Повреде и превенција повреда код ученика средње балетске школе и професионалних балетских играча

Transkript

1 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА Повреде и превенција повреда код ученика средње балетске школе и професионалних балетских играча (Завршни рад) Ментор ван. проф. др Марија МАЦУРА Кандидат Милица БОЈОВИЋ Београд, 2014.

2 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА Повреде и превенција повреда код ученика средње балетске школе и професионалних балетских играча (Завршни рад) Кандидат Ментор - ван. проф. др Марија Мацура Милица Бојовић Члан - ван. проф. др Сања Мандарић Датум: Члан - доц. др Александра Поповић Оцена: Београд, 2014.

3 Садржај САЖЕТАК УВОД ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА Балет Класичан балет Модеран балет Карактеристике плесача Звања балетских уметника Народни плесови ПОВРЕДЕ И ЊИХОВА ПРЕВЕНЦИЈА Спортске повреде Сврсисходност и методологија систематског прегледа у спортској медицини Повреде у спорту Превенција повреда Акутно лечење мускулоскелетних повреда Еластичност и мускулоскелетне повреде АНАТОМИЈА ЗГЛОБОВА КОЈИ СУ КОД БАЛЕТСКИХ ИГРАЧА НАЈВИШЕ ИЗЛОЖЕНИ ПОВРЕДАМА И СПЕЦИФИЧНЕ ПОВРЕДЕ У БАЛЕТУ Скочни зглоб и стопало Анатомија скочног зглоба Превенција повреда скочног зглоба Прва помоћ и терапија Превенција од поновног повређивања Повреде Ахилове тетиве Колено Анатомија колена Повреде колена Повреде мишића натколенице Леђа Спојеви кичменог стуба Статика кичменог стуба Динамика кичменог стуба Повреде леђа Лечење повреда леђа МЕТОД Предмет рада Циљ рада Задаци рада Инструмент Узорак испитаника РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА ЗАКЉУЧЦИ ЛИТЕРАТУРА

4 Сажетак Уметнички плес се огледа у потреби да се човек изражава уз помоћ телесних покрета, целокупним својим бићем. У уметничке плесове спада и балет који се према техници плесања, стилу, костимима и музичкој пратњи дели на класичан и модеран. Сви облици плесова, а нарочито балет, захтевају изванредну припрему играча. Играчи су изложени великим физичким напорима приликом играња и због тога су спортске повреде врло честе. Зато је важно не само правовремено и адекватно лечење тих повреда, већ је неопходно обратити и посебну пажњу на превенцију њиховог настанка. У овом истраживању је употребљен дексриптивни метод у којем је коришћен инструмент анкета под називом Повреде у балету и фолклору. Укупан узорак испитаника (n=142) у овом истраживању је био подељен на ученике средње балетске школе Лујо Давичо (n=93) узраста 17,3 ± 1,2 године и професионалне балетске играче из Народног позоришта и Позоришта на Теразијама (n=44) узраста 33,6 ± 7,6 година. (навести пол испитаника, колико девојака, колико младића). Резултати истраживања су очекивано показали да професионални балетски играчи имају дужи играчки стаж јер током недеље проводе више времена у балетској сали у односу на остале испитанике. Анализом добијених података утврђено је да се највећи број повреда јавља на средини часа наступа, као и да се највише играча и ученика повређује током игре у меканим патикама. Према добијеним резултатима највећи број повреда се јавља приликом доскока, што није необично, јер ова активност обилује скоковима. Најосетљивији делови тела су колено, скочни зглоб и стопало. Повреде ових делова тела чине скоро 60% свих повреда играча и ученика испитиваног узорка. Скоро половина повреда код обе групе је настала истегнућем. Преко 70% повреда код ученика и преко 80% повреда код професионалних балетских играча узроковало је немогућност вежбања најмање недељу дана, а неке повреде су захтевале и много дужи опоравак. Кључне речи: БАЛЕТ / СПОРТСКЕ ПОВРЕДЕ / ПРЕВЕНЦИЈА / УЧЕНИЦИ / ПРОФЕСИОНАЛНИ БАЛЕТСКИ ИГРАЧИ 2

