciji. Apelantica je 1. rujna godine dopunila apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vlade, Službe za imovinskopravne, stambene, geodetske poslove i katastar nekretnina Općine Ilidža (u daljnjem tekstu: Služba) i Zavoda za izgradnju Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu: korisnik eksproprijacije) zatraženo je 17. i 27. rujna godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vlada je dostavila odgovor na apelaciju 25. rujna godine, korisnik eksproprijacije 26. rujna godine, a Služba 29. rujna godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3051/14, rješavajući apelaciju D. B., na 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

42 Broj 17 - Strana 42 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Postupak eksproprijacije 5. Rješenjem Službe broj /12-25 od 12. svibnja godine usvojen je prijedlog korisnika eksproprijacije da se u svrhu izgradnje prometnice XII transverzale potpuno ekspropriraju nekretnine, pobliže navedene u izreci rješenja, apelantičino vlasništvo s dijelom 1/1. 6. Federalna uprava za geodetske i imovinskopravne poslove (rješavajući apelantičinu žalbu protiv rješenja o dozvoli eksproprijacije od 12. svibnja godine) donijela je Rješenje broj /14 od 21. srpnja godine, kojim je poništeno Rješenje Službe broj /12-25 od 12. svibnja godine i predmet vraćen prvostupanjskom tijelu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je navedeno da u postupku eksproprijacije nisu uvažena proceduralna jamstva utvrđena Zakonom o eksproprijaciji i Zakonom o upravnom postupku (na apelantičinu štetu), zbog čega je rješenje poništeno i vraćeno prvostupanjskom tijelu na ponovni postupak. Pobijano rješenje Vlade 7. Nakon donošenja rješenja o eksproprijaciji (točka 5. odluke), Rješenjem Vlade broj /2014 od 12. lipnja godine korisniku eksproprijacije dopušten je ulazak u posjed nekretnina koje je Služba potpuno eksproprirala prije pravomoćnosti Rješenja o eksproprijaciji broj /12-25 od 12. svibnja godine (točka 1. rješenja). U točki 2. rješenja navedeno je da će prije predaje u posjed potpuno ekspropriranih nekretnina Služba osigurati sve dokaze koji su potrebni za određivanje naknade za eksproprirane nekretnine. U točki 3. rješenja navedeno je da rješenje stupa na snagu danom donošenja i da će se objaviti u "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine". 8. U obrazloženju navedenoga rješenja utvrđeno je da je korisnik eksproprijacije podnio zahtjev za ulazak u posjed potpuno ekspropriranih nekretnina, da je naveo da je postupak eksproprijacije pokrenut radi izgradnje prometnice nakon što je Regulacijskim planom i Zaključkom Vlade (od 3. lipnja godine) utvrđen javni interes, te je doneseno rješenje o eksproprijaciji (12. svibnja godine). Dalje, korisnik eksproprijacije (kao podnositelj zahtjeva za ulazak u posjed) istakao je da se radi o realizaciji ciljeva od javnog interesa i investiciji velike vrijednosti koja traži kontinuitet i žurnost građenja, te bi zastoj u realizaciji projekta prouzročio veće štete. Vlada je zaključila da je korisnik eksproprijacije dostavio relevantnu dokumentaciju (navedeno u obrazloženju odluke), kao i da je zahtjev za predaju u posjed nekretnina opravdan, pa je prihvatila prijedlog, sukladno članku 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji. Izvršenje rješenja Vlade 9. Služba je 15. kolovoza godine donijela zaključak o dozvoli izvršenja rješenja Vlade, kojim se dopušta ulazak u posjed korisniku eksproprijacije, a apelantica je (stavak 2. zaključka) obvezana korisniku eksproprijacije predati navedene nekretnine 22. kolovoza godine radi nesmetanog izvođenja radova na izgradnji prometnice. U stavku 3. zaključka navedeno je da žalba na zaključak ne odlaže njegovo izvršenje. 10. U obrazloženju zaključka navedeno je da je rješenje Vlade od 12. lipnja godine konačno i pravomoćno, da su osigurani dokazi potrebni za određivanje naknade za eksproprirane nekretnine, te je, sukladno članku 275. ZUP-a, donesen zaključak o izvršenju. 11. Apelantica je izjavila žalbu protiv zaključka i postupak je u tijeku. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelantica smatra da su joj pobijanim rješenjem Vlade povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj uz Europsku konvenciju, te pravo na djelotvoran pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. U veoma opširnoj apelaciji apelantica spominje i postupak eksproprijacije za koji navodi da je u tijeku, da taj postupak konkretno ne pobija apelacijom (iako ga je apelantica u redovitom postupku pobijala i njezina žalba u redovitom postupku bila je djelotvorna, kako je navedeno u točki 6. odluke). U vezi s povredom članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, apelantica navodi da isključivanje sudske zaštite, u odnosu na pobijano rješenje Vlade, predstavlja povredu prava na pristup sudu u pitanjima koja se tiču građanskih prava. Apelantica se poziva na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Kreuz protiv Poljske i Brumarescu protiv Rumunjske. Apelantica pobija i kvalitetu zakona koji joj isključuje sudsku zaštitu, kao i mogućnosti da zaštiti svoje pravo. U odnosu na pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, apelantica navodi da se takvim arbitrarnim postupanjem, odnosno odlukom kojom se korisniku eksproprijacije dopušta ulazak u posjed, a protiv kojeg nema efikasnog pravnog lijeka, Vlada izravno miješa u njezino pravo na imovinu. Takvo postupanje, bez mogućnosti sudske zaštite, prema apelantičinom mišljenju, suprotno je načelu vladavine prava i zakonitosti, te je apelantici uskraćena mogućnost zaštititi imovinu, a izvršnoj vlasti je omogućeno arbitrarno postupanje bez konkretizacije odluke. Apelantica navodi da je rješenje Vlade de facto oduzimanje imovine i dira u samu supstancu imovine, te da se zbog mogućnosti i nedostatka sudske kontrole (kako je propisano zakonom) vrši de facto eksproprijacija i apelantica stavlja u lošiju poziciju u odnosu na korisnika eksproprijacije. U dopuni apelacije, nakon što je poništeno rješenje o eksproprijaciji (iz točaka 5. i 6. odluke), a ipak zakazano izvršenje rješenja Vlade, apelantica je ukazala na to da se provodi de facto eksproprijacija, jer je poništeno rješenje koje je bilo osnova za odluku Vlade. Apelantica u procesnom smislu pobija zaključak i način na koji je vještak utvrdio vrijednost njezine imovine. Osim toga, apelantica navodi da je zaključak o dozvoli izvršenja primila na dan kada je zakazana predaja u posjed, dakle 22. kolovoza godine. Apelantica navodi da se radi o arbitrarnom postupanju vlasti, te zaključuje da se nakon ulaska u njezin posjed provodi eksproprijacija, a sam postupak eksproprijacije postaje sporedni postupak i zaštita njezinih prava postaje iluzorna. b) Odgovor na apelaciju 13. U odgovoru na apelaciju Vlada je istakla da je postupala sukladno Zakonu o eksproprijaciji (članak 31. stavak 2). Također, Vlada je istakla da je od početka postupka eksproprijacije donijela više od stotinu rješenja kojima je dopustila ulazak u posjed korisniku eksproprijacije prije pravomoćnosti rješenja, odnosno prije isplate naknade za eksproprirane nekretnine. Također, Vlada je istakla da se prilikom donošenja rješenja o ulasku u posjed nije miješala u nadležnosti općinskih tijela koja sudjeluju u postupku eksproprijacije, te rješenje Vlade nije konačno u postupku eksproprijacije, već predstavlja samo osnovu za ulazak u posjed i izvođenje radova, odnosno izgradnju objekata od javnog

43 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 43 interesa. Zbog toga je apelacija, prema mišljenju Vlade, neutemeljena, jer samo konzumira diskrecijsko pravo Vlade utvrđeno zakonom. Vlada se poziva na Europsku konvenciju i načelo članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, javni interes i balans, te navodi da takvo postupanje osigurava izvođenje radova od javnog interesa, a država, sukladno Protokolu broj 1 uz Europsku konvenciju, ima pravo kontrolirati pravo na imovinu fizičkih osoba, odnosno osiguravati da se investicije od javnog interesa realiziraju u razumnom roku i da se pri tome otkloni svaka mogućnost nastanka većih šteta. 14. U odgovoru na apelaciju korisnik eksproprijacije je naveo da mu je ulazak u posjed dopušten na temelju članka 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji. Imajući u vidu važnost projekta izgradnje prometnice, kao i činjenicu da se radi o javnom interesu i investiciji velike vrijednosti, te kako bi zastoj prouzročio veliku štetu, Vlada je donijela navedeno rješenje. Korisnik eksproprijacije je naveo da su u postupku osigurani dokazi o stvarnom stanju i vrijednosti imovine, a apelantici se ne pobija niti ograničava njezino pravo na naknadu za ekspropriranu imovinu njegovim ulaskom u posjed. Korisnik eksproprijacije je pobio i navode o povredi prava na pristup sudu, jer u postupku eksproprijacije, kako korisnik eksproprijacije navodi, apelantica ima pravo na žalbu i upravni spor. 15. Služba je u odgovoru na apelaciju istakla da postupak nije proveden samovoljno, kako apelantica navodi, već sukladno zakonskim odredbama. Služba je istakla da je Vlada utvrdila opravdanost iz članka 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji da dopusti ulazak u posjed korisniku eksproprijacije jer se radi o realizaciji ciljeva od javnog interesa i investiciji velike vrijednosti koja traži kontinuitet građenja, te bi zastoj u realizaciji projekta prouzročio veće štete. Dalje, iako je poništeno rješenje o eksproprijaciji (prvostupanjsko od 12. svibnja godine), Služba navodi da se rješenje Vlade pokušalo izvršiti 22. kolovoza godine, ali bezuspješno, te se tog dana odustalo od izvršenja. Služba se pozvala na pravnu teoriju, te je navela da, iako je rješenje o dozvoli eksproprijacije poništeno, nekretnine koje su predate korisniku eksproprijacije ostaju u posjedu korisnika eksproprijacije, a ukoliko prijedlog za eksproprijaciju bude odbijen vraćaju se vlasniku uz obvezu korisnika eksproprijacije da nadoknadi eventualnu štetu. U vezi s pravom na efikasan pravni lijek, Služba je istakla da je postupak eksproprijacije upravni postupak, a ne sudski, te da nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje, kako apelantica navodi, kao i da u postupku eksproprijacije postoji mogućnost žalbe, dok je protiv rješenja Vlade takva mogućnost zakonom isključena. Služba je navela da apelantica ima pravo na naknadu ekspropriranih nekretnina. Služba je tražila da Ustavni sud ne donese privremenu mjeru, jer bi to značajno usporilo proces realizacije izgradnje Stupske petlje, kao i da, sukladno članku 18. stavak (5) Pravila Ustavnog suda, odbije apelaciju, jer apelantica ne trpi nikakvu štetu. V. Relevantni propisi 16. U Zakonu o izvlaštenju Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 70/07, 36/10 i 25/12) relevantne odredbe glase: Članak 31. Korisnik izvlaštenja stječe pravo na posjed izvlaštene nekretnine danom pravomoćnosti rješenja o izvlaštenju ukoliko je do tada ranijem vlasniku isplatio naknadu za izvlaštenu nekretninu, odnosno predao u posjed drugu odgovarajuću nekretninu, a u protivnom danom isplate naknade, odnosno predajom u posjed druge odgovarajuće nekretnine ukoliko se raniji vlasnik i korisnik nekretnine drukčije ne sporazumiju. Iznimno, Vlada može na zahtjev korisnika izvlaštenja koji je iznio valjane razloge za potrebu žurnog stupanja u posjed nekretnine, ako utvrdi da je to neophodno zbog žurnosti slučaja ili da bi se otklonila znatnija šteta, dozvoliti da mu se ta nekretnina preda u posjed prije pravomoćnosti rješenja o izvlaštenju, odnosno prije isplate naknade za izvlaštenu nekretninu, ukoliko vlasnik nije prihvatio sporazumno riješiti pitanje naknade, odnosno ukoliko je raniji vlasnik odbio da zaključi sporazum o naknadi. Prije donošenja rješenja iz stavka 2. ovoga članka moraju se osigurati dokazi o stanju i vrijednosti izvlaštenih nekretnina (nalaz i mišljenje vještaka i dr.). Odredba stavka 2. ovoga članka ne odnosi se na slučajeve kada je predmet izvlaštenja stambena ili poslovna zgrada, za koju korisnik izvlaštenja nije osigurao drugu odgovarajuću nekretninu. Protiv rješenja iz stavka 2. ovoga članka ne može se voditi upravni spor. Članak 32. Ako je korisnik izvlaštenja stupio u posjed izvlaštene nekretnine prije pravomoćnosti rješenja o izvlaštenju, a prijedlog za izvlaštenje bude u daljnjem postupku pravomoćno odbijen, korisnik izvlaštenja dužan je nadoknaditi štetu koju je vlasniku prouzrokovao stupanjem u posjed nekretnine. [ ] VI. Dopustivost 17. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 18. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. Osim toga, sukladno članku 18. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i temeljnih sloboda, koje štite Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni instrumenti za zaštitu ljudskih prava koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini. 19. U konkretnom slučaju, apelantica je podnijela apelaciju 7. srpnja godine protiv rješenja Vlade od 12. lipnja godine, ukazujući na to da navedeno rješenje izravno utječe na njezino pravo na imovinu, jer dopušta korisniku eksproprijacije ulazak u posjed njezinih nekretnina, bez mogućnosti da ga apelantica pobija, odnosno sudski preispita njegovu utemeljenost, čime su joj, osim povrede prava na imovinu, povrijeđeni pravo na pravično suđenje, odnosno pravo na pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i pravo na efikasan pravni lijek, kako bi zaštitila posjed iz članka 13. Europske konvencije. 20. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da je u dosadašnjoj praksi donio Odluku broj AP 5397/13, kojom je ukazao na to da rješenje Vlade (kojim je korisniku eksproprijacije dopušten ulazak u posjed ekspropriranih nekretnina prije pravomoćnosti rješenja o eksproprijaciji) nema svojstvo presude, bar ne u onoj mjeri da ju je donio bilo koji sud u Bosni i Hercegovini, te je slijedom toga odbacio apelaciju podnesenu protiv tog rješenja

44 Broj 17 - Strana 44 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Međutim, za razliku od navedenog predmeta, Ustavni sud primjećuje da se u konkretnom predmetu postavlja pitanje samostalnog egzistiranja rješenja Vlade, kada je poništeno rješenje o eksproprijaciji koje je bilo osnova za rješenje. Time pobijano rješenje u okolnostima konkretnog slučaja predstavlja odluku kojom se nesporno odlučuje o apelantičinim građanskim pravima i to na način da se njime korisniku eksproprijacije dopušta ulazak u posjed apelantičine nekretnine, te se rješenje provodi bez mogućnosti sudske kontrole, u uvjetima kada je osnova za njegovo donošenje poništena. Zbog navedenoga, Ustavni sud zaključuje da su ispunjeni uvjeti iz članka 18. st. (1), (2) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena. 21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelantica pobija navedeno rješenje tvrdeći da su joj tim rješenjem povrijeđena prava iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 13. Europske konvencije. Pravo na imovinu 23. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: k) Pravo na imovinu. 24. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 25. U konkretnom slučaju, u širem kontekstu, radi se o postupku eksproprijacije apelantičine imovine, a konkretno, apelantica pobija rješenje Vlade kojim je korisniku eksproprijacije dopušten ulazak u posjed apelantičinih nekretnina. 26. Ustavni sud podsjeća na to da članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavku, jeste opće prirode i iskazuje načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stavka, obuhvaća lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavku, priznaje da države članice imaju pravo, između ostaloga, nadzirati korištenje imovine sukladno javnom interesu. Ova tri pravila nisu različita u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih, stoga, treba tumačiti u svjetlu općeg načela iskazanog u prvom pravilu (vidi, između ostalih, Europski sud, James i dr. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. veljače godine, serija A, broj 98, str , stavak 37). 27. Svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između javnog ili općeg interesa i pojedinačnih prava. Drugim riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij zakonitosti i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između uporabljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nositelji imovinskih prava ne smiju biti podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. rujna godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04, točka 49). 28. Ustavni sud primjećuje da apelantica nesporno ima imovinu koja uživa zaštitu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, a pobijanim rješenjem Vlade došlo je do miješanja u apelantičino pravo na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Stoga će Ustavni sud u daljnjoj elaboraciji utvrditi je li miješanje bilo sukladno zakonu. 29. Ustavni sud podsjeća na to da je, prema praksi Europskog suda, prvi i najvažniji zahtjev iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju onaj koji traži da miješanje javnih vlasti u pravo na imovinu bude zakonito. Ustavni sud napominje da je miješanje zakonito samo ako je zakon koji je osnova miješanja (a) dostupan građanima, (b) toliko precizan da omogućava građanima da odrede svoje postupke, (c) sukladan načelu pravne države, što znači da sloboda odlučivanja koja je zakonom dana izvršnoj vlasti ne smije biti neograničena, tj. zakon mora osigurati građanima adekvatnu zaštitu protiv proizvoljnog miješanja (vidi Europski sud, Sunday Times protiv Velike Britanije, presuda od 26. travnja godine, serija A, broj 30, stavak 49; i Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. kolovoza godine, serija A, broj 82, st. 67. i 68). 30. S tim u vezi, Ustavni sud konstatira da osnova za odluku Vlade postoji i u članku 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji, koji je objavljen u "Službenom glasniku Federacije Bosne i Hercegovine" broj 70/07 i koji je stupio na snagu 9. listopada godine, kao i da je u dijelu koji se bavi ovim pitanjem djelomično izmijenjen i izmjene su objavljene u "Službenom glasniku Federacije Bosne i Hercegovine" br. 36/10 i 25/12. Stoga je za Ustavni sud, budući da je navedeni zakon objavljen u službenim glasilima, neupitno da je Zakon o eksproprijaciji u smislu navedenog standarda zakonitosti bio dostupan apelantici, te se stoga mogla upoznati s njegovim odredbama. 31. Analizirajući pitanje zakonitosti, Ustavni sud primjećuje da odredba članka 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji propisuje da Vlada pod određenim uvjetima može izuzetno donijeti rješenje o ulasku u posjed nekretnina korisniku eksproprijacije prije pravomoćnosti rješenja o eksproprijaciji. Dakle, u svakom pojedinačnom slučaju Vlada utvrđuje postoje li zakonom određeni uvjeti za donošenje takvog rješenja. S obzirom na sadržaj navedene odredbe, za Ustavni sud je nesporno da odredba članka 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji zadovoljava i drugi kriterij zakonitosti u smislu da je dovoljno precizna i da omogućuje građanima da odrede svoje postupke. 32. S obzirom na navedeno, Ustavni sud u smislu ispitivanja zakonitosti miješanja treba ispitati je li ispunjen i treći kriterij zakonitosti. Stoga će, imajući u vidu da apelantica upravo pobija rješenje Vlade (izvršne vlasti) koje predstavlja miješanje u njezinu imovinu, navodeći da je do srži arbitrarno da nije moglo ispuniti zahtjev zakonitosti, Ustavni sud ispitati je li sloboda odlučivanja koja je Zakonom o eksproprijaciji

45 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 45 (konkretno člankom 31. stavak 2) dana Vladi, dakle izvršnoj vlasti, neograničena, odnosno postoji li zaštita od arbitrarnosti, u smislu stava Europskog suda iz odluke Sunday Times protiv Velike Britanije. 33. Ustavni sud podsjeća na to da je pobijano rješenje Vlade doneseno u okviru postupka eksproprijacije, a relevantnim odredbama Zakona o eksproprijaciji (članak 31. stavak 2) dana je mogućnost Vladi da korisniku eksproprijacije dopusti ulazak u posjed. Ustavni sud zapaža da je Zakon predvidio da je opravdanost takve mjere u žurnosti, odnosno utvrđivanju činjenice da će nastupiti znatnija šteta. Pri tome, za razliku od svih ostalih aspekata koji se rješavaju u postupku eksproprijacije, Vlada isključivo odlučuje o predaji u posjed nekretnina korisniku eksproprijacije prije pravomoćnosti rješenja o eksproprijaciji, odnosno prije isplate naknade za ekspropriranu nekretninu. Vlada se pri tome ne upušta niti u jednu drugu osnovu ili u suštinu (proceduralnu ili materijalnu) rješenja o eksproprijaciji. 34. Ustavni sud primjećuje da, iako odluka Vlade predstavlja miješanje u imovinu, odredba članka 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji ne propisuje učešće vlasnika nekretnine (u konkretnom slučaju apelantice) u postupku pred Vladom, niti vlasnik nekretnina ima mogućnost pobiti rješenje Vlade. Također, Ustavni sud primjećuje, imajući u vidu ostale odredbe Zakona o eksproprijaciji, da rješenje o eksproprijaciji do stjecanja svojstva pravomoćnosti formalno ne utječe na pravo vlasništva (budući da je vlasnik, u konkretnom slučaju apelantica, i dalje formalnopravno vlasnik imovine i može je koristiti), ali da rješenje Vlade o dozvoli ulaska u posjed apelantičinih nekretnina sigurno znatno ograničava njezino pravo vlasništva. Naime, rješenje Vlade je osnova za de facto eksproprijaciju i može se pristupiti njegovoj realizaciji bez bilo kakve mogućnosti vlasnika nekretnine da zaštiti svoj posjed. Iz sadržaja navedene odredbe (članak 31. st. 2. i 5), čija se primjena pravda općim interesom i žurnošću postupka ili otklanjanjem znatnije štete, nesporno proizlazi da je isključena sudska kontrola rješenja Vlade o izuzetnoj predaji u posjed nekretnina korisniku eksproprijacije. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da isključivanje sudske zaštite, kako je to zakon predvidio u članku 31. stavak 5. u ovako osjetljivim pitanjima zaštite imovine, iako se rješenjem Vlade nesporno zadire u samu suštinu prava na imovinu, u smislu da se takvim rješenjem onemogućuje vlasniku nekretnine da je koristi i njome raspolaže, budući da vlasnik takve nekretnine praktično ima samo "golo pravo", ne zadovoljava kvalitetu zakonitosti. Naime, kako je već navedeno u smislu kriterija standarda zakonitosti, sloboda odlučivanja koja je zakonom dana izvršnoj vlasti ne smije biti neograničena, tj. zakon mora osigurati građanima adekvatnu zaštitu protiv proizvoljnog miješanja. 35. Imajući u vidu navedeno i sadržaj odredbe članka 31. stavak 2. Zakona o eksproprijaciji, koji podrazumijeva ispitivanje zakonom propisanih uvjeta nužnih za donošenje rješenja Vlade, Ustavni sud smatra nužnim da to rješenje mora proći određenu kontrolu kako bi se spriječilo da sloboda koja je zakonom dana izvršnoj vlasti, konkretno Vladi, ne bude neograničena. Stoga je za Ustavni sud neupitno da rješenje Vlade mora ispitati nadležna sudska vlast. U tom smislu, sud bi trebao vršiti "kontrolu", odnosno preispitati jesu li u svakom konkretnom slučaju zadovoljeni zakonom predviđeni uvjeti za donošenje rješenja Vlade, a sve kako bi se izbjegla bilo kakva arbitrarnost pri donošenju ovakvih rješenja koja nesporno utječu na imovinska prava vlasnika nekretnina. Štoviše, Ustavni sud nalazi da je navedeno zakonsko rješenje (članak 31. stavak 5. Zakona o eksproprijaciji) izravno suprotno načelu pravne države, budući da je sam Zakon o eksproprijaciji isključio mogućnost da odluka izvršne vlasti (koja izravno utječe na pravo na imovinu) bude predmet upravnog spora čime je omogućio arbitrarnost jer je izvršnoj vlasti dao apsolutnu slobodu u odlučivanju. S obzirom na navedeno, nesporno je da odredba članka 31. st. 2. i 5. Zakona o eksproprijaciji nema potrebnu kvalitetu u smislu jamstava utvrđenih Europskom konvencijom. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da (skoro identična) zakonska odredba da se Vladi dopušta da izuzetno dopusti ulazak u posjed nekretnina u Republici Srpskoj, sukladno Zakonu o eksproprijaciji Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07 i 110/08), može biti predmet sudskog ispitivanja, odnosno protiv rješenja Vlade Republike Srpske vlasnik nekretnine može pokrenuti upravni spor (članak 33. stavak 5. Zakona o eksproprijaciji Republike Srpske), pa se ne vidi opravdan razlog zašto je u Federaciji Bosne i Hercegovine takva mogućnost uskraćena vlasnicima nekretnina. 36. U okolnostima konkretnog slučaja, iako apelantica nije formalnopravno lišena prava vlasništva, zbog rješenja Vlade koje je pravna osnova za de facto eksproprijaciju, a protiv kojeg je isključena sudska zaštita, Ustavni sud smatra da predmetne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potrebnu kvalitetu zakona, u mjeri u kojoj bi se provodili standardi iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 37. Dakle, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantičino pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 38. Ustavni sud smatra da je u svjetlu utvrđene povrede apelantičinog prava na imovinu nužno ukinuti rješenje Vlade od 12. lipnja godine i odluku dostaviti Vladi Federacije Bosne i Hercegovine kako bi apelantici osigurala prava, sukladno standardima zajamčenim člankom II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ostali navodi 39. Apelantica je istakla da su joj pobijanim rješenjem Vlade povrijeđeni pravo na pravično suđenje, zapravo pravo na pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije i pravo na efikasan pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. Međutim, imajući u vidu zaključak u pogledu utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud ne nalazi da je potrebno dodatno razmotriti ostale navode. VIII. Zaključak 40. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada miješanje u imovinu ne ispunjava zahtjev zakonitosti u smislu Europske konvencije, zato što je važeći zakon isključio mogućnost da se sudski ispita odluka Vlade kojom se stvara mogućnost za de facto eksproprijaciju, pod izuzetnim i zakonom predviđenim uvjetima. 41. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 42. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije nužno posebno razmatrati apelantičin prijedlog za donošenje privremene mjere. 43. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r.

46 Broj 17 - Strana 46 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 3051/14, рјешавајући апелацију Д. Б., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, суткиња Мирсад Ћеман, судија Margarita Caca-Nikolovska, суткиња Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 23. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ 1 Усваја се апелација Д. Б. Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Рјешење Владе Федерације Босне и Херцеговине број /2014 од 12. јуна године. Одлука се доставља Влади Федерације Босне и Херцеговине, која је дужна да, у року од три мјесеца од дана достављања одлуке, апеланткињи обезбиједи права, у складу са стандардима члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Д. Б. из Сарајева (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа Драган Крамар, адвокат из Илиџе, поднијела је 4. јула године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Владе Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Влада) број /2014 од 12. јуна године. Апеланткиња је, такође, поднијела захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд зауставио извршење оспореног рјешења до доношења одлуке о апелацији. Апеланткиња је 1. септембра године допунила апелацију. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Владе, Службе за имовинскоправне, стамбене, геодетске послове и катастар некретнина Општине Илиџа (у даљњем тексту: Служба) и Завода за изградњу Кантона Сарајево (у даљњем тексту: корисник експропријације) затражено је 17. и 27. септембра године да доставе одговоре на апелацију. 3. Влада је доставила одговор на апелацију 25. септембра године, корисник експропријације Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15 септембра године, а Служба 29. септембра године. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. Поступак експропријације 5. Рјешењем Службе број /12-25 од 12. маја године усвојен је приједлог корисника експропријације да се у сврху изградње саобраћајнице XII трансверзале потпуно експропришу непокретности, поближе наведене у изреци рјешења, апеланткињина својина с дијелом 1/1. 6. Федерална управа за геодетске и имовинскоправне послове (рјешавајући апеланткињину жалбу против рјешења о дозволи експропријације од 12. маја године) донијела је Рјешење број /14 од 21. јула године, којим је поништено Рјешење Службе број /12-25 од 12. маја године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање. У образложењу је наведено да у поступку експропријације нису уважене процедуралне гаранције утврђене Законом о експропријацији и Законом о управном поступку (на апеланткињину штету), због чега је рјешење поништено и враћено првостепеном органу на поновни поступак. Оспорено рјешење Владе 7. Након доношења рјешења о експропријацији (тачка 5 одлуке), Рјешењем Владе број /2014 од 12. јуна године кориснику експропријације дозвољен је улазак у посјед непокретности које је Служба потпуно експроприсала прије правоснажности Рјешења о експропријацији број /12-25 од 12. маја године (тачка 1 рјешења). У тачки 2 рјешења наведено је да ће прије предаје у посјед потпуно експроприсаних непокретности Служба обезбиједити све доказе који су потребни за одређивање накнаде за експроприсане непокретности. У тачки 3 рјешења наведено је да рјешење ступа на снагу даном доношења и да ће се објавити у "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине". 8. У образложењу наведеног рјешења утврђено је да је корисник експропријације поднио захтјев за улазак у посјед потпуно експроприсаних непокретности, да је навео да је поступак експропријације покренут ради изградње саобраћајнице након што је Регулационим планом и Закључком Владе (од 3. јуна године) утврђен јавни интерес, те је донесено рјешење о експропријацији (12. маја године). Даље, корисник експропријације (као подносилац захтјева за улазак у посјед) истакао је да се ради о реализацији циљева од јавног интереса и инвестицији велике вриједности која тражи континуитет и хитност грађења, те би застој у реализацији пројекта проузроковао веће штете. Влада је закључила да је корисник експропријације доставио релевантну документацију (наведено у образложењу одлуке), као и да је захтјев за предају у посјед непокретности оправдан, па је прихватила приједлог, у складу с чланом 31 став 2 Закона о експропријацији. Извршење рјешења Владе 9. Служба је 15. августа године донијела закључак о дозволи извршења рјешења Владе, којим се дозвољава улазак у посјед кориснику експропријације, а апеланткиња је (став 2 закључка) обавезана да кориснику експропријације преда наведене непокретности 22. августа

47 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana године ради несметаног извођења радова на изградњи саобраћајнице. У ставу 3 закључка наведено је да жалба на закључак не одлаже његово извршење. 10. У образложењу закључка наведено је да је рјешење Владе од 12. јуна године коначно и правоснажно, да су обезбијеђени докази потребни за одређивање накнаде за експроприсане непокретности, те је, у складу с чланом 275 ЗУП-а, донесен закључак о извршењу. 11. Апеланткиња је изјавила жалбу против закључка и поступак је у току. IV. Апелација а) Наводи из апелације 12. Апеланткиња сматра да су јој оспореним рјешењем Владе повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број уз Европску конвенцију, те право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. У веома опширној апелацији апеланткиња помиње и поступак експропријације за који наводи да је у току, да тај поступак конкретно не оспорава апелацијом (иако га је апеланткиња у редовном поступку оспоравала и њена жалба у редовном поступку била је дјелотворна, како је наведено у тачки 6 одлуке). У вези с повредом члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, апеланткиња наводи да искључивање судске заштите, у односу на оспорено рјешење Владе, представља повреду права на приступ суду у питањима која се тичу грађанских права. Апеланткиња се позива на праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) у предмету Golder против Уједињеног Краљевства, Kreuz против Пољске и Brumarescu против Румуније. Апеланткиња оспорава и квалитет закона који јој искључује судску заштиту, као и могућности да заштити своје право. У односу на право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, апеланткиња наводи да се таквим арбитрарним поступањем, односно одлуком којом се кориснику експропријације дозвољава улазак у посјед, а против ког нема ефикасног правног лијека, Влада директно мијеша у њено право на имовину. Такво поступање, без могућности судске заштите, према апеланткињином мишљењу, супротно је принципу владавине права и законитости, те је апеланткињи ускраћена могућност да заштити имовину, а извршној власти је омогућено арбитрарно поступање без конкретизације одлуке. Апеланткиња наводи да је рјешење Владе de facto одузимање имовине и дира у саму супстанцу имовине, те да се због могућности и недостатка судске контроле (како је прописано законом) врши de facto експропријација и апеланткиња ставља у лошију позицију у односу на корисника експропријације. У допуни апелације, након што је поништено рјешење о експропријацији (из тачака 5 и 6 одлуке), а ипак заказано извршење рјешења Владе, апеланткиња је указала на то да се проводи de facto експропријација, јер је поништено рјешење које је било основ за одлуку Владе. Апеланткиња у процесном смислу оспорава закључак и начин на који је вјештак утврдио вриједност њене имовине. Сем тога, апеланткиња наводи да је закључак о дозволи извршења примила на дан када је заказана предаја у посјед, дакле 22. августа године. Апеланткиња наводи да се ради о арбитрарном поступању власти, те закључује да се након уласка у њен посјед спроводи експропријација, а сам поступак експропријације постаје споредни поступак и заштита њених права постаје илузорна. б) Одговор на апелацију 13. У одговору на апелацију Влада је истакла да је поступала у складу са Законом о експропријацији (члан 31 став 2). Такође, Влада је истакла да је од почетка поступка експропријације донијела више од стотину рјешења којима је дозволила улазак у посјед кориснику експропријације прије правоснажности рјешења, односно прије исплате накнаде за експроприсане непокретности. Такође, Влада је истакла да се приликом доношења рјешења о уласку у посјед није мијешала у надлежности општинских органа који учествују у поступку експропријације, те рјешење Владе није коначно у поступку експропријације, већ представља само основ за улазак у посјед и извођење радова, односно изградњу објеката од јавног интереса. Због тога је апелација, према мишљењу Владе, неоснована, јер само конзумира дискреционо право Владе утврђено законом. Влада се позива на Европску конвенцију и принцип члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, јавни интерес и баланс, те наводи да такво поступање обезбјеђује извођење радова од јавног интереса, а држава, у складу с Протоколом број 1 уз Европску конвенцију, има право да контролише право на имовину физичких лица, односно обезбјеђује да се инвестиције од јавног интереса реализују у разумном року и да се при томе отклони свака могућност настанка већих штета. 14. У одговору на апелацију корисник експропријације је навео да му је улазак у посјед дозвољен на основу члана 31 став 2 Закона о експропријацији. Имајући у виду важност пројекта изградње саобраћајнице, као и чињеницу да се ради о јавном интересу и инвестицији велике вриједности, те како би застој проузроковао велику штету, Влада је донијела наведено рјешење. Корисник експропријације је навео да су у поступку обезбијеђени докази о стварном стању и вриједности имовине, а апеланткињи се не оспорава нити ограничава њено право на накнаду за експроприсану имовину његовим уласком у посјед. Корисник експропријације је оспорио и наводе о повреди права на приступ суду, јер у поступку експропријације, како корисник експропријације наводи, апеланткиња има право на жалбу и управни спор. 15. Служба је у одговору на апелацију истакла да поступак није спроведен самовољно, како апеланткиња наводи, већ у складу са законским одредбама. Служба је истакла да је Влада утврдила оправданост из члана 31 став 2 Закона о експропријацији да дозволи улазак у посјед кориснику експропријације јер се ради о реализацији циљева од јавног интереса и инвестицији велике вриједности која тражи континуитет грађења, те би застој у реализацији пројекта проузроковао веће штете. Даље, иако је поништено рјешење о експропријацији (првостепено од 12. маја године), Служба наводи да се рјешење Владе покушало извршити 22. августа године, али безуспјешно, те се тог дана одустало од извршења. Служба се позвала на правну теорију, те је навела да, иако је рјешење о дозволи експропријације поништено, непокретности које су предане кориснику експропријације остају у посједу корисника експропријације, а уколико приједлог за експропријацију буде одбијен враћају се власнику уз обавезу корисника експропријације да надокнади евентуалну штету. У вези с правом на ефикасан правни лијек, Служба је истакла да је поступак

48 Broj 17 - Strana 48 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, експропријације управни поступак, а не судски, те да није повријеђено право на правично суђење, како апеланткиња наводи, као и да у поступку експропријације постоји могућност жалбе, док је против рјешења Владе таква могућност законом искључена. Служба је навела да апеланткиња има право на накнаду експроприсаних непокретности. Служба је тражила да Уставни суд не донесе привремену мјеру, јер би то значајно успорило процес реализације изградње Ступске петље, као и да, у складу с чланом 18 став (5) Правила Уставног суда, одбије апелацију, јер апеланткиња не трпи никакву штету. V. Релевантни прописи 16. У Закону о експропријацији Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 70/07, 36/10 и 25/12) релевантне одредбе гласе: Члан 31. Корисник експропријације стиче право на посјед експроприсане некретнине даном правоснажности рјешења о експропријацији, уколико је до тада ранијем власнику исплатио накнаду за експроприсану некретнину, односно предао у посјед другу одговарајућу некретнину, а у противном даном исплате накнаде, односно предајом у посјед друге одговарајуће некретнине уколико се ранији власник и корисник некретнине другачије не споразумију. Изузетно, Влада може на захтјев корисника експропријације који је изнио ваљане разлоге за потребу хитног ступања у посјед некретнина, ако утврди да је то неопходно због хитности случаја или да би се отклонила знатнија штета, дозволити да му се та некретнина преда у посјед прије правоснажности рјешења о експропријацији, односно прије исплате накнаде за експроприсану некретнину, уколико власник није прихватио споразумно ријешити питање накнаде, односно уколико је ранији власник одбио да закључи споразум о накнади. Прије доношења рјешења из става 2. овог члана морају се обезбиједити докази о стању и вриједности експроприсаних некретнина (налаз и мишљење вјештака и др.). Одредба става 2. овог члана не односи се на случајеве када је предмет експропријације стамбена или пословна зграда за коју корисник експропријације није обезбиједио другу одговарајућу некретнину. Против рјешења из става 2. овог члана не може се водити управни спор. Члан 32. Ако је корисник експропријације ступио у посјед експроприсане некретнине прије правоснажности рјешења о експропријацији, а приједлог за експропријацију буде у даљњем поступку правоснажно одбијен, корисник експропријације дужан је надокнадити штету коју је власнику проузроковао ступањем у посјед некретнине. [ ] VI. Допустивост 17. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 18. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. Сем тога, у складу с чланом 18 став (2) Правила Уставног суда, Уставни суд може изузетно разматрати апелацију и када нема одлуке надлежног суда, уколико апелација указује на озбиљна кршења права и основних слобода, које штите Устав Босне и Херцеговине или међународни инструменти за заштиту људских права који се примјењују у Босни и Херцеговини. 19. У конкретном случају, апеланткиња је поднијела апелацију 7. јула године против рјешења Владе од 12. јуна године, указујући на то да наведено рјешење директно утиче на њено право на имовину, јер дозвољава кориснику експропријације улазак у посјед њених непокретности, без могућности да га апеланткиња оспорава, односно судски преиспита његову основаност, чиме су јој, сем повреде права на имовину, повријеђени право на правично суђење, односно право на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и право на ефикасан правни лијек, како би заштитила посјед из члана 13 Европске конвенције. 20. У вези с тим, Уставни суд истиче да је у досадашњој пракси донио Одлуку број АП 5397/13, којом је указао на то да рјешење Владе (којим је кориснику експропријације дозвољен улазак у посјед експроприсаних непокретности прије правоснажности рјешења о експропријацији) нема својство пресуде, бар не у оној мјери да ју је донио било који суд у Босни и Херцеговини, те је слиједом тога одбацио апелацију поднесену против тог рјешења због ненадлежности Уставног суда за одлучивање. Међутим, за разлику од наведеног предмета, Уставни суд примјећује да се у конкретном предмету поставља питање самосталног егзистирања рјешења Владе, када је поништено рјешење о експропријацији које је било основ за рјешење. Тиме оспорено рјешење у околностима конкретног случаја представља одлуку којом се неспорно одлучује о апеланткињиним грађанским правима и то на начин да се њиме кориснику експропријације дозвољава улазак у посјед апеланткињине непокретности, те се рјешење спроводи без могућности судске контроле, у условима када је основ за његово доношење поништен. Због наведеног, Уставни суд закључује да су испуњени услови из члана 18 ст. (1), (2) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 22. Апеланткиња оспорава наведено рјешење тврдећи да су јој тим рјешењем повријеђена права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 13 Европске конвенције. Право на имовину 23. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. 24. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи:

49 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 49 Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 25. У конкретном случају, у ширем контексту, ради се о поступку експропријације апеланткињине имовине, а конкретно, апеланткиња оспорава рјешење Владе којим је кориснику експропријације дозвољен улазак у посјед апеланткињиних непокретности. 26. Уставни суд подсјећа на то да члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита правила. Прво правило, наведено у првом ставу, јесте опште природе и исказује принцип мирног уживања имовине. Друго правило, садржано у другој реченици истог става, обухвата лишавање имовине и чини га подложним одређеним условима. Треће правило, које се налази у другом ставу, признаје да државе чланице имају право да, између осталог, надзиру коришћење имовине у складу с јавним интересом. Ова три правила нису различита у смислу да су неповезана: друго и треће правило се односе на појединачне случајеве ометања права на мирно уживање имовине, те их, стога, треба тумачити у свјетлу општег принципа исказаног у првом правилу (види, између осталих, Европски суд, James и др. против Уједињеног Краљевства, пресуда од 21. фебруара године, серија А, број 98, стр , став 37). 27. Свако мијешање у право на имовину према другом или трећем правилу мора да буде предвиђено законом, мора да служи легитимном циљу и мора да успоставља правичну равнотежу између јавног или општег интереса и појединачних права. Другим ријечима, оправдано мијешање се не може наметнути само законском одредбом која испуњава критеријум законитости и служи легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође, одржати разуман однос пропорционалности између употријебљених средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци имовинских права не смију бити подвргнути произвољном третману и од њих се не смије тражити да сносе превелик терет да би био остварен легитиман циљ (види Уставни суд, Одлука број У 83/03 од 22. септембра године, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/04, тачка 49). 28. Уставни суд примјећује да апеланткиња неспорно има имовину која ужива заштиту члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, а оспореним рјешењем Владе дошло је до мијешања у апеланткињино право на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Стога ће Уставни суд у даљњој елаборацији утврдити да ли је мијешање било у складу са законом. 29. Уставни суд подсјећа на то да је, према пракси Европског суда, први и најважнији захтјев из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију онај који тражи да мијешање јавних власти у право на имовину буде законито. Уставни суд напомиње да је мијешање законито само ако је закон који је основ мијешања (а) доступан грађанима, (б) толико прецизан да омогућава грађанима да одреде своје поступке, (ц) у складу с принципом правне државе, што значи да слобода одлучивања која је законом дата извршној власти не смије бити неограничена, тј. закон мора да обезбиједи грађанима адекватну заштиту против произвољног мијешања (види Европски суд, Sunday Times против Велике Британије, пресуда од 26. априла године, серија А, број 30, став 49; и Malone против Уједињеног Краљевства, пресуда од 2. августа године, серија А, број 82, ст. 67 и 68). 30. С тим у вези, Уставни суд констатује да основ за одлуку Владе постоји и у члану 31 став 2 Закона о експропријацији, који је објављен у "Службеном гласнику Федерације Босне и Херцеговине" број 70/07 и који је ступио на снагу 9. октобра године, као и да је у дијелу који се бави овим питањем дјелимично измијењен и измјене су објављене у "Службеном гласнику Федерације Босне и Херцеговине" бр. 36/10 и 25/12. Стога је за Уставни суд, будући да је наведени закон објављен у службеним гласилима, неупитно да је Закон о експропријацији у смислу наведеног стандарда законитости био доступан апеланткињи, те се стога могла упознати с његовим одредбама. 31. Анализирајући питање законитости, Уставни суд примјећује да одредба члана 31 став 2 Закона о експропријацији прописује да Влада под одређеним условима може изузетно да донесе рјешење о уласку у посјед непокретности кориснику експропријације прије правоснажности рјешења о експропријацији. Дакле, у сваком појединачном случају Влада утврђује да ли постоје законом одређени услови да донесе такво рјешење. С обзиром на садржину наведене одредбе, за Уставни суд је неспорно да одредба члана 31 став 2 Закона о експропријацији задовољава и други критеријум законитости у смислу да је довољно прецизна и да омогућава грађанима да одреде своје поступке. 32. С обзиром на наведено, Уставни суд у смислу испитивања законитости мијешања треба испитати да ли је испуњен и трећи критеријум законитости. Стога ће, имајући у виду да апеланткиња управо оспорава рјешење Владе (извршне власти) које представља мијешање у њену имовину, наводећи да је до сржи арбитрарно да није могло испунити захтјев законитости, Уставни суд испитати да ли је слобода одлучивања која је Законом о експропријацији (конкретно чланом 31 став 2) дата Влади, дакле извршној власти, неограничена, односно да ли постоји заштита од арбитрарности, у смислу става Европског суда из одлуке Sunday Times против Велике Британије. 33. Уставни суд подсјећа на то да је оспорено рјешење Владе донесено у оквиру поступка експропријације, а релевантним одредбама Закона о експропријацији (члан 31 став 2) дата је могућност Влади да кориснику експропријације дозволи улазак у посјед. Уставни суд запажа да је Закон предвидио да је оправданост такве мјере у хитности, односно утврђивању чињенице да ће наступити знатнија штета. При томе, за разлику од свих осталих аспеката који се рјешавају у поступку експропријације, Влада искључиво одлучује о предаји у посјед непокретности кориснику експропријације прије правоснажности рјешења о експропријацији, односно прије исплате накнаде за експроприсану непокретност. Влада се при томе не упушта нити у један други основ или у суштину (процедуралну или материјалну) рјешења о експропријацији. 34. Уставни суд примјећује да, иако одлука Владе представља мијешање у имовину, одредба члана 31 став 2 Закона о експропријацији не прописује учешће власника непокретности (у конкретном случају апеланткиње) у поступку пред Владом, нити власник непокретности има

50 Broj 17 - Strana 50 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, могућност да оспори рјешење Владе. Такође, Уставни суд примјећује, имајући у виду остале одредбе Закона о експропријацији, да рјешење о експропријацији до стицања својства правоснажности формално не утиче на право својине (будући да је власник, у конкретном случају апеланткиња, и даље формалноправно власник имовине и може да је користи), али да рјешење Владе о дозволи уласка у посјед апеланткињиних непокретности сигурно знатно ограничава њено право својине. Наиме, рјешење Владе је основ за de facto експропријацију и може се приступити његовој реализацији без било какве могућности власника непокретности да заштити свој посјед. Из садржине наведене одредбе (члан 31 ст. 2 и 5), чија се примјена правда општим интересом и хитношћу поступка или отклањањем знатније штете, неспорно произилази да је искључена судска контрола рјешења Владе о изузетној предаји у посјед непокретности кориснику експропријације. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да искључивање судске заштите, како је то закон предвидио у члану 31 став 5 у овако осјетљивим питањима заштите имовине, иако се рјешењем Владе неспорно задире у саму суштину права на имовину, у смислу да се таквим рјешењем онемогућава власнику непокретности да је користи и њоме располаже, будући да власник такве непокретности практично има само "голо право", не задовољава квалитет законитости. Наиме, како је већ наведено у смислу критеријума стандарда законитости, слобода одлучивања која је законом дата извршној власти не смије бити неограничена, тј. закон мора да обезбиједи грађанима адекватну заштиту против произвољног мијешања. 35. Имајући у виду наведено и садржину одредбе члана 31 став 2 Закона о експропријацији, који подразумијева испитивање законом прописаних услова неопходних за доношење рјешења Владе, Уставни суд сматра неопходним да то рјешење мора да прође одређену контролу како би се спријечило да слобода која је законом дата извршној власти, конкретно Влади, не буде неограничена. Стога је за Уставни суд неупитно да рјешење Владе мора да испита надлежна судска власт. У том смислу, суд би требало да врши "контролу", односно преиспита да ли су у сваком конкретном случају задовољени законом предвиђени услови за доношење рјешења Владе, а све како би се избјегла било каква арбитрарност при доношењу оваквих рјешења која неспорно утичу на имовинска права власника непокретности. Штавише, Уставни суд налази да је наведено законско рјешење (члан 31 став 5 Закона о експропријацији) директно супротно принципу правне државе, будући да је сам Закон о експропријацији искључио могућност да одлука извршне власти (која директно утиче на право на имовину) буде предмет управног спора чиме је омогућио арбитрарност јер је извршној власти дао апсолутну слободу у одлучивању. С обзиром на наведено, неспорно је да одредба члана 31 ст. 2 и 5 Закона о експропријацији нема потребан квалитет у смислу гаранција утврђених Европском конвенцијом. Сем тога, Уставни суд примјећује да (скоро идентична) законска одредба да се Влади дозвољава да изузетно дозволи улазак у посјед непокретности у Републици Српској, у складу са Законом о експропријацији Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 112/06, 37/07 и 110/08), може да буде предмет судског испитивања, односно против рјешења Владе Републике Српске власник непокретности може да покрене управни спор (члан 33 став 5 Закона о експропријацији Републике Српске), па се не види оправдан разлог зашто је у Федерацији Босне и Херцеговине таква могућност ускраћена власницима непокретности. 36. У околностима конкретног случаја, иако апеланткиња није формалноправно лишена права својине, због рјешења Владе које је правни основ за de facto експропријацију, а против ког је искључена судска заштита, Уставни суд сматра да предметне законске одредбе не задовољавају потребан квалитет закона, у мјери у којој би се спроводили стандарди из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 37. Дакле, Уставни суд закључује да је у конкретном случају повријеђено апеланткињино право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 38. Уставни суд сматра да је у свјетлу утврђене повреде апеланткињиног права на имовину неопходно укинути рјешење Владе од 12. јуна године и одлуку доставити Влади Федерације Босне и Херцеговине како би апеланткињи обезбиједила права, у складу са стандардима загарантованим чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Остали наводи 39. Апеланткиња је истакла да су јој оспореним рјешењем Владе повријеђени право на правично суђење, заправо право на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције и право на ефикасан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. Међутим, имајући у виду закључак у погледу утврђене повреде права на имовину, Уставни суд не налази да је потребно додатно размотрити остале наводе. VIII. Закључак 40. Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када мијешање у имовину не испуњава захтјев законитости у смислу Европске конвенције, зато што је важећи закон искључио могућност да се судски испита одлука Владе којом се ствара могућност за de facto експропријацију, под изузетним и законом предвиђеним условима. 41. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 42. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно да се посебно разматра апеланткињин приједлог за доношење привремене мјере. 43. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. 285 Ustavni sud Bosne i Hercegovine na Plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 3381/14, rješavajući apelaciju Ismeta Kamenjaševića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik

51 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 51 Seada Palavrić, potpredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 23. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Usvaja se apelacija Ismeta Kamenjaševića. Utvrđuje se povreda člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 I Gž od 26. maja godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, u skladu s članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Ismet Kamenjašević iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelant) podnio je 21. jula godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 I Gž od 26. maja godine i rješenjā Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) br I od 20. septembra i 10. maja godine. Također, apelant je 13. augusta godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi se obustavilo izvršenje Rješenja broj 65 0 I od 10. maja godine do okončanja postupka koji se vodi u Ustavnom sudu. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, od Općinskog i Kantonalnog suda, te od Mikrokreditne organizacije "Sunrise" Sarajevo (u daljnjem tekstu: povjerilac, tražilac izvršenja ili "Sunrise") kao druge strane u postupku zatraženo je 15. septembra godine da dostave odgovore na apelaciju. Osim toga, od Općinskog suda i Kantonalnog suda je 17. i 24. septembra godine zatraženo da dostave na uvid spis broj 65 0 I Također, od Općinskog suda u Kaknju je 1. oktobra godine zatražena informacija o predmetu broj 36 0 I I. 3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju i traženi spis 25. septembra godine, a "Sunrise" 22. septembra godine. Općinski sud je dostavio Ustavnom sudu odgovor i traženi spis na uvid 30. septembra godine. Općinski sud u Kaknju je 6. oktobra godine dostavio tražene informacije. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Uvodne napomene 5. "Sunrise" i Fadil Balta iz Kaknja (u daljnjem tekstu: korisnik kredita) zaključili su 12. februara godine Ugovor o kreditu broj , na osnovu kojeg je povjerilac isplatio dužniku kredit u visini od ,00 KM, pod uvjetima pobliže navedenim u ugovoru. Ugovorom je (član 3) konstatirano da je prije zaključivanja ugovora, a radi osiguranja povrata kredita, dužnik povjeriocu predao mjenicu. 6. "Sunrise" i apelant zaključili su 12. februara godine Ugovor o jamstvu. Tim ugovorom apelant se (član 2) obavezao povjeriocu da će kao solidarni jamac-platac isplatiti povjeriocu cjelokupan dospjeli neplaćeni dug nastao po osnovu ugovora o kreditu iz člana 1. tog ugovora (broj ), ako dužnik svoj dug prema povjeriocu ne izvrši na način i pod uvjetima uređenim navedenim ugovorom o kreditu. U ugovoru je (član 4) konstatirano da za povrat duga iz člana 2. ugovora apelant jamči svom svojom imovinom novac, pokretne stvari, nekretnine, prava i sl., te da je radi izvršenja jamstva kao sredstvo osiguranja povjeriocu predao u posjed mjenicu. 7. "Sunrise" i korisnik kredita su 30. juna godine zaključili Aneks ugovora o kreditu broj (restrukturiranje kredita) isplaćenog po osnovu Ugovora o kreditu broj od 12. februara godine. Odredbom člana 6. Aneksa ugovora navedeno je da su solidarni jamci koji su jamčili za povrat duga po kreditu iz osnovnog ugovora saglasni s tim da na isti način i pod uvjetima iz osnovnog ugovora i njegovog aneksa garantiraju i za restrukturirani kredit. Na kraju Aneksa ugovora postoje potpisi jamaca Edina Balte, apelanta i Nasihe Balta. 8. Apelant je potpisao akt pod nazivom "Ovlaštenje za popunu mjenice", u kojem je izjavio da je "Sunriseu" predao bjanko-mjenicu, serijski broj AF Istovremeno je ovlastio "Sunrise" da primljenu mjenicu može koristiti za naplatu dospjelog potraživanja tako što će u mjenicu upisati iznos dospjelog potraživanja na dan popunjavanja i da mjenicom može provesti sve druge propisane radnje radi naplate mjeničnog potraživanja. Postupak okončan osporenim rješenjima 9. Odlučujući o prijedlogu za izvršenje od 6. maja godine, koji je podnio "Sunrise", Općinski sud je donio Rješenje broj 65 0 I od 10. maja godine, kojim je, na osnovu vjerodostojne isprave mjenice broj AF od 13. januara godine, radi isplate iznosa od ,74 KM sa zateznom kamatom od 25. aprila godine pa do isplate i troškova izvršnog postupka, odredio izvršenje prema apelantu kao izvršeniku. Određeno je da će se izvršenje provesti pljenidbom pola penzije koju apelant prima od Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Kantonalna administrativna služba Sarajevo, zatim pljenidbom, procjenom i prodajom apelantovih pokretnih stvari, te prijenosom novčanog iznosa dobijenog od prodaje na transakcijski račun "Sunrisea". 10. Apelant je 19. maja godine podnio prigovor protiv rješenja o izvršenju. U podnesenom prigovoru apelant je istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za izvršenje. Istakao je da je tražioca izvršenja obavijestio o svom socijalnom statusu, uključujući i činjenicu da ima 69 godina i penziju od 340,00 KM, od koje izdržava i suprugu (supruga je invalid). Također je molio sud da, ako već mora vraćati tuđi dug, dopusti izvršenje pljenidbom 1/3 penzije. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

52 Broj 17 - Strana 52 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Rješenjem broj 65 0 I od 20. septembra godine Općinski sud je odbio apelantov prigovor kao neosnovan, te je slijedom toga Rješenje broj 65 0 I I od 10. maja godine o određivanju izvršenja u cijelosti održano na snazi. U obrazloženju rješenja Općinski sud je naveo da je članom 47. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP) određeno da se prigovor protiv rješenja o izvršenju može podnijeti zbog razloga koji sprječavaju izvršenje, a naročito u slučajevima predviđenim u tačkama od 1. do 10. tog člana. Međutim, kako je dalje istakao Općinski sud, apelant ne osporava rješenje o izvršenju u dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja, već samo navodi da se nalazi u teškoj materijalnoj situaciji zbog čega ne može izmiriti dug, a kako teška materijalna situacija nije razlog koji sprječava izvršenje, sud je odbio prigovor. Općinski sud je istakao da je neosnovan i apelantov prijedlog da sud odredi izvršenje pljenidbom 1/3 penzije, jer je izvršenje na plaći određeno u skladu s odredbama čl. 8. i 138. ZIP-a. 12. Apelant je u žalbi protiv rješenja kojim je odbijen njegov prigovor istakao da prigovara u pogledu iznosa koji je određen za pljenidbu, kao i u pogledu načina namirenja tražioca izvršenja. Apelant je u pogledu prvog dijela žalbe ponovio činjenice koje se tiču njegove teške materijalne situacije, te da smatra da se izvršenje na navedeni način ne može provesti, što predstavlja dodatnu činjenicu koja ide u prilog osnovanosti žalbe, u smislu člana 47. ZIP-a. Dalje, apelant je istakao da je činjenično stanje u postupku pogrešno utvrđeno, što je dovelo do toga da se samo apelant obaveže da isplati dug i pored činjenice da postoje glavni dužnik i ostali jamci. Predložio je da sud donese rješenje kojim će se s ciljem namirenja tražioca izvršenja odrediti pljenidba iznosa od 1/3 njegove penzije, a rješenje će se provesti nakon što se iscrpe sve mogućnosti naplate duga od glavnog dužnika i to na način da se ostali jamci i apelant obavežu na otplatu duga. 13. Odlučujući o apelantovoj žalbi protiv Rješenja Općinskog suda broj 65 0 I od 20. septembra godine, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 65 0 I Gž od 26. maja godine, kojim je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rješenje. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud pravilno zaključio da apelant ne osporava postojanje potraživanja. On rješenje o izvršenju osporava samo u dijelu kojim je izvršenje određeno, pa je stoga daljnji postupak nastavljen u skladu s odredbama člana 50. stav 7. ZIP-a. I prema stavu Kantonalnog suda, kako je dalje navedeno u rješenju, apelantova loša materijalna situacija ne predstavlja razloge koji, u smislu člana 47. ZIP-a, ukazuju na nepravilnost rješenja o izvršenju i dovode do sprječavanja izvršenja. Također, Kantonalni sud je istakao da su apelantovi žalbeni navodi paušalni i kao takvi ne utječu na pravilnost prvostepenog rješenja, budući da je potpisivanjem mjenice preuzeo mjeničnu obavezu. Stoga je, i prema stavu Kantonalnog suda, odluka Općinskog suda kojom je odbijen apelantov prigovor pravilna zbog razloga koje u potpunosti prihvata i Kantonalni sud. 14. Ustavni sud, na osnovu uvida u spis Općinskog suda broj 65 0 I , konstatira da je apelant u prigovoru protiv rješenja o izvršenju istakao da mu je supruga invalid, te da je u prilogu dostavio, između ostalog, i Rješenje JU "Kantonalni centar za socijalni rad" Sarajevo, Služba socijalne zaštite Općine Novi Grad, broj 35/IV /09 od 3. februara godine. Iz tog rješenja proizlazi da je Zahida Kamenjašević lice s invaliditetom sa 100% oštećenja organizma i da joj se priznaje pravo na dodatak za njegu i pomoć drugog lica II grupa u mjesečnom iznosu od 137,20 KM. 15. Također, Ustavni sud konstatira da iz odgovora Općinskog suda u Kaknju proizlazi da je "Sunrise" 25. aprila godine podnio prijedlog za izvršenje protiv korisnika kredita, te Edina Balte i Nasihe Balta radi naplate duga od ,74 KM, na osnovu vjerodostojne isprave, mjenica serijskog broja AF , AF i AF , izvršenjem na pokretnim stvarima izvršenika, te nekretnini korisnika kredita. Navedeno je da je Općinski sud 1. februara godine odredio predloženo izvršenje, ali da je potom, odlučujući o prigovoru korisnika kredita, donio Rješenje broj 36 0 I I od 19. jula godine, kojim se prijedlog za izvršenje u odnosu na njega smatra tužbom, te da se izvršenje odgađa u odnosu na tog izvršenika. Osim toga, navedeno je da je parnični postupak okončan Presudom Općinskog suda u Kaknju broj 36 0O P P od 22. maja godine, koja je postala pravosnažna i izvršna, te da je "Sunrise" predložio da sud nastavi izvršni postupak na predmetnoj nekretnini u odnosu na korisnika kredita, o kojem sud treba odlučiti. Navedeno je da "Sunrise" u tom postupku nije namiren, s obzirom na to da je sudski izvršilac prilikom popisa, zapljene i procjene pokretnih stvari izvršenika Edina i Nasihe Balta konstatirao da oni ne posjeduju pokretne stvari koje bi mogle biti predmet popisa i zapljene. 16. Ustavni sud konstatira da je na internetskoj stranici Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje ( objavljen dokument "Struktura penzija iz redovne isplate za august 2014." iz kojeg proizlazi da je najniža penzija u Federaciji BiH u augustu bila 326,17 KM, da je prosječna penzija bila 365,89 KM, da je zagarantirana penzija bila 434,90 KM, a najviša penzija 2.174,48 KM. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelant smatra da su mu osporenim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant opisuje okolnosti pod kojima je potpisao ugovor o jamstvu za kredit koji je korisnik kredita zaključio sa organizacijom "Sunrise", te navodi da su za taj kredit jamci bili i sin i supruga korisnika kredita i da su svi oni potpisali pojedinačne mjenice kao sredstvo osiguranja kredita. Naveo je da je korisnik kredita zbog nekih razloga prestao otplaćivati kreditni dug, tako da je ostao neotplaćen iznos od ,74 KM, te da je "Sunrise" 6. maja godine podnio Općinskom sudu prijedlog za dozvolu izvršenja protiv apelanta, na osnovu potpisane bjanko-mjenice. Apelant opisuje tok izvršnog postupka, te ističe da je u žalbi posebno naglasio da je ugovorna i zakonska obaveza "Sunrisea" da iscrpi sve mogućnosti prinudne naplate duga od korisnika kredita i njegove supruge i sina kao žiranata, budući da ima dvije kuće u Kaknju i preduzeće "Balta Prorn" d.o.o. Kakanj. Navodi da Kantonalni sud uopće nije ocijenio njegov osnovni žalbeni razlog, a to je predviđeno u članu 6. Ugovora o kreditu, odnosno u članu stav 1. ZOO-a, tj. da se od jamca može tražiti naplata obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni. Navodi da ga "Sunrise", nasuprot obavezi iz člana ZOOa, nije obavještavao ni o kakvim aktivnostima koje je pokrenuo protiv glavnog dužnika i ostalih jamaca. Ističe da je slučajno saznao da je glavni dužnik preminuo 4. marta godine i da je proveden ostavinski postupak iza njega. Također navodi da je saznao da je Općinski sud u Kaknju donio Rješenje o izvršenju broj 36 0 I od 1. februara godine, kojim je određeno izvršenje protiv korisnika kredita i jamaca Edina i Nasihe Balta zbog neizmirenja kredita od 12. februara 2008.

53 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 53 godine, koje će se provesti prodajom nekretnine pobliže opisane u tom rješenju, čiju je vrijednost od ,00 KM procijenio vještak građevinske struke. Ističe da o toj činjenici "Sunrise" nije obavijestio Općinski sud pred kojim vodi izvršni postupak protiv apelanta, niti je o tome obavijestio apelanta kao trećeg jamca, što je bio dužan prema članu ZOO-a. Ukazuje na član stav 2. ZOO-a koji štiti jamca protiv kojeg se ne može provesti izvršni postupak jer je vrijednost sredstava glavnog dužnika dovoljna za namirenje vjerovnika iz osnova kreditnog zaduženja. Naročito, apelant ističe da mu je donošenjem rješenja zbog povrede navedenih odredaba ZOO-a povrijeđeno pravo na imovinu, tj. pravo na uživanje penzije i to umanjenjem penzije za 50% sve dok je živ, a to znači od mizernih 340,00 KM, što ionako nije dovoljno za život dostojan čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM, pa se pita ima li svrhe živjeti, a sve zbog manipulatora iz mikrokreditnih organizacija. Također, apelant ističe da "Sunrise" nije mogao, u skladu s odredbama Zakona o mikrokreditnim organizacijama, odobriti kredit u iznosu od ,00 KM nego samo u iznosu od ,00 KM. 18. U dopuni apelacije od 13. augusta godine apelant je istakao da iz dostavljenih dokaza proizlazi da se "Sunrise" može u cijelosti namiriti iz imovine glavnog dužnika, te da se potraživanje od apelanta može obustaviti. Na kraju, apelant je zatražio da Ustavni sud zbog povrede njegovih ljudskih prava, kao i u interesu pravne zaštite žiranata, u skladu sa Zakonom o zaštiti žiranata, donese privremenu mjeru kojom će obustaviti izvršenje Rješenja o izvršenju broj 65 0 I I do okončanja postupka pred Ustavnim sudom. b) Odgovor na apelaciju 19. Kantonalni sud je naveo da su apelantovi navodi neosnovani jer je donio odluku nakon što je ispitao osporeno rješenje u okviru navoda iz žalbe i u granicama propisanim članom 221. ZPP, u vezi s članom 236. ZPP i članom 21. stav 1. ZIP-a. Sud je utvrdio da je apelantova žalba neosnovana zbog toga što je u žalbi isticao lošu materijalnu situaciju, što ne predstavlja razloge koji bi, u smislu odredbe člana 47. ZIP-a, ukazivali na nepravilnost rješenja o izvršenju i doveli do sprječavanja izvršenja. Navedeno je da se apelant u apelaciji poziva na nove dokaze, koji nisu bili predmet raspravljanja pred redovnim sudovima, budući da ih apelant nije ni predložio. 20. Općinski sud je u svom odgovoru naveo historijat postupka, ali se nije posebno izjašnjavao o apelantovim navodima. Osim toga, Općinski sud je naveo da iz spisa proizlazi da do davanja odgovora na apelaciju nisu vođene izvršne radnje usmjerene na provođenje rješenja. 21. "Sunrise" je naveo da je apelant 12. februara godine potpisao Ugovor o jamstvu, kojim se obavezao da će kao solidarni jamac-platac isplatiti povjeriocu cjelokupan dospjeli neplaćeni dug nastao po osnovu Ugovora o kreditu, ako korisnik kredita obavezu vraćanja kredita ne vrši na način i pod uvjetima uređenim Ugovorom o kreditu. Odredbom člana 4. Ugovora o jamstvu apelant se kao jamac-platac obavezao da za povrat duga garantira svom svojom imovinom (novac, pokretne stvari, nekretnine, prava i sl.), te je za osiguranje izvršenja jamstva "Sunriseu" kao povjeriocu predao vlastitu mjenicu s ovlaštenjem za njeno popunjavanje. Zbog nemogućnosti korisnika kredita da kredit vraća u ugovorenim rokovima, "Sunrise" i korisnik kredita su 30. juna godine zaključili Ugovor o restrukturiranju kredita isplaćenog po osnovu Ugovora o kreditu broj od 12. februara godine. Odredbom člana 6. Aneksa ugovora o kreditu apelant se kao solidarni jamac obavezao da na isti način na koji je garantirao za obaveze korisnika kredita po osnovnom ugovoru o kreditu garantira i za obaveze prema restrukturiranom kreditu. Apelant je kao solidarni jamac potpisao Aneks ugovora o kreditu. Kako se korisnik kredita nije pridržavao ugovorenih rokova za otplatu kredita iz Aneksa ugovora, "Sunrise" je kao davalac kredita na osnovu mjenica koje su mu predali korisnik kredita i solidarni jamci sudski pokrenuo izvršni postupak radi naplate duga protiv korisnika kredita i svih solidarnih jamaca istovremeno. Naglašeno je da se apelant pogrešno poziva na odredbu člana st. 1. i 2. ZOO-a, jer se Ugovorom o jamstvu obavezao kao jamac-platac, te stoga, u skladu s članom stav 3. ZOO-a, odgovara povjeriocu kao glavni dužnik i povjerilac može zahtijevati ispunjenje obaveze od glavnog dužnika ili od jamca ili od obojice u isto vrijeme. Iako ga zakon na to ne obavezuje, "Sunrise" je ispunjenje obaveze zahtijevao istovremeno od korisnika kredita i svih jamaca, mada ne bi postupio protivzakonito i da je izvršni postupak pokrenuo samo protiv jednog od solidarnih dužnika. U skladu s odredbom člana 414. ZOO-a, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara povjeriocu za čitavu obavezu i povjerilac može zahtijevati njeno ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. V. Relevantni propisi 22. U Zakonu o izvršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) relevantne odredbe glase: Ograničenje sredstava i predmeta izvršenja Član 8. (1) Sud rješenjem određuje izvršenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom prijedlogu. (2) Ako je predloženo više sredstava ili više predmeta izvršenja sud može ograničiti izvršenje samo na neke od tih sredstava ili predmeta ako su dovoljni za ostvarenje potraživanja. (3) Ako se izvršno rješenje o izvršenju na određenom predmetu ili sredstvu ne može provesti, tražilac izvršenja može radi namirenja istog potraživanja predložiti novo sredstvo ili predmet izvršenja, o čemu će sud odlučiti rješenjem. Član 21. Primjena odredaba drugih zakona (1) U izvršnom postupku na odgovarajući način primjenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. [ ] (3) Na materijalno-pravne pretpostavke i posljedice provođenja izvršnog postupka na odgovarajući način primjenjuju se odredbe zakona kojima se određuju stvarna prava, odnosno obligacioni odnosi. Član 29. Vjerodostojna isprava (1) Izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja određuje se i na osnovu vjerodostojne isprave. (2) Vjerodostojna isprava je, prema ovom zakonu, mjenica i ček s protestom i povratnim računom ako su potrebni za zasnivanje potraživanja i računi ili izvodi iz poslovnih knjiga za cijenu komunalnih usluga isporuke vode, toplotne energije i odvoz smeća. (3) Vjerodostojna isprava je podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni tražilac izvršenja i izvršenik, te predmet, vrsta, obim i vrijeme ispunjenja obaveze. Član 46. Prigovor (1) Rješenje o izvršenju može se pobijati prigovorom.

54 Broj 17 - Strana 54 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, (2) U pogledu sadržaja prigovora na odgovarajući način se primjenjuju odredbe o žalbi iz Zakona o parničnom postupku. (3) Rješenje kojim je prijedlog za izvršenje odbačen ili odbijen tražilac izvršenja može pobijati samo žalbom. Član 47. Razlozi za prigovor Prigovor protiv rješenja o izvršenju može se podnijeti iz razloga koji sprječavaju izvršenje, a naročito ako: 1) isprava na osnovu koje je doneseno rješenje o izvršenju nije izvršna isprava, ili ako isprava nije stekla svojstvo izvršnosti; 2) je izvršna isprava na osnovu koje je doneseno rješenje o izvršenju ukinuta, poništena, preinačena ili na drugi način stavljena van snage, odnosno ako je na drugi način izgubila svoju djelotvornost ili je utvrđeno da je bez učinka; 3) su se stranke, javnom ili prema zakonu ovjerenom ispravom sastavljenom nakon nastanka izvršne isprave, sporazumjele da neće na osnovu izvršne isprave trajno ili za određeno vrijeme tražiti izvršenje; 4) je protekao rok u kojem se prema zakonu može tražiti izvršenje; 5) je izvršenje određeno na predmetu koji je izuzet od izvršenja, odnosno na kom je mogućnost izvršenja ograničena; 6) tražilac izvršenja nije ovlašten tražiti izvršenje na osnovu izvršne isprave odnosno ako nije ovlašten da traži izvršenje protiv izvršenika; 7) nije ispunjen uvjet koji je određen izvršnom ispravom, osim ako zakonom nije drukčije propisano; 8) je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastala u vrijeme kad je izvršenik nije više mogao istaći u postupku iz kojeg potiče odluka, odnosno ako je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastala nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja; 9) je na osnovu činjenice koja je nastala u vrijeme kad je dužnik nije više mogao istaći u postupku iz kojeg potiče odluka, odnosno ako je na osnovu činjenice koja je nastala nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na drugi način onemogućeno ispunjenje potraživanja; 10) je nastupila zastarjelost potraživanja o čemu je odlučeno izvršnom ispravom. Član 50. st. 1, 2, 4, 5. i 7. Postupak povodom prigovora protiv rješenja o izvršenju na osnovu vjerodostojne isprave (1) Izvršenik će u prigovoru protiv rješenja o izvršenju na osnovu vjerodostojne isprave odrediti u kom dijelu pobija to rješenje. Prigovor mora biti obrazložen. (2) Ako u prigovoru nije određeno u kom dijelu se pobija, obim pobijanja će se cijeniti na osnovu obrazloženja. (4) Ako se rješenje o izvršenju pobija u potpunosti ili samo u dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja, prijedlog za izvršenje smatrat će se tužbom i u tom slučaju sud će postupati po odredbama parničnog postupka. (5) Kada je podnesen prigovor iz stava 4. ovog člana, sud će odgoditi izvršenje i nastavit će ga, na prijedlog tražioca izvršenja, nakon pravosnažnosti odluke parničnog suda, ako tražilac izvršenja uspije s tužbom. (7) Ako se rješenje o izvršenju pobija samo u dijelu kojim je određeno izvršenje, daljnji postupak nastavit će se kao postupak po prigovoru protiv rješenja o izvršenju donesenog na osnovu izvršne isprave. Član 138. st. 1. i 2. Ograničenje izvršenja (1) Izvršenje na: plaći, nadoknadi umjesto plaće, nadoknadi za skraćeno radno vrijeme i nadoknadi zbog umanjenja plaće i penzije, primanjima po osnovu nadoknade zbog tjelesnog oštećenja prema propisima o invalidskom osiguranju, primanja po osnovu socijalne pomoći, primanja po osnovu privremene nezaposlenosti, primanja po osnovu dodatka na djecu, primanja po osnovu stipendije i pomoći učenicima i studentima i nadoknada za rad osuđenika može se provesti do iznosa od jedne polovine. (2) Ograničenja izvršenja na novčanim potraživanjima izvršenika iz stava 1. ovog člana primjenjuju se samo ako potraživanja ne prelaze 1.000,00 KM mjesečno. Na dijelu potraživanja koji prelazi 1.000,00 KM mjesečno izvršenje se može provesti do iznosa od dvije trećine potraživanja. 23. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase: Član 207. st. 1. i 2. (1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. (2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan navesti dokaze kojima bi se te činjenice utvrdile, a predlažući nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba utvrditi. Član 236. U postupku po žalbi protiv rješenja na odgovarajući će se način primjenjivati odredbe ovog zakona koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o održavanju rasprave pred drugostepenim sudom. VI. Dopustivost 24. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 25. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 26. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 I Gž od 26. maja godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 6. juna godine, a apelacija je podnesena 21. jula godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 27. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 28. Apelant osporava navedena rješenja tvrdeći da su mu povrijeđena prava iz čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine,

55 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 55 te člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na imovinu 29. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. 30. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 31. Ustavni sud zapaža da apelant ističe da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na imovinu jer je određeno da će se iznos od jedne polovine njegove penzije uplaćivati na račun "Sunrisea" sve dok je živ, a to znači da će od mizernih 340,00 KM, iznos koji ionako nije dovoljan za život dostojan čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM. 32. Ustavni sud ukazuje na to da je preduvjet za razmatranje apelantovih navoda u pogledu povrede prava na imovinu utvrđivanje da li apelant ima imovinu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da pojam imovina, u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, uključuje širok obim imovinskih interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. aprila godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 33/01, stav 30). U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da apelantova penzija na kojoj je određeno izvršenje nesumnjivo predstavlja njegovu imovinu koja uživa zaštitu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 33. Budući da apelant posjeduje imovinu koja uživa zaštitu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, sljedeće pitanje na koje se mora odgovoriti jeste da li je osporenim odlukama došlo do miješanja u apelantovu imovinu. 34. Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) smatra da pravo na imovinu garantira pravo na imovinu i sadrži tri različita pravila. Prvo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opće prirode, izražava princip mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, obuhvata lišavanje imovine i ograničava ga izvjesnim uvjetima. Treće, sadržano u drugom stavu, dopušta da države potpisnice imaju pravo da kontroliraju korištenje imovine u skladu s općim interesom i to provođenjem onih zakona koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 3/99 od 17. marta godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 21/00). U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je osporenim odlukama određeno da će se jedna polovina apelantove penzije umanjiti na način da će se uplaćivati na račun "Sunrisea". Uzimajući u obzir navedenu praksu Evropskog suda, te primijetivši da je apelant osporenim rješenjima lišen svoje imovine (u smislu da provođenjem rješenja o izvršenju ostaje bez jedne polovine svoje penzije), Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o miješanju u apelantovo pravo na imovinu u smislu drugog pravila sadržanog u drugoj rečenici stava 1. člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 35. Ustavni sud podsjeća na to da svako miješanje u pravo, prema drugom ili trećem pravilu, mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između prava nosioca prava i javnog i općeg interesa (princip proporcionalnosti). Drugim riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nosioci prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude Evropskog suda, Sunday Times od 26. aprila 1979, serija A, broj 30, stav 49, i Malone od 2. augusta godine, serija A, broj 82, st. 67. i 68). 36. S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje da odgovori na sljedeća pitanja: (a) da li je miješanje predviđeno zakonom, (b) da li miješanje služi zakonitom cilju u javnom interesu i (c) da li je miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa. 37. U vezi s pitanjem da li je miješanje predviđeno zakonom, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi svoje odluke zasnovali na relevantnim odredbama ZIP-a, kojima je propisano (član 8. stav 1. ZIP-a) da sud rješenjem određuje izvršenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom prijedlogu i (član 138. stav 1. ZIP-a) da se izvršenje nad penzijom može provesti do iznosa od jedne polovine. Pri tome, s obzirom na apelacione navode, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud, odlučujući o podnesenom prijedlogu za izvršenje na osnovu vjerodostojne isprave mjenice, donio rješenje kojim je odredio predloženo izvršenje. Ustavni sud ukazuje na to da je članom 29. ZIP-a propisano da se izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja određuje i na osnovu vjerodostojne isprave (stav 1), te da se pod pojmom vjerodostojna isprava, u smislu odredaba ZIP-a, između ostalih dokumenata, nalazi i mjenica. Ustavni sud naglašava da je (član 29. stav 3) tim odredbama propisano da je vjerodostojna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni tražilac izvršenja i izvršenik, te predmet, vrsta, obim i vrijeme ispunjenja obaveze. Iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelant ovlastio "Sunrise" da popuni njegovu mjenicu, koju je "Sunrise" iskoristio prije pokretanja konkretnog izvršnog postupka kako bi mjenica bila podobna za izvršenje, u skladu s navedenom odredbom. Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbama člana 46. stav 1. ZIP-a propisano da se rješenje o izvršenju može osporavati prigovorom, a da je odredbama člana 50. ZIP-a propisan postupak povodom prigovora protiv rješenja o izvršenju na osnovu vjerodostojne isprave, te da je propisano da će (stav 1) izvršenik u prigovoru protiv rješenja o izvršenju na osnovu vjerodostojne isprave odrediti u kojem dijelu osporava to rješenje, a da će sud (stav 2), ako u prigovoru nije određeno u kojem dijelu se osporava, obim osporavanja ocijeniti na osnovu obrazloženja. Također, tim je članom propisano da će se (stav 4), ako se rješenje o izvršenju osporava u potpunosti ili samo u dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja, prijedlog za izvršenje smatrati tužbom i u tom slučaju sud će postupati prema odredbama parničnog postupka. Osim toga, tom odredbom je propisano da će se (stav 7), ako se rješenje o izvršenju osporava samo u dijelu kojim je određeno izvršenje, daljnji postupak nastaviti kao postupak povodom prigovora protiv rješenja o izvršenju donesenog na osnovu izvršnog dokumenta. 38. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je apelant protiv rješenja o izvršenju podnio prigovor u kojem je