5 1. Увод Уметнички плес се огледа у потреби да се човек изражава уз помоћ телесних покрета, целокупним својим бићем. Уметнички плесови имају своје поруке, које су на почетку биле упућиване натприродним силама. У уметничке плесове спада и балет који се према техници плесања, стилу, костимима и музичкој пратњи дели на класичан и модеран. Почеци балета се везују за доба ренесансе, када су свечане поворке и представе извођене за време дворских приредби и гозби. Балет се може назвати и плесном драмом чији садржај чине озбиљна, шаљива и гротескна радња. Чине га три основна дела: експозиција, заплет и решење. Плесну драму изводи плесни ансамбл, групе и појединци односно солисти као носиоци радње. Теме класичног балета су углавном бајке и романтичне приче. Прича се презентује пантомимом и покретима тела, без речи, тако да су балетски играчи и вешти глумци. Поред класичног балета у новијој историји развио се и модеран балет. Он тражи слободније и богатије покрете тела, који могу изразити мноштво мисли, осећања и тежњи данашњег човека и његовог живота. За разлику од класичног, модеран балет није оптерећен декором. У почетку су се ове два облика балета доста разликовале, али средином прошлог века ишчезава велики антагонизам између њих који је постојао у почетку. За наше поднебље су карактеристични народни плесови који представљају специфичан облик игре. Код нас се за овај облик плесова користи и термин фолклор. Народни плесови наше земље су многобројни и веома различити, а представљају непроцењиво културно благо нашег народа које је цењено и препознатљиво у свету. Фолклор се преноси предањем и помаже нам да упознамо народно стваралаштво прошлих епоха. Друштва која негују народне плесове се називају културно уметничка друштва и код нас су она бројна и сматрају се институцијама од националног значаја за очување традиционалних вредности. Сви облици плесова, а нарочито балет, захтевају изванредну припрему плесача. Плесачи су изложени великим физичким напорима приликом играња. Такође, спортске повреде су врло честе и због тога је јако значајно радити на њиховом санирању и превенцији. 3

6 2. Теоријски оквир рада 2.1. Балет Класичан балет Класичан балет води порекло од средњевековних плесова са италијанских дворова. Свој препознатљив облик добија у француској Академији плеса у Паризу, у време владавине Луја XIV. Циљ је био да се плес сачува од грешака и да се техника игре усавршава у одређеном правцу и по одређеним правилима. Није познато када је тачно ова врста плеса добила назив ''балет'' али је познато да је овај назив плес добио у Италији. Првобитан термин који је коришћен за ову игру је ''balare'' што значи њихати. У Паризу, на Академији, покрети добијају своје називе, терминологију којом се и данас служимо. Зато се каже да је француски језик, језик балета (Јоцић, 2009). Временом се техника класичног балета све више усавршава и изграђују се закони по којима се плесач креће. У класичном балету се посебно усавршавају окрети, скокови и подршке у плесању парова. Свој врхунац класичан балет достиже у XIX веку у париској, миланској и бечкој опери, односно у руским балетским школама коришћењем технике плесања на ''врховима ножних прстију''. Балетски мајстор Петипа крајем XIX оснива школу у Русији која даје незаборавна имена балетских играча. Упоредо са овим школама развија се и италијанска балетска школа (Јоцић, 2009). Карактеристике класичног балета су и варијације једног плесача тј. солисте, које се користе да уметник изрази свој виртуозитет и способност. Ансамбли се углавном крећу у правилним или кружним геометријским линијама и фигурама, сваки плес се завршава ''живом сликом''. Теме класичних балета су углавном бајке и романтичне приче. Прича се презентује пантомимом и покретима тела, без речи, тако да су балетски играчи и вешти глумци. Балетски дивертисман је старији од класичног балета, то је плес класичног или карактерног стила. Акценат је стављен на низање разних плесова у игри, при том је највише 4

7 наглашена виртуозност ногу, грациозно кретање руку, а основни је смисао оживљавање радње (Јоцић, 2009). Како је напредовао балет тако су се и костими мењали. Женски костими су постали лакши од тешких дворских костима, а ципеле са високим потпетицама су замењене нежним ципелицама које су дозвољавале слободније покрете. Подсукња, претеча хеланки, је постала саставни део костима како су сукње постајале све краће да би се показале ноге. Током времена сукње су се подизале колико су могле, да би на крају кулминирале у облику пачке. Увођење шпиц - патика у балет, које су давале потпору ногама и стопалима, дозволило је балеринама да се подигну на врхове прстију, што је помогло да се створи илузија одупирања гравитацији. Многи познати композитори су стварали музичка дела специјално за балет: Петар Иљич Чајковски је компоновао Лабудово језеро, Крцка Орашчића и Успавану лепотицу, Адолф Адам Жизелу, Есмералду, Лудвиг Минкус Дон Кихота, Бајадеру, Лео Делиб Копелију а Микис Теодоракис Грка Зорбу. Код нас класичан балет почиње да се развија у склопу Опере у Београду 1920, а најпознатије балетско остварење је поставка дела Стевана Христића ''Охридска легенда'', 1947 године Модеран балет Почетком XX века Сергеј Ђагиљев окупља младе кореографе и музичаре стварајући модеран балет који тежи јединству покрета и музике. Користећи естетске компоненте класичне балетске технике, древних и модерних народних и друштвених игара, савремени балетски израз има широк одјек: од играчког егзибиционизма преко усавршавања класичног академизма до револуционарних балета са идеолошком садржином. Зачетке модерног балета налазимо и у делима Исидоре Данкан, односно у њеним напорима да се плес врати његовом првобитном природном изражавању. Она је без бајке и приче, које су биле основа класичног балета, тумачила музику. Била је то поезија тела - ''говор тела'' (Јоцић, 2009). 5