56 Broj 17 - Strana 56 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za izvršenje i da je zamolio sud da, ako već mora vraćati tuđi dug, sud dopusti izvršenje pljenidbom 1/3 penzije. Dakle, apelant u svom prigovoru nije osporavao izvršenje u potpunosti, niti je osporavao postojanje potraživanja, nego samo u dijelu kojim je određeno izvršenje, te je na taj način propustio mogućnost da se prijedlog za izvršenje smatra tužbom, u skladu s odredbama člana 50. tačka 4. ZIP-a, te predmet proslijedi parničnom odjeljenju suda na redovni postupak u kojem bi apelant imao mogućnost da osporava eventualne nepravilnosti vezane za sporno potraživanje, koje je također naveo u apelaciji. Međutim, budući da je apelant u podnesenom prigovoru osporio rješenje o izvršenju samo u dijelu kojim je određeno izvršenje, slijedom toga su se ispunile pretpostavke da se daljnji postupak nastavi u skladu s odredbama člana 50. stav 7. ZIP-a, kojim je propisano da će se u slučaju ako se rješenje o izvršenju osporava samo u dijelu kojim je određeno izvršenje, daljnji postupak nastaviti kao postupak povodom prigovora protiv rješenja o izvršenju donesenog na osnovu izvršnog dokumenta. Dalje, Ustavni sud ukazuje na to da su odredbama člana 47. ZIP-a propisani razlozi za prigovor koji sprječavaju izvršenje, ali da u njima nisu propisani razlozi koje je apelant naveo u svom prigovoru, te da je stoga apelantov prigovor odbijen kao neosnovan, pozivom na odredbe čl. 47. i 50. stav 7. ZIP-a. 39. Ustavni sud smatra da su redovni sudovi svoje odluke donijeli na osnovu relevantnih odredaba ZIP-a, kao relevantnog zakona koji ispunjava uvjete u pogledu dostupnosti, tj. pristupačnosti (objavljen je u "Službenom glasniku" koji je javno glasilo) i uvjete jasnoće (s obzirom na to da su citirane odredbe ZIP-a dovoljno jasno formulirane, u smislu da svako može shvatiti način i uvjete pod kojima se provodi postupak prinudne naplate potraživanja po osnovu izvršnih i vjerodstojnih isprava). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju Općinski sud na osnovu prijedloga za izvršenje nesumnjivo u saglasnosti s vjerodostojnom ispravom donio rješenje o izvršenju kojim je određeno predloženo izvršenje, u skladu s odredbama čl. 8. i 138. stav 1. ZIP-a, te da je stoga miješanje u apelantovo pravo na imovinu izvršeno u skladu sa zakonom, u smislu standarda Evropske konvencije. 40. U vezi sa sljedećim pitanjem, da li miješanje u pravo na apelantovu imovinu ima legitiman cilj od javnog interesa, Ustavni sud ukazuje na to da je Evropski sud ustanovio da domaće vlasti uživaju široko polje procjene prilikom donošenja odluka koje su vezane za miješanje u imovinska prava pojedinaca zbog neposrednog poznavanja društva i njegovih potreba. Odluka da se izvrši miješanje u nečiju imovinu često uključuje razmatranje političkih, ekonomskih i socijalnih pitanja o kojima će se mišljenja u okviru demokratskog društva bitno razlikovati. Stoga će se presuda domaćih vlasti poštivati, osim ako je očigledno bez opravdanog osnova (vidi Evropski sud, James i dr. protiv Velike Britanije, presuda od 21. februara godine, serija A, broj 98, stav 46). U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da je cilj donošenja ZIP-a propisivanje postupka prema kojem će se prinudno ostvariti potraživanje na osnovu izvršnih i vjerodostojnih isprava, što uključuje i potraživanja na osnovu vjerodostojne isprave mjenice. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da pravo lica, tražilaca izvršenja koji posjeduju izvršne ili vjerodostojne isprave, da pokrenu postupak prinudne naplate svojih potraživanja, na način i u postupku propisanom odredbama ZIP-a, te zaštita prava tražilaca izvršenja i dosljedna primjena relevantnih odredaba ZIP-a, nesumnjivo predstavljaju legitiman cilj od javnog interesa. 41. Međutim, postavlja se pitanje da li je u konkretnom slučaju lišavanje apelantove imovine proporcionalno tom legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno da li uspostavlja pravičnu ravnotežu između apelantovog prava i općeg interesa. U vezi s tim, Ustavni sud, slijedeći vlastitu praksu i praksu Evropskog suda, ukazuje na to da u svakom pojedinom slučaju mora postojati pravičan odnos između zahtjeva javnog interesa koji se želi postići i zaštite osnovnih prava pojedinaca, što nije moguće postići ako apelant mora snositi poseban i pretjeran teret (vidi Evropski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara godine, serija A, broj 98, st. 46. i 50). Naravno, pitanje da li je pravična ravnoteža zaista postignuta postaje relevantno samo ako se i kada utvrdi da je miješanje u pitanju zadovoljilo navedeni uvjet zakonitosti i da nije bilo proizvoljno (vidi Evropski sud, Iatridis protiv Grčke [VV], broj 31107/96, stav 58, ECHR 1999-II). S obzirom na to da je Ustavni sud zaključio da je miješanje u apelantovo pravo na imovinu bilo zakonito i u javnom interesu, Ustavni sud treba dalje utvrditi da li je uspostavljena pravična ravnoteža između apelantovog prava i općeg interesa. 42. Dovodeći prethodne stavove u vezu s činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 138. stav 1. ZIP-a propisano da se izvršenje na penziji može provesti do iznosa od jedne polovine. Ustavni sud posebno ističe da iz navedene odredbe jasno proizlazi da se izvršenje može (dakle, nije izričito određeno da se mora) odrediti i na nižem iznosu od jedne polovine penzije. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na odredbe člana 21. stav 3. ZIP-a, kojima je propisano da se na materijalnopravne pretpostavke i posljedice provođenja izvršnog postupka na odgovarajući način primjenjuju odredbe zakona kojima se određuju stvarna prava, odnosno obligacioni odnosi. Ustavni sud smatra da je, u skladu s tim odredbama, sud u obavezi voditi računa i o principu savjesnosti i poštenja i zabrane zloupotrebe prava koja su proklamirana u odredbama ZOO-a. S obzirom na to da je, dakle, odredbama člana 138. stav 1. ZIP-a određena samo gornja granica do koje sud može odrediti izvršenje, Ustavni sud smatra da je sud dužan u svakom konkretnom slučaju ispitati sve okolnosti (posebno visinu izvršenikovih novčanih primanja), te prema tome odrediti izvršenje, u skladu s članom 138. stav 1. ZIP-a, na način da se time ne ugrozi njegova osnovna egzistencija. Naime, Ustavni sud ukazuje na to da ni u kojem slučaju nije isto kada se odredi izvršenje na jednoj polovini penzije od 326,17 KM (koliko iznosi najniža penzija) i na jednoj polovini iznosa od 1.000,00 KM ili 2.174,48 KM (koliko iznosi najviša penzija). Međutim, kako jasno proizlazi iz činjeničnog stanja predmeta, čini se da redovni sudovi o tome uopće nisu vodili računa. Štaviše, pored izvršenja na ½ apelantove penzije, redovni sudovi su dopustili izvršenje i na njegovim pokretnim stvarima, iako je apelant penzioner s gotovo najnižom penzijom u FBiH, koji uz to u domaćinstvu ima suprugu 100% invalida. 43. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na noviju prasku Evropskog suda, u kojoj je taj sud razmatrao slično činjenično i pravno pitanje (mada u kontekstu razmatranja prava iz člana 10. Evropske konvencije u vezi s odlukama sudova R Srbije, donesenih u parničnom i izvršnom postupku), i koje je u konačnici imalo sličnu posljedicu kao što je u konkretnom slučaju (vidi, mutatis mutandis, Evropski sud, Tešić protiv Srbije, presuda od 11. februara godine, tačka 66). Naime, u tom predmetu Evropski sud je istakao da je redovni sud donio rješenje о izvršenju na osnovu kojeg je odredio izvršenje na 2/3 aplikanticine penzije i zaključio da poslije odbijanja 2/3 penzije aplikantici ostaje oko 60 eura za život, te da je to posebno nezgodna situacija, s obzirom na to da je aplikantica starije lice koje boluje od nekoliko ozbiljnih bolesti, te da stoga miješanje nije bilo neophodno u demokratskom društvu i da su joj povrijeđena ljudska prava.

57 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana Dovodeći u vezu sve navedeno s činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi u konkretnom slučaju propustili da, shodno navedenim odredbama i svojim zakonskim ovlaštenjima, prethodno ocijene mogućnost da se predloženo izvršenje provede na način da se odredi u iznosu koji je niži od jedne polovine apelantove penzije i da uravnoteženije pristupe primjeni odredaba člana 138. stav 1. ZIP-a. Tu mogućnost je pogotovo imao izvršni sud u konkretnom slučaju, budući da je apelant tražio da se izvršenje provede na jednoj trećini njegove penzije, koja, prema apelantovim navodima iz prigovora protiv rješenja o izvršenju, iznosi 340,00 KM. Naime, apelant je u konkretnom slučaju u podnesenom prigovoru istakao da je određenim izvršenjem, zbog visine penzije koju prima i činjenice da izdržava i suprugu koja je 100% invalid, doveden u situaciju da ostane bez osnovnih sredstava za život. 45. Kada se svemu tome doda i činjenica da, prema podacima Caritasa Biskupske konferencije BiH, koje potvrđuju i najnoviji statistički pokazatelji koji direktno utječu na stopu siromaštva (plaće, penzije, cijene i stopa nezaposlenosti), oko 18% stanovništva BiH živi ispod granice kritičnog siromaštva, dok se 48% njih nalazi na rubu siromaštva ili socijalne isključenosti, onda se za Ustavni sud pokazuje neophodnim da redovni sudovi, kada donose odluke u slučajevima kao što je ovaj, imaju u vidu i socijalnu sliku stanovništva i da tim odlukama ne guraju još više ljudi u siromaštvo ili čak ispod granice kritičnog siromaštva, što je u konkretnom slučaju učinjeno apelantu, što je, kako kaže i Evropski sud, posebno nezgodna situacija. 46. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju ovakvo izvršenje pretjeran teret za apelanta, te da je došlo do neproporcionalnog miješanja u apelantovu imovinu, jer apelant provođenjem izvršenja koje je određeno Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 I od 10. maja godine mora snositi pretjeran teret koji narušava pravičan balans između javnog interesa i apelantovog interesa, što je suprotno standardima zaštite prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 47. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 48. Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti odluku Kantonalnog suda, konačnu odluku u ovom predmetu, te predmet vratiti Kantonalnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku, u skladu s garancijama iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 49. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u vezi s povredom prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno ispitati apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 50. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je miješanjem u pravo na imovinu, zasnovanom na zakonu i u svrhu ostvarivanja legitimnog cilja, u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, narušen razuman odnos proporcionalnosti između potrebe zaštite legitimnog cilja u javnom interesu, kojem se teži, i apelantovog interesa. 51. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 52. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov prijedlog za donošenje privremene mjere. 53. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine na Plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 3381/14, rješavajući apelaciju Ismeta Kamenjaševića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 23. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Usvaja se apelacija Ismeta Kamenjaševića. Utvrđuje se povreda članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 I Gž od 26. svibnja godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Ismet Kamenjašević iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelant) podnio je 21. srpnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 I Gž od 26. svibnja godine i rješenjā Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) br I od 20. rujna i 10. svibnja godine. Također, apelant je 13. kolovoza godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi se obustavilo izvršenje Rješenja broj 65 0 I od Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

58 Broj 17 - Strana 58 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, svibnja godine do okončanja postupka koji se vodi u Ustavnom sudu. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, od Općinskog i Kantonalnog suda, te od Mikrokreditne organizacije "Sunrise" Sarajevo (u daljnjem tekstu: povjeritelj, tražitelj ovrhe ili "Sunrise") kao druge strane u postupku zatraženo je 15. rujna godine da dostave odgovore na apelaciju. Osim toga, od Općinskog suda i Kantonalnog suda je 17. i 24. rujna godine zatraženo da dostave na uvid spis broj 65 0 I Također, od Općinskog suda u Kaknju je 1. listopada godine zatražena informacija o predmetu broj 36 0 I I. 3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju i traženi spis 25. rujna godine, a "Sunrise" 22. rujna godine. Općinski sud je dostavio Ustavnom sudu odgovor i traženi spis na uvid 30. rujna godine. Općinski sud u Kaknju je 6. listopada godine dostavio tražene informacije. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Uvodne napomene 5. "Sunrise" i Fadil Balta iz Kaknja (u daljnjem tekstu: korisnik kredita) zaključili su 12. veljače godine Ugovor o kreditu broj , na temelju kojega je povjeritelj isplatio dužniku kredit u visini od ,00 KM, pod uvjetima pobliže navedenim u ugovoru. Ugovorom je (članak 3) konstatirano da je prije zaključivanja ugovora, a radi osiguranja povrata kredita, dužnik povjeritelju predao mjenicu. 6. "Sunrise" i apelant zaključili su 12. veljače godine Ugovor o jamstvu. Tim ugovorom apelant se (članak 2) obvezao povjeritelju da će kao solidarni jamac-platac isplatiti povjeritelju cjelokupan dospjeli neplaćeni dug nastao po osnovi ugovora o kreditu iz članka 1. tog ugovora (broj ), ako dužnik svoj dug prema povjeritelju ne izvrši na način i pod uvjetima uređenim navedenim ugovorom o kreditu. U ugovoru je (članak 4) konstatirano da za povrat duga iz članka 2. ugovora apelant jamči svom svojom imovinom novac, pokretne stvari, nekretnine, prava i sl., te da je radi izvršenja jamstva kao sredstvo osiguranja povjeritelju predao u posjed mjenicu. 7. "Sunrise" i korisnik kredita su 30. lipnja godine zaključili Aneks ugovora o kreditu broj (restrukturiranje kredita) isplaćenog po osnovi Ugovora o kreditu broj od 12. veljače godine. Odredbom članka 6. Aneksa ugovora navedeno je da su solidarni jamci koji su jamčili za povrat duga po kreditu iz osnovnog ugovora suglasni s tim da na isti način i pod uvjetima iz osnovnog ugovora i njegovog aneksa jamče i za restrukturirani kredit. Na kraju Aneksa ugovora postoje potpisi jamaca Edina Balte, apelanta i Nasihe Balta. 8. Apelant je potpisao akt pod nazivom "Ovlaštenje za popunu mjenice", u kojem je izjavio da je "Sunriseu" predao bjanko-mjenicu, serijski broj AF Istodobno je ovlastio "Sunrise" da primljenu mjenicu može koristiti za naplatu dospjelog potraživanja tako što će u mjenicu upisati iznos dospjelog potraživanja na dan popunjavanja i da mjenicom može provesti sve druge propisane radnje radi naplate mjeničnog potraživanja. Postupak okončan pobijanim rješenjima 9. Odlučujući o prijedlogu za ovrhu od 6. svibnja godine, koji je podnio "Sunrise", Općinski sud je donio Rješenje broj 65 0 I od 10. svibnja godine, kojim je, na temelju vjerodostojne isprave mjenice broj AF od 13. siječnja godine, radi isplate iznosa od ,74 KM sa zateznom kamatom od 25. travnja godine pa do isplate i troškova ovršnog postupka, odredio ovrhu prema apelantu kao ovršeniku. Određeno je da će se ovrha provesti pljenidbom pola mirovine koju apelant prima od Federalnog zavoda za mirovinsko i invalidsko osiguranje, Kantonalna administrativna služba Sarajevo, zatim pljenidbom, procjenom i prodajom apelantovih pokretnih stvari, te prijenosom novčanog iznosa dobivenog od prodaje na transakcijski račun "Sunrisea". 10. Apelant je 19. svibnja godine podnio prigovor protiv rješenja o ovrsi. U podnesenom prigovoru apelant je istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za ovrhu. Istakao je da je tražitelja ovrhe obavijestio o svom socijalnom statusu, uključujući i činjenicu da ima 69 godina i mirovinu od 340,00 KM, od koje izdržava i suprugu (supruga je invalid). Također je molio sud da, ako već mora vraćati tuđi dug, dopusti ovrhu pljenidbom 1/3 mirovine. 11. Rješenjem broj 65 0 I od 20. rujna godine Općinski sud je odbio apelantov prigovor kao neutemeljen, te je slijedom toga Rješenje broj 65 0 I I od 10. svibnja godine o određivanju ovrhe u cijelosti održano na snazi. U obrazloženju rješenja Općinski sud je naveo da je člankom 47. Zakona o ovršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZOP) određeno da se prigovor protiv rješenja o ovrsi može podnijeti zbog razloga koji sprječavaju ovrhu, a naročito u slučajevima predviđenim u točkama od 1. do 10. tog članka. Međutim, kako je dalje istakao Općinski sud, apelant ne pobija rješenje o ovrsi u dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja, već samo navodi da se nalazi u teškoj materijalnoj situaciji zbog čega ne može izmiriti dug, a kako teška materijalna situacija nije razlog koji sprječava ovrhu, sud je odbio prigovor. Općinski sud je istakao da je neutemeljen i apelantov prijedlog da sud odredi ovrhu pljenidbom 1/3 mirovine, jer je ovrha na plaći određena sukladno odredbama čl. 8. i 138. ZOP-a. 12. Apelant je u žalbi protiv rješenja kojim je odbijen njegov prigovor istakao da prigovara u pogledu iznosa koji je određen za pljenidbu, kao i u pogledu načina namirenja tražitelja ovrhe. Apelant je u pogledu prvog dijela žalbe ponovio činjenice koje se tiču njegove teške materijalne situacije, te da smatra da se ovrha na navedeni način ne može provesti, što predstavlja dodatnu činjenicu koja ide u prilog utemeljenosti žalbe, u smislu članka 47. ZOP-a. Dalje, apelant je istakao da je činjenično stanje u postupku pogrešno utvrđeno, što je dovelo do toga da se samo apelant obveže na isplatu duga i pored činjenice da postoje glavni dužnik i ostali jamci. Predložio je da sud donese rješenje kojim će se s ciljem namirenja tražitelja ovrhe odrediti pljenidba iznosa od 1/3 njegove mirovine, a rješenje će se provesti nakon što se iscrpe sve mogućnosti naplate duga od glavnog dužnika i to na način da se ostali jamci i apelant obvežu na otplatu duga. 13. Odlučujući o apelantovoj žalbi protiv Rješenja Općinskog suda broj 65 0 I od 20. rujna godine, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 65 0 I Gž od 26. svibnja godine, kojim je žalbu odbio kao neutemeljenu i potvrdio prvostupanjsko rješenje. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je prvostupanjski sud pravilno zaključio da apelant ne pobija postojanje potraživanja. On rješenje o ovrsi pobija samo u dijelu kojim je ovrha određena, pa je stoga daljnji postupak nastavljen sukladno odredbama članka 50. stavak 7. ZOP-a. I prema stavu Kantonalnog suda, kako je dalje navedeno u rješenju, apelantova loša materijalna situacija ne predstavlja

59 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 59 razloge koji, u smislu članka 47. ZOP-a, ukazuju na nepravilnost rješenja o ovrsi i dovode do sprječavanja ovrhe. Također, Kantonalni sud je istakao da su apelantovi žalbeni navodi paušalni i kao takvi ne utječu na pravilnost prvostupanjskog rješenja, budući da je potpisivanjem mjenice preuzeo mjeničnu obvezu. Stoga je, i prema stavu Kantonalnog suda, odluka Općinskog suda kojom je odbijen apelantov prigovor pravilna zbog razloga koje u potpunosti prihvaća i Kantonalni sud. 14. Ustavni sud, na temelju uvida u spis Općinskog suda broj 65 0 I , konstatira da je apelant u prigovoru protiv rješenja o ovrsi istakao da mu je supruga invalid, te da je u prilogu dostavio, između ostaloga, i Rješenje JU "Kantonalni centar za socijalni rad" Sarajevo, Služba socijalne zaštite Općine Novi Grad, broj 35/IV /09 od 3. veljače godine. Iz tog rješenja proizlazi da je Zahida Kamenjašević osoba s invaliditetom sa 100% oštećenja organizma i da joj se priznaje pravo na dodatak za skrb i pomoć druge osobe II skupina u mjesečnom iznosu od 137,20 KM. 15. Također, Ustavni sud konstatira da iz odgovora Općinskog suda u Kaknju proizlazi da je "Sunrise" 25. travnja godine podnio prijedlog za ovrhu protiv korisnika kredita, te Edina Balte i Nasihe Balta radi naplate duga od ,74 KM, na temelju vjerodostojne isprave, mjenica serijskog broja AF , AF i AF , ovrhom na pokretnim stvarima ovršenika, te nekretnini korisnika kredita. Navedeno je da je Općinski sud 1. veljače godine odredio predloženu ovrhu, ali da je potom, odlučujući o prigovoru korisnika kredita, donio Rješenje broj 36 0 I I od 19. srpnja godine, kojim se prijedlog za ovrhu u odnosu na njega smatra tužbom, te da se ovrha odgađa u odnosu na tog ovršenika. Osim toga, navedeno je da je parnični postupak okončan Presudom Općinskog suda u Kaknju broj 36 0O P P od 22. svibnja godine, koja je postala pravomoćna i izvršna, te da je "Sunrise" predložio da sud nastavi ovršni postupak na predmetnoj nekretnini u odnosu na korisnika kredita, o kojem sud treba odlučiti. Navedeno je da "Sunrise" u tom postupku nije namiren, s obzirom na to da je sudski izvršitelj prilikom popisa, zapljene i procjene pokretnih stvari ovršenika Edina i Nasihe Balta konstatirao da oni ne posjeduju pokretne stvari koje bi mogle biti predmet popisa i zapljene. 16. Ustavni sud konstatira da je na internetskoj stranici Federalnog zavoda za mirovinsko i invalidsko osiguranje ( objavljen dokument "Struktura mirovina iz redovite isplate za kolovoz 2014." iz kojega proizlazi da je najniža mirovina u Federaciji BiH u kolovozu bila 326,17 KM, da je prosječna mirovina bila 365,89 KM, da je zajamčena mirovina bila 434,90 KM, a najviša mirovina 2.174,48 KM. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelant smatra da su mu pobijanim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz čl. II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 6. Europske konvencije o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant opisuje okolnosti pod kojima je potpisao ugovor o jamstvu za kredit koji je korisnik kredita zaključio sa organizacijom "Sunrise", te navodi da su za taj kredit jamci bili i sin i supruga korisnika kredita i da su svi oni potpisali pojedinačne mjenice kao sredstvo osiguranja kredita. Naveo je da je korisnik kredita zbog nekih razloga prestao otplaćivati kreditni dug, tako da je ostao neotplaćen iznos od ,74 KM, te da je "Sunrise" 6. svibnja godine podnio Općinskom sudu prijedlog za dozvolu ovrhe protiv apelanta, na temelju potpisane bjanko-mjenice. Apelant opisuje tijek ovršnog postupka, te ističe da je u žalbi posebno naglasio da je ugovorna i zakonska obveza "Sunrisea" da iscrpi sve mogućnosti prinudne naplate duga od korisnika kredita i njegove supruge i sina kao žiranata, budući da ima dvije kuće u Kaknju i poduzeće "Balta Prorn" d.o.o. Kakanj. Navodi da Kantonalni sud uopće nije ocijenio njegov temeljni žalbeni razlog, a to je predviđeno u članku 6. Ugovora o kreditu, odnosno u članku stavak 1. ZOO-a, tj. da se od jamca može tražiti naplata obveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni. Navodi da ga "Sunrise", nasuprot obvezi iz članka ZOO-a, nije obavještavao ni o kakvim aktivnostima koje je pokrenuo protiv glavnog dužnika i ostalih jamaca. Ističe da je slučajno saznao da je glavni dužnik preminuo 4. ožujka godine i da je proveden ostavinski postupak iza njega. Također navodi da je saznao da je Općinski sud u Kaknju donio Rješenje o ovrsi broj 36 0 I od 1. veljače godine, kojim je određena ovrha protiv korisnika kredita i jamaca Edina i Nasihe Balta zbog neizmirenja kredita od 12. veljače godine, koje će se provesti prodajom nekretnine pobliže opisane u tom rješenju, čiju je vrijednost od ,00 KM procijenio vještak građevinske struke. Ističe da o toj činjenici "Sunrise" nije obavijestio Općinski sud pred kojim vodi ovršni postupak protiv apelanta, niti je o tome obavijestio apelanta kao trećeg jamca, što je bio dužan prema članku ZOO-a. Ukazuje na članak stavak 2. ZOO-a koji štiti jamca protiv kojeg se ne može provesti ovršni postupak jer je vrijednost sredstava glavnog dužnika dovoljna za namirenje vjerovnika iz osnove kreditnog zaduženja. Naročito, apelant ističe da mu je donošenjem rješenja zbog povrede navedenih odredaba ZOO-a povrijeđeno pravo na imovinu, tj. pravo na uživanje mirovine i to umanjenjem mirovine za 50% sve dok je živ, a to znači od mizernih 340,00 KM, što ionako nije dovoljno za život dostojan čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM, pa se pita ima li svrhe živjeti, a sve zbog manipulatora iz mikrokreditnih organizacija. Također, apelant ističe da "Sunrise" nije mogao, sukladno odredbama Zakona o mikrokreditnim organizacijama, odobriti kredit u iznosu od ,00 KM nego samo u iznosu od ,00 KM. 18. U dopuni apelacije od 13. kolovoza godine apelant je istakao da iz dostavljenih dokaza proizlazi da se "Sunrise" može u cijelosti namiriti iz imovine glavnog dužnika, te da se potraživanje od apelanta može obustaviti. Na kraju, apelant je zatražio da Ustavni sud zbog povrede njegovih ljudskih prava, kao i u interesu pravne zaštite žiranata, sukladno Zakonu o zaštiti žiranata, donese privremenu mjeru kojom će obustaviti izvršenje Rješenja o ovrsi broj 65 0 I I do okončanja postupka pred Ustavnim sudom. b) Odgovor na apelaciju 19. Kantonalni sud je naveo da su apelantovi navodi neutemeljeni jer je donio odluku nakon što je ispitao pobijano rješenje u okviru navoda iz žalbe i u granicama propisanim člankom 221. ZPP, u vezi s člankom 236. ZPP i člankom 21. stavak 1. ZOP-a. Sud je utvrdio da je apelantova žalba neutemeljena zbog toga što je u žalbi isticao lošu materijalnu situaciju, što ne predstavlja razloge koji bi, u smislu odredbe članka 47. ZOP-a, ukazivali na nepravilnost rješenja o ovrsi i doveli do sprječavanja ovrhe. Navedeno je da se apelant u apelaciji poziva na nove dokaze, koji nisu bili predmet raspravljanja pred redovitim sudovima, budući da ih apelant nije ni predložio. 20. Općinski sud je u svom odgovoru naveo historijat postupka, ali se nije posebno izjašnjavao o apelantovim navodima. Osim toga, Općinski sud je naveo da iz spisa

60 Broj 17 - Strana 60 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, proizlazi da do davanja odgovora na apelaciju nisu vođene ovršne radnje usmjerene na provedbu rješenja. 21. "Sunrise" je naveo da je apelant 12. veljače godine potpisao Ugovor o jamstvu, kojim se obvezao da će kao solidarni jamac-platac isplatiti povjeritelju cjelokupan dospjeli neplaćeni dug nastao po osnovi Ugovora o kreditu, ako korisnik kredita obvezu vraćanja kredita ne vrši na način i pod uvjetima uređenim Ugovorom o kreditu. Odredbom članka 4. Ugovora o jamstvu apelant se kao jamac-platac obvezao da za povrat duga jamči svom svojom imovinom (novac, pokretne stvari, nekretnine, prava i sl.), te je za osiguranje izvršenja jamstva "Sunriseu" kao povjeritelju predao vlastitu mjenicu s ovlaštenjem za njezino popunjavanje. Zbog nemogućnosti korisnika kredita da kredit vraća u ugovorenim rokovima, "Sunrise" i korisnik kredita su 30. lipnja godine zaključili Ugovor o restrukturiranju kredita isplaćenog po osnovi Ugovora o kreditu broj od 12. veljače godine. Odredbom članka 6. Aneksa ugovora o kreditu apelant se kao solidarni jamac obvezao na isti način na koji je jamčio za obveze korisnika kredita po osnovnom ugovoru o kreditu jamčiti i za obveze prema restrukturiranom kreditu. Apelant je kao solidarni jamac potpisao Aneks ugovora o kreditu. Kako se korisnik kredita nije pridržavao ugovorenih rokova za otplatu kredita iz Aneksa ugovora, "Sunrise" je kao davatelj kredita na temelju mjenica koje su mu predali korisnik kredita i solidarni jamci sudski pokrenuo ovršni postupak radi naplate duga protiv korisnika kredita i svih solidarnih jamaca istodobno. Naglašeno je da se apelant pogrešno poziva na odredbu članka st. 1. i 2. ZOO-a, jer se Ugovorom o jamstvu obvezao kao jamacplatac, te stoga, sukladno članku stavak 3. ZOO-a, odgovara povjeritelju kao glavni dužnik i povjeritelj može zahtijevati ispunjenje obveze od glavnog dužnika ili od jamca ili od obojice u isto vrijeme. Iako ga zakon na to ne obvezuje, "Sunrise" je ispunjenje obveze zahtijevao istodobno od korisnika kredita i svih jamaca, mada ne bi postupio protuzakonito i da je ovršni postupak pokrenuo samo protiv jednog od solidarnih dužnika. Sukladno odredbi članka 414. ZOO-a, svaki dužnik solidarne obveze odgovara povjeritelju za čitavu obvezu i povjeritelj može zahtijevati njezino ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obvezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. V. Relevantni propisi 22. U Zakonu o ovršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) relevantne odredbe glase: Ograničenje sredstava i predmeta ovrhe Članak 8. (1) Sud rješenjem određuje ovrhu onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u ovršnom prijedlogu. (2) Ako je predloženo više sredstava ili više predmeta ovrhe sud može ograničiti ovrhu samo na neke od tih sredstava ili predmeta, ako su dovoljni za ostvarenje tražbine. (3) Ako se ovršno rješenje o ovrsi na određenom predmetu ili sredstvu ne može provesti, tražitelj ovrhe može radi namirenja iste tražbine predložiti novo sredstvo ili predmet ovrhe, o čemu će sud odlučiti rješenjem. Članak 21. Primjena odredaba drugih zakona (1) U ovršnom postupku na odgovarajući način se primjenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno. [ ] (3) Na materijalno-pravne pretpostavke i posljedice provedbe ovršnog postupka na odgovarajući se način primjenjuju odredbe zakona kojima se određuju stvarna prava, odnosno obligacijski odnosi. Članak 29. Vjerodostojna isprava (1) Ovrha radi ostvarivanja novčane tražbine određuje se i na temelju vjerodostojne isprave. (2) Vjerodostojna isprava je, prema ovom zakonu, mjenica i ček s protestom i povratnim računom, ako su potrebni za zasnivanje tražbine i računi ili izvodi iz poslovnih knjiga za cijenu komunalnih usluga isporuke vode, toplinske energije i odvoz smeća. (3) Vjerodostojna isprava je podobna za ovrhu ako su u njoj naznačeni tražitelj ovrhe i ovršenik, te predmet, vrsta, opseg i vrijeme ispunjenja obveze. Članak 46. Prigovor (1) Rješenje o ovrsi može se pobijati prigovorom. (2) Glede sadržaja prigovora na odgovarajući način se primjenjuju odredbe o prizivu iz Zakona o parničnom postupku. (3) Rješenje kojim je prijedlog za ovrhu odbačen ili odbijen, tražitelj ovrhe može pobijati samo prizivom. Članak 47. Razlozi za prigovor Prigovor protiv rješenja o ovrsi može se podnijeti iz razloga koji sprječavaju ovrhu, a osobito ako: 1) isprava na temelju koje je doneseno rješenje o ovrsi nije ovršna isprava, ili ako isprava nije stekla svojstvo ovršnosti; 2) je ovršna isprava na temelju koje je doneseno rješenje o ovrsi ukinuta, poništena, preinačena ili na drugi način stavljena izvan snage, odnosno ako je na drugi način izgubila svoju učinkovitost ili je utvrđeno kako je bez učinka; 3) su se stranke, javnom ili po zakonu ovjerovljenom ispravom sačinjenom nakon nastanka ovršne isprave, sporazumjele da neće na temelju ovršne isprave, trajno ili za određeno vrijeme, tražiti ovrhu; 4) je istekao rok u kojemu se po zakonu može tražiti ovrha; 5) je ovrha određena na predmetu koji je izuzet od ovrhe, odnosno na kojem je mogućnost ovrhe ograničena; 6) tražitelj ovrhe nije ovlašten tražiti ovrhu na temelju ovršne isprave, odnosno ako nije ovlašten tražiti ovrhu protiv ovršenika; 7) nije ispunjen uvjet koji je određen ovršnom ispravom, osim ako zakonom nije drugačije propisano; 8) je tražbina prestala na temelju činjenice nastale u vremenu kada ju ovršenik više nije mogao istaknuti u postupku iz kojega potječe odluka, odnosno ako je tražbina prestala na temelju činjenice nastale nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja; 9) je na temelju činjenice nastale u vremenu kada ju dužnik više nije mogao istaknuti u postupku iz kojega potječe odluka, odnosno ako je na temelju činjenice nastale nakon zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na drugi način onemogućeno ispunjenje tražbine; 10) je nastupila zastara tražbine o kojoj je odlučeno ovršnom ispravom. Članak 50. st. 1, 2, 4, 5. i 7. Postupak povodom prigovora protiv rješenja o ovrsi na temelju vjerodostojne isprave (1) Ovršenik će u prigovoru protiv rješenja o ovrsi na temelju vjerodostojne isprave odrediti u kojem dijelu pobija to rješenje. Prigovor mora biti obrazložen.

61 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 61 (2) Ako u prigovoru nije određeno u kojem dijelu se pobija, opseg pobijanja će se cijeniti na temelju obrazloženja. (4) Ako se rješenje o ovrsi pobija u cijelosti ili samo u dijelu kojim je utvrđeno postojanje tražbine, prijedlog za ovrhu smatrat će se tužbom i u tom slučaju sud će postupati po odredbama parničnog postupka. (5) Kada je podnesen prigovor iz stavka 4. ovoga članka, sud će odgoditi ovrhu i nastavit će ju, na prijedlog tražitelja ovrhe, nakon pravomoćnosti odluke parničnog suda, ako tražitelj ovrhe uspije s tužbom. (7) Ako se rješenje o ovrsi pobija samo u dijelu kojim je određena ovrha, dalji postupak nastavit će se kao postupak po prigovoru protiv rješenja o ovrsi donesenog na temelju ovršne isprave. Članak 138. st. 1. i 2. Ograničenje ovrhe (1) Ovrha nad plaćom, nadoknadom umjesto plaće, nadoknadom za skraćeno radno vrijeme i nadoknadom zbog umanjenja plaće i mirovine, primanjima na temelju nadoknade zbog tjelesnog oštećenja prema propisima o invalidskom osiguranju, primanjima na temelju socijalne pomoći, primanjima na temelju privremene neuposlenosti, primanjima na temelju dodatka na djecu, primanjima na temelju stipendije i pomoći učenicima i studentima i nadoknadama za rad osuđenika može se provesti do iznosa od jedne polovice. (2) Ograničenja ovrhe nad novčanim tražbinama ovršenika iz stavka 1. ovoga članka primjenjuju se samo ako tražbine ne prelaze 1.000,00 KM mjesečno. Na dijelu tražbine koji prelazi 1.000,00 KM mjesečno, ovrha se može provesti do iznosa od dvije trećine tražbine. 23. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase: Članak 207. st. 1. i 2. (1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. (2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan navesti dokaze kojima bi se te činjenice ustanovile, a predlažući nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba utvrditi. Članak 236. U postupku po žalbi protiv rješenja na odgovarajući će se način primjenjivati odredbe ovoga zakona koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o održavanju rasprave pred drugostupanjskim sudom. VI. Dopustivost 24. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 25. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 26. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 I Gž od 26. svibnja godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijano rješenje apelant je primio 6. lipnja godine, a apelacija je podnesena 21. srpnja godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena. 27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 28. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su mu povrijeđena prava iz čl. II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 6. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na imovinu 29. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: k) Pravo na imovinu. 30. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 31. Ustavni sud zapaža da apelant ističe da mu je pobijanim odlukama povrijeđeno pravo na imovinu jer je određeno da će se iznos od jedne polovine njegove mirovine uplaćivati na račun "Sunrisea" sve dok je živ, a to znači da će od mizernih 340,00 KM, iznos koji ionako nije dovoljan za život dostojan čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM. 32. Ustavni sud ukazuje na to da je preduvjet za razmatranje apelantovih navoda u pogledu povrede prava na imovinu utvrđivanje ima li apelant imovinu u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da pojam imovina, u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, uključuje širok obujam imovinskih interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. travnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 33/01, stavak 30). U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da apelantova mirovina na kojoj je određena ovrha nesumnjivo predstavlja njegovu imovinu koja uživa zaštitu u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 33. Budući da apelant posjeduje imovinu koja uživa zaštitu u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, sljedeće pitanje na koje se mora odgovoriti jeste je li pobijanim odlukama došlo do miješanja u apelantovu imovinu. 34. Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) smatra da pravo na imovinu jamči pravo na imovinu i sadrži tri različita pravila. Prvo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stavka i koje je opće prirode, izražava načelo mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stavka, obuhvaća lišavanje imovine i ograničava ga izvjesnim uvjetima. Treće, sadržano u drugom stavku,

62 Broj 17 - Strana 62 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, dopušta da države potpisnice imaju pravo kontrolirati korištenje imovine sukladno općem interesu i to provođenjem onih zakona koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 3/99 od 17. ožujka godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 21/00). U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je pobijanim odlukama određeno da će se jedna polovina apelantove mirovine umanjiti na način da će se uplaćivati na račun "Sunrisea". Uzimajući u obzir navedenu praksu Europskog suda, te primijetivši da je apelant pobijanim rješenjima lišen svoje imovine (u smislu da provedbom rješenja o ovrsi ostaje bez jedne polovine svoje mirovine), Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o miješanju u apelantovo pravo na imovinu u smislu drugog pravila sadržanog u drugoj rečenici stavka 1. članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 35. Ustavni sud podsjeća na to da svako miješanje u pravo, prema drugom ili trećem pravilu, mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između prava nositelja prava i javnog i općeg interesa (načelo proporcionalnosti). Drugim riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nositelji prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude Europskog suda, Sunday Times od 26. travnja 1979, serija A, broj 30, stavak 49, i Malone od 2. kolovoza godine, serija A, broj 82, st. 67. i 68). 36. S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje da odgovori na sljedeća pitanja: (a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b) služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa. 37. U vezi s pitanjem je li miješanje predviđeno zakonom, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi svoje odluke temeljili na relevantnim odredbama ZOP-a, kojima je propisano (članak 8. stavak 1. ZOP-a) da sud rješenjem određuje ovrhu onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u ovršnom prijedlogu i (članak 138. stavak 1. ZOP-a) da se ovrha nad mirovinom može provesti do iznosa od jedne polovine. Pri tome, s obzirom na apelacijske navode, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud, odlučujući o podnesenom prijedlogu za ovrhu na temelju vjerodostojne isprave mjenice, donio rješenje kojim je odredio predloženu ovrhu. Ustavni sud ukazuje na to da je člankom 29. ZOP-a propisano da se ovrha radi ostvarivanja novčanog potraživanja određuje i na temelju vjerodostojne isprave (stavak 1), te da se pod pojmom vjerodostojna isprava, u smislu odredaba ZOP-a, između ostalih dokumenata, nalazi i mjenica. Ustavni sud naglašava da je (članak 29. stavak 3) tim odredbama propisano da je vjerodostojna isprava podobna za ovrhu ako su u njoj naznačeni tražitelj ovrhe i ovršenik, te predmet, vrsta, opseg i vrijeme ispunjenja obveze. Iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelant ovlastio "Sunrise" da popuni njegovu mjenicu, koju je "Sunrise" iskoristio prije pokretanja konkretnog ovršnog postupka kako bi mjenica bila podobna za ovrhu, sukladno navedenoj odredbi. Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbama članka 46. stavak 1. ZOP-a propisano da se rješenje o ovrsi može pobijati prigovorom, a da je odredbama članka 50. ZOP-a propisan postupak povodom prigovora protiv rješenja o ovrsi na temelju vjerodostojne isprave, te da je propisano da će (stavak 1) ovršenik u prigovoru protiv rješenja o ovrsi na temelju vjerodostojne isprave odrediti u kojem dijelu pobija to rješenje, a da će sud (stavak 2), ako u prigovoru nije određeno u kojem dijelu se pobija, opseg pobijanja ocijeniti na temelju obrazloženja. Također, tim je člankom propisano da će se (stavak 4), ako se rješenje o ovrsi pobija u potpunosti ili samo u dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja, prijedlog za ovrhu smatrati tužbom i u tom slučaju sud će postupati prema odredbama parničnog postupka. Osim toga, tom odredbom je propisano da će se (stavak 7), ako se rješenje o ovrsi pobija samo u dijelu kojim je određena ovrha, daljnji postupak nastaviti kao postupak povodom prigovora protiv rješenja o ovrsi donesenog na temelju ovršnog dokumenta. 38. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je apelant protiv rješenja o ovrsi podnio prigovor u kojem je istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za ovrhu i da je zamolio sud da, ako već mora vraćati tuđi dug, sud dopusti ovrhu pljenidbom 1/3 mirovine. Dakle, apelant u svom prigovoru nije pobijao ovrhu u potpunosti, niti je pobijao postojanje potraživanja, nego samo u dijelu kojim je određena ovrha, te je na taj način propustio mogućnost da se prijedlog za ovrhu smatra tužbom, sukladno odredbama članka 50. točka 4. ZOP-a, te predmet proslijedi parničnom odjelu suda na redoviti postupak u kojemu bi apelant imao mogućnost pobijati eventualne nepravilnosti vezane za sporno potraživanje, koje je također naveo u apelaciji. Međutim, budući da je apelant u podnesenom prigovoru pobio rješenje o ovrsi samo u dijelu kojim je određena ovrha, slijedom toga su se ispunile pretpostavke da se daljnji postupak nastavi sukladno odredbama članka 50. stavak 7. ZOP-a, kojim je propisano da će se u slučaju ako se rješenje o ovrsi pobija samo u dijelu kojim je određena ovrha, daljnji postupak nastaviti kao postupak povodom prigovora protiv rješenja o ovrsi donesenog na temelju ovršnog dokumenta. Dalje, Ustavni sud ukazuje na to da su odredbama članka 47. ZOP-a propisani razlozi za prigovor koji sprječavaju ovrhu, ali da u njima nisu propisani razlozi koje je apelant naveo u svom prigovoru, te da je stoga apelantov prigovor odbijen kao neutemeljen, pozivom na odredbe čl. 47. i 50. stavak 7. ZOP-a. 39. Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi svoje odluke donijeli na temelju relevantnih odredaba ZOP-a, kao relevantnog zakona koji ispunjava uvjete u pogledu dostupnosti, tj. pristupačnosti (objavljen je u "Službenom glasniku" koji je javno glasilo) i uvjete jasnoće (s obzirom na to da su citirane odredbe ZOP-a dovoljno jasno formulirane, u smislu da svatko može shvatiti način i uvjete pod kojima se provodi postupak prinudne naplate potraživanja po osnovi ovršnih i vjerodstojnih isprava). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju Općinski sud na temelju prijedloga za ovrhu nesumnjivo u suglasnosti s vjerodostojnom ispravom donio rješenje o ovrsi kojim je određena predložena ovrha, sukladno odredbama čl. 8. i 138. stavak 1. ZOP-a, te da je stoga miješanje u apelantovo pravo na imovinu izvršeno sukladno zakonu, u smislu standarda Europske konvencije. 40. U vezi sa sljedećim pitanjem, ima li miješanje u pravo na apelantovu imovinu legitiman cilj od javnog interesa, Ustavni sud ukazuje na to da je Europski sud ustanovio da domaće vlasti uživaju široko polje procjene prilikom donošenja odluka koje su vezane za miješanje u imovinska prava pojedinaca zbog neposrednog poznavanja društva i njegovih potreba. Odluka da se izvrši miješanje u nečiju imovinu često uključuje razmatranje političkih, ekonomskih i socijalnih pitanja o kojima će se mišljenja u okviru demokratskog društva bitno razlikovati. Stoga će se presuda domaćih vlasti poštivati, osim ako je očito bez opravdane osnove (vidi Europski sud, James i dr. protiv Velike Britanije, presuda od 21. veljače 1986.