8 Рудолф Лабан је имао посебан утицај на развој модерног балета захваљујући својој тежњи да плес ослободи крутог кретања и технике класичног балета. Он жели да плес учини самосталном уметношћу. У почетку је модеран балет био врло једноставан, како технички тако и по форми и стилу, а главни носиоци радње су били плесни ансамбли. Плесање је добило лични израз и емотивну снагу. Захваљујући томе, и упркос тешкоћама, савремени плес је освајао све већи простор. Средином XX века ишчезава велики антагонизам између савременог и класичног балета. Модернисти увиђају да је за професионалну плесну културу потребно познавање класичног стила. Са друге стране, класични кореографи се служе достигнућима савременог уметничког плеса и његовим новим облицима. Спој класичног и модерног балета је све видљивији, нарочито у модерним кореографијама Карактеристике плесача Иза сваког плесача којег гледамо на сцени стоји огроман рад. Међутим, поред уложеног рада потребне су и одређене физичке предиспозиције. Сматра се да је идеална висина за плесачицу 168 сантиметара. Идеална висина за плесача је 185 сантиметара јер је неписано правило да када се балерина попне на прсте не сме да штрчи много изнад плесача. У последње време се чини да се овај тренд не поштује у потпуности, јер се појављује све већи број високих плесачица. По правилу плесачице морају да буду најмање 20 кг лакше од плесача (Јоцић, 2009) Звања балетских уметника Звања балетских уметника су подељена у неколико категорија, а онда су следећа: Примабалерина апсолута - највише звање за интерпретаторку класичног балета, додељено неколико пута у историји балетске уметности Примабалерина (жене) / првак балета (мушкарци) -најквалитетнији солисти трупе, који играју улоге првог фаха Солиста - балетски уметник (уметница) који изводи прве и друге улоге у представама или солистичке деонице (нумере) 6

9 Ансамбл (мушки и женски) - балетски играчи који играју заједничке сцене, без појединачних деоница Народни плесови Народни плесови представљају облик културног стваралаштва једног народа односно етничке групе. Свака људска заједница у своје плесове уткива особености које је посебно обележавају и на основу чијих специфичности је одређену заједницу могуће разликовати од неке друге. Народни плесови наше земље су многобројни и веома различити, а представљају непроцењиво културно благо нашег народа које је изузетно цењено и препознатљиво у свету. По сродности, подударности, основним стилским, ритмичким, просторним и другим карактеристикама, систематизовани су у више етнокореолошких области. За народне плесове користи се термин фолклор који је уопштено име за уметност која, у устаљеним традиционалним облицима, живи у народу. Ова уметност се преноси са старијих на млађе. Дуг развојни и вековни пут утицао је на преношење оригиналности народних творевина. Као и све остало, народна уметност еволуира. У музици се то лако уочава код песама са истим текстом које се у различитим крајевима интерпретирају на разне начине. Слично се дешава са народним плесовима: народна кола данас се разликују у односу на она од пре педесет година, иако имају исте називе. Народ константно ствара своју уметност са посебним карактеристикама. Проучавајући фолклор научници реконструишу духовну вредност и културну прошлост народа. У нашој држави српска народна кола су синоним за народне плесове. Културно уметничка друштва су код нас доста бројна и сматрају се организацијама од националног значаја за очување традиционалних вредности. Приступ учењу народних плесова у културно уметничким друштвима је детаљно и обухвата сва кола наше земље а и шире. Када је у питању сценско постављање и постављање народних плесова, треба разликовати поставку: изворног (аутентичног) народног плеса и поставку сценски обрађеног, стилизованог, односно компонованог народног плеса. 7

10 Основне карактеристике изворног народног плеса су следеће: плешу га сви, временом је добио и учврстио своју плесну структуру, технику, стил, назив, мелодију и певни текст. Карактеристике сценски примењеног народног плеса су: то је смишљен и припремљен плес, врши се избор плесача који ће га изводити, плесови који ће чинити кореографију се посебно бирају и увежбавају, плесови се изводе за гледаоце и њихово задовољство, што не искључује задовољство самих извођача. Битно је нагласити да се народни плесови налазе у програму физичког васпитања за основне и средње школе. 8

11 3. Повреде и њихова превенција Плесови захтевају високу физичку припремљеност играча. У балету се подразумева планирање и припремање плеса, избор играча, увежбавање плеса и његово приказивање на сцени. Све ове активности захтевају физичку припремљеност и повећање физичког оптерећења. У зависности од узраста и важности наступа ученици балетских школа проводе у сали око 4 сата дневно, а играчи око 5-6 сати. Наступи трају око 2-3 сата, у зависности од представе, доста играча је ангажовано и активно играчки већи део представе. Иако постоје паузе, тада не следи одмор већ се оне користе за промену костима. Час балета траје сат и по времена, а пробе по два сата и више. Током и након сваке телесне активности којој су играчи (ученици) изложени јавља се низ функционалних промена у организму, међу којима су најзаступљенији појачани рад срца и респираторног система. Може се закључити да физиолошко оптерећење зависи од интензитета и трајања вежбања, величине мишићне масе која је обухваћена вежбањем, броја понављања, брзине и услова у којима се изводи вежбање. Напори на који плесачи наилазе могу се поредити са било којим екипним спортом. Плесови имају све карактеристике спорта, играчи су суочени са изузетним напорима и подложни су многим спортским повредама о којима ће бити речи у даљем тексту. Због тога у припреми играча, као и код спортиста, важно место заузима одговарајућа кондициона припрема и примена различитих вежби растезања мишића пре и после часа или наступа у циљу превенције настанка разних врста повреда у плесу. Међутим, ако је до повреде већ дошло, у терапији повређених плесача неопходно је применити сва доступна терапијска сазнања и процедуре из области спортске медицине. Треба нагласити да спортска медицина има своје значајно место не само у лечењу, већ и у превенцији настанка спортских повреда Спортске повреде У спорту се јављају спортска оптерећења као и повреде карактеристичне за одређену физичку активност које могу настати изненада, а могу бити и последица понављања микротраума у дужем временском периоду. 9

12 Најчешћи узроци настанка спортских повреда су: непажња, умор, претренираност, коришћење неадекватне опреме, лоши теренски услови, лоша техника извођења, неодговарајућа методика тренинга, фактор предиспозиције. Спортске повреде се могу поделити по неколико критеријума, а најчешћи су: по врсти повреде и по локализацији повреде. По врсти повреде се деле на: истезање или кидање мишићних влакана, истезање или кидање лигамената, истезање или кидање тетива мишића, ишчашења зглобова и преломе костију. Повреде по локализацији се деле у зависности који део тела је повређен, а у балету најчешће долази до повреда: леђа, препонске регије, колена, скочног зглоба и стопала (Бановић, 2006) Сврсисходност и методологија систематског прегледа у спортској медицини Спортска медицина је мултидисциплинарна грана медицине чији је циљ очување здравља учесника у спорту и физичким активностима, првенствено кроз превенцију, а и кроз терапију и рехабилитацију повреде. Битан сегмент у оквиру делатности спортске медицине је унапређење психофизичких способности неопходних за остварење добрих такмичарских резултата. Периодични систематски прегледи су најмоћније оружје у превенцији и раној детекцији повреда и обољења изазваних спортским активностима. Развојем спорта учесталост и озбиљност здравствених проблема је у значајном порасту, зато водеће стручне асоцијације медицине спорта настоје да осмисле што рационалније моделе прегледа који би били ефикасни у процени здравља, а истовремено економично по питању материјалних трошкова и утрошку времена (Ђурђев, Милеуснић, & Бујошевић, 2010). У нашој земљи, на жалост, законска регулатива не регулише у потпуности проблематику здравствене заштите спортиста, односно свих учесника у спортским активностима. Спортисте често прегледају и дају им сагласност за бављење спортом лекари који нису у довољној мери стручно оспособљени за ту врсту делатности, прегледи се обављају без коришћења стручне методологије спортско - медицинског прегледа, а чест је случај да се такмичарске књижице оверавају без обављеног прегледа. Резултати оваквог рада се виде у све већем броју повређених спортиста на спортским теренима. 10

13 Методологију спортско - медицинског прегледа су донеле и усвојиле све водеће релевантне међународне асоцијације из ове области. Она обухвата: анамнезу, физикални преглед, антропометрију, функционална тестирања, лабораторијске анализе. Анамнеза је један од најзначајнијих делова прегледа. Она садржи податке о идентитету спортисте, врсти и дисциплини спорта којом се бави, динамици и врсти тренинга, као и податке о ранијим обољењима и повредама. Добро узета анамнеза открива 60-70% могућих проблема код спортиста. Физикални преглед прикупља низ података о тренутном стању и функцији органа и система. Детектују се знаци обољења и деформитета. Због целокупног увида ради се преглед главе и врата, грудног коша и плућа, срца и крвних судова, абдомена и урогениталног система, мишићно - скелетног система, коже, неуролошки и психијатријски преглед. Антропометрија је грана медицине која се бави мерењем морфолошких и функционалних параметара. У оквиру антропометрије врши се мерење висине тела и телесне масе, одређивање висинско - тежинског односа (ВМI индекс), процена ухрањености и идеалне телесне масе, одређивање састава тела, процена раста итд. Све мере и изведене вредности упоређују се са већ утврђеним стандардима разврстаним по старосној доби, полу, врсти спорта и дисциплини. Одскакање од стандарда изискује низ предлога и препорука који треба да доведу до побољшања здравственог статуса играча, као и побољшања такмичарских резултата. Функционална тестирања имају за циљ процену тренутне функционалне односно радне способности. Врше се основни моторички тестови (динамометрија и мерење флексибилности), функционална испитивања респираторног система, као и процена анаеробног прага и аеробне издржљивости. Функционална тестирања су значајна у процени способности за бављење одређеним спортом, у процени стања након дужег периода мировања услед повреда, као и у процени физичких способности у току самог тренажног тј. такмичарског циклуса. Лабораторијске анализе могу указати на здравствено стање и на процену функционалних способности. Лабораторијска мерења помажу у планирању тренинга и успостављању оптималне спортске форме. Треба урадити анализу крвне слике (са освртом на статус гвожђа), седиментацију, ниво глукозе у крви, пожељно је урадити биохемијске 11