63 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 63 godine, serija A, broj 98, stavak 46). U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da je cilj donošenja ZOP-a propisivanje postupka prema kojem će se prinudno ostvariti potraživanje na temelju ovršnih i vjerodostojnih isprava, što uključuje i potraživanja na temelju vjerodostojne isprave mjenice. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da pravo osoba, tražitelja ovrhe koji posjeduju ovršne ili vjerodostojne isprave, da pokrenu postupak prinudne naplate svojih potraživanja, na način i u postupku propisanom odredbama ZOP-a, te zaštita prava tražitelja ovrhe i dosljedna primjena relevantnih odredaba ZOP-a, nesumnjivo predstavljaju legitiman cilj od javnog interesa. 41. Međutim, postavlja se pitanje je li u konkretnom slučaju lišavanje apelantove imovine proporcionalno tom legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno uspostavlja li pravičnu ravnotežu između apelantovog prava i općeg interesa. U vezi s tim, Ustavni sud, slijedeći vlastitu praksu i praksu Europskog suda, ukazuje na to da u svakom pojedinom slučaju mora postojati pravičan odnos između zahtjeva javnog interesa koji se želi postići i zaštite temeljnih prava pojedinaca, što nije moguće postići ako apelant mora snositi poseban i pretjeran teret (vidi Europski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. veljače godine, serija A, broj 98, st. 46. i 50). Naravno, pitanje je li pravična ravnoteža zaista postignuta postaje relevantno samo ako se i kada utvrdi da je miješanje u pitanju zadovoljilo navedeni uvjet zakonitosti i da nije bilo proizvoljno (vidi Europski sud, Iatridis protiv Grčke [VV], broj 31107/96, stavak 58, ECHR 1999-II). S obzirom na to da je Ustavni sud zaključio da je miješanje u apelantovo pravo na imovinu bilo zakonito i u javnom interesu, Ustavni sud treba dalje utvrditi je li uspostavljena pravična ravnoteža između apelantovog prava i općeg interesa. 42. Dovodeći prethodne stavove u vezu s činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama članka 138. stavak 1. ZOP-a propisano da se ovrha na mirovini može provesti do iznosa od jedne polovine. Ustavni sud posebno ističe da iz navedene odredbe jasno proizlazi da se ovrha može (dakle, nije izričito određeno da se mora) odrediti i na nižem iznosu od jedne polovine mirovine. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na odredbe članka 21. stavak 3. ZOP-a, kojima je propisano da se na materijalnopravne pretpostavke i posljedice provedbe ovršnog postupka na odgovarajući način primjenjuju odredbe zakona kojima se određuju stvarna prava, odnosno obligacijski odnosi. Ustavni sud smatra da je, sukladno tim odredbama, sud u obvezi voditi računa i o načelu savjesnosti i poštenja i zabrane zlouporabe prava koja su proklamirana u odredbama ZOO-a. S obzirom na to da je, dakle, odredbama članka 138. stavak 1. ZOP-a određena samo gornja granica do koje sud može odrediti ovrhu, Ustavni sud smatra da je sud dužan u svakom konkretnom slučaju ispitati sve okolnosti (posebno visinu ovršenikovih novčanih primanja), te prema tome odrediti ovrhu, sukladno članku 138. stavak 1. ZOP-a, na način da se time ne ugrozi njegova temeljna egzistencija. Naime, Ustavni sud ukazuje na to da ni u kojem slučaju nije isto kada se odredi ovrha na jednoj polovini mirovine od 326,17 KM (koliko iznosi najniža mirovina) i na jednoj polovini iznosa od 1.000,00 KM ili 2.174,48 KM (koliko iznosi najviša mirovina). Međutim, kako jasno proizlazi iz činjeničnog stanja predmeta, čini se da redoviti sudovi o tome uopće nisu vodili računa. Štoviše, pored ovrhe na ½ apelantove mirovine, redoviti sudovi su dopustili ovrhu i na njegovim pokretnim stvarima, iako je apelant umirovljenik s gotovo najnižom mirovinom u FBiH, koji uz to u kućanstvu ima suprugu 100% invalida. 43. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na noviju prasku Europskog suda, u kojoj je taj sud razmatrao slično činjenično i pravno pitanje (mada u kontekstu razmatranja prava iz članka 10. Europske konvencije u vezi s odlukama sudova R Srbije, donesenih u parničnom i ovršnom postupku), i koje je u konačnici imalo sličnu posljedicu kao što je u konkretnom slučaju (vidi, mutatis mutandis, Europski sud, Tešić protiv Srbije, presuda od 11. veljače godine, točka 66). Naime, u tom predmetu Europski sud je istakao da je redoviti sud donio rješenje о ovrsi na temelju kojeg je odredio ovrhu na 2/3 aplikantičine mirovine i zaključio da poslije odbijanja 2/3 mirovine aplikantici ostaje oko 60 eura za život, te da je to posebno nezgodna situacija, s obzirom na to da je aplikantica starija osoba koja boluje od nekoliko ozbiljnih bolesti, te da stoga miješanje nije bilo nužno u demokratskom društvu i da su joj povrijeđena ljudska prava. 44. Dovodeći u vezu sve navedeno s činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi u konkretnom slučaju propustili, shodno navedenim odredbama i svojim zakonskim ovlaštenjima, prethodno ocijeniti mogućnost da se predložena ovrha provede na način da se odredi u iznosu koji je niži od jedne polovine apelantove mirovine i da uravnoteženije pristupe primjeni odredaba članka 138. stavak 1. ZOP-a. Tu mogućnost je pogotovo imao ovršni sud u konkretnom slučaju, budući da je apelant tražio da se ovrha provede na jednoj trećini njegove mirovine, koja, prema apelantovim navodima iz prigovora protiv rješenja o ovrsi, iznosi 340,00 KM. Naime, apelant je u konkretnom slučaju u podnesenom prigovoru istakao da je određenom ovrhom, zbog visine mirovine koju prima i činjenice da izdržava i suprugu koja je 100% invalid, doveden u situaciju da ostane bez temeljnih sredstava za život. 45. Kada se svemu tome doda i činjenica da, prema podacima Caritasa Biskupske konferencije BiH, koje potvrđuju i najnoviji statistički pokazatelji koji izravno utječu na stopu siromaštva (plaće, mirovine, cijene i stopa neuposlenosti), oko 18% stanovništva BiH živi ispod granice kritičnog siromaštva, dok se 48% njih nalazi na rubu siromaštva ili socijalne isključenosti, onda se za Ustavni sud pokazuje nužnim da redoviti sudovi, kada donose odluke u slučajevima kao što je ovaj, imaju u vidu i socijalnu sliku stanovništva i da tim odlukama ne guraju još više ljudi u siromaštvo ili čak ispod granice kritičnog siromaštva, što je u konkretnom slučaju učinjeno apelantu, što je, kako kaže i Europski sud, posebno nezgodna situacija. 46. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju ovakva ovrha pretjeran teret za apelanta, te da je došlo do neproporcionalnog miješanja u apelantovu imovinu, jer apelant provedbom ovrhe koja je određena Rješenjem Općinskog suda broj 65 0 I od 10. svibnja godine mora snositi pretjeran teret koji narušava pravičan balans između javnog interesa i apelantovog interesa, što je suprotno standardima zaštite prava na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 47. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 48. Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti odluku Kantonalnog suda, konačnu odluku u ovom predmetu, te predmet vratiti Kantonalnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku, sukladno jamstvima iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 49. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u vezi s povredom prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno

64 Broj 17 - Strana 64 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, ispitati apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. VIII. Zaključak 50. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je miješanjem u pravo na imovinu, utemeljenom na zakonu i u svrhu ostvarivanja legitimnog cilja, u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, narušen razuman odnos proporcionalnosti između potrebe zaštite legitimnog cilja u javnom interesu, kojem se teži, i apelantovog interesa. 51. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 52. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije nužno posebno razmatrati apelantov prijedlog za donošenje privremene mjere. 53. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине на Пленарној сједници, у предмету број АП 3381/14, рјешавајући апелацију Исмета Камењашевића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Constance Grewe, суткиња Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Margarita Caca-Nikolovska, суткиња Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 23. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ 1 Усваја се апелација Исмета Камењашевића. Утврђује се повреда члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода. Укида се Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 И Гж од 26. маја године. Предмет се враћа Кантоналном суду у Сарајеву, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода. Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да, у складу с чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15 "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Исмет Камењашевић из Сарајева (у даљњем тексту: апелант) поднио је 21. јула године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 65 0 И Гж од 26. маја године и рјешењā Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) бр И од 20. септембра и 10. маја године. Такође, апелант је 13. августа године поднио захтјев за доношење привремене мјере којом би се обуставило извршење Рјешења број 65 0 И од 10. маја године до окончања поступка који се води у Уставном суду. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда, од Општинског и Кантоналног суда, те од Микрокредитне организације "Sunrise" Сарајево (у даљњем тексту: повјерилац, тражилац извршења или "Sunrise") као друге стране у поступку затражено је 15. септембра године да доставе одговоре на апелацију. Сем тога, од Општинског суда и Кантоналног суда је 17. и 24. септембра године затражено да доставе на увид спис број 65 0 И Такође, од Општинског суда у Какњу је 1. октобра године затражена информација о предмету број 36 0 И И. 3. Кантонални суд је доставио одговор на апелацију и тражени спис 25. септембра године, а "Sunrise" 22. септембра године. Општински суд је доставио Уставном суду одговор и тражени спис на увид 30. септембра године. Општински суд у Какњу је 6. октобра године доставио тражене информације. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. Уводне напомене 5. "Sunrise" и Фадил Балта из Какња (у даљњем тексту: корисник кредита) закључили су 12. фебруара године Уговор о кредиту број , на основу ког је повјерилац исплатио дужнику кредит у висини од ,00 КМ, под условима поближе наведеним у уговору. Уговором је (члан 3) констатовано да је прије закључивања уговора, а ради обезбјеђења враћања кредита, дужник повјериоцу предао мјеницу. 6. "Sunrise" и апелант закључили су 12. фебруара године Уговор о јамству. Тим уговором апелант се (члан 2) обавезао повјериоцу да ће као солидарни јамацплатац исплатити повјериоцу цјелокупан доспјели неплаћени дуг настао по основу уговора о кредиту из члана 1 тог уговора (број ), ако дужник свој дуг према повјериоцу не изврши на начин и под условима уређеним наведеним уговором о кредиту. У уговору је (члан 4) констатовано да за враћање дуга из члана 2 уговора апелант јамчи свом својом имовином новац, покретне ствари, непокретности, права и сл., те да је ради извршења јамства као средство обезбјеђења повјериоцу предао у посјед мјеницу. 7. "Sunrise" и корисник кредита су 30. јуна године закључили Анекс уговора о кредиту број (реструктурирање кредита) исплаћеног по основу Уговора

65 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 65 о кредиту број од 12. фебруара године. Одредбом члана 6 Анекса уговора наведено је да су солидарни јамци који су јамчили за враћање дуга по кредиту из основног уговора сагласни с тим да на исти начин и под условима из основног уговора и његовог анекса гарантују и за реструктурирани кредит. На крају Анекса уговора постоје потписи јамаца Едина Балте, апеланта и Насихе Балта. 8. Апелант је потписао акт под називом "Овлаштење за попуну мјенице", у ком је изјавио да је "Sunriseu" предао бјанко-мјеницу, серијски број АФ Истовремено је овластио "Sunrise" да примљену мјеницу може да користи за наплату доспјелог потраживања тако што ће у мјеницу уписати износ доспјелог потраживања на дан попуњавања и да мјеницом може да спроведе све друге прописане радње ради наплате мјеничног потраживања. Поступак окончан оспореним рјешењима 9. Одлучујући о приједлогу за извршење од 6. маја године, који је поднио "Sunrise", Општински суд је донио Рјешење број 65 0 И од 10. маја године, којим је, на основу вјеродостојне исправе мјенице број АФ од 13. јануара године, ради исплате износа од ,74 КМ са затезном каматом од 25. априла године па до исплате и трошкова извршног поступка, одредио извршење према апеланту као извршенику. Одређено је да ће се извршење спровести пљенидбом пола пензије коју апелант прима од Федералног завода за пензијско и инвалидско осигурање, Кантонална административна служба Сарајево, затим пљенидбом, процјеном и продајом апелантових покретних ствари, те пријеносом новчаног износа добијеног од продаје на трансакциони рачун "Sunrisea". 10. Апелант је 19. маја године поднио приговор против рјешења о извршењу. У поднесеном приговору апелант је истакао да се приговор односи на редни број 1 дозволе за извршење. Истакао је да је тражиоца извршења обавијестио о свом социјалном статусу, укључујући и чињеницу да има 69 година и пензију од 340,00 КМ, од које издржава и супругу (супруга је инвалид). Такође је молио суд да, ако већ мора враћати туђи дуг, дозволи извршење пљенидбом 1/3 пензије. 11. Рјешењем број 65 0 И од 20. септембра године Општински суд је одбио апелантов приговор као неоснован, те је слиједом тога Рјешење број 65 0 И И од 10. маја године о одређивању извршења у цијелости одржано на снази. У образложењу рјешења Општински суд је навео да је чланом 47 Закона о извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП) одређено да се приговор против рјешења о извршењу може поднијети због разлога који спрјечавају извршење, а нарочито у случајевима предвиђеним у тачкама од 1 до 10 тог члана. Међутим, како је даље истакао Општински суд, апелант не оспорава рјешење о извршењу у дијелу којим је утврђено постојање потраживања, већ само наводи да се налази у тешкој материјалној ситуацији због чега не може да измири дуг, а како тешка материјална ситуација није разлог који спрјечава извршење, суд је одбио приговор. Општински суд је истакао да је неоснован и апелантов приједлог да суд одреди извршење пљенидбом 1/3 пензије, јер је извршење на плати одређено у складу с одредбама чл. 8 и 138 ЗИП-а. 12. Апелант је у жалби против рјешења којим је одбијен његов приговор истакао да приговара у погледу износа који је одређен за пљенидбу, као и у погледу начина намирења тражиоца извршења. Апелант је у погледу првог дијела жалбе поновио чињенице које се тичу његове тешке материјалне ситуације, те да сматра да се извршење на наведени начин не може спровести, што представља додатну чињеницу која иде у прилог основаности жалбе, у смислу члана 47 ЗИП-а. Даље, апелант је истакао да је чињенично стање у поступку погрешно утврђено, што је довело до тога да се само апелант обавеже да исплати дуг и поред чињенице да постоје главни дужник и остали јамци. Предложио је да суд донесе рјешење којим ће се с циљем намирења тражиоца извршења одредити пљенидба износа од 1/3 његове пензије, а рјешење ће се спровести након што се исцрпе све могућности наплате дуга од главног дужника и то на начин да се остали јамци и апелант обавежу на отплату дуга. 13. Одлучујући о апелантовој жалби против Рјешења Општинског суда број 65 0 И од 20. септембра године, Кантонални суд је донио Рјешење број 65 0 И Гж од 26. маја године, којим је жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепено рјешење. У образложењу рјешења Кантонални суд је навео да је првостепени суд правилно закључио да апелант не оспорава постојање потраживања. Он рјешење о извршењу оспорава само у дијелу којим је извршење одређено, па је стога даљњи поступак настављен у складу с одредбама члана 50 став 7 ЗИП-а. И према ставу Кантоналног суда, како је даље наведено у рјешењу, апелантова лоша материјална ситуација не представља разлоге који, у смислу члана 47 ЗИП-а, указују на неправилност рјешења о извршењу и доводе до спрјечавања извршења. Такође, Кантонални суд је истакао да су апелантови жалбени наводи паушални и као такви не утичу на правилност првостепеног рјешења, будући да је потписивањем мјенице преузео мјеничну обавезу. Стога је, и према ставу Кантоналног суда, одлука Општинског суда којом је одбијен апелантов приговор правилна због разлога које у потпуности прихвата и Кантонални суд. 14. Уставни суд, на основу увида у спис Општинског суда број 65 0 И , констатује да је апелант у приговору против рјешења о извршењу истакао да му је супруга инвалид, те да је у прилогу доставио, између осталог, и Рјешење ЈУ "Кантонални центар за социјални рад" Сарајево, Служба социјалне заштите Општине Нови Град, број 35/ИВ /09 од 3. фебруара године. Из тог рјешења произилази да је Захида Камењашевић лице с инвалидитетом са 100% оштећења организма и да јој се признаје право на додатак за његу и помоћ другог лица II група у мјесечном износу од 137,20 КМ. 15. Такође, Уставни суд констатује да из одговора Општинског суда у Какњу произилази да је "Sunrise" 25. априла године поднио приједлог за извршење против корисника кредита, те Едина Балте и Насихе Балта ради наплате дуга од ,74 КМ, на основу вјеродостојне исправе, мјеница серијског броја АФ , АФ и АФ , извршењем на покретним стварима извршеника, те непокретности корисника кредита. Наведено је да је Општински суд 1. фебруара године одредио предложено извршење, али да је потом, одлучујући о приговору корисника кредита, донио Рјешење број 36 0 И И од 19. јула године, којим се приједлог за извршење у односу на њега сматра тужбом, те да се извршење одгађа у односу на тог извршеника. Сем тога, наведено је да је парнични поступак окончан Пресудом Општинског суда у Какњу број 36 0О П П од 22. маја године, која је постала правоснажна и извршна, те да је "Sunrise" предложио да суд настави извршни поступак на предметној непокретности у односу

66 Broj 17 - Strana 66 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, на корисника кредита, о ком суд треба да одлучи. Наведено је да "Sunrise" у том поступку није намирен, с обзиром на то да је судски извршилац приликом пописа, запљене и процјене покретних ствари извршеника Едина и Насихе Балта констатовао да они не посједују покретне ствари које би могле бити предмет пописа и запљене. 16. Уставни суд констатује да је на интернетској страници Федералног завода за пензијско и инвалидско осигурање ( објављен докуменат "Структура пензија из редовне исплате за август 2014." из ког произилази да је најнижа пензија у Федерацији БиХ у августу била 326,17 КМ, да је просјечна пензија била 365,89 КМ, да је загарантована пензија била 434,90 КМ, а највиша пензија 2.174,48 КМ. IV. Апелација а) Наводи из апелације 17. Апелант сматра да су му оспореним одлукама повријеђени право на правично суђење и право на имовину из чл. II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те члана 6 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелант описује околности под којима је потписао уговор о јамству за кредит који је корисник кредита закључио са организацијом "Sunrise", те наводи да су за тај кредит јамци били и син и супруга корисника кредита и да су сви они потписали појединачне мјенице као средство обезбјеђења кредита. Навео је да је корисник кредита због неких разлога престао отплаћивати кредитни дуг, тако да је остао неотплаћен износ од ,74 КМ, те да је "Sunrise" 6. маја године поднио Општинском суду приједлог за дозволу извршења против апеланта, на основу потписане бјанко-мјенице. Апелант описује ток извршног поступка, те истиче да је у жалби посебно нагласио да је уговорна и законска обавеза "Sunrisea" да исцрпи све могућности принудне наплате дуга од корисника кредита и његове супруге и сина као жираната, будући да има двије куће у Какњу и предузеће "Balta Prorn" д.о.о. Какањ. Наводи да Кантонални суд уопште није оцијенио његов основни жалбени разлог, а то је предвиђено у члану 6 Уговора о кредиту, односно у члану 1004 став 1 ЗОО-а, тј. да се од јамца може тражити наплата обавезе тек након што је главни дужник не испуни. Наводи да га "Sunrise", насупрот обавези из члана 1007 ЗОО-а, није обавјештавао ни о каквим активностима које је покренуо против главног дужника и осталих јамаца. Истиче да је случајно сазнао да је главни дужник преминуо 4. марта године и да је спроведен оставински поступак иза њега. Такође наводи да је сазнао да је Општински суд у Какњу донио Рјешење о извршењу број 36 0 И од 1. фебруара године, којим је одређено извршење против корисника кредита и јамаца Едина и Насихе Балта због неизмирења кредита од 12. фебруара године, које ће се спровести продајом непокретности поближе описане у том рјешењу, чију је вриједност од ,00 КМ процијенио вјештак грађевинске струке. Истиче да о тој чињеници "Sunrise" није обавијестио Општински суд пред којим води извршни поступак против апеланта, нити је о томе обавијестио апеланта као трећег јамца, што је био дужан према члану 1007 ЗОО-а. Указује на члан 1004 став 2 ЗОО-а који штити јамца против ког се не може спровести извршни поступак јер је вриједност средстава главног дужника довољна за намирење вјеровника из основа кредитног задужења. Нарочито, апелант истиче да му је доношењем рјешења због повреде наведених одредби ЗОО-а повријеђено право на имовину, тј. право на уживање пензије и то умањењем пензије за 50% све док је жив, а то значи од мизерних 340,00 КМ, што ионако није довољно за живот достојан човјека, доћи до умањења за 170,00 КМ, па се пита има ли сврхе живјети, а све због манипулатора из микрокредитних организација. Такође, апелант истиче да "Sunrise" није могао, у складу с одредбама Закона о микрокредитним организацијама, одобрити кредит у износу од ,00 КМ него само у износу од ,00 КМ. 18. У допуни апелације од 13. августа године апелант је истакао да из достављених доказа произилази да се "Sunrise" може у цијелости намирити из имовине главног дужника, те да се потраживање од апеланта може обуставити. На крају, апелант је затражио да Уставни суд због повреде његових људских права, као и у интересу правне заштите жираната, у складу са Законом о заштити жираната, донесе привремену мјеру којом ће обуставити извршење Рјешења о извршењу број 65 0 И И до окончања поступка пред Уставним судом. б) Одговор на апелацију 19. Кантонални суд је навео да су апелантови наводи неосновани јер је донио одлуку након што је испитао оспорено рјешење у оквиру навода из жалбе и у границама прописаним чланом 221 ЗПП, у вези с чланом 236 ЗПП и чланом 21 став 1 ЗИП-а. Суд је утврдио да је апелантова жалба неоснована због тога што је у жалби истицао лошу материјалну ситуацију, што не представља разлоге који би, у смислу одредбе члана 47 ЗИП-а, указивали на неправилност рјешења о извршењу и довели до спрјечавања извршења. Наведено је да се апелант у апелацији позива на нове доказе, који нису били предмет расправљања пред редовним судовима, будући да их апелант није ни предложио. 20. Општински суд је у свом одговору навео историјат поступка, али се није посебно изјашњавао о апелантовим наводима. Сем тога, Општински суд је навео да из списа произилази да до давања одговора на апелацију нису вођене извршне радње усмјерене на спровођење рјешења. 21. "Sunrise" је навео да је апелант 12. фебруара године потписао Уговор о јамству, којим се обавезао да ће као солидарни јамац-платац исплатити повјериоцу цјелокупан доспјели неплаћени дуг настао по основу Уговора о кредиту, ако корисник кредита обавезу враћања кредита не врши на начин и под условима уређеним Уговором о кредиту. Одредбом члана 4 Уговора о јамству апелант се као јамац-платац обавезао да за враћање дуга гарантује свом својом имовином (новац, покретне ствари, непокретности, права и сл.), те је за обезбјеђење извршења јамства "Sunriseu" као повјериоцу предао сопствену мјеницу с овлашћењем за њено попуњавање. Због немогућности корисника кредита да кредит враћа у уговореним роковима, "Sunrise" и корисник кредита су 30. јуна године закључили Уговор о реструктурирању кредита исплаћеног по основу Уговора о кредиту број од 12. фебруара године. Одредбом члана 6 Анекса уговора о кредиту апелант се као солидарни јамац обавезао да на исти начин на који је гарантовао за обавезе корисника кредита по основном уговору о кредиту гарантује и за обавезе према реструктурираном кредиту. Апелант је као солидарни јамац потписао Анекс уговора о кредиту. Како се корисник кредита није придржавао уговорених рокова за отплату кредита из Анекса уговора, "Sunrise" је као давалац кредита на основу мјеница које су му предали корисник кредита и солидарни јамци судски покренуо извршни поступак ради наплате дуга против

67 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 67 корисника кредита и свих солидарних јамаца истовремено. Наглашено је да се апелант погрешно позива на одредбу члана 1004 ст. 1 и 2 ЗОО-а, јер се Уговором о јамству обавезао као јамац-платац, те стога, у складу с чланом 1004 став 3 ЗОО-а, одговара повјериоцу као главни дужник и повјерилац може захтијевати испуњење обавезе од главног дужника или од јамца или од обојице у исто вријеме. Иако га закон на то не обавезује, "Sunrise" је испуњење обавезе захтијевао истовремено од корисника кредита и свих јамаца, мада не би поступио противзаконито и да је извршни поступак покренуо само против једног од солидарних дужника. У складу с одредбом члана 414 ЗООа, сваки дужник солидарне обавезе одговара повјериоцу за читаву обавезу и повјерилац може захтијевати њено испуњење од кога хоће, све док не буде потпуно испуњена, али кад један дужник испуни обавезу, она престаје и сви се дужници ослобађају. V. Релевантни прописи 22. У Закону о извршном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 и 35/12) релевантне одредбе гласе: Ограничење средстава и предмета извршења Члан 8. (1) Суд рјешењем одређује извршење оним средством и над оним предметима који су наведени у извршном приједлогу. (2) Ако је предложено више средстава или више предмета извршења суд може ограничити извршење само на неке од тих средстава или предмета ако су довољни за остварење потраживања. (3) Ако се извршно рјешење о извршењу на одређеном предмету или средству не може провести, тражилац извршења може ради намирења истог потраживања да предложи ново средство или предмет извршења о чему ће суд одлучити рјешењем. Члан 21. Примјена одредаба других закона (1) У извршном поступку на одговарајући начин примјењују се одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено. [ ] (3) На материјално-правне претпоставке и посљедице провођења извршног поступка на одговарајући начин примјењују се одредбе закона којима се одређују стварна права, односно облигациони односи. Члан 29. Вјеродостојан документ (1) Извршење ради остваривања новчаног потраживања одређује се и на основу вјеродостојног документа. (2) Вјеродостојан документ је, према овом закону, мјеница и чек с протестом и повратним рачуном ако су потребни за заснивање потраживања и рачуни или изводи из пословних књига за цијену комуналних услуга испоруке воде, топлотне енергије и одвоз смећа. (3) Вјеродостојан документ је повољан за извршење ако су у њему назначени тражилац извршења и извршеник, те предмет, врста, обим и вријеме испуњења обавезе. Члан 46. Приговор (1) Рјешење о извршењу може се побијати приговором. (2) У погледу садржаја приговора на одговарајући начин се примјењују одредбе о жалби из Закона о парничном поступку. (3) Рјешење којим је приједлог за извршење одбачен или одбијен тражилац извршења може побијати само жалбом. Члан 47. Разлози за приговор Приговор против рјешења о извршењу може се поднијети из разлога који спречавају извршење, а нарочито ако: 1) документ на основу којег је донесено рјешење о извршењу није извршни документ, или ако документ није стекао својство извршности; 2) је извршни документ на основу којег је донесено рјешење о извршењу укинут, поништен, преиначен или на други начин стављен ван снаге, односно ако је на други начин изгубио своју дјелотворност или је утврђено да је без учинка; 3) су се странке, јавним или према закону овјереним документом састављеним након настанка извршног документа, споразумјеле да неће на основу извршног документа трајно или за одређено вријеме тражити извршење; 4) је протекао рок у којем се према закону може тражити извршење; 5) је извршење одређено на предмету који је изузет од извршења, односно на ком је могућност извршења ограничена; 6) тражилац извршења није овлаштен да тражи извршење на основу извршног документа, односно ако није овлаштен да тражи извршење против извршеника; 7) није испуњен услов који је одређен извршним документом, осим ако законом није друкчије прописано; 8) је потраживање престало на основу чињенице која је настала у вријеме кад је извршеник није више могао истаћи у поступку из којег потиче одлука, односно ако је потраживање престало на основу чињенице која је настала након закључења судског или управног поравнања; 9) је на основу чињенице која је настала у вријеме кад је дужник није више могао истаћи у поступку из којег потиче одлука, односно ако је на основу чињенице која је настала након закључења судског или управног поравнања, трајно или за одређено вријеме, одгођено, забрањено, измијењено или на други начин онемогућено испуњење потраживања; 10) је наступило застарјевање потраживања о чему је одлучено извршним документом. Члан 50. ст. 1, 2, 4, 5. и 7. Поступак поводом приговора против рјешења о извршењу на основу вјеродостојног документа (1) Извршеник ће у приговору против рјешења о извршењу на основу вјеродостојног документа да одреди у ком дијелу побија то рјешење. Приговор мора бити образложен. (2) Ако у приговору није одређено у ком дијелу се побија, обим побијања ће се цијенити на основу образложења. (4) Ако се рјешење о извршењу побија у потпуности или само у дијелу којим је утврђено постојање потраживања, приједлог за извршење сматраће се тужбом и у том случају суд ће поступати по одредбама парничног поступка. (5) Када је поднесен приговор из става 4. овог члана, суд ће одгодити извршење и наставиће га, на приједлог

68 Broj 17 - Strana 68 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, тражиоца извршења, након правоснажности одлуке парничног суда, ако тражилац извршења успије с тужбом. (7) Ако се рјешење о извршењу побија само у дијелу којим је одређено извршење, даљи поступак наставиће се као поступак по приговору против рјешења о извршењу донесеног на основу извршног документа. Члан 138. ст. 1. и 2. Ограничење извршења (1) Извршење над: платом, надокнадом умјесто плате, надокнадом за скраћено радно вријеме и надокнадом због умањења плате и пензије, примањима по основу надокнаде због тјелесног оштећења према прописима о инвалидском осигурању, примањима по основу социјалне помоћи, примањима по основу привремене незапослености, примањима по основу додатка на дјецу, примањима по основу стипендије и помоћи ученицима и студентима и надокнадом за рад осуђеника може се провести до износа од једне половине. (2) Ограничења извршења на новчаним потраживањима извршеника из става 1. овог члана примјењују се само ако потраживања не прелазе 1.000,00 КМ мјесечно. На дијелу потраживања који прелази 1.000,00 КМ мјесечно извршење се може провести до износа од двије трећине потраживања. 23. У Закону о парничном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) релевантне одредбе гласе: Члан 207. ст. 1. и 2. (1) У жалби се не могу износити нове чињенице и предлагати нови докази, осим ако жалилац пружи доказе да их без своје кривице није могао изнијети односно предложити до закључења главне расправе. (2) Позивајући се на нове чињенице, жалилац је дужан навести доказе којима би се те чињенице утврдиле, а предлажући нове доказе, дужан је навести чињенице које тим доказима треба утврдити. Члан 236. У поступку по жалби против рјешења сходно ће се начин примјењивати одредбе овог закона које важе за жалбу против пресуде, осим одредаба о одржавању расправе пред другостепеним судом. VI. Допустивост 24. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 25. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 26. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 И Гж од 26. маја године, против ког нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 6. јуна године, а апелација је поднесена 21. јула године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 27. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 28. Апелант оспорава наведена рјешења тврдећи да су му повријеђена права из чл. II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те члана 6 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на имовину 29. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. 30. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 31. Уставни суд запажа да апелант истиче да му је оспореним одлукама повријеђено право на имовину јер је одређено да ће се износ од једне половине његове пензије уплаћивати на рачун "Sunrisea" све док је жив, а то значи да ће од мизерних 340,00 КМ, износ који ионако није довољан за живот достојан човјека, доћи до умањења за 170,00 КМ. 32. Уставни суд указује на то да је предуслов за разматрање апелантових навода у погледу повреде права на имовину утврђивање да ли апелант има имовину у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд истиче да појам имовина, у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, укључује широк обим имовинских интереса који представљају одређену економску вриједност (види Уставни суд, Одлука број У 14/00 од 4. априла године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 33/01, став 30). У конкретном случају, Уставни суд сматра да апелантова пензија на којој је одређено извршење несумњиво представља његову имовину која ужива заштиту у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 33. Будући да апелант посједује имовину која ужива заштиту у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, сљедеће питање на које се мора одговорити јесте да ли је оспореним одлукама дошло до мијешања у апелантову имовину. 34. Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) сматра да право на имовину гарантује право на имовину и садржи три различита правила. Прво, које је изражено у првој реченици првог става и које је опште природе, изражава принцип мирног уживања у имовини. Друго правило, у другој реченици истог става, обухвата лишавање имовине и ограничава га извјесним условима. Треће, садржано у другом ставу, дозвољава да државе потписнице имају право да контролишу коришћење

69 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 69 имовине у складу с општим интересом и то спровођењем оних закона које сматрају потребним за ту сврху (види Уставни суд, Одлука број У 3/99 од 17. марта године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 21/00). У вези с тим, Уставни суд запажа да је оспореним одлукама одређено да ће се једна половина апелантове пензије умањити на начин да ће се уплаћивати на рачун "Sunrisea". Узимајући у обзир наведену праксу Европског суда, те примијетивши да је апелант оспореним рјешењима лишен своје имовине (у смислу да спровођењем рјешења о извршењу остаје без једне половине своје пензије), Уставни суд сматра да се у конкретном случају ради о мијешању у апелантово право на имовину у смислу другог правила садржаног у другој реченици става 1 члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 35. Уставни суд подсјећа на то да свако мијешање у право, према другом или трећем правилу, мора да буде предвиђено законом, мора да служи легитимном циљу, мора да успоставља правичну равнотежу између права носиоца права и јавног и општег интереса (принцип пропорционалности). Другим ријечима, оправдано мијешање не може да се наметне само законском одредбом која испуњава услове владавине права и служи легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође, одржати разуман однос пропорционалности између употријебљених средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци права се не смију подвргавати произвољном третману и од њих се не смије тражити да сносе превелик терет у остваривању легитимног циља (види пресуде Европског суда, Sunday Times од 26. априла 1979, серија А, број 30, став 49, и Malone од 2. августа године, серија А, број 82, ст. 67 и 68). 36. С обзиром на то, Уставном суду остаје да одговори на сљедећа питања: (а) да ли је мијешање предвиђено законом, (б) да ли мијешање служи законитом циљу у јавном интересу и (ц) да ли је мијешање пропорционално циљу, тј. успоставља ли правичну равнотежу између права апеланата и општег јавног интереса. 37. У вези с питањем да ли је мијешање предвиђено законом, Уставни суд запажа да су редовни судови своје одлуке засновали на релевантним одредбама ЗИП-а, којима је прописано (члан 8 став 1 ЗИП-а) да суд рјешењем одређује извршење оним средством и на оним предметима који су наведени у извршном приједлогу и (члан 138 став 1 ЗИП-а) да се извршење над пензијом може спровести до износа од једне половине. При томе, с обзиром на апелационе наводе, Уставни суд запажа да је Општински суд, одлучујући о поднесеном приједлогу за извршење на основу вјеродостојне исправе мјенице, донио рјешење којим је одредио предложено извршење. Уставни суд указује на то да је чланом 29 ЗИП-а прописано да се извршење ради остваривања новчаног потраживања одређује и на основу вјеродостојне исправе (став 1), те да се под појмом вјеродостојна исправа, у смислу одредби ЗИП-а, између осталих докумената, налази и мјеница. Уставни суд наглашава да је (члан 29 став 3) тим одредбама прописано да је вјеродостојна исправа подобна за извршење ако су у њој назначени тражилац извршења и извршеник, те предмет, врста, обим и вријеме испуњења обавезе. Из достављене документације произилази да је апелант овластио "Sunrise" да попуни његову мјеницу, коју је "Sunrise" искористио прије покретања конкретног извршног поступка како би мјеница била подобна за извршење, у складу с наведеном одредбом. Уставни суд указује и на то да је одредбама члана 46 став 1 ЗИП-а прописано да се рјешење о извршењу може оспоравати приговором, а да је одредбама члана 50 ЗИП-а прописан поступак поводом приговора против рјешења о извршењу на основу вјеродостојне исправе, те да је прописано да ће (став 1) извршеник у приговору против рјешења о извршењу на основу вјеродостојне исправе одредити у ком дијелу оспорава то рјешење, а да ће суд (став 2), ако у приговору није одређено у ком дијелу се оспорава, обим оспоравања оцијенити на основу образложења. Такође, тим је чланом прописано да ће се (став 4), ако се рјешење о извршењу оспорава у потпуности или само у дијелу којим је утврђено постојање потраживања, приједлог за извршење сматрати тужбом и у том случају суд ће поступати према одредбама парничног поступка. Сем тога, том одредбом је прописано да ће се (став 7), ако се рјешење о извршењу оспорава само у дијелу којим је одређено извршење, даљњи поступак наставити као поступак поводом приговора против рјешења о извршењу донесеног на основу извршног документа. 38. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је апелант против рјешења о извршењу поднио приговор у ком је истакао да се приговор односи на редни број 1 дозволе за извршење и да је замолио суд да, ако већ мора враћати туђи дуг, суд дозволи извршење пљенидбом 1/3 пензије. Дакле, апелант у свом приговору није оспоравао извршење у потпуности, нити је оспоравао постојање потраживања, него само у дијелу којим је одређено извршење, те је на тај начин пропустио могућност да се приједлог за извршење сматра тужбом, у складу с одредбама члана 50 тачка 4 ЗИП-а, те предмет прослиједи парничном одјељењу суда на редовни поступак у ком би апелант имао могућност да оспорава евентуалне неправилности везане за спорно потраживање, које је такође навео у апелацији. Међутим, будући да је апелант у поднесеном приговору оспорио рјешење о извршењу само у дијелу којим је одређено извршење, слиједом тога су се испуниле претпоставке да се даљњи поступак настави у складу с одредбама члана 50 став 7 ЗИП-а, којим је прописано да ће се у случају ако се рјешење о извршењу оспорава само у дијелу којим је одређено извршење, даљњи поступак наставити као поступак поводом приговора против рјешења о извршењу донесеног на основу извршног документа. Даље, Уставни суд указује на то да су одредбама члана 47 ЗИП-а прописани разлози за приговор који спрјечавају извршење, али да у њима нису прописани разлози које је апелант навео у свом приговору, те да је стога апелантов приговор одбијен као неоснован, позивом на одредбе чл. 47 и 50 став 7 ЗИП-а. 39. Уставни суд сматра да су редовни судови своје одлуке донијели на основу релевантних одредби ЗИП-а, као релевантног закона који испуњава услове у погледу доступности, тј. приступачности (објављен је у "Службеном гласнику" који је јавно гласило) и услове јасноће (с обзиром на то да су цитиране одредбе ЗИП-а довољно јасно формулисане, у смислу да свако може да схвати начин и услове под којима се спроводи поступак принудне наплате потраживања по основу извршних и вјеродстојних исправа). Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је у конкретном случају Општински суд на основу приједлога за извршење несумњиво у сагласности с вјеродостојном исправом донио рјешење о извршењу којим је одређено предложено извршење, у складу с одредбама чл. 8 и 138 став 1 ЗИП-а, те да је стога мијешање у апелантово право на имовину извршено у складу са законом, у смислу стандарда Европске конвенције.

70 Broj 17 - Strana 70 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, У вези са сљедећим питањем, да ли мијешање у право на апелантову имовину има легитиман циљ од јавног интереса, Уставни суд указује на то да је Европски суд установио да домаће власти уживају широко поље процјене приликом доношења одлука које су везане за мијешање у имовинска права појединаца због непосредног познавања друштва и његових потреба. Одлука да се изврши мијешање у нечију имовину често укључује разматрање политичких, економских и социјалних питања о којима ће се мишљења у оквиру демократског друштва битно разликовати. Стога ће се пресуда домаћих власти поштовати, сем ако је очигледно без оправданог основа (види Европски суд, James и др. против Велике Британије, пресуда од 21. фебруара године, серија А, број 98, став 46). У вези с тим, Уставни суд указује на то да је циљ доношења ЗИП-а прописивање поступка према ком ће се принудно остварити потраживање на основу извршних и вјеродостојних исправа, што укључује и потраживања на основу вјеродостојне исправе мјенице. С обзиром на то, Уставни суд сматра да право лица, тражилаца извршења који посједују извршне или вјеродостојне исправе, да покрену поступак принудне наплате својих потраживања, на начин и у поступку прописаном одредбама ЗИП-а, те заштита права тражилаца извршења и досљедна примјена релевантних одредби ЗИП-а, несумњиво представљају легитиман циљ од јавног интереса. 41. Међутим, поставља се питање да ли је у конкретном случају лишавање апелантове имовине пропорционално том легитимном циљу који се жели постићи, односно да ли успоставља правичну равнотежу између апелантовог права и општег интереса. У вези с тим, Уставни суд, слиједећи сопствену праксу и праксу Европског суда, указује на то да у сваком поједином случају мора постојати правичан однос између захтјева јавног интереса који се жели постићи и заштите основних права појединаца, што није могуће постићи ако апелант мора сносити посебан и претјеран терет (види Европски суд, James и други против Уједињеног Краљевства, пресуда од 21. фебруара године, серија А, број 98, ст. 46 и 50). Наравно, питање да ли је правична равнотежа заиста постигнута постаје релевантно само ако се и када утврди да је мијешање у питању задовољило наведени услов законитости и да није било произвољно (види Европски суд, Iatridis против Грчке [ВВ], број 31107/96, став 58, ECHR 1999-II). С обзиром на то да је Уставни суд закључио да је мијешање у апелантово право на имовину било законито и у јавном интересу, Уставни суд треба даље утврдити да ли је успостављена правична равнотежа између апелантовог права и општег интереса. 42. Доводећи претходне ставове у везу с чињеницама конкретног предмета, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 138 став 1 ЗИП-а прописано да се извршење на пензији може спровести до износа од једне половине. Уставни суд посебно истиче да из наведене одредбе јасно произилази да се извршење може (дакле, није изричито одређено да се мора) одредити и на нижем износу од једне половине пензије. При томе, Уставни суд указује и на одредбе члана 21 став 3 ЗИП-а, којима је прописано да се на материјалноправне претпоставке и посљедице спровођења извршног поступка на одговарајући начин примјењују одредбе закона којима се одређују стварна права, односно облигациони односи. Уставни суд сматра да је, у складу с тим одредбама, суд у обавези да води рачуна и о принципу савјесности и поштења и забране злоупотребе права која су прокламована у одредбама ЗООа. С обзиром на то да је, дакле, одредбама члана 138 став 1 ЗИП-а одређена само горња граница до које суд може да одреди извршење, Уставни суд сматра да је суд дужан у сваком конкретном случају испитати све околности (посебно висину извршеникових новчаних примања), те према томе одредити извршење, у складу с чланом 138 став 1 ЗИП-а, на начин да се тиме не угрози његова основна егзистенција. Наиме, Уставни суд указује на то да ни у ком случају није исто када се одреди извршење на једној половини пензије од 326,17 КМ (колико износи најнижа пензија) и на једној половини износа од 1.000,00 КМ или 2.174,48 КМ (колико износи највиша пензија). Међутим, како јасно произилази из чињеничног стања предмета, чини се да редовни судови о томе уопште нису водили рачуна. Штавише, поред извршења на ½ апелантове пензије, редовни судови су дозволили извршење и на његовим покретним стварима, иако је апелант пензионер с готово најнижом пензијом у ФБиХ, који уз то у домаћинству има супругу 100% инвалида. 43. При томе, Уставни суд указује и на новију праску Европског суда, у којој је тај суд разматрао слично чињенично и правно питање (мада у контексту разматрања права из члана 10 Европске конвенције у вези с одлукама судова Р Србије, донесених у парничном и извршном поступку), и које је у коначници имало сличну посљедицу као што је у конкретном случају (види, mutatis mutandis, Европски суд, Тешић против Србије, пресуда од 11. фебруара године, тачка 66). Наиме, у том предмету Европски суд је истакао да је редовни суд донио рјешење о извршењу на основу ког је одредио извршење на 2/3 апликанткињине пензије и закључио да послије одбијања 2/3 пензије апликанткињи остаје око 60 евра за живот, те да је то посебно незгодна ситуација, с обзиром на то да је апликанткиња старије лице које болује од неколико озбиљних болести, те да стога мијешање није било неопходно у демократском друштву и да су јој повријеђена људска права. 44. Доводећи у везу све наведено с чињеницама конкретног предмета, Уставни суд сматра да су редовни судови у конкретном случају пропустили да, сходно наведеним одредбама и својим законским овлашћењима, претходно оцијене могућност да се предложено извршење спроведе на начин да се одреди у износу који је нижи од једне половине апелантове пензије и да уравнотеженије приступе примјени одредби члана 138 став 1 ЗИП-а. Ту могућност је поготово имао извршни суд у конкретном случају, будући да је апелант тражио да се извршење спроведе на једној трећини његове пензије, која, према апелантовим наводима из приговора против рјешења о извршењу, износи 340,00 КМ. Наиме, апелант је у конкретном случају у поднесеном приговору истакао да је одређеним извршењем, због висине пензије коју прима и чињенице да издржава и супругу која је 100% инвалид, доведен у ситуацију да остане без основних средстава за живот. 45. Када се свему томе дода и чињеница да, према подацима Caritasa Бискупске конференције БиХ, које потврђују и најновији статистички показатељи који директно утичу на стопу сиромаштва (плате, пензије, цијене и стопа незапослености), око 18% становништва БиХ живи испод границе критичног сиромаштва, док се 48% њих налази на рубу сиромаштва или социјалне искључености, онда се за Уставни суд показује неопходним да редовни судови, када доносе одлуке у случајевима као што је овај, имају у виду и социјалну слику становништва и да тим одлукама не гурају још више људи у сиромаштво или чак испод границе критичног сиромаштва, што је у

71 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 71 конкретном случају учињено апеланту, што је, како каже и Европски суд, посебно незгодна ситуација. 46. Слиједом тога, Уставни суд сматра да је у конкретном случају овакво извршење претјеран терет за апеланта, те да је дошло до непропорционалног мијешања у апелантову имовину, јер апелант спровођењем извршења које је одређено Рјешењем Општинског суда број 65 0 И од 10. маја године мора да сноси претјеран терет који нарушава правичан баланс између јавног интереса и апелантовог интереса, што је супротно стандардима заштите права на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 47. Стога, Уставни суд закључује да је у конкретном случају прекршено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 48. Уставни суд сматра да је потребно, с циљем заштите апелантових уставних права, укинути одлуку Кантоналног суда, коначну одлуку у овом предмету, те предмет вратити Кантоналном суду како би тај суд донио нову одлуку, у складу с гаранцијама из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 49. С обзиром на закључак Уставног суда у вези с повредом права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд сматра да није потребно посебно испитати апелантове наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. VIII. Закључак 50. Уставни суд закључује да постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је мијешањем у право на имовину, заснованом на закону и у сврху остваривања легитимног циља, у специфичним околностима конкретног случаја, нарушен разуман однос пропорционалности између потребе заштите легитимног циља у јавном интересу, ком се тежи, и апелантовог интереса. 51. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 52. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати апелантов приједлог за доношење привремене мјере. 53. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. 286 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 66/15, rješavajući apelaciju Nermina Bjelaka i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (3) tačka h), člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 10. februara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Odbijaju se kao neosnovane apelacije Nermina Bjelaka, Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine, S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine i S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine i odluka Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem /14 od 24. decembra godine u odnosu na član II/1, II/2.g) i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, član 9. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa navedenim pravima. Odbacuju se kao nedozvoljene apelacije Nermina Bjelaka, Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine, S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine i S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine i odluka Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem /14 od 24. od decembra godine u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u vezi sa članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog toga što su ratione materiae inkompatibilne sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nermin Bjelak (u daljnjem tekstu: apelant Bjelak) iz Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, advokat iz Tuzle, podnio je 6. januara godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine i Odluke Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: CIK) broj /14 od 24. decembra godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 66/15. Apelant Bjelak je podnescima od 9. i 20. januara godine dopunio apelaciju. 2. Haris Pleho (u daljnjem tekstu: apelant Pleho) iz Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, advokat iz Tuzle, podnio je 6. januara godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine i Odluke CIK-a broj /14 od 24. decembra godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 67/15. Apelant Pleho je podnescima od 9. i 20. januara godine dopunio apelaciju. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

72 Broj 17 - Strana 72 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Rasim Smajić (u daljnjem tekstu: apelant Smajić) iz Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, advokat iz Tuzle, podnio je 6. januara godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž Iž od 30. decembra godine i Odluke CIK-a broj /14 od 24. decembra godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 68/15. Apelant Smajić je podnescima od 9. i 20. januara dopunio apelaciju. 4. Apelant Bjelak, apelant Pleho i apelant Smajić (svi u daljnjem tekstu: apelanti) su istovremeno zatražili da se donesu privremene mjere kojima bi Ustavni sud poništio osporene odluke, te naložio da se provede ponovni zakoniti postupak na osnovu Ustava Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Ustav FBiH), Izbornog zakona BiH (u daljnjem tekstu: Izborni zakon), te Uputstva o postupku provođenja posrednih izbora za organe vlasti u BiH obuhvaćenih Izbornim zakonom (u daljnjem tekstu: Uputstvo), ili, kako su predložili u dopunama apelacije, da se privremenim mjerama naloži CIK-u da izvrši ovjeru dostavljenih kandidatskih lista apelanata za izbor delegata iz reda srpskog naroda u Dom naroda Parlamenta Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Dom naroda). II. Postupak pred Ustavnim sudom 5. Budući da predmetne apelacije pokreću gotovo identično činjenično i pravno pitanje, Ustavni sud je, u skladu sa članom 32. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta br. AP 66/15, AP 67/15 i AP 68/15 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 66/ Na osnovu člana 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i CIK-a zatraženo je 13. januara godine da dostave odgovore na apelaciju. 7. Sud BiH i CIK su dostavili odgovore na apelacije u periodu od 19. do 26. januara godine. III. Činjenično stanje 8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 9. Apelanti su 23. decembra godine CIK-u dostavili na ovjeru kandidatske liste za izbor delegata u Dom naroda iz reda srpskog naroda. 10. CIK je odlukama, koje su donesene pod istim poslovnim brojem /14 od 24. decembra godine, odbio da ovjeri kandidatske liste apelanata. 11. CIK je u postupku provjere apelanta Bjelaka utvrdio da se imenovani na Općim izborima godine na obrascu za prijavu kandidata za Opće izbore godine izjasnio kao Bošnjak i da tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, da se na lokalnim izborima godine na obrascu za prijavu kandidata za lokalne izbore godine izjasnio kao Ostali na kojim je sa liste subjekta BPS-Sefer Halilović izabran za vijećnika u Općinskom vijeću Stari Grad Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za Opće izbore godine na obrascu za prijavu kandidata izjasnio kao Srbin. 12. U postupku provjere apelanta Plehe CIK je utvrdio da se imenovani na Općim izborima na obrascu za prijavu kandidata za Opće izbore godine izjasnio kao Ostali i da tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, zatim, da se na lokalnim izborima godine na obrascu za prijavu kandidata za lokalne izbore godine izjasnio kao Ostali na kojim je sa liste političkog subjekta BOSS-Bosanska stranka- Mirnes Ajanović izabran za vijećnika u Općinskom vijeću Novi Grad Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za Opće izbore godine na obrascu za prijavu kandidata izjasnio kao Srbin. 13. Dalje, u postupku provjere apelanta Smajića utvrđeno je da se imenovani, kao kandidat na listi političke stranke BOSS-Bosanska stranka-mirnes Ajanović za izbor u Skupštinu Kantona Sarajevo na obrascu za prijavu kandidata za Opće izbore godine izjasnio kao Bošnjak i da nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za Opće izbore godine na obrascu za prijavu kandidata koji je popunio 19. juna godine izjasnio kao Srbin. 14. Na temelju takvog utvrđenja CIK je istakao da su apelanti, izjašnjavajući se kao Srbi u toku aktuelnog izbornog ciklusa (lokalni izbori , odnosno Opći izbori ), zloupotrijebili pravo izjašnjenja o pripadnosti konstitutivnom narodu iz člana 4.19 stav (6) Izbornog zakona, te uzurpirali pravo relevantnog naroda na izbor kandidata u Dom naroda. U odnosu na apelante Bjelaka i Plehu, još je istaknuto da su imenovani sporno izjašnjenje dali prije završetka aktuelnog mandata vijećnika u оpćinskim vijećima Stari Grad Sarajevo, odnosno Novi Grad Sarajevo. 15. CIK je prilikom odlučivanja uzeo u obzir odredbu člana 4.19 stav (6) Izbornog zakona, koja propisuje da je izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih osnov za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je uvjet navedeno izjašnjenje u izbornom ciklusu za koji je kandidatska lista podnesena. Dalje je CIK pojasnio da izborni ciklus, u smislu Izbornog zakona (član 1.1a tačka d) alineja 4), podrazumijeva mandatni period koji se odnosi na određeni nivo vlasti. Dalje je pojašnjeno da mandat članova predstavničkih organa izabranih na redovnim izborima traje četiri godine i da teče od dana objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH" (član 1.3a stav (2) Izbornog zakona). 16. Na temelju navedenog CIK je zaključio da su apelanti zloupotrijebili pravo na izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu propisano Izbornim zakonom, što bi u slučaju prihvatanja takve radnje, onemogućilo da u Domu naroda, shodno članu stav (1) Izbornog zakona, budu izabrani kandidati relevantnog naroda. 17. Odlučujući o pojedinačnim žalbama apelanata podnesenim protiv odluka CIK-a od 24. decembra godine, Sud BiH je rješenjima iz izreke ove presude od 30. decembra godine žalbe odbio. 18. Ispitujući osporene odluke u kontekstu žalbenih prigovora apelanata, Sud BiH je zaključio da je CIK pravilno postupio kada je odbio da ovjeri kandidatske liste apelanata za izbor delegata u Dom naroda iz Skupštine Kantona Sarajevo iz reda srpskog naroda, jer su apelanti tokom aktuelnog izbornog ciklusa (lokalni izbori , odnosno Opći izbori godine) mijenjali nacionalnu pripadnost konstitutivnom narodu, čime su uzurpirali pravo pripadnika iz reda Ostalih da u Domu naroda, shodno odredbi člana stav 1. Izbornog zakona, budu izabrani kandidati. Navedeno stoga, kako je istaknuto, zato što je odredbom člana stav 1. Izbornog zakona propisano da, kada se ne izabere potreban broj delegata koji se biraju u Dom naroda iz reda svakog konstitutivnog naroda ili iz reda Ostalih u datom zakonodavnom tijelu kantona, preostali broj delegata iz reda bošnjačkog, hrvatskog ili srpskog naroda ili Ostalih bira se iz drugog kantona, dok se izabere potreban broj delegata iz reda svakog konstitutivnog naroda. 19. Sud BiH je, dalje, naglasio da je CIK prilikom odlučenja pravilno primijenio materijalno pravo u osporenoj odluci, navodeći da su Izbornim zakonom (Poglavlje IV) Ovjera i kandidiranje za izbore propisani uvjeti koje mora ispuniti svaki politički subjekt da bi bio ovjeren kod CIK-a za učešće u izborima. U tom pravcu Sud BiH se pozvao na

73 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 73 odredbu člana 4.2 Izbornog zakona kojom su propisani uvjeti za ovjeru nezavisnog kandidata ili kandidata na kandidatskoj listi političke stranke, nezavisnih kandidata ili kandidatskoj listi koalicije za izbore za sve organe na svim nivoima vlasti u BiH, pri čemu su ti uvjeti precizirani. 20. Potom je Sud BiH istakao da je CIK pravilno utvrdio da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti mijenjali u toku aktuelnog izbornog mandata koji se odnosi na određeni nivo vlasti. Naglašeno je da mandat predstavničkih organa izabranih na redovnim izborima traje četiri godine i da teče od dana objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH" (član 1.3a stav 2. Izbornog zakona). 21. Sud BiH je naveo da odredbe materijalnog prava određuju postupanje stranaka u izbornom procesu, jer da bi politička stranka mogla učestvovati na izborima, ona mora biti registrirana kod nadležnog suda (član 4.3 Izbornog zakona) i uz prijavu za ovjeru CIK-a mora priložiti spisak sa relevantnim podacima svakog birača upisanog u Centralni birački spisak koji podržava prijavu političke stranke (član 4.4 Izbornog zakona). Dalje je pojašnjeno da, u slučaju da CIK utvrdi da su podaci iz prijave netačni ili nepotpuni, ili da prijava sadrži neki drugi nedostatak, u smislu Izbornog zakona ili akta CIK-a, o tome će obavijestiti podnosioca prijave, te zatražiti da u propisanom roku otkloni uočeni nedostatak, jer u protivnom CIK neće ovjeriti prijavu političke stranke (član 4.6 Izbornog zakona), pri čemu su odredbama člana 4.19 Izbornog zakona propisani uvjeti koje svaka kandidatska lista mora da ispunjava. 22. Dalje je naglašeno da je CIK ovlašten da donosi administrativne propise za provođenje Izbornog zakona (član 2.9 tačka 2. Izbornog zakona), te je u vezi s tim Sud BiH podsjetio da je CIK donio Pravilnik o načinu provjere potpisa podrške i obrascе za ovjeru političkih subjekata za učešće na neposrednim izborima u BiH ("Službeni glasnik BiH" broj 37/14, u daljnjem tekstu: Pravilnik), kojim su, u skladu sa zakonom, utvrđeni postupci ovjere političkih subjekata za učešće na izborima u provjeri potpisa podrške. Sud BiH je naglasio da, shodno odredbi člana 4. Pravilnika, prilikom ovjere političkog subjekta za učešće u neposrednim izborima izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih nije uvjet da bi politička stranka bila ovjerena za učešće na izborima, pa zbog tog razloga, CIK u postupku ovjere nema zakonskog osnova da provjerava izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti kandidata. U takvoj situaciji, kako je naglasio Sud BiH, kandidat ima pravo da se ne izjasni o svojoj pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih, ali u tom slučaju on se odriče prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je uvjet izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih. 23. Sa druge stane, kako je istakao Sud BiH, kod posrednih izbora (izbor za domove naroda), shodno odredbi člana 4.19 stav 6. Izbornog zakona, izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih predstavlja osnovu za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je bitan preduvjet upravo izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih. Upravo zbog tog razloga, kako je u obrazloženju navedeno, CIK u svom postupanju provjerava izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih u izbornom ciklusu i upoređuje izjašnjenje dato u postupku ovjere kandidatske liste za neposredne izbore sa izjašnjenjem datim u postupku ovjere kandidatske liste za posredne izbore. U vezi sa navedenim, Sud BiH se pozvao na odredbu člana 26. stav 2. Uputstva koja propisuje da, u slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih nije identično izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za neposredne izbore, CIK će pozvati kandidata da u propisanom roku uskladi izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih koje je dao prilikom ovjere podataka za neposredne izbore u istom izbornom ciklusu, jer će, u protivnom, odbiti kandidata sa liste, kako je pravilno postupio CIK u predmetnim slučajevima. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 24. Apelanti u sadržajno gotovo identičnim i vrlo opsežnim apelacijama ukazuju da je osporenim odlukama povrijeđeno njihovo pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije i člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. 25. Apelanti suštinski ukazuju da su osporene odluke proizvoljne, nezakonite i protivustavne, jer se njima krše osnovna ljudska prava apelanata sadržana u Ustavu Bosne i Hercegovine i Evropskoj konvenciji. Prije svega, ukazuju na povredu odredaba Uputstva, i to člana 26. stav 2. koji detaljno normira način izbora i verifikaciju delegata u Dom naroda, te ukazuju na apsurdnost da se izjašnjenje u pogledu nacionalne pripadnosti za neposredne Opće izbore godine poredi sa izjašnjenjem datim na kandidatskim obrascima za Opće izbore godine, odnosno lokalne izbore godine, jer se, prema mišljenju apelanata, radi o drugom izbornom ciklusu. Navedenu tvrdnju apelanti dodatno elaboriraju i dovode u kontekst sa relevantnim odredbama Izbornog zakona (član 1.1a tačka d) alineja 4). Dalje ukazuju da ni CIK, niti Sud BiH ne navode nijednu zakonsku odredbu prema kojoj se može utvrditi da apelanti nisu pripadnici relevantnog naroda, da bi se mogao usvojiti sporni stav da apelanti uskraćuju pravo da kandidati relevantnog naroda budu izabrani u Dom naroda. Navode da su se izjasnili na kandidatskom obrascu "shodno svom nacionalnom izjašnjenju", koje im nijednim propisom u BiH nije bilo uvjetovano, jer, kako ističu, Ustavom Bosne i Hercegovine apelantima je garantirano pravo da se nacionalno izjasne kako žele. Dalje, apelanti detaljno pojašnjavaju da je njihovo ranije nacionalno izjašnjenje potpuno nebitno, te da, izjašnjavajući se kao Srbi, nikome nisu uskratili pravo, pa ni kandidatima iz relevantnog naroda da budu birani u Dom naroda, pri čemu su se pozvali na relevantne odredbe Izbornog zakona koje su, prema shvatanjima apelanata, CIK i Sud BiH pogrešno protumačili. Predloženo je da se apelacija usvoji, osporene odluke ponište, te naloži provođenje novog postupka, u skladu sa relevantnim odredbama Ustava FBiH, Izbornog zakona i Uputstva. 26. Zahtjev za donošenje privremene mjere apelanti obrazlažu činjenicom da su im osporenim odlukama uskraćena prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije na način da im je uskraćeno legitimno pravo, kao izabranim poslanicima u Skupštini Kantona Sarajevo, da budu birani za delegate iz reda srpskog naroda u Dom naroda, ali ne samo to, već se uskraćivanjem njihovih prava onemogućava konstituiranje Doma naroda, čime se onemogućava nesmetano funkcioniranje institucija u FBiH. Ističu da ni odredbe Ustava Federacije BiH, Izbornog zakona BiH, ni Uputstvo ne pružaju mogućnost izbora delegata u Dom naroda iz reda lica koja nisu izabrana u kantonalnim skupštinama, već da se delegati u Dom naroda biraju iz reda izabranih poslanika u kantonalnim skupštinama, odnosno iz klubova naroda iz reda Ostalih u kantonalnim skupštinama. Također, ukazuju i na moguće izvršenje krivičnog djela iz člana 145. stav 1. Krivičnog zakona BiH, te da su u tom pravcu preduzeli određene korake.

74 Broj 17 - Strana 74 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, U dopunama apelacije apelanti opširno elaboriraju kršenje svojih prava, dodatno razrađuju stavove o nezakonitosti odluka, skreću pažnju na relevantne odredbe Zakona o zabrani diskriminacije na kojima temelje svoje navode, te proširuju katalog prava koja su im spornim odlukama povrijeđena. Tako, apelanti ukazuju na kršenje prava iz člana II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, člana 2. stav 1. i člana 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt) u vezi sa čl. 6. i 13. Evropske konvencije, te člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta. Apelanti se, također, u kontekstu primjene člana 6. stav 1. Evropske konvencije pozivaju na praksu Ustavnog suda usvojenu u predmetu broj AP 2679/06, ukazujući na identičnost povrede navedenog prava. Zatim se u vezi sa diskriminacijom pozivaju na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) usvojenu u predmetima Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine (koju su u bitnom dijelu citirali), te Zornić protiv Bosne i Hercegovine, koji, prema ocjeni apelanata, pokreću identično činjenično i pravno pitanje. Smatraju da se stavovi izneseni u navedenim odlukama mogu primijeniti i na apelante. Ukazuju da ni Evropski sud u citiranim odlukama nije ulazio u motive aplikanata u pogledu njihovog nacionalnog izjašnjenja, što samo potvrđuje tvrdnje apelanata da niko nema pravo da ulazi u razloge ili motive zašto i kako se neko nacionalno izjašnjava. U tom pravcu apelanti ukazuju da su diskriminirani, jer su institucije u BiH prema njima različito postupale na način da je pod jednakim uvjetima određenim licima data prednost u odnosu na apelante, odnosno onemogućeno im je da na osnovu svog nacionalnog opredjeljenja budu birani u Dom naroda, a, istovremeno, dvojici članova tog kluba Slaviši Šućuru i Predragu Kojoviću to pravo je priznato. Ukazuju da u BiH ne postoji niti jedan propis koji bi mogao odrediti da apelanti nisu Srbi, niti to ijedan propis definira. Stoga, apelanti smatraju da su diskriminirani po osnovu svog nacionalnog izjašnjenja. Konačno, od Ustavnog suda traže da hitno postupa zbog nemogućnosti da se konstituira vlast u FBiH, jer nedostaju četiri delegata iz reda srpskog naroda, a što sve može imati dalekosežne posljedice. b) Odgovor na apelaciju 28. Sud BiH je u odgovorima na apelacije naveo da osporenim odlukama nisu povrijeđena prava apelanata na koja su neosnovano ukazali u apelacijama. 29. CIK se u odgovorima na apelacije koncentrirao na navode apelanata kojim su tražili da se donesu privremene mjere koje je CIK ocijenio neutemeljenim, predloživši da se zahtjevi za donošenje privremenih mjera odbiju. Neosnovanost zahtjeva za donošenje privremenih mjera CIK vidi u činjenici što je Sud BiH, nakon podnošenja predmetnih apelacija, donio još sedam rješenja kojima su odbačene žalbe onim podnosiocima koji su, također, promijenili izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih u toku izbornog ciklusa. CIK je, također, informirao Ustavni sud da će izjašnjenje i relevantnu dokumentaciju u vezi sa navodima apelanata o kršenju ustavnih prava i prava garantiranih Evropskom konvencijom naknadno dostaviti, budući da, zbog kratkog roka i prijedloga za donošenje privremenih mjera, nije u mogućnost da to odmah učini. 30. U naknadno dostavljenim odgovorima CIK se iscrpno izjasnio o neosnovanosti svih prigovora apelanata. Naglašeno je, između ostalog, da je CIK, kao nadležan organ, bio dužan da onemogući zloupotrebu prava iz člana 4.19 stav (6) Izbornog zakona (izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih) u slučaju kada se to izjašnjenje koristi kao osnova za ostvarivanje prava na imenovanu funkciju za koju je uvjet izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih, i to u izbornom ciklusu za koji je kandidatska lista podnesena. Istaknuto je da su apelanti promjenom nacionalnog izjašnjenja u toku izbornog ciklusa doveli do zloupotrebe prava u korist jednog lica i na štetu drugih, i to grubim kršenjem Izbornog zakona iz čijih odredaba nedvosmisleno proizlazi volja zakonodavca prilikom opredjeljivanja za navedena zakonska rješenja. Neopravdanost i nesvrsishodnost predmetnih apelacija se, prema ocjeni CIK-a, temelje i na pitanju čija su prava povrijeđena, da li kolektivna prava naroda ili pojedinačna prava apelanata zagarantirana Ustavom Bosne i Hercegovine, jer su apelanti promjenom nacionalnog izjašnjenja u toku izbornog ciklusa uzurpirali pravo legitimnih predstavnika koji se izjašnjavaju kao pripadnici srpskog naroda. Predloženo je da se predmetne apelacije odbace kao prima facie neosnovane, ili da se odbiju zbog toga što ne postoje povrede na koje su se apelanti pozvali. V. Relevantni propisi 31. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 23/01, 7/02, 25/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/07, 37/08 i 32/10, 18/13 i 7/14) relevantne odredbe glase: GLAVA I. OSNOVNE ODREDBE Član 1.1a stav 2. tačka d) alineja 4) Pojedini izrazi korišteni u ovom zakonu znače: 2) "Izborna jedinica" podrazumijeva: d) entitetsku izbornu jedinicu u kojoj se bira državni nivo vlasti. 4) "Izborni ciklus" podrazumijeva mandatni period koji se odnosi na određeni nivo vlasti. Član 1.3a stav 2. (2) Mandat članova predstavničkih tijela izabranih na redovnim izborima traje četiri godine i teče od dana objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH". POGLAVLJE 4. OVJERA I KANDIDIRANJE ZA IZBORE Član 4.1 Da bi učestvovali na izborima, političke stranke, nezavisni kandidati, koalicije i liste nezavisnih kandidata ovjeravaju se kod Izborne komisije Bosne i Hercegovine. Član 4.19 st. (1), (5), (6) i (7) Ovjerena politička stranka ili koalicija podnose posebnu kandidatsku listu za svaku izbornu jedinicu. Kandidatska lista sadrži ime i prezime svakog kandidata na listi, jedinstveni matični broj, adresu prebivališta, izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi ostalih, broj važeće lične karte i mjesto njenog izdavanja, potpis predsjednika političke stranke, odnosno predsjednika političkih stranaka u koaliciji. Uz predlog liste dostavlja se izjašnjenje svakog od kandidata na listi o prihvaćanju kandidature, izjava da nema smetnji iz člana 1.10 stav (1) tačka 4. ovog Zakona i izjava o imovinskom stanju kandidata iz člana 15.7 ovog Zakona. Izjašnjenje i izjave moraju biti ovjerene na način propisan zakonom ili kod nadležne općinske izborne komisije. Izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi ostalih iz stava 5. ovog člana koristiće se kao osnov za ostvarivanje prava na izabranu odnosno imenovanu funkciju za koju je uslov izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi ostalih u izbornom ciklusu za koje je kandidatska lista podnesena. Kandidat ima pravo da se ne izjasni o svojoj pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi ostalih na kandidatskoj listi, ali neizjašnjavanje će se smatrati kao odustajanje od prava na

75 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 75 izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je uslov izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi ostalih. 32. U Uputstvu o postupku provedbe posrednih izbora za organe vlasti u Bosni i Hercegovini obuhvaćenih Izbornim zakonom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj 38/14) relevantne odredbe glase: Član 26. (Postupak ovjere kandidatskih listi) (1) Centralna izborna komisija BiH, nakon prijema kandidatskih listi iz člana 22. i 23. ovog uputstva, a najkasnije u roku od 24 sata, ovjerava kandidatske liste te ih odmah dostavlja kantonalnim skupštinama. (2) U slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi ostalih nije identično izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, Centralna izborna komisija BiH: a) pozvat će kandidata da u roku od 48 sati uskladi izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi ostalih, koje je dao pri ovjeri za neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, b) odbit će kandidata na listi, pod uslovom da on ne postupi u skladu s odredbom stava (2) tačke a) ovog člana. VI. Dopustivost 33. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 34. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. a) U odnosu na navode o povredi člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i prava iz čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u vezi sa pravom na pravično suđenje 35. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u vezi sa pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda. Član 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna s Ustavom; 36. U vezi sa navodima apelanata o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na ustaljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) koja podržava stav da se politička prava ne smatraju građanskim pravima. Evropski sud je takav stav usvojio u predmetu Pierre-Bloch v. Francuske (vidi, Pierre- Bloch protiv Francuske, aplikacija broj 24194/94, presuda iz godine), koji u bitnom nije mijenjao ni u novijoj praksi, ostajući dosljedan stavu da sporovi u vezi sa pravima i obavezama koji izviru iz pasivnog biračkog prava, u pravilu, ne spadaju u okvire građanskog ni krivičnog aspekta člana 6. Evropske konvencije (vidi, između ostalih, Mutalibov protiv Azerbejdžana, aplikacija broj 31799/03, presuda iz godine, Paksas protiv Litvanije, aplikacija broj 34932/04, presuda iz godine, i Karimov protiv Azerbejdžana, aplikacija broj 12535/06, presuda iz godine). Ustavni sud zapaža da je u svojoj dosadašnjoj praksi usvajao sličan stav (vidi, između ostalih, Ustavni sud, odluke br. AP 3804/08 od 15. juna godine i AP 4702/11 od 23. februara godine, dostupne na Isto tako, Ustavni sud naglašava da se u području zaštite pasivnog biračkog prava pojedina pitanja, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, mogu podvesti pod krivični aspekt člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Međutim, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja sporno neovjeravanje kandidatskih lista za izbor delegata u Dom naroda ne potpada pod krivičnu optužbu iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, to pitanje ne spada pod okvir zaštite prava na pravičan postupak, u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Stoga, ni pozivanje apelanata u kontekstu prava na pravično suđenje na praksu Ustavnog suda usvojenu u predmetu broj AP 2679/06 (u kojoj je Ustavni sud, ocjenjujući okolnosti tog konkretnog slučaja, usvojio stav da je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv) ne može dovesti do drugačijeg odlučenja u predmetnom slučaju, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, stav Evropskog suda i noviju praksu Ustavnog suda. 37. Iz navedenog proizlazi da član 6. stav 1. Evropske konvencije nije primjenjiv u konkretnom slučaju. Budući da član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u ovom slučaju ne pruža širi obim zaštite od člana 6. Evropske konvencije, slijedi da su navodi apelacije u vezi sa povredom prava na pravično suđenje ratione materiae inkompatibilni sa Ustavom Bosne i Hercegovine. 38. Analogno tome, Ustavni sud zaključuje da je i pozivanje apelanata na kršenje prava iz čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta, koja, u suštini, govore o poštivanju prava priznatih navedenim paktom, bez razlika po bilo kom osnovu, a koja apelanti dovede u vezu sa pravom na pravično suđenje, također, ratione materiae inkompatibilno sa Ustavom Bosne i Hercegovine. b) U odnosu na ostale navode o povredi prava 39. Ustavni sud zapaža da su se apelanti pozvali i na kršenje prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta, člana 2. stav 1. i člana 3. Međunarodnog pakta u vezi sa članom 13. Evropske konvencije, te člana II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine. Dakle, u vezi sa tim navodima, Ustavni sud primjećuje da apelanti predmetnim apelacijama osporavaju rješenja Suda BiH od 30. decembra godine, i to br. S1 3 Iž Iž, S1 3 Iž Iž i S1 3 Iž Iž protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporena rješenja apelanti su primili 5. januara godine, a apelacije su podnesene 7. januara godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neosnovane. 40. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