14 анализе (липидни статус, билирубин, трансаминазе, ензиме) и читав низ осталих анализа које указују на тренутно стање у коме се спортиста налази. Нема прегледа који гарантује апсолутну сигурност спортиста, поготову данас када су захтеви спорта све већи. Спорт је постао уносан посао, а као такав не трпи грешке. Појавом професионализације дошло је до већег улагања у спорт, очекују се и значајни резултати, што изискује максимално ангажовање психофизичких способности спортиста. Слични захтеви се постављају и пред плесаче. Добро обављен преглед пре почетка бављења спортом, периодични систематски прегледи током тренажног века спортисте, обављени по тачно утврђеној методологији, могу у многоме помоћи грађењу спортских резултата уз смањење могућности повређивања и здравствених проблема. Ови принципи важе и за плесаче Повреде у спорту Из године у годину се пред спортисте постављају све већи захтеви, изложени су све већим физичким и психичким напорима, те је и сама изложеност повредама већа. Границе људских могућности се свакодневно померају, најбољи доказ за то је рушење европских и светских рекорда који имају све краћи рок трајања. Управо због тих померања граница људских способности и издржљивости, спортске повреде заузимају високо место у редоследу учесталости повреда у савременом свету. Спортске повреде су најчешће лаке природе, али могу направити велике проблеме у односу на такмичарску способност, због варљивог уверења да је могуће брже излечење него што то дозвољавају природни процеси. Лечење спортских повреда је специфично, циљ је да повређени спортиста буде потпуно излечен, а опоравак целовит, јер у супротном ризикује се поновно повређивање које је најчешће теже од претходног. Лечење мора бити добро, никако брзо, поштовање овог става лекара често доводи у сукоб са околином, нарочито у професионалном спорту. Повреде су најзаступљеније у доба пуне такмичарске зрелости од 20. до 30. године. Повреде у спорту могу бити акутне и хроничне, а по етиологији ендогене (унутрашње, анатомске и физиолошке повреде ткива услед премора и пренапрезања) и егзогене 12

15 (спољашње, настају деловањем спољних сила и агенаса). Егзогене повреде могу бити директне и индиректне (нпр. сила изазива пад, а пад доводи до повређивања). Еластичност мишића је важна за спречавање повреда у било којем програму вежбања. Повреда мишићног ткива се зове истегнуће или руптура. Класификују се као блага, умерена или тешка која још може да се зове руптура или потпуно кидање мишића. Други део мишићне групе који може да се повреди јест тетива. Тетиве повезују мишиће са костима (Бановић, 2006; Божић, 2006). Тетивна зона мишића снабдева се мањом количином крви од трбуха мишића због редуковане васкуларизације. Због ове анатомске и физиолошке разлике повреде тетива спорије зацељују. Лигаменти су фиброзне траке које повезују кости. Налазе се најчешће у саставу зглобова, а када се повреде, они се не контрахују као што то раде мишићна ткива како би заштитила повређену зону. Када се лигаменти истегну омогућавају већу амплитуду покрета у зглобу и смањују његову стабилност. Да би се зглоб стабилизовао,неопходно је ојачавање околних мишића Капсуле зглобова које окружују зглобове обезбеђују стабилност. Оне могу да претрпе истегнућа мањег и већег степена и да проузрокују делимична и потпуна ишчашења (сублуксацију и луксацију) зглобова. Кост је једино ткиво у телу које се, када се повреди, само поправља потпуно истом врстом ткива. На кости могу да настану пукотине услед великог напрезања (фисуре). Потпуни преломи костију се зову фрактуре. Оне настају од прекомерних напрезања и обично их прати велика траума. Ток повреде пролази кроз четири фазе: 1. оштећење ткива 2. крвављење (хематом) 3. реактивно запаљење 4. осификација Када се ткиво повреди или оштети, тело одмах започиње процес опоравка. Настаје запаљење, које делује као заштитни, а и као исцељујући механизам. Путем циркулације. организам транспортује бела крвна зрнца у зону повреде, окружују је и изолују и тиме спречавају оштећења других ткива. 13

16 Повреде се често могу препознати по отоку, црној и плавој боји (подлив), болу и смањеном опсегу кретања који их прате. Повређено ткиво се ослања на запаљенску реакцију за прву одбрану и за почетак процеса зацељења. Знаци и симптоми запаљења су повећана температура, црвенило, оток, бол, губитак функције. Повећана температура последица је повећања протока крви до повређеног места због повређених крвних судова и потребе да се та зона снабде већим бројем белих крвних зрнаца. Веома слично ситуацији када тело развија општу грозницу када је болесно, повреда меког ткива изазива ''локалну грозницу''. Црвенило настаје услед већег протока крви кроз повређену зону. Оток такође настаје услед већег протока крви кроз повређену зону. Поред тога, оштећење ћелија, малих капилара и лимфних судова у тој зони може да изазове истицање извесне количине течности. Бол често настаје услед притиска на нервне завршетке због повећаног отицања. Губитак функције изазива га оток у тој зони и ''заштита'' коју врше мишићи који окружују повреду. Ово такође изазива повећање бола. У највећем броју случајева лечење се спроводи конзервативном терапијом, а ређе неким инвазивним методама, а уколико је потребно и оперативним захватима (Јанев Холцер, Пуцарин Цветковић, Мустајбеговић, & Жушкин, 2012) Превенција повреда Да не би дошло до повреде потребно је спровести превентивне мере. То су: урадити претходну селекцију спортиста, извршити процену такмичарске спремности, проверити адекватност спортских терена, користити одговарајућу заштитну опрему, превентивно бандажирати зглобове, испитати утицај ранијих повреда и контролу и самоконтролу подићи на највећи ниво. Задаци претходне селекције подразумевају утврђивање психофизичких способности за бављење спортом, усмеравање ка одређеној спортској грани и дисциплини, одређивање поступка у оспособљавању у одређеном спорту са што мањим ризиком од повређивања. 14

17 Такмичарска спремност је резултат тренинга, кондиције и спортског искуства. Од значаја је и спортска тактика, која омогућава извођење најсложенијих радњи уз минимум уложеног напора. Слаба физичка припремљеност и претренираност представљају опасност по спортисту, јер мишићи тада постају осетљиви на повреде. Спортска борилишта морају испуњавати услове и стандарде за што безбедније бављење спортом. Одговарајућим прописима је одређено како треба да изгледа заштитна опрема Одговорност за непримењивање и правилну употребу заштитне опреме сносе спортисти, тренери, делегати, судије и спортски лекари. Правилна употреба превентивних бандажера може спречити настанак или смањити интензитет повреде лигамената, тетива, мишића па и костију. Прерано укључење повређеног спортисте у такмичење и тренажни процес без потпуног процеса излечења и рехабилитације, може довести до поновног повређивања у већем степену него што је била примарна повреда. У оваквим ситуацијама лекар и тренер не смеју бити супротстављене стране, морају да раде првенствено у интересу спортиста. Контрола и самоконтрола подразумевају стриктно поштовање правила игре у циљу спречавања повреда. Спортиста мора да настоји да самоконтролу подигне на највиши ниво, чувајући при том себе и противника од повреда. Спортских повреда је било и биће али њихов број може да се смањи уз помоћ превентивних мера. Тачна дијагноза повреде је основа спровођења терапеутског третмана и процене дужине трајања неспособности. Незахвално је прогнозирати али неки оквирни рокови постоје кад је у питању опоравак. Распон рокова је индивидуалан и зависи од много фактора (степена повреде, врсте терапеутског третмана, анатомске условљености, индивидуалног прага бола). У процесу излечења неопходно је да буде укључена квалитетна и стручно вођена физикална терапија, примењена у право време да би дефицит организма који је повређен био што мањи, а самим тим и пут опоравка и повратка краћи и бржи. Боље и исплативије је усмерити све активности ка томе да до повреде не дође, него је лечити након њеног настанка (Ђурђев и сар. 2010). 15

18 3.5. Акутно лечење мускулоскелетних повреда Поступак који је универзалан за све повреде и који треба примењивати одмах након повређивања представљен је енглеском скраћеницом RICE. Скраћеница RICE представља описивање метода акутног лечења мускулоскелетних повреда. Ова скраћеница се односи на одмор (Rest), лед (Ice), компресију (Compression) и подизање (Elevation), четири корака прихваћеног стандарда прве помоћи за лечење повреда. Одмор повређеном месту потребно је мировање да би што брже дошло до зарастања повређеног ткива. Избегавање настављања активности која је проузроковала повреду је врло важно. Лед хлађење, требало би да траје од 24 до 48 сати од момента повређивања и то углавном три пута по петнаест минута дневно. Ако се хлађење дуже примењује, треба се држати следећих принципа: важно је да између коже и леда постоји изолатор који не дозвољава директан контакт са коже са ледом, чиме се избегава настанак смрзотина. Никада не треба стављати лед на већ утрнуло место. Компресија еластични завоји могу да помогну спречавање или смањење прекомерног отицања. Еластични завој треба да се пружа од највеће мишићне зоне испод повреде до највеће мишићне зоне изнад повреде. Подизање сила гравитације може да смањи отицање. После примене прва три корака, повређени екстремитет (место) треба подићи што више а да то не постане неугодно. Повређена места треба подићи бар до нивоа срца или нешто више (Бановић, 2006) Еластичност и мускулоскелетне повреде Еластични мишић способнији је да амортизује ударе и повремено прекомерно истезање од нееластичног. Нажалост, неки људи верују да, ако је мало еластичности добро, онда више еластичности мора да буде боље. Ипак, ово није случај када се ради о повредама. Еластичност треба да се пореди са еластичношћу просечне популације. Ако су њене измерене вредности испод онога што се сматра нормалним за еластичност (hypoflexibile), спортиста треба да уђе у добро осмишљен програм за еластичност. Ови људи су склонији повредама, истегнућима и руптурама. Насупрот томе, ако су измерене вредности изнад 16