76 Broj 17 - Strana 76 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, VII. Meritum 41. Apelanti osporavaju navedene odluke tvrdeći da su tim odlukama povrijeđena njihova prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta, člana 2. stav 1. i člana 3. Međunarodnog pakta u vezi sa članom 13. Evropske konvencije, te člana II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na slobodne izbore 42. Član 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primjerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem, pod uvjetima koji osiguravaju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tijela. 43. Aneks I Ustava Bosne i Hercegovine Dodatni sporazumi o ljudskim pravima koji će se primjenjivati u Bosni i Hercegovini u relevantnom dijelu glasi: 7. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) i Opcioni protokoli (1966. i 1989) 44. Član 25. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u relevantnom dijelu glasi: Član 25. Svaki građanin treba da ima pravo i mogućnost da bez ikakvih razlika navedenih u članu 2. i bez nerazumnih ograničenja: b) bira i bude biran pravedno provedenim, povremenim izborima sa općim i jednakim pravom glasa i tajnim glasanjem, koji osiguravaju slobodno izražavanje volje birača; 45. Apelanti, u suštini, ukazuju na nezakonito postupanje CIK-a i Suda BiH prilikom odbijanja prijedloga za ovjeru kandidatskih lista zbog činjenice što su se za Opće izbore godine izjasnili kao Srbi, što je bilo njihovo legitimno pravo, pogotovo ako se uzme u obzir da se radi o drugom izbornom ciklusu, a ne aktuelnom, kako su to, prema navodima apelanata, pogrešno utvrdili CIK i Sud BiH. Ističu da nijedan propis ne zabranjuje licu da se izjasni kako želi i kako se osjeća, te da CIK i Sud BiH nisu imali uporište u Izbornom zakonu, niti u Uputstvu da apelantima uskrate pravo na ovjeru kandidatskih lista. 46. Ustavni sud podsjeća da je pitanje primjenjivosti člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju Evropski sud razmatrao u predmetu Sejdić i Finci (vidi, Evropski sud, Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br /06 i 34836/06, presuda iz godine, stav 41) raspravljajući o spornom pitanju da li izbori za Dom naroda Bosne i Hercegovine potpadaju pod član 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u kojem je Evropski sud zaključio da izbori za Dom naroda potpadaju pod član 3. Protokola broj 1. Stoga, Ustavni sud, podržavajući stav Evropskog suda, nema razloga da ovo pitanje riješi drugačije u kontekstu izbora za entitetski Dom naroda. 47. Dakle, Ustavni sud podsjeća da obaveza države koja proistječe iz člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju predviđa aktivno i pasivno biračko pravo naroda: aktivno pravo glasanja na izborima i pasivno pravo učestvovanja na izborima kao kandidat, koja se isključivo odnose na izbor "zakonodavnih organa". 48. Ustavni sud zapaža da je Evropski sud, u vezi sa članom 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, zaključio da prava koja pruža navedeni član nisu apsolutna, da u svojim unutrašnjim pravnim sistemima države ugovornice pravo pojedinca da glasa i da bude biran ograničavaju uvjetima koji, u principu, nisu nedozvoljeni, te da one u toj sferi imaju širok stepen slobodne procjene, kao i da je zadatak suda da se uvjeri da ti uvjeti "ne ograničavaju ova prava do te mjere da ugrožavaju njihovu suštinu i lišavaju ih njihove efektivnosti, da su ovi uvjeti uvedeni kako bi zadovoljili legitiman cilj kojem se teži, da primijenjena sredstva nisu neproporcionalna" (vidi, Mathieu-Mohin i Clerfayt protiv Belgije, aplikacija broj 9267/81, presuda iz godine). Gotovo identičan stav Evropski sud je iznio i u predmetu Gitonas i ostali protiv Grčke (aplikacije br /91 i dr., presuda iz godine). 49. Apelanti, dalje, ukazuju i na kršenje relevantnih odredaba Međunarodnog pakta koje pružaju nešto širi obim zaštite od člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U tom kontekstu Ustavni sud ističe da, za razliku od člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, pravo da bira i da bude izabran prema članu 25. Međunarodnog pakta nije ograničeno na izbore za zakonodavne organe, nego se primjenjuje generalno na one organe čije članstvo u potpunosti ili djelimično zavisi od izbora. Dakle, član 25. Međunarodnog pakta garantira svakom građaninu pravo i mogućnost da bez ikakve diskriminacije i bez neosnovanih ograničenja bira i da bude biran na povremenim, istinskim, općim, jednakim i tajnim izborima, koji osiguravaju slobodno izražavanje volje birača. Međutim, navedena prava nisu apsolutna, jer i u primjeni navedenog člana ograničenja mogu postojati, ali ona moraju biti osnovana. 50. Polazeći od navedenih stavova, Ustavni sud podsjeća da je njegov zadatak da ispita osporene odluke u svjetlu navedenih principa, odnosno da provjeri da li su predmetna ograničenja imala zakonsko utemeljenje. 51. Ustavni sud zapaža da su CIK i Sud BiH svoje odluke utemeljili na relevantnim odredbama Izbornog zakona, Pravilnika i Uputstva, imajući u vidu odredbe člana 4.19 st. 5. i 6. Izbornog zakona koje propisuju da je izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih osnova za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju. Ustavni sud zapaža da je CIK prilikom provjere podataka, shodno odredbi člana 26. Uputstva, uočio da su apelanti u relevantnom izbornom periodu mijenjali nacionalnu pripadnost izjašnjavajući se kao Bošnjaci, odnosno Ostali, te, konačno, Srbi, i to u junu godine, što je bio razlog za CIK da odbije da ovjeri kandidatske liste apelanata. Ustavni sud zapaža da su CIK i Sud BiH prilikom odlučenja posebno imali u vidu da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti mijenjali u toku aktuelnog izbornog ciklusa (lokalni izbori , odnosno Opći izbori ), štaviše, da su apelant Bjelak i apelant Pleho to učinili u toku aktuelnog mandata na funkciji općinskog vijećnika. Ustavni sud, također, primjećuje da CIK i Sud BiH nisu imali dilemu o tome da se promjena izjašnjenja o nacionalnoj pripadnosti dogodila u aktuelnom izbornom ciklusu, nalazeći uporište za to u odredbama člana 1.1a tačka d) alineja 4) i člana 1.3a stav 2. Izbornog zakona, čime su apelanti uzurpirali pravo legitimnih predstavnika u Skupštini Kantona Sarajevo, odnosno u drugim kantonalnim skupštinama, da budu izabrani u Dom naroda, u skladu sa Izbornim zakonom. 52. Ustavni sud, dalje, zapaža da se u osporenim odlukama nije raspravljalo o motivima i razlozima apelanata da se izjasne kao Srbi, niti se ulazilo u pravo apelanata da se izjasne kako žele i kako se osjećaju, niti je to pravo apelantima osporenim odlukama uskraćeno na šta apelanti neosnovano ukazuju. Navedeno stoga što se u osporenim odlukama isključivo raspravljalo o ispunjavanju zakonskih uvjeta za ovjeru kandidatskih lista apelanata za izbor delegata u Dom naroda iz reda srpskog naroda pri nespornom da su apelanti u relevantnom periodu mijenjali izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti, pri čemu je izjašnjenje o pripadnosti

77 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 77 konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih neophodno za nivo vlasti za koji su se kandidirali. Ustavni sud podsjeća da se pitanje pripadnosti nekom narodu ubraja u kategoriju subjektivnog prava svakog pojedinca, te da svako ima pravo da se izjasni onako kako se osjeća, u smislu tradicijskih, kulturoloških, jezičkih, porodičnih i drugih vrijednosti, ali i moralnih, posebno u situaciji kada se izjašnjenje o pripadnosti nekom narodu povremeno mijenja. Ustavni sud podsjeća da predmetni postupci suštinski pokreću pitanje posljedica koje su nastupile zbog različitog izjašnjenja apelanata o pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno redu Ostalih u aktuelnom izbornom ciklusu, i to isključivo u političkom životu apelanata. 53. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su CIK i Sud BiH u postupku ovjeravanja kandidatskih lista postupali u skladu sa Izbornim zakonom i Uputstvom, a sve da bi zaštitili složeni izborni sistem u Bosni i Hercegovini od svih oblika zloupotreba, te da su preduzete mjere bile proporcionalne cilju kojem se težilo. Navedeno stoga što su apelanti nesporno učestvovali na Općim izborima godine kao kandidati u ime svojih političkih partija, ali da im je pravo da budu izabrani u Dom naroda iz Kluba poslanika srpskog naroda onemogućeno isključivo zbog postupaka samih apelanata i njihove "neodlučnosti" da se u aktuelnom izbornom ciklusu opredijele i istraju na izjašnjenju o nacionalnoj pripadnosti ili grupi Ostalih. 54. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama apelantima nisu uskraćene garancije koje pruža član 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, odnosno član 25. Međunarodnog pakta, jer su predmetna ograničenja bila u skladu sa zakonom. Pravo na zabranu diskriminacije 55. Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih u ovom članu ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava, osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status. Član 14. Evropske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 56. Ustavni sud zapaža da apelanti ukazuju da su osporene odluke dovele do kršenja prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, ukazujući da su diskriminirani u odnosu na druge kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne skupštine Kantona Sarajeva, jer njima to pravo nije uskraćeno, pri čemu su se pozvali na Zakon o zabrani diskriminacije. Konačno, pozivaju se na praksu Evropskog suda usvojenu već u predmetima Sejdić i Finci, te na predmet Zornić (op. cit., Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine i Zornić protiv Bosne i Hercegovine, aplikacija broj 3681/06, presuda iz godine), jer se, prema njihovoj ocjeni, radi o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju koje se analogno može primijeniti i na njihov slučaj. 57. U vezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Evropskog suda, diskriminacija nastupa ako se lice ili grupa lica koji se nalaze u analognoj situaciji različito tretiraju na osnovu spola, rase, boje, jezika, vjere i sl. u pogledu uživanja prava iz Evropske konvencije, a ne postoji objektivno i razumno opravdanje za takav tretman, ili upotreba sredstava naspram željenog cilja koji nisu u proporcionalnom odnosu (vidi, Evropski sud, Belgijski jezički slučaj, aplikacije br. 1474/62 i dr., presuda iz godine). Pri tome je nevažno da li je diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana ili primjene samog zakona (vidi, Evropski sud, Irska protiv Velike Britanije, aplikacija broj 5310/71, presuda iz godine). 58. U vezi sa prigovorima apelanata, Ustavni sud naglašava da je član 14. Evropske konvencije primjenjiv u slučajevima kada postoji različito postupanje po zabranjenoj osnovi prema licu ili grupi lica kojа se nalaze u sličnoj situaciji u vezi s nekim pravom iz Evropske konvencije i njenih protokola, a za to različito postupanje nema objektivnog ili razumnog opravdanja. Prema tome, da bi se primijenio član 14. Evropske konvencije, pravilo, akt ili propust moraju potpadati pod djelokrug nekog materijalnog prava iz Evropske konvencije. U konkretnom slučaju apelanti smatraju da su diskriminirani u vezi sa članom 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i članom 25. Međunarodnog pakta. 59. Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u predmetu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, između ostalog, zaključio da dugotrajna nemogućnost aplikanata da se kandidiraju za Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH nema objektivno i prihvatljivo opravdanje, te da je, stoga, došlo do kršenja člana 14. u vezi sa članom 3. stav 1. uz Evropsku konvenciju. Navedeni stav Evropskom sudu je bio osnova da u predmetu Zornić protiv Bosne i Hercegovine dođe do istog zaključka. Ustavni sud zapaža da se predmeti Evropskog suda na koje su se apelanti pozvali po svojoj suštini bitno razlikuju od predmetnih apelacija. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća da su aplikanti u citiranim predmetima Evropskog suda bili dosljedni svom etničkom, odnosno građanskom opredjeljenju, budući da njihovo etničko, odnosno građansko opredjeljenje ne potpada pod opseg konstitutivnog naroda u BiH (ne želeći se svrstati u red Ostalih), što im je onemogućilo da se kandidiraju za Dom naroda Parlamentarne skupštine, odnosno Predsjedništvo BiH, budući da je izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno grupi Ostalih conditio sine qua non. Sa druge strane, Ustavni sud podsjeća da se u konkretnim predmetima nije dovodilo u pitanje pravo apelanata na izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom naroda, odnosno redu Ostalih, jer apelanti nemaju problem u vezi s tim, već sa vlastitim izborom kojem od konstitutivnih naroda u BiH ili redu Ostalih da se priklone, što je dovelo do toga da su apelanti izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili redu Ostalih mijenjali u aktuelnom izbornom ciklusu. Sve navedeno upravo jasno ukazuje da je pozivanje apelanata na predmete Evropskog suda (Sejdić i Finci, odnosno Zornić) neutemeljeno. Navedeno i stoga što su apelanti u konkretnom slučaju nesporno učestvovali na Općim izborima godine, kao kandidati u ime svojih političkih partija, ali im kandidatske liste za Dom naroda iz reda srpskog naroda CIK nije ovjerio, jer izjašnjenje apelanata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih nije bilo identično izjašnjenju koje su apelanti dali prilikom ovjere za neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, kako to propisuje odredba člana 26. Uputstva. 60. Dalje, apelanti tvrde da su diskriminirani u odnosu na druge kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne skupštine Kantona Sarajevo, jer tim kandidatima (Šućur i Kojović) CIK nije odbio da ovjeri kandidatske liste. Navedena tvrdnja sama po sebi ne pokreće pitanje diskriminacije, u smislu nejednakog postupanja, jer apelanti i ne tvrde da su i ti kandidati, kao apelanti, imali problem sa različitim izjašnjenjem o pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno redu Ostalih u istom izbornom ciklusu da bi takva situacija, eventualno, mogla pokrenuti pitanje diskriminacije. Dakle, činjenica da je CIK nekome ko je ispunjavao zakonske uvjete

78 Broj 17 - Strana 78 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, ovjerio kandidatsku listu, a apelantima nije, zbog neispunjavanja uvjeta, sama po sebi ne pokreće pitanje diskriminacije. Stoga, imajući u vidu da predmetne apelacije ne pokreću pitanje diskriminacije apelanata ni u segmentima na koje su apelanti neosnovano ukazali, niti iz osporenih odluka bilo šta upućuje na nejednako tretiranje apelanata u istim okolnostima (iz odgovora CIK-a proizlazi da su CIK i Sud BiH prema svim kandidatima koji su mijenjali izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti postupali na identičan način), Ustavni sud navode apelanata o povredi prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom iz člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta, također, smatra neutemeljenim. 61. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije povrijeđeno pravo apelanata na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom iz člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta. Ostali navodi 62. U vezi sa pozivanjem apelanata na kršenje prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, kojim je garantirano pravo na slobodu misli, savjesti i vjere, Ustavni sud zapaža da apelanti, osim paušalnog pozivanja na kršenje ovog prava, nisu naveli u čemu se sastoji povreda navedenog prava u predmetnim postupcima u okviru kojih se raspravljalo o ispunjavanju uvjeta za ovjeru kandidatskih lista apelanata, u skladu sa Izbornim zakonom i drugim provedbenim aktima CIK-a. Analizirajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ne može zaključiti na koji način se osporenim odlukama pokreće bilo koje pitanje u vezi sa uživanjem garancija navedenog prava imajući u vidu suštinsko značenje tog prava, te ove paušalne navode apelanata smatra neutemeljenim. 63. Dalje, u vezi sa pozivanjem apelanata na kršenje prava iz člana 2. stav 1. i člana 3. Međunarodnog pakta, koja, kako je već istaknuto, govore o poštivanju prava priznatih navedenim paktom, bez razlika po bilo kom osnovu, koja su po svojoj suštini akcesorna (dakle, nisu samostalna prava, jer se uvijek vezuju za neko drugo pravo), te koja apelanti dovode u vezu sa isto tako akcesornim pravom iz člana 13. Evropske konvencije (pravo na djelotvoran pravni lijek), Ustavni sud zapaža da apelanti kršenje navedenih prava ničim nisu obrazložili, niti su se apelanti mogli uspješno pozivati na kršenje navedenih prava s obzirom na njihovu akcesornost, te i ove paušalne navode apelanata smatra neutemeljenim. 64. U odnosu na pozivanje apelanata na kršenje člana 26. Međunarodnog pakta koji, u suštini, govori o jednakosti svih pred zakonom i zabrani diskriminacije, te člana II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, koje su samo taksativno naveli, bez posebnog obrazloženja, Ustavni sud smatra da se kršenje navedenih prava suštinski može podvesti pod prava o kojima se Ustavni sud detaljnije bavio u prethodnim tačkama ove odluke, te zbog istih razloga i ove paušalne navode apelanata smatra neutemeljenim. VIII. Zaključak 65. Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije došlo do kršenja prava apelanata iz člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta kada su mjere koje su preduzeli CIK i Sud BiH bile u skladu sa zakonom, legitimne i proporcionalne cilju kojem se težilo. Također, nije došlo do kršenja prava iz člana II/2.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, jer Ustavni sud ne može zaključiti na koji način se osporenim odlukama pokreće bilo koje pitanje u vezi sa uživanjem ovih garancija. 66. Također, Ustavni sud zaključuje da nije bilo kršenja prava iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom iz člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta kada su se apelanti neutemeljeno pozvali na kršenje navedenog prava i praksu Evropskog suda, pri čemu iz osporenih odluka ne proizlazi da su apelanti u predmetnim postupcima na bilo koji način bili diskriminirani. 67. Isto tako, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije došlo do kršenja prava iz člana 26. Međunarodnog pakta, te člana II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine kada apelanti, u suštini, kršenje navedenih prava temelje na istim razlozima na kojim su temeljili navode o zabrani diskriminacije u vezi sa pravom na slobodne izbore, a Ustavni sud je zaključio da u tom pravcu nije bilo kršenja prava apelanata. 68. Na osnovu člana 18. stav (3) tačka h) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 69. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati prijedloge apelanata za donošenje privremenih mjera. 70. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 66/15, rješavajući apelaciju Nermina Bjelaka i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (3) točka h), članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 10. veljače godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU 1 Odbijaju se kao neutemeljene apelacije Nermina Bjelaka, Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine, S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine i S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine i odluka Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem /14 od 24. prosinca godine u odnosu na članak II/1, II/2.(g) i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, članak 9. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, članak 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članak 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa navedenim pravima. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

79 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 79 Odbacuju se kao nedozvoljene apelacije Nermina Bjelaka, Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine, S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine i S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine i odluka Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem /14 od 24. od prosinca godine u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, kao i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u svezi sa člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zbog toga što su ratione materiae inkompatibilne sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nermin Bjelak (u daljnjem tekstu: apelant Bjelak) iz Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, odvjetnik iz Tuzle, podnio je 6. siječnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine i Odluke Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: SIP) broj /14 od 24. prosinca godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 66/15. Apelant Bjelak je podnescima od 9. i 20. siječnja godine dopunio apelaciju. 2. Haris Pleho (u daljnjem tekstu: apelant Pleho) iz Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, odvjetnik iz Tuzle, podnio je 6. siječnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine i Odluke SIP-a broj /14 od 24. prosinca godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 67/15. Apelant Pleho je podnescima od 9. i 20. siječnja godine dopunio apelaciju. 3. Rasim Smajić (u daljnjem tekstu: apelant Smajić) iz Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, odvjetnik iz Tuzle, podnio je 6. siječnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž Iž od 30. prosinca godine i Odluke SIP-a broj /14 od 24. prosinca godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 68/15. Apelant Smajić je podnescima od 9. i 20. siječnja dopunio apelaciju. 4. Apelant Bjelak, apelant Pleho i apelant Smajić (svi u daljnjem tekstu: apelanti) su istodobno zatražili da se donesu privremene mjere kojima bi Ustavni sud poništio osporene odluke, te naložio da se provede ponovni zakoniti postupak na temelju Ustava Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Ustav FBiH), Izbornog zakona BiH (u daljnjem tekstu: Izborni zakon), te Upute o postupku provedbe posrednih izbora za tijela vlasti u BiH obuhvaćenih Izbornim zakonom (u daljnjem tekstu: Uputa), ili, kako su predložili u dopunama apelacije, da se privremenim mjerama naloži SIP-u da izvrši ovjeru dostavljenih kandidatskih lista apelanata za izbor delegata iz reda srpskog naroda u Dom naroda Parlamenta Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Dom naroda). II. Postupak pred Ustavnim sudom 5. Budući da predmetne apelacije pokreću gotovo identično činjenično i pravno pitanje, Ustavni sud je, sukladno članku 32. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta br. AP 66/15, AP 67/15 i AP 68/15 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 66/ Na temelju članka 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i SIP-a zatraženo je 13. siječnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 7. Sud BiH i SIP su dostavili odgovore na apelacije u razdoblju od 19. do 26. siječnja godine. III. Činjenično stanje 8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 9. Apelanti su 23. prosinca godine SIP-u dostavili na ovjeru kandidatske liste za izbor delegata u Dom naroda iz reda srpskog naroda. 10. SIP je odlukama, koje su donesene pod istim poslovnim brojem /14 od 24. prosinca godine, odbio ovjeriti kandidatske liste apelanata. 11. SIP je u postupku provjere apelanta Bjelaka utvrdio da se imenovani na Općim izborima godine na formularu za prijavu kandidata za Opće izbore godine izjasnio kao Bošnjak i da tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, da se na lokalnim izborima godine na formularu za prijavu kandidata za lokalne izbore godine izjasnio kao Ostali na kojim je sa liste subjekta BPS-Sefer Halilović izabran za vijećnika u Općinskom vijeću Stari Grad Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za Opće izbore godine na formularu za prijavu kandidata izjasnio kao Srbin. 12. U postupku provjere apelanta Plehe SIP je utvrdio da se imenovani na Općim izborima na formularu za prijavu kandidata za Opće izbore godine izjasnio kao Ostali i da tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, potom, da se na lokalnim izborima godine na formularu za prijavu kandidata za lokalne izbore godine izjasnio kao Ostali na kojim je sa liste političkog subjekta BOSS-Bosanska stranka-mirnes Ajanović izabran za vijećnika u Općinskom vijeću Novi Grad Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za Opće izbore godine na formularu za prijavu kandidata izjasnio kao Srbin. 13. Dalje, u postupku provjere apelanta Smajića utvrđeno je da se imenovani, kao kandidat na listi političke stranke BOSS-Bosanska stranka-mirnes Ajanović za izbor u Skupštinu Kantona Sarajevo na formularu za prijavu kandidata za Opće izbore godine izjasnio kao Bošnjak i da nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za Opće izbore godine na formularu za prijavu kandidata koji je popunio 19. lipnja godine izjasnio kao Srbin. 14. Na temelju takvog utvrđenja SIP je istaknuo da su apelanti, izjašnjavajući se kao Srbi u tijeku aktualnog izbornog ciklusa (lokalni izbori , odnosno Opći izbori ), zlouporabili pravo izjašnjenja o pripadnosti konstitutivnom narodu iz članka 4.19 stavak (6) Izbornog zakona, te uzurpirali pravo relevantnog naroda na izbor kandidata u Dom naroda. U odnosu na apelante Bjelaka i Plehu, još je istaknuto da su imenovani sporno izjašnjenje dali prije završetka aktualnog mandata vijećnika u оpćinskim vijećima Stari Grad Sarajevo, odnosno Novi Grad Sarajevo. 15. SIP je prilikom odlučivanja uzeo u obzir odredbu članka 4.19 stavak (6) Izbornog zakona, koja propisuje da je

80 Broj 17 - Strana 80 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih osnova za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je uvjet navedeno izjašnjenje u izbornom ciklusu za koji je kandidatska lista podnesena. Dalje je SIP pojasnio da izborni ciklus, u smislu Izbornog zakona (članak 1.1a točka d) alineja 4), podrazumijeva mandatno razdoblje koje se odnosi na određenu razinu vlasti. Dalje je pojašnjeno da mandat članova zastupničkih tijela izabranih na redovitim izborima traje četiri godine i da teče od dana objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH" (članak 1.3a stavak (2) Izbornog zakona). 16. Na temelju navedenog SIP je zaključio da su apelanti zlouporabili pravo na izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu propisano Izbornim zakonom, što bi u slučaju prihvaćanja takve radnje, onemogućilo da u Domu naroda, sukladno članku stavak (1) Izbornog zakona, budu izabrani kandidati relevantnog naroda. 17. Odlučujući o pojedinačnim prizivama apelanata podnesenim protiv odluka SIP-a od 24. prosinca godine, Sud BiH je rješenjima iz izreke ove presude od 30. prosinca godine prizive odbio. 18. Ispitujući osporene odluke u kontekstu prizivnih prigovora apelanata, Sud BiH je zaključio da je SIP pravilno postupio kada je odbio ovjeriti kandidatske liste apelanata za izbor delegata u Dom naroda iz Skupštine Kantona Sarajevo iz reda srpskog naroda, jer su apelanti tijekom aktualnog izbornog ciklusa (lokalni izbori , odnosno Opći izbori godine) mijenjali nacionalnu pripadnost konstitutivnom narodu, čime su uzurpirali pravo pripadnika iz reda Ostalih da u Domu naroda, sukladno odredbi članka stavak 1. Izbornog zakona, budu izabrani kandidati. Navedeno stoga, kako je istaknuto, zato što je odredbom članka stavak 1. Izbornog zakona propisano da, kada se ne izabere potreban broj delegata koji se biraju u Dom naroda iz reda svakog konstitutivnog naroda ili iz reda Ostalih u danom zakonodavnom tijelu kantona, preostali broj delegata iz reda bošnjačkog, hrvatskog ili srpskog naroda ili Ostalih bira se iz drugog kantona, dok se izabere potreban broj delegata iz reda svakog konstitutivnog naroda. 19. Sud BiH je, dalje, naglasio da je SIP prilikom odlučenja pravilno primijenio materijalno pravo u osporenoj odluci, navodeći da su Izbornim zakonom (Poglavlje IV) Ovjera i kandidiranje za izbore propisani uvjeti koje mora ispuniti svaki politički subjekt da bi bio ovjeren kod SIP-a za sudjelovanje u izborima. U tom pravcu Sud BiH se pozvao na odredbu članka 4.2 Izbornog zakona kojom su propisani uvjeti za ovjeru neovisnog kandidata ili kandidata na kandidatskoj listi političke stranke, neovisnih kandidata ili kandidatskoj listi koalicije za izbore za sva tijela na svim razinama vlasti u BiH, pri čemu su ti uvjeti precizirani. 20. Potom je Sud BiH istaknuo da je SIP pravilno utvrdio da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti mijenjali u tijeku aktualnog izbornog mandata koji se odnosi na određenu razinu vlasti. Naglašeno je da mandat zastupničkih tijela izabranih na redovitim izborima traje četiri godine i da teče od dana objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH" (članak 1.3a stavak 2. Izbornog zakona). 21. Sud BiH je naveo da odredbe materijalnog prava određuju postupanje stranaka u izbornom procesu, jer da bi politička stranka mogla sudjelovati na izborima, ona mora biti registrirana kod nadležnog suda (članak 4.3 Izbornog zakona) i uz prijavu za ovjeru SIP-a mora priložiti spisak sa relevantnim podacima svakog birača upisanog u Središnji birački spisak koji podržava prijavu političke stranke (članak 4.4 Izbornog zakona). Dalje je pojašnjeno da, u slučaju da SIP utvrdi da su podaci iz prijave netočni ili nepotpuni, ili da prijava sadrži neki drugi nedostatak, u smislu Izbornog zakona ili akta SIP-a, o tome će obavijestiti podnositelja prijave, te zatražiti da u propisanom roku otkloni uočeni nedostatak, jer u protivnom SIP neće ovjeriti prijavu političke stranke (članak 4.6 Izbornog zakona), pri čemu su odredbama članka 4.19 Izbornog zakona propisani uvjeti koje svaka kandidatska lista mora ispunjavati. 22. Dalje je naglašeno da je SIP ovlašten donositi administrativne propise za provedbu Izbornog zakona (članak 2.9 točka 2. Izbornog zakona), te je u svezi s tim Sud BiH podsjetio da je SIP donio Pravilnik o načinu provjere potpisa potpore i obrascе za ovjeru političkih subjekata za sudjelovanje na neposrednim izborima u BiH ("Službeni glasnik BiH" broj 37/14, u daljnjem tekstu: Pravilnik), kojim su, sukladno zakonu, utvrđeni postupci ovjere političkih subjekata za sudjelovanje na izborima u provjeri potpisa potpore. Sud BiH je naglasio da, sukladno odredbi članka 4. Pravilnika, prilikom ovjere političkog subjekta za sudjelovanje u neposrednim izborima izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih nije uvjet da bi politička stranka bila ovjerena za sudjelovanje na izborima, pa zbog tog razloga, SIP u postupku ovjere nema zakonske osnove da provjerava izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti kandidata. U takvoj situaciji, kako je naglasio Sud BiH, kandidat ima pravo da se ne izjasni o svojoj pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih, ali u tom slučaju on se odriče prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je uvjet izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih. 23. Sa druge stane, kako je istaknuo Sud BiH, kod posrednih izbora (izbor za domove naroda), sukladno odredbi članka 4.19 stavak 6. Izbornog zakona, izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih predstavlja osnovu za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je bitan preduvjet upravo izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih. Upravo zbog tog razloga, kako je u obrazloženju navedeno, SIP u svom postupanju provjerava izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih u izbornom ciklusu i uspoređuje izjašnjenje dano u postupku ovjere kandidatske liste za neposredne izbore sa izjašnjenjem danim u postupku ovjere kandidatske liste za posredne izbore. U svezi sa navedenim, Sud BiH se pozvao na odredbu članka 26. stavak 2. Upute koja propisuje da, u slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih nije identično izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za neposredne izbore, SIP će pozvati kandidata da u propisanom roku uskladi izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih koje je dao prilikom ovjere podataka za neposredne izbore u istom izbornom ciklusu, jer će, u protivnom, odbiti kandidata sa liste, kako je pravilno postupio SIP u predmetnim slučajevima. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 24. Apelanti u sadržajno gotovo identičnim i vrlo opsežnim apelacijama ukazuju da je osporenim odlukama povrijeđeno njihovo pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije i članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. 25. Apelanti suštinski ukazuju da su osporene odluke proizvoljne, nezakonite i protuustavne, jer se njima krše temeljna ljudska prava apelanata sadržana u Ustavu Bosne i Hercegovine i Europskoj konvenciji. Prije svega, ukazuju na povredu odredaba Upute, i to članka 26. stavak 2. koji detaljno

81 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 81 normira način izbora i verifikaciju delegata u Dom naroda, te ukazuju na apsurdnost da se izjašnjenje u pogledu nacionalne pripadnosti za neposredne Opće izbore godine uspoređuje sa izjašnjenjem danim na kandidatskim formularima za Opće izbore godine, odnosno lokalne izbore godine, jer se, prema mišljenju apelanata, radi o drugom izbornom ciklusu. Navedenu tvrdnju apelanti dodatno elaboriraju i dovode u kontekst sa relevantnim odredbama Izbornog zakona (članak 1.1a točka d) alineja 4). Dalje ukazuju da ni SIP, niti Sud BiH ne navode nijednu zakonsku odredbu prema kojoj se može utvrditi da apelanti nisu pripadnici relevantnog naroda, da bi se moglo usvojiti sporno stajalište da apelanti uskraćuju pravo da kandidati relevantnog naroda budu izabrani u Dom naroda. Navode da su se izjasnili na kandidatskom formularu "sukladno svom nacionalnom izjašnjenju", koje im nijednim propisom u BiH nije bilo uvjetovano, jer, kako ističu, Ustavom Bosne i Hercegovine apelantima je garantirano pravo da se nacionalno izjasne kako žele. Dalje, apelanti detaljno pojašnjavaju da je njihovo ranije nacionalno izjašnjenje potpuno nebitno, te da, izjašnjavajući se kao Srbi, nikome nisu uskratili pravo, pa ni kandidatima iz relevantnog naroda da budu birani u Dom naroda, pri čemu su se pozvali na relevantne odredbe Izbornog zakona koje su, prema shvaćanjima apelanata, SIP i Sud BiH pogrešno protumačili. Predloženo je da se apelacija usvoji, osporene odluke ponište, te naloži provedba novog postupka, sukladno relevantnim odredbama Ustava FBiH, Izbornog zakona i Upute. 26. Zahtjev za donošenje privremene mjere apelanti obrazlažu činjenicom da su im osporenim odlukama uskraćena prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije na način da im je uskraćeno legitimno pravo, kao izabranim izaslanicima u Skupštini Kantona Sarajevo, da budu birani za delegate iz reda srpskog naroda u Dom naroda, ali ne samo to, već se uskraćivanjem njihovih prava onemogućava konstituiranje Doma naroda, čime se onemogućava nesmetano funkcioniranje institucija u FBiH. Ističu da ni odredbe Ustava Federacije BiH, Izbornog zakona BiH, ni Uputa ne pružaju mogućnost izbora delegata u Dom naroda iz reda osoba koje nisu izabrane u kantonalnim skupštinama, već da se delegati u Dom naroda biraju iz reda izabranih izaslanika u kantonalnim skupštinama, odnosno iz klubova naroda iz reda Ostalih u kantonalnim skupštinama. Također, ukazuju i na moguće izvršenje kaznenog djela iz članka 145. stavak 1. Kaznenog zakona BiH, te da su u tom pravcu poduzeli određene korake. 27. U dopunama apelacije apelanti opširno elaboriraju kršenje svojih prava, dodatno razrađuju stajališta o nezakonitosti odluka, skreću pozornost na relevantne odredbe Zakona o zabrani diskriminacije na kojima temelje svoje navode, te proširuju katalog prava koja su im spornim odlukama povrijeđena. Tako, apelanti ukazuju na kršenje prava iz članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, članka 2. stavak 1. i članka 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt) u svezi sa čl. 6. i 13. Europske konvencije, te članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta. Apelanti se, također, u kontekstu primjene članka 6. stavak 1. Europske konvencije pozivaju na praksu Ustavnog suda usvojenu u predmetu broj AP 2679/06, ukazujući na identičnost povrede navedenog prava. Potom se u svezi sa diskriminacijom pozivaju na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) usvojenu u predmetima Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine (koju su u bitnom dijelu citirali), te Zornić protiv Bosne i Hercegovine, koji, prema ocjeni apelanata, pokreću identično činjenično i pravno pitanje. Smatraju da se stajališta iznesena u navedenim odlukama mogu primijeniti i na apelante. Ukazuju da ni Europski sud u citiranim odlukama nije ulazio u motive aplikanata u pogledu njihovog nacionalnog izjašnjenja, što samo potvrđuje tvrdnje apelanata da nitko nema pravo ulaziti u razloge ili motive zašto i kako se netko nacionalno izjašnjava. U tom pravcu apelanti ukazuju da su diskriminirani, jer su institucije u BiH prema njima različito postupale na način da je pod jednakim uvjetima određenim osobama dana prednost u odnosu na apelante, odnosno onemogućeno im je da na temelju svog nacionalnog opredjeljenja budu birani u Dom naroda, a, istodobno, dvojici članova tog kluba Slaviši Šućuru i Predragu Kojoviću to pravo je priznato. Ukazuju da u BiH ne postoji niti jedan propis koji bi mogao odrediti da apelanti nisu Srbi, niti to ijedan propis definira. Stoga, apelanti smatraju da su diskriminirani po osnovi svog nacionalnog izjašnjenja. Konačno, od Ustavnog suda traže da žurno postupa zbog nemogućnosti da se konstituira vlast u FBiH, jer nedostaju četiri delegata iz reda srpskog naroda, a što sve može imati dalekosežne posljedice. b) Odgovor na apelaciju 28. Sud BiH je u odgovorima na apelacije naveo da osporenim odlukama nisu povrijeđena prava apelanata na koja su neutemeljeno ukazali u apelacijama. 29. SIP se u odgovorima na apelacije koncentrirao na navode apelanata kojim su tražili da se donesu privremene mjere koje je SIP ocijenio neutemeljenim, predloživši da se zahtjevi za donošenje privremenih mjera odbiju. Neutemeljenost zahtjeva za donošenje privremenih mjera SIP vidi u činjenici što je Sud BiH, nakon podnošenja predmetnih apelacija, donio još sedam rješenja kojima su odbačeni prizivi onim podnositeljima koji su, također, promijenili izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih u tijeku izbornog ciklusa. SIP je, također, informirao Ustavni sud da će izjašnjenje i relevantnu dokumentaciju u svezi sa navodima apelanata o kršenju ustavnih prava i prava garantiranih Europskom konvencijom naknadno dostaviti, budući da, zbog kratkog roka i prijedloga za donošenje privremenih mjera, nije u mogućnost to odmah učiniti. 30. U naknadno dostavljenim odgovorima SIP se iscrpno izjasnio o neutemeljenosti svih prigovora apelanata. Naglašeno je, između ostalog, da je SIP, kao nadležno tijelo, bio dužan onemogućiti zlouporabu prava iz članka 4.19 stavak (6) Izbornog zakona (izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih) u slučaju kada se to izjašnjenje koristi kao osnova za ostvarivanje prava na imenovanu funkciju za koju je uvjet izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih, i to u izbornom ciklusu za koji je kandidatska lista podnesena. Istaknuto je da su apelanti promjenom nacionalnog izjašnjenja u tijeku izbornog ciklusa doveli do zlouporabe prava u korist jedne osobe i na štetu drugih, i to grubim kršenjem Izbornog zakona iz čijih odredaba nedvojbeno proizlazi volja zakonodavca prilikom opredjeljivanja za navedena zakonska rješenja. Neopravdanost i nesvrsishodnost predmetnih apelacija se, prema ocjeni SIP-a, temelje i na pitanju čija su prava povrijeđena, da li kolektivna prava naroda ili pojedinačna prava apelanata zagarantirana Ustavom Bosne i Hercegovine, jer su apelanti promjenom nacionalnog izjašnjenja u tijeku izbornog ciklusa uzurpirali pravo legitimnih zastupnika koji se izjašnjavaju kao pripadnici srpskog naroda. Predloženo je da se predmetne apelacije odbace kao prima facie neutemeljene, ili da se odbiju zbog toga što ne postoje povrede na koje su se apelanti pozvali. V. Relevantni propisi 31. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 23/01, 7/02, 25/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04,

82 Broj 17 - Strana 82 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, /04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/07, 37/08 i 32/10, 18/13 i 7/14) relevantne odredbe glase: GLAVA I. TEMELJNE ODREDBE Članak 1.1.a. stavak 2. točka d) alineja 4) Pojedini izrazi uporabljeni u ovom zakonu znače: 2) "Izborna jedinica" podrazumijeva: d) entitetsku izbornu jedinicu u kojoj se bira državna razina vlasti. 4) "Izborni ciklus" podrazumijeva mandatno razdoblje koje se odnosi na određenu razinu vlasti. Članak 1.3.a. stavak 2. (2) Mandat članova zastupničkih tijela izabranih na redovitim izborima traje četiri godine i teče od dana objave rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH". POGLAVLJE 4. OVJERA I KANDIDIRANJE ZA IZBORE Članak 4.1 Da bi sudjelovali na izborima, političke stranke, nezavisni kandidati, koalicije i liste nezavisnih kandidata ovjeravaju se kod Izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine. Članak 4.19 st. (1), (5), (6) i (7) Ovjerena politička stranka ili koalicija podnose posebnu kandidacijsku listu za svaku izbornu jedinicu. Kandidacijska lista sadrži ime i prezime svakog kandidata na listi, jedinstveni matični broj, adresu prebivališta, izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini ostalih, broj valjane osobne iskaznice i mjesto njezinog izdavanja, potpis predsjednika političke stranke, odnosno predsjednika političkih stranaka u koaliciji. Uz prijedlog liste dostavlja se očitovanje svakog od kandidata na listi o prihvaćanju kandidature, izjava da nema smetnji iz članka 1.10 stavak (1) točka 4. ovog Zakona i izjava o imovnom stanju kandidata iz članka 15.7 ovog Zakona. Očitovanje i izjave moraju biti ovjerene na način propisan zakonom ili kod nadležnog općinskog izbornog povjerenstva. Očitovanje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini ostalih iz stavka 5. ovog članka koristit će se kao osnova za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu dužnost za koju je uvjet očitovanje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini ostalih u izbornom ciklusu za koje je kandidacijska lista podnesena. Kandidat ima pravo ne očitovati se o njegovoj pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini ostalih na kandidacijskoj listi, ali neočitovanje će se smatrati za odustajanje od prava na izabranu, odnosno imenovanu dužnost za koju je uvjet očitovanje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini ostalih. 32. U Naputku o postupku provedbe posrednih izbora za tijela vlasti u Bosni i Hercegovini obuhvaćenih Izbornim zakonom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj 38/14) relevantne odredbe glase: Članak 26. (Postupak ovjere kandidatskih listi) (1) Središnje izborno povjerenstvo BiH, nakon prijama kandidatskih listi iz članka 22. i 23. ovoga Naputka, a najkasnije u roku od 24 sata, ovjerava kandidatske liste te ih odmah dostavlja županijskim skupštinama. (2) U slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini ostalih nije identično izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, Središnje izborno povjerenstvo BiH: a) pozvat će kandidata da u roku od 48 sati uskladi izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini ostalih, koje je dao pri ovjeri za neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, b) odbit će kandidata na listi, pod uvjetom da on ne postupi sukladno odredbi stavka (2) točke a) ovog članka. VI. Dopustivost 33. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 34. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. a) U odnosu na navode o povredi članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i prava iz čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u svezi sa pravom na pravično suđenje 35. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u svezi sa pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba članka 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda. Članak 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna s Ustavom; 36. U svezi sa navodima apelanata o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na ustaljenu praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) koja podržava stajalište da se politička prava ne smatraju građanskim pravima. Europski sud je takvo stajalište usvojio u predmetu Pierre-Bloch v. Francuske (vidi, Pierre-Bloch protiv Francuske, aplikacija broj 24194/94, presuda iz godine), koji u bitnom nije mijenjao ni u novijoj praksi, ostajući dosljedan stajalištu da sporovi u svezi sa pravima i obvezama koji izviru iz pasivnog biračkog prava, u pravilu, ne spadaju u okvire građanskog ni kaznenog aspekta članka 6. Europske konvencije (vidi, između ostalih, Mutalibov protiv Azerbejdžana, aplikacija broj 31799/03, presuda iz godine, Paksas protiv Litve, aplikacija broj 34932/04, presuda iz godine, i Karimov protiv Azerbejdžana, aplikacija broj 12535/06, presuda iz godine). Ustavni sud zapaža da je u svojoj dosadašnjoj praksi usvajao slično stajalište (vidi, između ostalih, Ustavni sud, odluke br. AP 3804/08 od 15. lipnja godine i AP 4702/11 od 23. veljače godine, dostupne na Isto tako, Ustavni sud naglašava da se u području zaštite pasivnog biračkog prava pojedina pitanja, u ovisnosti o okolnostima konkretnog slučaja, mogu podvesti pod kazneni aspekt članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Međutim, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja sporno neovjeravanje kandidatskih lista za izbor delegata u Dom naroda ne potpada pod kaznenu optužbu iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, to pitanje ne spada pod okvir zaštite prava na pravičan postupak, u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Stoga, ni pozivanje apelanata u kontekstu prava na pravično suđenje na praksu Ustavnog suda usvojenu u

83 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 83 predmetu broj AP 2679/06 (u kojoj je Ustavni sud, ocjenjujući okolnosti tog konkretnog slučaja, usvojio stajalište da je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv) ne može dovesti do drugačijeg odlučenja u predmetnom slučaju, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, stajalište Europskog suda i noviju praksu Ustavnog suda. 37. Iz navedenog proizlazi da članak 6. stavak 1. Europske konvencije nije primjenjiv u konkretnom slučaju. Budući da članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u ovom slučaju ne pruža širi opseg zaštite od članka 6. Europske konvencije, slijedi da su navodi apelacije u svezi sa povredom prava na pravično suđenje ratione materiae inkompatibilni sa Ustavom Bosne i Hercegovine. 38. Analogno tomu, Ustavni sud zaključuje da je i pozivanje apelanata na kršenje prava iz čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta, koja, u biti, govore o poštivanju prava priznatih navedenim paktom, bez razlika po bilo kojoj osnovi, a koja apelanti dovede u svezu sa pravom na pravično suđenje, također, ratione materiae inkompatibilno sa Ustavom Bosne i Hercegovine. b) U odnosu na ostale navode o povredi prava 39. Ustavni sud zapaža da su se apelanti pozvali i na kršenje prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije, članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta, članka 2. stavak 1. i članka 3. Međunarodnog pakta u svezi sa člankom 13. Europske konvencije, te članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine. Dakle, u svezi sa tim navodima, Ustavni sud primjećuje da apelanti predmetnim apelacijama osporavaju rješenja Suda BiH od 30. prosinca godine, i to br. S1 3 Iž Iž, S1 3 Iž Iž i S1 3 Iž Iž protiv kojih nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporena rješenja apelanti su primili 5. siječnja godine, a apelacije su podnesene 7. siječnja godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neutemeljene. 40. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 41. Apelanti osporavaju navedene odluke tvrdeći da su tim odlukama povrijeđena njihova prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije, članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta, članka 2. stavak 1. i članka 3. Međunarodnog pakta u svezi sa člankom 13. Europske konvencije, te članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na slobodne izbore 42. Članak 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Visoke strane ugovornice se obvezuju da u primjerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasovanjem, pod uvjetima koji osiguravaju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tijela. 43. Aneks I. Ustava Bosne i Hercegovine Dodatni sporazumi o ljudskim pravima koji će se primjenjivati u Bosni i Hercegovini u relevantnom dijelu glasi: 7. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) i Opcioni protokoli (1966. i 1989) 44. Članak 25. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u relevantnom dijelu glasi: Članak 25. Svaki građanin treba imati pravo i mogućnost da bez ikakvih razlika navedenih u članku 2. i bez nerazumnih ograničenja: b) bira i bude biran pravedno provedenim, povremenim izborima sa općim i jednakim pravom glasa i tajnim glasovanjem, koji osiguravaju slobodno izražavanje volje birača; 45. Apelanti, u biti, ukazuju na nezakonito postupanje SIP-a i Suda BiH prilikom odbijanja prijedloga za ovjeru kandidatskih lista zbog činjenice što su se za Opće izbore godine izjasnili kao Srbi, što je bilo njihovo legitimno pravo, pogotovu ako se uzme u obzir da se radi o drugom izbornom ciklusu, a ne aktualnom, kako su to, prema navodima apelanata, pogrešno utvrdili SIP i Sud BiH. Ističu da nijedan propis ne zabranjuje osobi da se izjasni kako želi i kako se osjeća, te da SIP i Sud BiH nisu imali uporište u Izbornom zakonu, niti u Uputi da apelantima uskrate pravo na ovjeru kandidatskih lista. 46. Ustavni sud podsjeća da je pitanje primjenjivosti članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju Europski sud razmatrao u predmetu Sejdić i Finci (vidi, Europski sud, Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br /06 i 34836/06, presuda iz godine, stavak 41) raspravljajući o spornom pitanju potpadaju li izbori za Dom naroda Bosne i Hercegovine pod članak 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u kojem je Europski sud zaključio da izbori za Dom naroda potpadaju pod članak 3. Protokola broj 1. Stoga, Ustavni sud, podržavajući stajalište Europskog suda, nema razloga da ovo pitanje riješi drugačije u kontekstu izbora za entitetski Dom naroda. 47. Dakle, Ustavni sud podsjeća da obveza države koja proistječe iz članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju predviđa aktivno i pasivno biračko pravo naroda: aktivno pravo glasovanja na izborima i pasivno pravo sudjelovanja na izborima kao kandidat, koja se isključivo odnose na izbor "zakonodavnih tijela". 48. Ustavni sud zapaža da je Europski sud, u svezi sa člankom 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, zaključio da prava koja pruža navedeni članak nisu apsolutna, da u svojim unutarnjim pravnim sustavima države ugovornice pravo pojedinca da glasuje i da bude biran ograničavaju uvjetima koji, u principu, nisu nedozvoljeni, te da one u toj sferi imaju širok stupanj slobodne procjene, kao i da je zadatak suda da se uvjeri da ti uvjeti "ne ograničavaju ova prava do te mjere da ugrožavaju njihovu suštinu i lišavaju ih njihove efektivnosti, da su ovi uvjeti uvedeni kako bi zadovoljili legitiman cilj kojem se teži, da primijenjena sredstva nisu neproporcionalna" (vidi, Mathieu-Mohin i Clerfayt protiv Belgije, aplikacija broj 9267/81, presuda iz godine). Gotovo identično stajalište Europski sud je iznio i u predmetu Gitonas i ostali protiv Grčke (aplikacije br /91 i dr., presuda iz godine). 49. Apelanti, dalje, ukazuju i na kršenje relevantnih odredaba Međunarodnog pakta koje pružaju nešto širi opseg zaštite od članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U tom kontekstu Ustavni sud ističe da, za razliku od članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, pravo da bira i da bude izabran prema članku 25. Međunarodnog pakta nije ograničeno na izbore za zakonodavna tijela, nego se primjenjuje generalno na ona tijela čije članstvo u potpunosti ili

84 Broj 17 - Strana 84 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, djelomično ovisi o izboru. Dakle, članak 25. Međunarodnog pakta garantira svakom građaninu pravo i mogućnost da bez ikakve diskriminacije i bez neutemeljenih ograničenja bira i da bude biran na povremenim, istinskim, općim, jednakim i tajnim izborima, koji osiguravaju slobodno izražavanje volje birača. Međutim, navedena prava nisu apsolutna, jer i u primjeni navedenog članka ograničenja mogu postojati, ali ona moraju biti utemeljena. 50. Polazeći od navedenih stajališta, Ustavni sud podsjeća da je njegov zadatak ispitati osporene odluke u svjetlu navedenih principa, odnosno provjeriti jesu li predmetna ograničenja imala zakonsko utemeljenje. 51. Ustavni sud zapaža da su SIP i Sud BiH svoje odluke utemeljili na relevantnim odredbama Izbornog zakona, Pravilnika i Upute, imajući u vidu odredbe članka 4.19 st. 5. i 6. Izbornog zakona koje propisuju da je izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih osnova za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju. Ustavni sud zapaža da je SIP prilikom provjere podataka, sukladno odredbi članka 26. Upute, uočio da su apelanti u relevantnom izbornom razdoblju mijenjali nacionalnu pripadnost izjašnjavajući se kao Bošnjaci, odnosno Ostali, te, konačno, Srbi, i to u lipnju godine, što je bilo razlogom za SIP da odbije ovjeriti kandidatske liste apelanata. Ustavni sud zapaža da su SIP i Sud BiH prilikom odlučenja posebice imali u vidu da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti mijenjali u tijeku aktualnog izbornog ciklusa (lokalni izbori , odnosno Opći izbori ), štoviše, da su apelant Bjelak i apelant Pleho to učinili u tijeku aktualnog mandata na funkciji općinskog vijećnika. Ustavni sud, također, primjećuje da SIP i Sud BiH nisu imali dvojbu o tomu da se promjena izjašnjenja o nacionalnoj pripadnosti dogodila u aktualnom izbornom ciklusu, nalazeći uporište za to u odredbama članka 1.1a točka d) alineja 4) i članka 1.3a stavak 2. Izbornog zakona, čime su apelanti uzurpirali pravo legitimnih zastupnika u Skupštini Kantona Sarajevo, odnosno u drugim kantonalnim skupštinama, da budu izabrani u Dom naroda, sukladno Izbornom zakonu. 52. Ustavni sud, dalje, zapaža da se u osporenim odlukama nije raspravljalo o motivima i razlozima apelanata da se izjasne kao Srbi, niti se ulazilo u pravo apelanata da se izjasne kako žele i kako se osjećaju, niti je to pravo apelantima osporenim odlukama uskraćeno na što apelanti neutemeljeno ukazuju. Navedeno stoga što se u osporenim odlukama isključivo raspravljalo o ispunjavanju zakonskih uvjeta za ovjeru kandidatskih lista apelanata za izbor delegata u Dom naroda iz reda srpskog naroda pri nepobitnom da su apelanti u relevantnom razdoblju mijenjali izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti, pri čemu je izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih neophodno za razinu vlasti za koju su se kandidirali. Ustavni sud podsjeća da se pitanje pripadnosti nekom narodu ubraja u kategoriju subjektivnog prava svakog pojedinca, te da svatko ima pravo izjasniti se onako kako se osjeća, u smislu tradicijskih, kulturoloških, jezičnih, obiteljskih i drugih vrijednosti, ali i moralnih, posebice u situaciji kada se izjašnjenje o pripadnosti nekom narodu povremeno mijenja. Ustavni sud podsjeća da predmetni postupci suštinski pokreću pitanje posljedica koje su nastupile zbog različitog izjašnjenja apelanata o pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno redu Ostalih u aktualnom izbornom ciklusu, i to isključivo u političkom životu apelanata. 53. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su SIP i Sud BiH u postupku ovjeravanja kandidatskih lista postupali sukladno Izbornom zakonu i Uputi, a sve da bi zaštitili složeni izborni sustav u Bosni i Hercegovini od svih oblika zlouporaba, te da su poduzete mjere bile proporcionalne cilju kojem se težilo. Navedeno stoga što su apelanti nepobitno sudjelovali na Općim izborima godine kao kandidati u ime svojih političkih stranaka, ali da im je pravo da budu izabrani u Dom naroda iz Kluba poslanika srpskog naroda onemogućeno isključivo zbog postupaka samih apelanata i njihove "neodlučnosti" da se u aktualnom izbornom ciklusu opredijele i istraju na izjašnjenju o nacionalnoj pripadnosti ili skupini Ostalih. 54. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama apelantima nisu uskraćene garancije koje pruža članak 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, odnosno članak 25. Međunarodnog pakta, jer su predmetna ograničenja bila sukladna zakonu. Pravo na zabranu diskriminacije 55. Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovim člankom ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo, vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina, rođenje ili drugi status. Članak 14. Europske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, sveza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 56. Ustavni sud zapaža da apelanti ukazuju da su osporene odluke dovele do kršenja prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije, ukazujući da su diskriminirani u odnosu na druge kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne skupštine Kantona Sarajeva, jer njima to pravo nije uskraćeno, pri čemu su se pozvali na Zakon o zabrani diskriminacije. Konačno, pozivaju se na praksu Europskog suda usvojenu već u predmetima Sejdić i Finci, te na predmet Zornić (op. cit., Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine i Zornić protiv Bosne i Hercegovine, aplikacija broj 3681/06, presuda iz godine), jer se, prema njihovoj ocjeni, radi o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju koje se analogno može primijeniti i na njihov slučaj. 57. U svezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Europskog suda, diskriminacija nastupa ako se osoba ili skupina osoba koje se nalaze u analognoj situaciji različito tretiraju na temelju spola, rase, boje, jezika, vjere i sl. u pogledu uživanja prava iz Europske konvencije, a ne postoji objektivno i razumno opravdanje za takav tretman, ili upotreba sredstava naspram željenog cilja koji nisu u proporcionalnom odnosu (vidi, Europski sud, Belgijski jezični slučaj, aplikacije br. 1474/62 i dr., presuda iz godine). Pri tomu je nevažno je li diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana ili primjene samog zakona (vidi, Europski sud, Irska protiv Velike Britanije, aplikacija broj 5310/71, presuda iz godine). 58. U svezi sa prigovorima apelanata, Ustavni sud naglašava da je članak 14. Europske konvencije primjenjiv u slučajevima kada postoji različito postupanje po zabranjenoj osnovi prema osobi ili skupini osoba koje se nalaze u sličnoj situaciji u svezi s nekim pravom iz Europske konvencije i njezinih protokola, a za to različito postupanje nema objektivnog ili razumnog opravdanja. Prema tomu, da bi se primijenio članak 14. Europske konvencije, pravilo, akt ili propust moraju potpadati pod djelokrug nekog materijalnog prava iz Europske konvencije. U konkretnom slučaju apelanti smatraju da su diskriminirani u svezi sa člankom 3. Protokola

85 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 85 broj 1 uz Europsku konvenciju i člankom 25. Međunarodnog pakta. 59. Ustavni sud zapaža da je Europski sud u predmetu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, između ostalog, zaključio da dugotrajna nemogućnost aplikanata da se kandidiraju za Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH nema objektivno i prihvatljivo opravdanje, te da je, stoga, došlo do kršenja članka 14. u svezi sa člankom 3. stavak 1. uz Europsku konvenciju. Navedeno stajalište Europskom sudu je bilo osnova da u predmetu Zornić protiv Bosne i Hercegovine dođe do istog zaključka. Ustavni sud zapaža da se predmeti Europskog suda na koje su se apelanti pozvali po svojoj biti bitno razlikuju od predmetnih apelacija. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da su aplikanti u citiranim predmetima Europskog suda bili dosljedni svom etničkom, odnosno građanskom opredjeljenju, budući da njihovo etničko, odnosno građansko opredjeljenje ne potpada pod opseg konstitutivnog naroda u BiH (ne želeći se svrstati u red Ostalih), što im je onemogućilo da se kandidiraju za Dom naroda Parlamentarne skupštine, odnosno Predsjedništvo BiH, budući da je izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno skupini Ostalih conditio sine qua non. Sa druge strane, Ustavni sud podsjeća da se u konkretnim predmetima nije dovodilo u pitanje pravo apelanata na izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom naroda, odnosno redu Ostalih, jer apelanti nemaju problem u svezi s tim, već sa vlastitim izborom kojem od konstitutivnih naroda u BiH ili redu Ostalih da se priklone, što je dovelo do toga da su apelanti izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili redu Ostalih mijenjali u aktualnom izbornom ciklusu. Sve navedeno upravo jasno ukazuje da je pozivanje apelanata na predmete Europskog suda (Sejdić i Finci, odnosno Zornić) neutemeljeno. Navedeno i stoga što su apelanti u konkretnom slučaju nepobitno sudjelovali na Općim izborima godine, kao kandidati u ime svojih političkih stranaka, ali im kandidatske liste za Dom naroda iz reda srpskog naroda SIP nije ovjerio, jer izjašnjenje apelanata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih nije bilo identično izjašnjenju koje su apelanti dali prilikom ovjere za neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, kako to propisuje odredba članka 26. Upute. 60. Dalje, apelanti tvrde da su diskriminirani u odnosu na druge kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne skupštine Kantona Sarajevo, jer tim kandidatima (Šućur i Kojović) SIP nije odbio ovjeriti kandidatske liste. Navedena tvrdnja sama po sebi ne pokreće pitanje diskriminacije, u smislu nejednakog postupanja, jer apelanti i ne tvrde da su i ti kandidati, kao apelanti, imali problem sa različitim izjašnjenjem o pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno redu Ostalih u istom izbornom ciklusu da bi takva situacija, eventualno, mogla pokrenuti pitanje diskriminacije. Dakle, činjenica da je SIP nekome tko je ispunjavao zakonske uvjete ovjerio kandidatsku listu, a apelantima nije, zbog neispunjavanja uvjeta, sama po sebi ne pokreće pitanje diskriminacije. Stoga, imajući u vidu da predmetne apelacije ne pokreću pitanje diskriminacije apelanata ni u segmentima na koje su apelanti neutemeljeno ukazali, niti iz osporenih odluka bilo što upućuje na nejednako tretiranje apelanata u istim okolnostima (iz odgovora SIP-a proizlazi da su SIP i Sud BiH prema svim kandidatima koji su mijenjali izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti postupali na identičan način), Ustavni sud navode apelanata o povredi prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa pravom iz članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog pakta, također, smatra neutemeljenim. 61. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije povrijeđeno pravo apelanata na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa pravom iz članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog pakta. Ostali navodi 62. U svezi sa pozivanjem apelanata na kršenje prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, kojim je garantirano pravo na slobodu misli, savjesti i vjere, Ustavni sud zapaža da apelanti, osim paušalnog pozivanja na kršenje ovog prava, nisu naveli u čemu se sastoji povreda navedenog prava u predmetnim postupcima u okviru kojih se raspravljalo o ispunjavanju uvjeta za ovjeru kandidatskih lista apelanata, sukladno Izbornom zakonu i drugim provedbenim aktima SIP-a. Analizirajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ne može zaključiti na koji način se osporenim odlukama pokreće bilo koje pitanje u svezi sa uživanjem garancija navedenog prava imajući u vidu suštinsko značenje tog prava, te ove paušalne navode apelanata smatra neutemeljenim. 63. Dalje, u svezi sa pozivanjem apelanata na kršenje prava iz članka 2. stavak 1. i članka 3. Međunarodnog pakta, koja, kako je već istaknuto, govore o poštivanju prava priznatih navedenim paktom, bez razlika po bilo kojoj osnovi, koja su po svojoj biti akcesorna (dakle, nisu samostalna prava, jer se uvijek vezuju za neko drugo pravo), te koja apelanti dovode u svezu sa isto tako akcesornim pravom iz članka 13. Europske konvencije (pravo na učinkovit pravni lijek), Ustavni sud zapaža da apelanti kršenje navedenih prava ničim nisu obrazložili, niti su se apelanti mogli uspješno pozivati na kršenje navedenih prava obzirom na njihovu akcesornost, te i ove paušalne navode apelanata smatra neutemeljenim. 64. U odnosu na pozivanje apelanata na kršenje članka 26. Međunarodnog pakta koji, u biti, govori o jednakosti svih pred zakonom i zabrani diskriminacije, te članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, koje su samo taksativno naveli, bez posebnog obrazloženja, Ustavni sud smatra da se kršenje navedenih prava suštinski može podvesti pod prava o kojima se Ustavni sud detaljnije bavio u prethodnim točkama ove odluke, te zbog istih razloga i ove paušalne navode apelanata smatra neutemeljenim. VIII. Zaključak 65. Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije došlo do kršenja prava apelanata iz članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog pakta kada su mjere koje su poduzeli SIP i Sud BiH bile sukladne zakonu, legitimne i proporcionalne cilju kojem se težilo. Također, nije došlo do kršenja prava iz članka II/2.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, jer Ustavni sud ne može zaključiti na koji način se osporenim odlukama pokreće bilo koje pitanje u svezi sa uživanjem ovih garancija. 66. Također, Ustavni sud zaključuje da nije bilo kršenja prava iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa pravom iz članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog pakta kada su se apelanti neutemeljeno pozvali na kršenje navedenog prava i praksu Europskog suda, pri čemu iz osporenih odluka ne proizlazi da su apelanti u predmetnim postupcima na bilo koji način bili diskriminirani. 67. Isto tako, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije došlo do kršenja prava iz članka 26. Međunarodnog pakta, te članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine kada apelanti, u biti, kršenje navedenih prava temelje na istim razlozima na kojim su temeljili navode o zabrani diskriminacije u svezi sa pravom na slobodne izbore, a Ustavni sud je zaključio da u tom pravcu nije bilo kršenja prava apelanata.

86 Broj 17 - Strana 86 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Na temelju članka 18. stavak (3) točka h) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 69. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebice razmatrati prijedloge apelanata za donošenje privremenih mjera. 70. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 66/15, рјешавајући апелацију Нермина Бјелака и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка х), члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 10. фебруара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ 1 Одбијају се као неосноване апелације Нермина Бјелака, Хариса Плехе и Расима Смајића поднесене против рјешења Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 Иж Иж од 30. децембра године, С1 3 Иж Иж од 30. децембра године и С1 3 Иж Иж од 30. децембра године и одлука Централне изборне комисије Босне и Херцеговине које су донесене под истим пословним бројем /14 од 24. децембра године у односу на члан II/1, II/2г) и II/6 Устава Босне и Херцеговине, члан 9 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члан 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, чл. 25 и 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, те члан II/4 Устава Босне и Херцеговине и члан 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са наведеним правима. Одбацују се као недозвољене апелације Нермина Бјелака, Хариса Плехе и Расима Смајића поднесене против рјешења Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 Иж Иж од 30. децембра године, С1 3 Иж Иж од 30. децембра године и С1 3 Иж Иж од 30. децембра године и одлука Централне изборне комисије Босне и Херцеговине које су донесене под истим пословним бројем /14 од 24. од децембра године у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и чл. 2 и 3 Међународног пакта о грађанским и политичким правима у вези са чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због тога што су ratione materiae инкомпатибилне са Уставом Босне и Херцеговине. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Нермин Бјелак (у даљњем тексту: апелант Бјелак) из Сарајева, ког заступа Мирнес Ајановић, адвокат из Тузле, поднио је 6. јануара године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) број С1 3 Иж Иж од 30. децембра године и Одлуке Централне изборне комисије Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЦИК) број /14 од 24. децембра године. Апелација је заведена под бројем АП 66/15. Апелант Бјелак је поднесцима од 9. и 20. јануара године допунио апелацију. 2. Харис Плехо (у даљњем тексту: апелант Плехо) из Сарајева, ког заступа Мирнес Ајановић, адвокат из Тузле, поднио је 6. јануара године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Суда БиХ број С1 3 Иж Иж од 30. децембра године и Одлуке ЦИК-а број /14 од 24. децембра године. Апелација је заведена под бројем АП 67/15. Апелант Плехо је поднесцима од 9. и 20. јануара године допунио апелацију. 3. Расим Смајић (у даљњем тексту: апелант Смајић) из Сарајева, ког заступа Мирнес Ајановић, адвокат из Тузле, поднио је 6. јануара године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Суда БиХ број С1 3 Иж Иж од 30. децембра године и Одлуке ЦИК-а број /14 од 24. децембра године. Апелација је заведена под бројем АП 68/15. Апелант Смајић је поднесцима од 9. и 20. јануара допунио апелацију. 4. Апелант Бјелак, апелант Плехо и апелант Смајић (сви у даљњем тексту: апеланти) су истовремено затражили да се донесу привремене мјере којима би Уставни суд поништио оспорене одлуке, те наложио да се спроведе поновни законити поступак на основу Устава Федерације БиХ (у даљњем тексту: Устав ФБиХ), Изборног закона БиХ (у даљњем тексту: Изборни закон), те Упутства о поступку спровођења посредних избора за органе власти у БиХ обухваћених Изборним законом (у даљњем тексту: Упутство), или, како су предложили у допунама апелације, да се привременим мјерама наложи ЦИК-у да изврши овјеру достављених кандидатских листа апеланата за избор делегата из реда српског народа у Дом народа Парламента Федерације БиХ (у даљњем тексту: Дом народа). II. Поступак пред Уставним судом 5. Будући да предметне апелације покрећу готово идентично чињенично и правно питање, Уставни суд је, у складу са чланом 32 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању предмета бр. АП 66/15, АП 67/15 и АП 68/15 у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 66/ На основу члана 23 ст. (2) и (3) Правила Уставног суда, од Суда БиХ и ЦИК-а затражено је 13. јануара године да доставе одговоре на апелацију. 7. Суд БиХ и ЦИК су доставили одговоре на апелације у периоду од 19. до 26. јануара године. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15

87 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 87 III. Чињенично стање 8. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 9. Апеланти су 23. децембра године ЦИК-у доставили на овјеру кандидатске листе за избор делегата у Дом народа из реда српског народа. 10. ЦИК је одлукама, које су донесене под истим пословним бројем /14 од 24. децембра године, одбио да овјери кандидатске листе апеланата. 11. ЦИК је у поступку провјере апеланта Бјелака утврдио да се именовани на Општим изборима године на обрасцу за пријаву кандидата за Опште изборе године изјаснио као Бошњак и да тада није освојио мандат у Скупштини Кантона Сарајево, да се на локалним изборима године на обрасцу за пријаву кандидата за локалне изборе године изјаснио као Остали на којим је са листе субјекта БПС-Сефер Халиловић изабран за вијећника у Општинском вијећу Стари Град Сарајево, те да се у истом поступку који је спроведен за Опште изборе године на обрасцу за пријаву кандидата изјаснио као Србин. 12. У поступку провјере апеланта Плехе ЦИК је утврдио да се именовани на Општим изборима на обрасцу за пријаву кандидата за Опште изборе године изјаснио као Остали и да тада није освојио мандат у Скупштини Кантона Сарајево, затим, да се на локалним изборима године на обрасцу за пријаву кандидата за локалне изборе године изјаснио као Остали на којим је са листе политичког субјекта БОСС-Босанска странка- Мирнес Ајановић изабран за вијећника у Општинском вијећу Нови Град Сарајево, те да се у истом поступку који је спроведен за Опште изборе године на обрасцу за пријаву кандидата изјаснио као Србин. 13. Даље, у поступку провјере апеланта Смајића утврђено је да се именовани, као кандидат на листи политичке партије БОСС-Босанска странка-мирнес Ајановић за избор у Скупштину Кантона Сарајево на обрасцу за пријаву кандидата за Опште изборе године изјаснио као Бошњак и да није освојио мандат у Скупштини Кантона Сарајево, те да се у истом поступку који је спроведен за Опште изборе године на обрасцу за пријаву кандидата који је попунио 19. јуна године изјаснио као Србин. 14. На основу таквог утврђења ЦИК је истакао да су апеланти, изјашњавајући се као Срби у току актуелног изборног циклуса (локални избори , односно Општи избори ), злоупотријебили право изјашњења о припадности конститутивном народу из члана 4.19 став (6) Изборног закона, те узурпирали право релевантног народа на избор кандидата у Дом народа. У односу на апеланте Бјелака и Плеху, још је истакнуто да су именовани спорно изјашњење дали прије завршетка актуелног мандата вијећника у општинским вијећима Стари Град Сарајево, односно Нови Град Сарајево. 15. ЦИК је приликом одлучивања узео у обзир одредбу члана 4.19 став (6) Изборног закона, која прописује да је изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих основ за остваривање права на изабрану, односно именовану функцију за коју је услов наведено изјашњење у изборном циклусу за који је кандидатска листа поднесена. Даље је ЦИК појаснио да изборни циклус, у смислу Изборног закона (члан 1.1а тачка д) алинеја 4), подразумијева мандатни период који се односи на одређени ниво власти. Даље је појашњено да мандат чланова представничких органа изабраних на редовним изборима траје четири године и да тече од дана објављивања резултата избора у "Службеном гласнику БиХ" (члан 1.3а став (2) Изборног закона). 16. На основу наведеног ЦИК је закључио да су апеланти злоупотријебили право на изјашњење о припадности конститутивном народу прописано Изборним законом, што би у случају прихватања такве радње, онемогућило да у Дому народа, сходно члану став (1) Изборног закона, буду изабрани кандидати релевантног народа. 17. Одлучујући о појединачним жалбама апеланата поднесеним против одлука ЦИК-а од 24. децембра године, Суд БиХ је рјешењима из изреке ове пресуде од 30. децембра године жалбе одбио. 18. Испитујући оспорене одлуке у контексту жалбених приговора апеланата, Суд БиХ је закључио да је ЦИК правилно поступио када је одбио да овјери кандидатске листе апеланата за избор делегата у Дом народа из Скупштине Кантона Сарајево из реда српског народа, јер су апеланти током актуелног изборног циклуса (локални избори , односно Општи избори године) мијењали националну припадност конститутивном народу, чиме су узурпирали право припадника из реда Осталих да у Дому народа, сходно одредби члана став 1 Изборног закона, буду изабрани кандидати. Наведено стога, како је истакнуто, зато што је одредбом члана став 1 Изборног закона прописано да, када се не изабере потребан број делегата који се бирају у Дом народа из реда сваког конститутивног народа или из реда Осталих у датом законодавном органу кантона, преостали број делегата из реда бошњачког, хрватског или српског народа или Осталих бира се из другог кантона, док се изабере потребан број делегата из реда сваког конститутивног народа. 19. Суд БиХ је, даље, нагласио да је ЦИК приликом одлучења правилно примијенио материјално право у оспореној одлуци, наводећи да су Изборним законом (Поглавље IV) Овјера и кандидовање за изборе прописани услови које мора да испуни сваки политички субјекат да би био овјерен код ЦИК-а за учешће у изборима. У том правцу Суд БиХ се позвао на одредбу члана 4.2 Изборног закона којом су прописани услови за овјеру независног кандидата или кандидата на кандидатској листи политичке партије, независних кандидата или кандидатској листи коалиције за изборе за све органе на свим нивоима власти у БиХ, при чему су ти услови прецизирани. 20. Затим је Суд БиХ истакао да је ЦИК правилно утврдио да су апеланти изјашњење о националној припадности мијењали у току актуелног изборног мандата који се односи на одређени ниво власти. Наглашено је да мандат представничких органа изабраних на редовним изборима траје четири године и да тече од дана објављивања резултата избора у "Службеном гласнику БиХ" (члан 1.3а став 2 Изборног закона). 21. Суд БиХ је навео да одредбе материјалног права одређују поступање партија у изборном процесу, јер да би политичка партија могла да учествује на изборима, она мора да буде регистрована код надлежног суда (члан 4.3 Изборног закона) и уз пријаву за овјеру ЦИК-а мора да приложи списак са релевантним подацима сваког бирача уписаног у Централни бирачки списак који подржава пријаву политичке партије (члан 4.4 Изборног закона). Даље је појашњено да, у случају да ЦИК утврди да су подаци из пријаве нетачни или непотпуни, или да пријава садржи неки други недостатак, у смислу Изборног закона или акта ЦИК-а, о томе ће обавијестити подносиоца

88 Broj 17 - Strana 88 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, пријаве, те затражити да у прописаном року отклони уочени недостатак, јер у противном ЦИК неће овјерити пријаву политичке партије (члан 4.6 Изборног закона), при чему су одредбама члана 4.19 Изборног закона прописани услови које свака кандидатска листа мора да испуњава. 22. Даље је наглашено да је ЦИК овлашћен да доноси административне прописе за спровођење Изборног закона (члан 2.9 тачка 2 Изборног закона), те је у вези с тим Суд БиХ подсјетио да је ЦИК донио Правилник о начину провјере потписа подршке и обрасце за овјеру политичких субјеката за учешће на непосредним изборима у БиХ ("Службени гласник БиХ" број 37/14, у даљњем тексту: Правилник), којим су, у складу са законом, утврђени поступци овјере политичких субјеката за учешће на изборима у провјери потписа подршке. Суд БиХ је нагласио да, сходно одредби члана 4 Правилника, приликом овјере политичког субјекта за учешће у непосредним изборима изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих није услов да би политичка партија била овјерена за учешће на изборима, па због тог разлога, ЦИК у поступку овјере нема законског основа да провјерава изјашњење о националној припадности кандидата. У таквој ситуацији, како је нагласио Суд БиХ, кандидат има право да се не изјасни о својој припадности конститутивном народу или групи Осталих, али у том случају он се одриче права на изабрану, односно именовану функцију за коју је услов изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих. 23. Са друге стане, како је истакао Суд БиХ, код посредних избора (избор за домове народа), сходно одредби члана 4.19 став 6 Изборног закона, изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих представља основ за остваривање права на изабрану, односно именовану функцију за коју је битан предуслов управо изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих. Управо због тог разлога, како је у образложењу наведено, ЦИК у свом поступању провјерава изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих у изборном циклусу и упоређује изјашњење дато у поступку овјере кандидатске листе за непосредне изборе са изјашњењем датим у поступку овјере кандидатске листе за посредне изборе. У вези са наведеним, Суд БиХ се позвао на одредбу члана 26 став 2 Упутства која прописује да, у случају да изјашњење кандидата о припадности конститутивном народу или групи Осталих није идентично изјашњењу које је тај кандидат дао приликом овјере за непосредне изборе, ЦИК ће позвати кандидата да у прописаном року усклади изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих које је дао приликом овјере података за непосредне изборе у истом изборном циклусу, јер ће, у противном, одбити кандидата са листе, како је правилно поступио ЦИК у предметним случајевима. IV. Апелација а) Наводи из апелације 24. Апеланти у садржајно готово идентичним и врло обимним апелацијама указују да је оспореним одлукама повријеђено њихово право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције и члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. 25. Апеланти суштински указују да су оспорене одлуке произвољне, незаконите и противуставне, јер се њима крше основна људска права апеланата садржана у Уставу Босне и Херцеговине и Европској конвенцији. Прије свега, указују на повреду одредаба Упутства, и то члана 26 став 2 који детаљно нормира начин избора и верификацију делегата у Дом народа, те указују на апсурдност да се изјашњење у погледу националне припадности за непосредне Опште изборе године пореди са изјашњењем датим на кандидатским обрасцима за Опште изборе године, односно локалне изборе године, јер се, према мишљењу апеланата, ради о другом изборном циклусу. Наведену тврдњу апеланти додатно елаборирају и доводе у контекст са релевантним одредбама Изборног закона (члан 1.1а тачка д) алинеја 4). Даље указују да ни ЦИК, нити Суд БиХ не наводе ниједну законску одредбу према којој може да се утврди да апеланти нису припадници релевантног народа, да би се могло усвојити спорно становиште да апеланти ускраћују право да кандидати релевантног народа буду изабрани у Дом народа. Наводе да су се изјаснили на кандидатском обрасцу "сходно свом националном изјашњењу", које им ниједним прописом у БиХ није било условљено, јер, како истичу, Уставом Босне и Херцеговине апелантима је гарантовано право да се национално изјасне како желе. Даље, апеланти детаљно појашњавају да је њихово раније национално изјашњење потпуно небитно, те да, изјашњавајући се као Срби, никоме нису ускратили право, па ни кандидатима из релевантног народа да буду бирани у Дом народа, при чему су се позвали на релевантне одредбе Изборног закона које су, према схватањима апеланата, ЦИК и Суд БиХ погрешно протумачили. Предложено је да се апелација усвоји, оспорене одлуке пониште, те наложи спровођење новог поступка, у складу са релевантним одредбама Устава ФБиХ, Изборног закона и Упутства. 26. Захтјев за доношење привремене мјере апеланти образлажу чињеницом да су им оспореним одлукама ускраћена права из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције на начин да им је ускраћено легитимно право, као изабраним посланицима у Скупштини Кантона Сарајево, да буду бирани за делегате из реда српског народа у Дом народа, али не само то, већ се ускраћивањем њихових права онемогућава конституисање Дома народа, чиме се онемогућава несметано функционисање институција у ФБиХ. Истичу да ни одредбе Устава Федерације БиХ, Изборног закона БиХ, ни Упутство не пружају могућност избора делегата у Дом народа из реда лица која нису изабрана у кантоналним скупштинама, већ да се делегати у Дом народа бирају из реда изабраних посланика у кантоналним скупштинама, односно из клубова народа из реда Осталих у кантоналним скупштинама. Такође, указују и на могуће извршење кривичног дјела из члана 145 став 1 Кривичног закона БиХ, те да су у том правцу предузели одређене кораке. 27. У допунама апелације апеланти опширно елаборирају кршење својих права, додатно разрађују становишта о незаконитости одлука, скрећу пажњу на релевантне одредбе Закона о забрани дискриминације на којима заснивају своје наводе, те проширују каталог права која су им спорним одлукама повријеђена. Тако, апеланти указују на кршење права из члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне и Херцеговине, члана 2 став 1 и члана 3 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (у даљњем тексту: Међународни пакт) у вези са чл. 6 и 13 Европске конвенције, те члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и чл. 25 и 26 Међународног пакта.