19 нормалних, на њихов програм треба више да се стави акценат на развој снаге. Они су изложени већем ризику од ишчашења и сублуксација зглобова. Особе које имају слабе зглобове или повреде зглобова посебну пажњу треба да обрате на правилно техничко извођење вежби. Исправна техника је од суштинског значаја за сигуран, делотворан и пријатан доживљај вежбања. 17

20 4. Анатомија зглобова који су код балетских играча највише изложени повредама и специфичне повреде у балету Класичан балет као уметност и друге облике плеса треба третирати као спортове, од стране лекара који брине о играчима. Повреде у балету су анатомски веома широко распрострањене. Најчешће повреде у балету су повреде: леђа, препона, колена, чланака, стопала. Иницијално лечење плесачких повреда може бити конзервативно, али неке од њих захтевају оперативо лечење Скочни зглоб и стопало Скочни зглоб је један од најчешће повређиваних делова тела, не само у балету, већ и у осталим спортовима. Он трпи велико оптерећење при трчању, скакању и кретању уопште. Приликом поремећаја равнотеже, снажне силе које делују у разним правцима, могу да га повреде. Сва тежина падне на неки део зглоба, који није у стању да се тој сили одупре самим тим долази до делимичног нагњечења или потпуне руптуре ткива Анатомија скочног зглоба За покрете стопала најважнији су горњи и доњи скочни зглоб, који се допуњују у функционалном погледу. Горњи скочни зглоб (art. talocruralis) спаја тело скочне кости са доњим крајевима костију потколенице. Зглобна површина тела скочне кости, колотур (trochlea tali) увлачи се у резистентну коштану виљушку костију потколенице, коју образују оба глежња својим зглобним површинама и доња зглобна површина голењаче. Зглобну чахуру појачавају снажне бочне везе, које силазе од глежњева, шире се зракасто и завршавају на бочним странама скочне и петне кости. Медијалну страну појачава делтаста веза (lig. deltoideum), која се састоји из четири дела, два површна (pars tibiocalcanearis et pars 18

21 tibionavicularis) и два дубока (pars tibiotalaris anterior et pars tibiotalaris posterior). Латералну страну зглоба појачавају: lig. talofibulare anterius, lig. talofibulare posterius и lig.calcaneofibulare (Бошковић, 2005). Доњи скочни зглоб подељен је каналом ножја (sinus tarsi) у два дела, предњи и задњи. Задњи део (art. subtalaris) спаја задњу конвексну површину петне кости са одговарајућом конкавном зглобном површином на доњој страни скочне кости. Предњи део скочног зглоба (art. talocalcaneonavicularis) изграђује спој главе скочне кости са конкавном чашицом која се налази на чунастој кости као и предња и средња зглобна површина на доњој страни скочне кости које се зглобљавају са одговарајућим зглобним површинама на sustentaculum tali на петној кости. Троугласти простор између чунасте и петне кости допуњује снажна фиброзно-хрскавична веза (lig.calcaneonaviculare plantare), која на својој горњој страни има зглобну хрскавицу. до одваја Снажна међукоштана веза (lig. talocalcaneum interosseum), се налази у каналу ножја, повезује петну са скочном кости и ојачава задњу страну зглобне чахуре предњег и предњу страну зглобне чахуре задњег дела доњег скочног зглоба. Доњи скочни зглоб појачавају још и две косе бочне везе, спољна (lig. talocalcaneum laterale) и унутрашња (lig. talocalcaneum mediale). У горњем скочном зглобу и art. talocalcaneonavicularis доњег скочног зглоба врше се покрети дорзалне и плантарне флексије. Укупна амплитуда покрета износи око 50 од чега 30 отпада на плантарну флексију. У art. subtalaris врши се обртање стопала око скочне кости унутра, инверзија, или упоље, еверзија. Код инверзије стопало се подиже са тла својом унутрашњом ивицом а својим предњим крајем иде надоле и унутра (адукција у комбинацији са уунутрашњом ротацијом),. Код еверзије стопало се подиже својом спољном ивицом, а својим предњим делом иде навише и упоље (абдукција у комбинацији са спољашњом ротацијом). Ако је стопало фиксирано, око ове осовине обрће се скочна кост заједно са костима потколенице. Укупна амплитуда инверзије и еверзије у доњем скочном зглобу износе око 26 (Бошковић, 2005). Угануће скочног зглоба најчешће се дешава када се притисак врши на спољашњу ивицу стопала. Када је скочни зглоб у положају инверзије (адукција + унутрашња ротација) тада је највеће оптерећење на lig. talofibulare anterior и зато је овај лигамент најчешће изложен истезању и кидању. Уколико сила настави да делује на зглоб у овом положају, следећи лигамент који се повређује је lig. calcaneofibulare, а затим и lig. talofibulare posterior. 19