89 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 89 Апеланти се, такође, у контексту примјене члана 6 став 1 Европске конвенције позивају на праксу Уставног суда усвојену у предмету број АП 2679/06, указујући на идентичност повреде наведеног права. Затим се у вези са дискриминацијом позивају на праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) усвојену у предметима Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине (коју су у битном дијелу цитирали), те Зорнић против Босне и Херцеговине, који, према оцјени апеланата, покрећу идентично чињенично и правно питање. Сматрају да становишта изнесена у наведеним одлукама могу да се примијене и на апеланте. Указују да ни Европски суд у цитираним одлукама није улазио у мотиве апликаната у погледу њиховог националног изјашњења, што само потврђује тврдње апеланата да нико нема право да улази у разлоге или мотиве зашто и како се неко национално изјашњава. У том правцу апеланти указују да су дискриминисани, јер су институције у БиХ према њима различито поступале на начин да је под једнаким условима одређеним лицима дата предност у односу на апеланте, односно онемогућено им је да на основу свог националног опредјељења буду бирани у Дом народа, а, истовремено, двојици чланова тог клуба Славиши Шућуру и Предрагу Којовићу то право је признато. Указују да у БиХ не постоји нити један пропис који би могао да одреди да апеланти нису Срби, нити то иједан пропис дефинише. Стога, апеланти сматрају да су дискриминисани по основу свог националног изјашњења. Коначно, од Уставног суда траже да хитно поступа због немогућности да се конституише власт у ФБиХ, јер недостају четири делегата из реда српског народа, а што све може да има далекосежне посљедице. б) Одговор на апелацију 28. Суд БиХ је у одговорима на апелације навео да оспореним одлукама нису повријеђена права апеланата на која су неосновано указали у апелацијама. 29. ЦИК се у одговорима на апелације концентрисао на наводе апеланата којим су тражили да се донесу привремене мјере које је ЦИК оцијенио неоснованим, предложивши да се захтјеви за доношење привремених мјера одбију. Неоснованост захтјева за доношење привремених мјера ЦИК види у чињеници што је Суд БиХ, након подношења предметних апелација, донио још седам рјешења којима су одбачене жалбе оним подносиоцима који су, такође, промијенили изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих у току изборног циклуса. ЦИК је, такође, информисао Уставни суд да ће изјашњење и релевантну документацију у вези са наводима апеланата о кршењу уставних права и права гарантованих Европском конвенцијом накнадно доставити, будући да, због кратког рока и приједлога за доношење привремених мјера, није у могућност да то одмах учини. 30. У накнадно достављеним одговорима ЦИК се исцрпно изјаснио о неоснованости свих приговора апеланата. Наглашено је, између осталог, да је ЦИК, као надлежан орган, био дужан да онемогући злоупотребу права из члана 4.19 став (6) Изборног закона (изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих) у случају када се то изјашњење користи као основ за остваривање права на именовану функцију за коју је услов изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих, и то у изборном циклусу за који је кандидатска листа поднесена. Истакнуто је да су апеланти промјеном националног изјашњења у току изборног циклуса довели до злоупотребе права у корист једног лица и на штету других, и то грубим кршењем Изборног закона из чијих одредаба недвосмислено произилази воља законодавца приликом опредјељивања за наведена законска рјешења. Неоправданост и несврсисходност предметних апелација се, према оцјени ЦИК-а, заснивају и на питању чија су права повријеђена, да ли колективна права народа или појединачна права апеланата загарантована Уставом Босне и Херцеговине, јер су апеланти промјеном националног изјашњења у току изборног циклуса узурпирали право легитимних представника који се изјашњавају као припадници српског народа. Предложено је да се предметне апелације одбаце као prima facie неосноване, или да се одбију због тога што не постоје повреде на које су се апеланти позвали. V. Релевантни прописи 31. У Изборном закону Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 23/01, 7/02, 25/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/07, 37/08 и 32/10, 18/13 и 7/14) релевантне одредбе гласе: ГЛАВА I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ Члан 1.1а став 2. тачка д) алинеја 4) Значење појединих израза коришћених у овом закону: 2) "Изборна јединица" подразумијева: д) ентитетску изборну јединицу у којој се бира државни ниво власти. 4) "Изборни циклус" подразумијева мандатни период који се односи на одређени ниво власти. Члан 1.3а став 2. (2) Мандат чланова представничких тијела изабраних на редовним изборима траје четири године и тече од дана објављивања резултата избора у "Службеном гласнику БиХ". ПОГЛАВЉЕ 4. ОВЈЕРА И КАНДИДИРАЊЕ ЗА ИЗБОРЕ Члан 4.1 Да би учествовали на изборима, политичке странке, независни кандидати, коалиције и листе независних кандидата овјеравају се код Изборне комисије Босне и Херцеговине. Члан 4.19 ст. (1), (5), (6) и (7) Овјерена политичка странка или коалиција подносе посебну кандидатску листу за сваку изборну јединицу. Кандидатска листа садржи име и презиме сваког кандидата на листи, јединствени матични број, адресу пребивалишта, изјашњење о припадности конститутивном народу или групи осталих, број важеће личне карте и мјесто њеног издавања, потпис предсједника политичке странке, односно предсједника политичких странака у коалицији. Уз предлог листе доставља се изјашњење сваког од кандидата на листи о прихватању кандидатуре, изјава да нема сметњи из члана 1.10 став (1) тачка 4. овог Закона и изјава о имовинском стању кандидата из члана 15.7 овог Закона. Изјашњење и изјаве морају бити овјерене на начин прописан законом или код надлежне општинске изборне комисије. Изјашњење о припадности конститутивном народу или групи осталих из става 5. овог члана користиће се као основ за остваривање права на изабрану односно именовану функцију за коју је услов изјашњење о припадности конститутивном народу или групи осталих у изборном циклусу за које је кандидатска листа поднесена. Кандидат има право да се не изјасни о својој припадности конститутивном народу или групи осталих

90 Broj 17 - Strana 90 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, на кандидатској листи, али неизјашњавање ће се сматрати као одустајање од права на изабрану, односно именовану функцију за коју је услов изјашњење о припадности конститутивном народу или групи осталих. 32. У Упутству о поступку спровођења посредних избора за органе власти у Босни и Херцеговини обухваћених Изборним законом Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" број 38/14) релевантне одредбе гласе: Члан 26. (Поступак овјере кандидатских листи) (1) Централна изборна комисија БиХ, након пријема кандидатских листи из члана 22. и 23. овог упутства, а најкасније у року од 24 часа, овјерава кандидатске листе те их одмах доставља кантоналним скупштинама. (2) У случају да изјашњење кандидата о припадности конститутивном народу или групи осталих није идентично изјашњењу које је тај кандидат дао приликом овјере за непосредне изборе, у истом изборном циклусу, Централна изборна комисија БиХ: а) позваће кандидата да у року од 48 часова усклади изјашњење о припадности конститутивном народу или групи осталих, које је дао при овјери за непосредне изборе, у истом изборном циклусу, б) одбиће кандидата на листи, под условом да он не поступи у складу с одредбом става (2) тачке а) овог члана. VI. Допустивост 33. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 34. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку ког је користио. а) У односу на наводе о повреди члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и права из чл. 2 и 3 Међународног пакта у вези са правом на правично суђење 35. Приликом испитивања допустивости дијела апелације који се односи на наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и чл. 2 и 3 Међународног пакта у вези са правом на правично суђење, Уставни суд је пошао од одредаба члана 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда. Члан 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда гласи: Апелација није допустива и ако постоји неки од сљедећих случајева: х) апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом; 36. У вези са наводима апеланата о повреди права на правично суђење, Уставни суд, прије свега, подсјећа на устаљену праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) која подржава становиште да се политичка права не сматрају грађанским правима. Европски суд је такво становиште усвојио у предмету Pierre-Bloch v. Француске (види, Pierre-Bloch против Француске, апликација број 24194/94, пресуда из године), које у битном није мијењао ни у новијој пракси, остајући досљедан становишту да спорови у вези са правима и обавезама који извиру из пасивног бирачког права, у правилу, не спадају у оквире грађанског ни кривичног аспекта члана 6 Европске конвенције (види, између осталих, Mutalibov против Азербејџана, апликација број 31799/03, пресуда из године, Paksas против Литваније, апликација број 34932/04, пресуда из године, и Karimov против Азербејџана, апликација број 12535/06, пресуда из године). Уставни суд запажа да је у својој досадашњој пракси усвајао слично становиште (види, између осталих, Уставни суд, одлуке бр. АП 3804/08 од 15. јуна године и АП 4702/11 од 23. фебруара године, доступне на Исто тако, Уставни суд наглашава да у подручју заштите пасивног бирачког права поједина питања, у зависности од околности конкретног случаја, могу да се подведу под кривични аспект члана 6 став 1 Европске конвенције. Међутим, Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја спорно неовјеравање кандидатских листа за избор делегата у Дом народа не потпада под кривичну оптужбу из члана 6 став 1 Европске конвенције, те с обзиром на околности конкретног случаја, то питање не спада под оквир заштите права на правичан поступак, у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Стога, ни позивање апеланата у контексту права на правично суђење на праксу Уставног суда усвојену у предмету број АП 2679/06 (у којој је Уставни суд, оцјењујући околности тог конкретног случаја, усвојио становиште да је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив) не може да доведе до другачијег одлучења у предметном случају, имајући у виду околности конкретног случаја, становиште Европског суда и новију праксу Уставног суда. 37. Из наведеног произилази да члан 6 став 1 Европске конвенције није примјењив у конкретном случају. Будући да члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине у овом случају не пружа шири обим заштите од члана 6 Европске конвенције, слиједи да су наводи апелације у вези са повредом права на правично суђење ratione materiae инкомпатибилни са Уставом Босне и Херцеговине. 38. Аналогно томе, Уставни суд закључује да је и позивање апеланата на кршење права из чл. 2 и 3 Међународног пакта, која, у суштини, говоре о поштивању права признатих наведеним пактом, без разлика по било ком основу, а која апеланти доведе у везу са правом на правично суђење, такође, ratione materiae инкомпатибилно са Уставом Босне и Херцеговине. б) У односу на остале наводе о повреди права 39. Уставни суд запажа да су се апеланти позвали и на кршење права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, чл. 25 и 26 Међународног пакта, члана 2 став 1 и члана 3 Међународног пакта у вези са чланом 13 Европске конвенције, те члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне и Херцеговине. Дакле, у вези са тим наводима, Уставни суд примјећује да апеланти предметним апелацијама оспоравају рјешења Суда БиХ од 30. децембра године, и то бр. С1 3 Иж Иж, С1 3 Иж Иж и С1 3 Иж Иж против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорена рјешења апеланти су примили 5. јануара године, а апелације су поднесене 7. јануара 2015.

91 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 91 године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелације испуњавају и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки други формални разлог због ког апелације нису допустиве, нити су очигледно (prima facie) неосноване. 40. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 41. Апеланти оспоравају наведене одлуке тврдећи да су тим одлукама повријеђена њихова права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, чл. 25 и 26 Међународног пакта, члана 2 став 1 и члана 3 Међународног пакта у вези са чланом 13 Европске конвенције, те члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне и Херцеговине. Право на слободне изборе 42. Члан 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Високе стране уговорнице се обавезују да у примјереним временским размацима одржавају слободне изборе с тајним гласањем, под условима који обезбјеђују слободно изражавање мишљења народа при избору законодавних органа. 43. Анекс I Устава Босне и Херцеговине Додатни споразуми о људским правима који ће се примјењивати у Босни и Херцеговини у релевантном дијелу гласи: 7. Међународни пакт о грађанским и политичким правима (1966) и Опциони протоколи (1966. и 1989) 44. Члан 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима у релевантном дијелу гласи: Члан 25. Сваки грађанин треба да има право и могућност да без икаквих разлика наведених у члану 2. и без неразумних ограничења: б) бира и буде биран праведно проведеним, повременим изборима са опћим и једнаким правом гласа и тајним гласањем, који осигуравају слободно изражавање воље бирача; 45. Апеланти, у суштини, указују на незаконито поступање ЦИК-а и Суда БиХ приликом одбијања приједлога за овјеру кандидатских листа због чињенице што су се за Опште изборе године изјаснили као Срби, што је било њихово легитимно право, поготово ако се узме у обзир да се ради о другом изборном циклусу, а не актуелном, како су то, према наводима апеланата, погрешно утврдили ЦИК и Суд БиХ. Истичу да ниједан пропис не забрањује лицу да се изјасни како жели и како се осјећа, те да ЦИК и Суд БиХ нису имали упориште у Изборном закону, нити у Упутству да апелантима ускрате право на овјеру кандидатских листа. 46. Уставни суд подсјећа да је питање примјењивости члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију Европски суд разматрао у предмету Сејдић и Финци (види, Европски суд, Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине, апликације бр /06 и 34836/06, пресуда из године, став 41) расправљајући о спорном питању да ли избори за Дом народа Босне и Херцеговине потпадају под члан 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у ком је Европски суд закључио да избори за Дом народа потпадају под члан 3 Протокола број 1. Стога, Уставни суд, подржавајући становиште Европског суда, нема разлога да ово питање ријеши другачије у контексту избора за ентитетски Дом народа. 47. Дакле, Уставни суд подсјећа да обавеза државе која проистиче из члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију предвиђа активно и пасивно бирачко право народа: активно право гласања на изборима и пасивно право учествовања на изборима као кандидат, која се искључиво односе на избор "законодавних органа". 48. Уставни суд запажа да је Европски суд, у вези са чланом 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, закључио да права која пружа наведени члан нису апсолутна, да у својим унутрашњим правним системима државе уговорнице право појединца да гласа и да буде биран ограничавају условима који, у принципу, нису недозвољени, те да оне у тој сфери имају широк степен слободне процјене, као и да је задатак суда да се увјери да ти услови "не ограничавају ова права до те мјере да угрожавају њихову суштину и лишавају их њихове ефективности, да су ови услови уведени како би задовољили легитиман циљ којем се тежи, да примијењена средства нису непропорционална" (види, Mathieu-Mohin и Clerfayt против Белгије, апликација број 9267/81, пресуда из године). Готово идентично становиште Европски суд је изнио и у предмету Gitonas и остали против Грчке (апликације бр /91 и др., пресуда из године). 49. Апеланти, даље, указују и на кршење релевантних одредаба Међународног пакта које пружају нешто шири обим заштите од члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У том контексту Уставни суд истиче да, за разлику од члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, право да бира и да буде изабран према члану 25 Међународног пакта није ограничено на изборе за законодавне органе, него се примјењује генерално на оне органе чије чланство у потпуности или дјелимично зависи од избора. Дакле, члан 25 Међународног пакта гарантује сваком грађанину право и могућност да без икакве дискриминације и без неоснованих ограничења бира и да буде биран на повременим, истинским, општим, једнаким и тајним изборима, који обезбјеђују слободно изражавање воље бирача. Међутим, наведена права нису апсолутна, јер и у примјени наведеног члана ограничења могу да постоје, али она морају да буду основана. 50. Полазећи од наведених становишта, Уставни суд подсјећа да је његов задатак да испита оспорене одлуке у свјетлу наведених принципа, односно да провјери да ли су предметна ограничења имала законско утемељење. 51. Уставни суд запажа да су ЦИК и Суд БиХ своје одлуке засновали на релевантним одредбама Изборног закона, Правилника и Упутства, имајући у виду одредбе члана 4.19 ст. 5 и 6 Изборног закона које прописују да је изјашњење о националној припадности конститутивном народу или групи Осталих основ за остваривање права на изабрану, односно именовану функцију. Уставни суд запажа да је ЦИК приликом провјере података, сходно одредби члана 26 Упутства, уочио да су апеланти у релевантном изборном периоду мијењали националну припадност изјашњавајући се као Бошњаци, односно Остали, те, коначно, Срби, и то у јуну године, што је био разлог за ЦИК да одбије да овјери кандидатске листе апеланата. Уставни суд запажа да су ЦИК и Суд БиХ приликом одлучења посебно имали у виду да су апеланти изјашњење о националној припадности мијењали у току актуелног изборног циклуса (локални избори , односно Општи избори ), штавише, да су апелант

92 Broj 17 - Strana 92 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Бјелак и апелант Плехо то учинили у току актуелног мандата на функцији општинског вијећника. Уставни суд, такође, примјећује да ЦИК и Суд БиХ нису имали дилему о томе да се промјена изјашњења о националној припадности догодила у актуелном изборном циклусу, налазећи упориште за то у одредбама члана 1.1а тачка д) алинеја 4) и члана 1.3а став 2 Изборног закона, чиме су апеланти узурпирали право легитимних представника у Скупштини Кантона Сарајево, односно у другим кантоналним скупштинама, да буду изабрани у Дом народа, у складу са Изборним законом. 52. Уставни суд, даље, запажа да се у оспореним одлукама није расправљало о мотивима и разлозима апеланата да се изјасне као Срби, нити се улазило у право апеланата да се изјасне како желе и како се осјећају, нити је то право апелантима оспореним одлукама ускраћено на шта апеланти неосновано указују. Наведено стога што се у оспореним одлукама искључиво расправљало о испуњавању законских услова за овјеру кандидатских листа апеланата за избор делегата у Дом народа из реда српског народа при неспорном да су апеланти у релевантном периоду мијењали изјашњење о националној припадности, при чему је изјашњење о припадности конститутивном народу или групи Осталих неопходно за ниво власти за који су се кандидовали. Уставни суд подсјећа да се питање припадности неком народу убраја у категорију субјективног права сваког појединца, те да свако има право да се изјасни онако како се осјећа, у смислу традицијских, културолошких, језичких, породичних и других вриједности, али и моралних, посебно у ситуацији када се изјашњење о припадности неком народу повремено мијења. Уставни суд подсјећа да предметни поступци суштински покрећу питање посљедица које су наступиле због различитог изјашњења апеланата о припадности конститутивном народу, односно реду Осталих у актуелном изборном циклусу, и то искључиво у политичком животу апеланата. 53. Дакле, имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да су ЦИК и Суд БиХ у поступку овјеравања кандидатских листа поступали у складу са Изборним законом и Упутством, а све да би заштитили сложени изборни систем у Босни и Херцеговини од свих облика злоупотреба, те да су предузете мјере биле пропорционалне циљу којем се тежило. Наведено стога што су апеланти неспорно учествовали на Општим изборима године као кандидати у име својих политичких партија, али да им је право да буду изабрани у Дом народа из Клуба посланика српског народа онемогућено искључиво због поступака самих апеланата и њихове "неодлучности" да се у актуелном изборном циклусу опредијеле и истрају на изјашњењу о националној припадности или групи Осталих. 54. Стога, Уставни суд закључује да оспореним одлукама апелантима нису ускраћене гаранције које пружа члан 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, односно члан 25 Међународног пакта, јер су предметна ограничења била у складу са законом. Право на забрану дискриминације 55. Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи: Уживање права и слобода, предвиђених овим чланом или међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обезбеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи као што су пол, раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко и друго мишљење, национално и социјално поријекло или повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус. Члан 14 Европске конвенције гласи: Уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом обезбјеђује се без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. 56. Уставни суд запажа да апеланти указују да су оспорене одлуке довеле до кршења права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, указујући да су дискриминисани у односу на друге кандидате из Клуба посланика српског народа Кантоналне скупштине Кантона Сарајева, јер њима то право није ускраћено, при чему су се позвали на Закон о забрани дискриминације. Коначно, позивају се на праксу Европског суда усвојену већ у предметима Сејдић и Финци, те на предмет Зорнић (op. cit., Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине и Зорнић против Босне и Херцеговине, апликација број 3681/06, пресуда из године), јер се, према њиховој оцјени, ради о идентичном чињеничном и правном питању које аналогно може да се примијени и на њихов случај. 57. У вези с наведеним, Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског суда, дискриминација наступа ако се лице или група лица који се налазе у аналогној ситуацији различито третирају на основу пола, расе, боје, језика, вјере и сл. у погледу уживања права из Европске конвенције, а не постоји објективно и разумно оправдање за такав третман, или употреба средстава наспрам жељеног циља који нису у пропорционалном односу (види, Европски суд, Белгијски језички случај, апликације бр. 1474/62 и др., пресуда из године). При томе је неважно да ли је дискриминација посљедица различитог законског третмана или примјене самог закона (види, Европски суд, Ирска против Велике Британије, апликација број 5310/71, пресуда из године). 58. У вези са приговорима апеланата, Уставни суд наглашава да је члан 14 Европске конвенције примјењив у случајевима када постоји различито поступање по забрањеном основу према лицу или групи лица која се налазе у сличној ситуацији у вези с неким правом из Европске конвенције и њених протокола, а за то различито поступање нема објективног или разумног оправдања. Према томе, да би се примијенио члан 14 Европске конвенције, правило, акт или пропуст морају да потпадају под дјелокруг неког материјалног права из Европске конвенције. У конкретном случају апеланти сматрају да су дискриминисани у вези са чланом 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и чланом 25 Међународног пакта. 59. Уставни суд запажа да је Европски суд у предмету Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине, између осталог, закључио да дуготрајна немогућност апликаната да се кандидују за Дом народа Парламентарне скупштине БиХ нема објективно и прихватљиво оправдање, те да је, стога, дошло до кршења члана 14 у вези са чланом 3 став 1 уз Европску конвенцију. Наведено становиште Европском суду је био основ да у предмету Зорнић против Босне и Херцеговине дође до истог закључка. Уставни суд запажа да се предмети Европског суда на које су се апеланти позвали по својој суштини битно разликују од предметних апелација. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да су апликанти у цитираним предметима Европског суда били досљедни свом етничком, односно грађанском

93 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 93 опредјељењу, будући да њихово етничко, односно грађанско опредјељење не потпада под обим конститутивног народа у БиХ (не желећи се сврстати у ред Осталих), што им је онемогућило да се кандидују за Дом народа Парламентарне скупштине, односно Предсједништво БиХ, будући да је изјашњење о националној припадности конститутивном народу, односно групи Осталих conditio sine qua non. Са друге стране, Уставни суд подсјећа да се у конкретним предметима није доводило у питање право апеланата на изјашњење о припадности конститутивном народа, односно реду Осталих, јер апеланти немају проблем у вези с тим, већ са сопственим избором којем од конститутивних народа у БиХ или реду Осталих да се приклоне, што је довело до тога да су апеланти изјашњење о припадности конститутивном народу или реду Осталих мијењали у актуелном изборном циклусу. Све наведено управо јасно указује да је позивање апеланата на предмете Европског суда (Сејдић и Финци, односно Зорнић) неосновано. Наведено и стога што су апеланти у конкретном случају неспорно учествовали на Општим изборима године, као кандидати у име својих политичких партија, али им кандидатске листе за Дом народа из реда српског народа ЦИК није овјерио, јер изјашњење апеланата о припадности конститутивном народу или групи Осталих није било идентично изјашњењу које су апеланти дали приликом овјере за непосредне изборе, у истом изборном циклусу, како то прописује одредба члана 26 Упутства. 60. Даље, апеланти тврде да су дискриминисани у односу на друге кандидате из Клуба посланика српског народа Кантоналне скупштине Кантона Сарајево, јер тим кандидатима (Шућур и Којовић) ЦИК није одбио да овјери кандидатске листе. Наведена тврдња сама по себи не покреће питање дискриминације, у смислу неједнаког поступања, јер апеланти и не тврде да су и ти кандидати, као апеланти, имали проблем са различитим изјашњењем о припадности конститутивном народу, односно реду Осталих у истом изборном циклусу да би таква ситуација, евентуално, могла да покрене питање дискриминације. Дакле, чињеница да је ЦИК некоме ко је испуњавао законске услове овјерио кандидатску листу, а апелантима није, због неиспуњавања услова, сама по себи не покреће питање дискриминације. Стога, имајући у виду да предметне апелације не покрећу питање дискриминације апеланата ни у сегментима на које су апеланти неосновано указали, нити из оспорених одлука било шта упућује на неједнако третирање апеланата у истим околностима (из одговора ЦИК-а произилази да су ЦИК и Суд БиХ према свим кандидатима који су мијењали изјашњење о националној припадности поступали на идентичан начин), Уставни суд наводе апеланата о повреди права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом из члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 25 Међународног пакта, такође, сматра неоснованим. 61. Стога, Уставни суд закључује да оспореним одлукама није повријеђено право апеланата на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом из члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 25 Међународног пакта. Остали наводи 62. У вези са позивањем апеланата на кршење права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, којим је гарантовано право на слободу мисли, савјести и вјере, Уставни суд запажа да апеланти, осим паушалног позивања на кршење овог права, нису навели у чему се састоји повреда наведеног права у предметним поступцима у оквиру којих се расправљало о испуњавању услова за овјеру кандидатских листа апеланата, у складу са Изборним законом и другим спроведбеним актима ЦИК-а. Анализирајући околности конкретног случаја, Уставни суд не може да закључи на који начин се оспореним одлукама покреће било које питање у вези са уживањем гаранција наведеног права имајући у виду суштинско значење тог права, те ове паушалне наводе апеланата сматра неоснованим. 63. Даље, у вези са позивањем апеланата на кршење права из члана 2 став 1 и члана 3 Међународног пакта, која, како је већ истакнуто, говоре о поштивању права признатих наведеним пактом, без разлика по било ком основу, која су по својој суштини акцесорна (дакле, нису самостална права, јер се увијек везују за неко друго право), те која апеланти доводе у везу са исто тако акцесорним правом из члана 13 Европске конвенције (право на дјелотворан правни лијек), Уставни суд запажа да апеланти кршење наведених права ничим нису образложили, нити су апеланти могли успјешно да се позивају на кршење наведених права с обзиром на њихову акцесорност, те и ове паушалне наводе апеланата сматра неоснованим. 64. У односу на позивање апеланата на кршење члана 26 Међународног пакта који, у суштини, говори о једнакости свих пред законом и забрани дискриминације, те члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне и Херцеговине, које су само таксативно навели, без посебног образложења, Уставни суд сматра да се кршење наведених права суштински може да подведе под права о којима се Уставни суд детаљније бавио у претходним тачкама ове одлуке, те због истих разлога и ове паушалне наводе апеланата сматра неоснованим. VIII. Закључак 65. Уставни суд закључује да оспореним одлукама није дошло до кршења права апеланата из члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 25 Међународног пакта када су мјере које су предузели ЦИК и Суд БиХ биле у складу са законом, легитимне и пропорционалне циљу којем се тежило. Такође, није дошло до кршења права из члана II/2г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, јер Уставни суд не може да закључи на који начин се оспореним одлукама покреће било које питање у вези са уживањем ових гаранција. 66. Такође, Уставни суд закључује да није било кршења права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом из члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 25 Међународног пакта када су се апеланти неосновано позвали на кршење наведеног права и праксу Европског суда, при чему из оспорених одлука не произилази да су апеланти у предметним поступцима на било који начин били дискриминисани. 67. Исто тако, Уставни суд закључује да оспореним одлукама није дошло до кршења права из члана 26 Међународног пакта, те члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне и Херцеговине када апеланти, у суштини, кршење наведених права заснивају на истим разлозима на којим су темељили наводе о забрани дискриминације у вези са правом на слободне изборе, а Уставни суд је закључио да у том правцу није било кршења права апеланата.

94 Broj 17 - Strana 94 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, На основу члана 18 став (3) тачка х) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 69. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати приједлоге апеланата за доношење привремених мјера. 70. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. CENTRALNA IZBORNA KOMISIJA/ SREDIŠNJE IZBORNO POVJERENSTVO BOSNE I HERCEGOVINE 287 Na osnovu člana 3.6 stav (2) tačka e) i člana 14.3 stav (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i člana 2. stav (1) tačka d) i stav (3) Pravilnika o vođenju i upotrebi Centralnog biračkog spiska ("Službeni glasnik BiH", br. 37/14), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 17. sjednici, održanoj dana godine, donijela ODLUKU 1 O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA BIRAČA UPISANIH U CENTRALNI BIRAČKI SPISAK ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE ŽIVINICE SA STANJEM NA DAN GODINE U SATA Član 1. (1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Centralni birački spisak za prijevremene izbore za načelnika Općine Živinice sa stanjem na dan godine u sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih izbora. (2) U Centralni birački spisak, zaključno sa podacima na dan godine u sata, upisano je ukupno birača. Član 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Centralne izborne komisije BiH Broj / februara godine Sarajevo Predsjednik Stjepan Mikić, s. r. Na temelju članka 3.6 stavak (2) točka e) i članka 14.3 stavak (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i članka 2. stavak (1) točka d) i stavak (3) Pravilnika o vođenju i uporabi Središnjeg biračkog popisa ("Službeni glasnik BiH", br. 37/14), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine je na 17. sjednici, održanoj dana godine, donijelo ODLUKU 2 O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA BIRAČA UPISANIH U SREDIŠNJI BIRAČKI POPIS ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE ŽIVINICE SA STANJEM NA DAN GODINE U SATA Članak 1. (1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Središnji birački popis za prijevremene izbore za načelnika Općine Živinice sa stanjem na dan godine u sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih izbora. (2) U Središnji birački popis, zaključno sa podacima na dan godine u sata, upisano je ukupno birača. Članak 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Središnjeg izbornog povjerenstva BiH Broj / veljače godine Sarajevo Predsjednik Stjepan Mikić, v. r. Нa oснoву члaнa 3.6 стaв (2) тaчкa e) и члaнa 14.3 стaв (5) Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 и 7/14) и члaнa 2. стaв (1) тaчкa д) и стaв (3) Прaвилникa o вoђeњу и упoтрeби Цeнтрaлнoг бирaчкoг спискa ("Службeни глaсник БиХ", бр. 37/14), Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 17. сjeдници, oдржaнoj дaнa гoдинe, дoниjeлa OДЛУКУ 3 O ЗAКЉУЧИВAЊУ И ПOТВРЂИВAЊУ БРOJA БИРAЧA УПИСAНИХ У ЦEНТРAЛНИ БИРAЧКИ СПИСAК ЗA ПРИJEВРEМEНE ИЗБOРE ЗA НAЧEЛНИКA OПШТИНE ЖИВИНИЦE СA СТAЊEМ НA ДAН ГOДИНE У ЧAСA Члaн 1. (1) Oвoм oдлукoм утврђуje сe брoj бирaчa уписaних у Цeнтрaлни бирaчки списaк зa приjeврeмeнe избoрe зa нaчeлникa Oпштинe Живиницe сa стaњeм нa дaн гoдинe у чaсa, oднoснo нa дaн oдржaвaњa приjeврeмeних избoрa. (2) У Цeнтрaлни бирaчки списaк, зaкључнo сa пoдaцимa нa дaн гoдинe у чaсa, уписaнo je укупнo бирaчa. Члaн 2. Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и oбjaвићe сe у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa Фeдeрaциje БиХ", "Службeнoм глaснику Рeпубликe Српскe", "Службeнoм глaснику Брчкo Дистриктa БиХ" и нa weбстрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ Брoj / фебруара гoдинe Сарајево Предсједник Стjeпaн Mикић, с. р. 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15 2 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15 3 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15

95 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana Na osnovu člana 3.6 stav (2) tačka e) i člana 14.3 stav (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i člana 2. stav (1) tačka d) i stav (3) Pravilnika o vođenju i upotrebi Centralnog biračkog spiska ("Službeni glasnik BiH", br. 37/14), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 17. sjednici, održanoj dana godine, donijela ODLUKU 1 O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA BIRAČA UPISANIH U CENTRALNI BIRAČKI SPISAK ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE KALESIJA SA STANJEM NA DAN GODINE U SATA Član 1. (1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Centralni birački spisak za prijevremene izbore za načelnika Općine Kalesija sa stanjem na dan godine u sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih izbora. (2) U Centralni birački spisak, zaključno sa podacima na dan godine u sata, upisano je ukupno birača. Član 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Centralne izborne komisije BiH Broj / februara godine Sarajevo Predsjednik Stjepan Mikić, s. r. Na temelju članka 3.6 stavak (2) točka e) i članka 14.3 stavak (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i članka 2. stavak (1) točka d) i stavak (3) Pravilnika o vođenju i uporabi Središnjeg biračkog popisa ("Službeni glasnik BiH", br. 37/14), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine je na 17. sjednici, održanoj dana godine, donijelo ODLUKU 2 O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA BIRAČA UPISANIH U SREDIŠNJI BIRAČKI POPIS ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE KALESIJA SA STANJEM NA DAN GODINE U SATA Članak 1. (1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Središnji birački popis za prijevremene izbore za načelnika Općine Kalesija sa stanjem na dan godine u sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih izbora. (2) U Središnji birački popis, zaključno sa podacima na dan godine u sata, upisano je ukupno birača. Članak 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Središnjeg izbornog povjerenstva BiH Broj / veljače godine Sarajevo Predsjednik Stjepan Mikić, v. r. Нa oснoву члaнa 3.6 стaв (2) тaчкa e) и члaнa 14.3 стaв (5) Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 и 7/14) и члaнa 2. стaв (1) тaчкa д) и стaв (3) Прaвилникa o вoђeњу и упoтрeби Цeнтрaлнoг бирaчкoг спискa ("Службeни глaсник БиХ", бр. 37/14), Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 17. сjeдници, oдржaнoj дaнa гoдинe, дoниjeлa OДЛУКУ 3 O ЗAКЉУЧИВAЊУ И ПOТВРЂИВAЊУ БРOJA БИРAЧA УПИСAНИХ У ЦEНТРAЛНИ БИРAЧКИ СПИСAК ЗA ПРИJEВРEМEНE ИЗБOРE ЗA НAЧEЛНИКA OПШТИНE КAЛEСИJA СA СТAЊEМ НA ДAН ГOДИНE У ЧAСA Члaн 1. (1) Oвoм oдлукoм утврђуje сe брoj бирaчa уписaних у Цeнтрaлни бирaчки списaк зa приjeврeмeнe избoрe зa нaчeлникa Oпштинe Кaлeсиja сa стaњeм нa дaн гoдинe у чaсa, oднoснo нa дaн oдржaвaњa приjeврeмeних избoрa. (2) У Цeнтрaлни бирaчки списaк, зaкључнo сa пoдaцимa нa дaн гoдинe у чaсa, уписaнo je укупнo бирaчa. Члaн 2. Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и oбjaвићe сe у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa Фeдeрaциje БиХ", "Службeнoм глaснику Рeпубликe Српскe", "Службeнoм глaснику Брчкo Дистриктa БиХ" и нa weбстрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ Брoj / фебруара гoдинe Сарајево Предсједник Стjeпaн Mикић, с. р. JP "SPREČA" D.D. TUZLA 289 Na osnovu člana 246. stav 1. tačka 11. Zakona o privrednim društvima ("Službene novine Federacije BiH", br. 23/99, 45/00, 2/02, 6/02, 29/03, 68/05, 91/07, 84/08, 88/08, 7/09, 63/10 i 75/13), člana 36. stav 1. tačka 13. Statuta JP "Spreča" d.d. Tuzla, tačke I Odluke Vlade Tuzlanskog kantona broj 02/ /15 od godine i prijedloga kandidata privatnog kapitala broj /15 od godine, Skupština Društva na XXI sjednici održanoj dana godine donosi 1 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15 2 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15 3 Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15

96 Broj 17 - Strana 96 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, ODLUKU O IZBORU I IMENOVANJU ČLANOVA PRIVREMENOG NADZORNOG ODBORA DRUŠTVA Član 1. U privremeni Nadzorni odbor JP "Spreča" d.d. Tuzla, imenuju se: a) kao predstavnici državnog kapitala: - Mr. sc. Munib Efendić, dipl. politolog, - Bego Džebo, dipl. oec, - Nail Šećkanović, dipl. oec, b) kao predstavnici privatnog kapitala: - Mr. sc. Muhamed Gegić, - Enida Hasanhodžić, dipl. ing. građ. Članovi privremenog Nadzornog odbora JP "Spreča" d.d. Tuzla iz tačke 1. ove Odluke imenuju se na period počev od dana imenovanja do imenovanja novog Nadzornog odbora u skladu sa Zakonom, a najduže do 90 dana. Član 2. Ovlašćuje se Direktor Društva da sa članovima privremenog Nadzornog odbora zaključi ugovor o angažmanu kojim će se urediti međusobna prava i obaveze u skladu sa Zakonom, drugim podzakonskim aktima i Statutom Društva. Član 3. Za obavljanje poslova iz nadležnosti Nadzornog odbora, predsjedniku i članovima privremenog Nadzornog odbora pripada mjesečna novčana naknada u skladu sa važećim aktima Vlade TK. Član 4. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja, a objavit će se u "Službenim novinama Federacije BiH". Broj XXI-3/l5 Predsjednik 23. februara/veljače Skupštine godine Elvira Salihović, s. r. (Sl-168/15-F) JZU OPĆA BOLNICA "DR. MUSTAFA BEGANOVIĆ" GRAČANICA 290 Na osnovu člana 26.Statuta JZU Opća bolnica "Dr. Mustafa Beganović" Gračanica, Upravni odbor na sjednici održanoj dana godine donio je ODLUKU O RAZRJEŠENJU VRŠIOCA DUŽNOSTI DIREKTORA JAVNE ZDRAVSTVENE USTANOVE OPĆA BOLNICA "DR. MUSTAFA BEGANOVIĆ" GRAČANICA I Razrješava se funkcije vršioca dužnosti direktora JZU Opća bolnica "Dr. Mustafa Beganović" Gračanica, Hodžić dr. Jusuf, spec. interne medicine iz Gračanice sa danom godine. II Odluka stupa na snagu danom donošenja i ista će se objaviti u "Službenim novinama Federacije BiH". Broj / februara/veljače godine (Sl-187/15-F) Predsjednik Upravnog odbora Samir Đuvić, s. r.

97 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 97 SADRŽAJ VLADA FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE 272 Odluka o odobravanju izdvajanja sredstava iz komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i Hercegovine i odobravanju kredita privrednom društvu BNT TMiH d.d. Novi Travnik (bosanski jezik) 1 Odluka o odobravanju izdvajanja sredstava iz komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i Hercegovine i odobravanju kredita gospodarskom društvu BNT TMiH d.d. Novi Travnik (hrvatski jezik) 1 Одлука о одобравању издвајања средстава из комисионих средстава Владе Федерације Босне и Херцеговине и одобравању кредита привредном друштву БНТ ТМиХ д.д. Нови Травник (српски језик) Odluka o izmjeni Odluke o visini troškova osnovne policijske obuke kandidata na Policijskoj akademiji Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova - Federalnog ministarstva unutarnjih poslova (bosanski jezik) 3 Odluka o izmjeni Odluke o visini troškova temeljne policijske obuke kandidata na Policijskoj akademiji Federalnog ministarstva unutarnjih poslova - Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova (hrvatski jezik) 3 Одлука о измјени Одлуке о висини трошкова основне полицијске обуке кандидата на Полицијској академији Федералног министарства унутрашњих послова - Федералног министарства унутарњих послова (српски језик) Odluka o usvajanju izmjene Programa investiranja sredstava naplaćenih izdvajanjem GSM licence za godinu za Federaciju Bosne i Hercegovine Odluka o usvajanju izmjene Programa utroška Kapitalnog transfera JP Ceste Federacije BiH d.o.o. Sarajevo (iz sredstava podračun - sredstva od GSM licence) utvrđenog Budžetom Federacije Bosne i Hercegovine za godinu za Federalno ministarstvo prometa i komunikacija Odluka o proglašenju 2. marta godine neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 4 Odluka o proglašenju 2. ožujka godine neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 4 Одлука о проглашењу 2. марта године нерадним даном у Федерацији Босне и Херцеговине (српски језик) Odluka o davanju saglasnosti na prijedlog za privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo (bosanski jezik) 5 Odluka o davanju suglasnosti na prijedlog za privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo (hrvatski jezik) 5 Одлука о давању сагласности на приједлог за привремено именовање чланова Надзорног одбора привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево (српски језик) Odluka o davanju prethodne saglasnosti Nadzornom odboru privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo za imenovanje vršioca dužnosti direktora društva (bosanski jezik) 6 Odluka o davanju prethodne suglasnosti Nadzornom odboru gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo za imenovanje vršioca dužnosti direktora društva (hrvatski jezik) 6 Одлука о давању претходне сагласности Надзорном одбору привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево за именовање вршиоца дужности директора друштва (српски језик) Rješenje o ovlaštenju za potpisivanje akata i čuvanju i upotrebi pečata Federalnog ministarstva rada i socijalne politike (bosanski jezik) 6 Rješenje o ovlaštenju za potpisivanje akata i čuvanju i uporabi pečata Federalnog ministarstva rada i socijalne politike (hrvatski jezik) 7 Рјешење о овлаштењу за потписивање аката и чувању и употреби печата Федералног министарства рада и социјалне политике (српски језик) 7 FEDERALNI AGROMEDITERANSKI ZAVOD 280 Rješenje o imenovanju Stalnog Povjerenstva za provođenje postupka javne nabave roba, usluga i ustupanju radova Federalnog agromediteranskog zavoda Mostar u godini 7 FOND ZA ZAŠTITU OKOLIŠA FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE 281 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o postupku objavljivanja konkursa i odlučivanja o odabiru korisnika sredstava Fonda za zaštitu okoliša Federacije Bosne i Hercegovine 8 GENDER CENTAR FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE 282 Rješenje o formiranju Radne grupe za analizu člana 35. Zakona o zaštiti od nasilja u porodici i izradu Prednacrta zakona o izmjeni Zakona o zaštiti od nasilja u porodici kojim će se jasno definisati način osnivanja, pravni status i način finansiranja sigurnih kuća 9 USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 283 Odluka broj AP 4659/11 (bosanski jezik) 9 Odluka broj AP 4659/11 (hrvatski jezik) 18 Одлука број АП 4659/11 (српски језик) Odluka broj AP 3051/14 (bosanski jezik) 37 Odluka broj AP 3051/14 (hrvatski jezik) 41 Одлука број АП 3051/14 (српски језик) Odluka broj AP 3381/14 (bosanski jezik) 50 Odluka broj AP 3381/14 (hrvatski jezik) 57 Одлука број АП 3381/14 (српски језик) Odluka broj AP 66/15 (bosanski jezik) 71 Odluka broj AP 66/15 (hrvatski jezik) 78 Одлука број АП 66/15 (српски језик) 86

98 Broj 17 - Strana 98 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, CENTRALNA IZBORNA KOMISIJA/SREDIŠNJE IZBORNO POVJERENSTVO BOSNE I HERCEGOVINE 287 Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača upisanih u Centralni birački spisak za prijevremene izbore za načelnika Općine Živinice sa stanjem na dan godine u sata (bosanski jezik) 94 Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača upisanih u Središnji birački popis za prijevremene izbore za načelnika Općine Živinice sa stanjem na dan godine u sata (hrvatski jezik) 94 Oдлука o зaкључивaњу и пoтврђивaњу брoja бирaчa уписaних у Цeнтрaлни бирaчки списaк зa приjeврeмeнe избoрe зa нaчeлникa Општинe Живиницe сa стaњeм нa дaн гoдинe у чaсa (српски језик) Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača upisanih u Centralni birački spisak za prijevremene izbore za načelnika Općine Kalesija sa stanjem na dan godine u sata (bosanski jezik) 95 Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača upisanih u Središnji birački popis za prijevremene izbore za načelnika Općine Kalesija sa stanjem na dan godine u sata (hrvatski jezik) 95 Oдлука o зaкључивaњу и пoтврђивaњу брoja бирaчa уписaних у Цeнтрaлни бирaчки списaк зa приjeврeмeнe избoрe зa нaчeлникa Општинe Кaлeсиja сa стaњeм нa дaн гoдинe у чaсa (српски језик) 95 JP "SPREČA" D.D. TUZLA 289 Odluka o izboru i imenovanju članova privremenog Nadzornog odbora Društva 95 JZU OPĆA BOLNICA "DR. MUSTAFA BEGANOVIĆ" GRAČANICA 290 Odluka o razrješenju vršioca dužnosti direktora Javne zdravstvene usanove Opća bolnica "Dr. Mustafa Beganović" Gračanica 96

99 Srijeda, SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Broj 17 - Strana 99

100 Broj 17 - Strana 100 SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH Srijeda, Izdavač: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: Direktor: Pretplata: , faks: Oglasni odjel: , , faks: Služba za pravne i opće poslove: Računovodstvo: , Komercijala: Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d , VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo , HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko , RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službene novine Federacije BiH", su upisane u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 414. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF 2168/97 od godine. - Identifikacijski broj Porezni broj PDV broj Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Izdanje na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku. Pretplata za I polugodište godine na "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Pretplata za I polugodište godine na "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, Web izdanje: http: // - godišnja pretplata 200,00 KM po korisniku