22 Потпуно кидање lig. talofibulare posterior настаје у 65% случајева извртања скочног зглоба, а комбинована повреда друга два лигамента јавља се у 20% случајева. До ове повреде у балету долази најчешће после доскока или приликом извођења различитих укрштених корака. Одмах након повреде играч осети изненадан, јак бол са спољашње стране скочног зглоба. Предео зглоба показује који је лигамент повређен. То је најчешће део зглоба тачно изнад lig. talofibulare anterior. Већина играча осећа бол приликом ослањања на повређену ногу, а у најтежим случајевима не могу ни да се ослоне на њу. Након сати, поред отока, на повређеном месту уочава се и модрица плаве и жуте боје. Под дејством гравитације оток се спушта и шири на стопало. Постоје три стадијума према којима се процењује тежина повреде скочног зглоба; први стадијум (благи) карактеришу истезање лигамената без макротраума, мали оток, без или са минималним слабљењем функција зглоба; други стадијум (средњи) карактеришу појава макротраума на лигаментима, оток и бол око повређеног места; трећи стадијум (тешки) карактеришу потпуно кидање једног или више лигамената са великим отоком, крварењем и јаким болом. (Мрваљевић, 2003). Остали зглобови стопала образују посебну, средњу групу. Петна кост са коцкастом спаја art. calcaneocuboidea. Заједно са предњим делом доњег скочног зглоба образује Chopart-ов хируршки зглоб. Ова два зглоба Chopart-ове линије раздваја снажна рачваста веза (lig. bifurcatum), која полази од петне кости и један крак иде ка чунастој а други ка коцкастој кости. Чунасту кост са клинастим костима спаја заједнички зглоб (art. cuneonavicularis). Клинасте кости међусобно и са коцкастом кости спојене су посебним зглобовима (artt. intertarseae) и снажним међукоштаним везама. Између костију ножја и костију доножја постоје три зглоба (artt. transometatarseae), чије су чахуре одвојене снажним међукоштаним везама (ligg. cuneometatarsea interossea). Унутрашња клинаста кост зглобљава се са 1. кости доножја, а остале две клинасте кости заједно са 2. и 3.кости доножја. Коцкаста кост спојена је заједничким зглобом са 4. и 5.кости доножја. Између база 2. до 5. кости доножја постоје зглобови (artt. intermetatarseae) и снажне међукоштане везе. Чахуре зглобова средње групе појачавају кратке и дуге фиброзне везе. Кратке везе су многобројне и посебне за сваки зглоб, појачавају дорзалну и плантарну страну зглобних чахура. Дуге зглобне везе налазе се на доњој страни стопала. Дуга табанска (lig. plantare longum) и петночунаста веза (lig. calcaneonaviculare plantare), које се пружају у смеру уздужне осовине стопала, веома су снажне и важне за одржавање његових сводова. На 20

23 доњој страни стопала постоји још једна попречна веза (lig. metatarseum transversum profundum), која повезује предње крајеве костију доножја и спречава њихово одмицање. У зглобовима средње групе врше се минимална међусобна померања костију, која се у функционалном погледу допуњују и омогућују при ходу увијање предњег дела стопала око његове сагиталне осовине. Омогућавају еластичност сводова стопала (Мрваљевић Д, Ђуракић М, Теофиловски Г, & Ранковић А, 1995). Зглобови прстију измећу глава костију доножја и чашица проксималних чланака (artt. мetatarsophalangea), су кугласти, а зглобови између чланака (artt. interphalangeae) имају облик шарке. У доњем зиду чахуре ових зглобова уткане су фибрознохрскавичне табанске везе (ligg. plantaria). Чахуре зглобова појачавају снаже бочне везе (ligg. cоllateralia), које дозвољавају једино покрете екстензије и флексије. У метатарзофалангеалним зглобовима прстију могући су покрети абдукције и адукције. Код нормалног става прсти стопала у метатарзофалангеалном зглобу су у екстензији, а у остала два зглоба у флексији. Они имају облик кука које се својим предњим крајем ослањају на подлогу и при ходу делују као кратке еластичне опруге које одижу и одбацују стопало (Бошковић, 2005). До ове повреде у балету долази најчешће после доскока, набијања прстију прикилом судара са подлогом или другим играчем, дуготрајним стајањем на врховима прстију у шпиц патикама Превенција повреда скочног зглоба У циљу спречавања уганућа скочног зглоба мора се водити рачуна о обући (мада је у балету то тешко, јер се носе мекане балетанке и шпиц патике, као и ципеле за карактерне игре), тј. о обући уопште. Када су у питању услови подлоге, балетски под мора бити добро постављен и залепљен, без неравнина и одлепљених делова на спојевима. Затим, неопходно је користити различита помагала која имају задатак да појачају стабилизацију зглоба. У ту сврху користе се разни бандажери, стезници или лепљиве траке (Augustsson, Augustsson, Thomeé, & Svantesson, 2006). 21

24 Прва помоћ и терапија Прва помоћ - најефикаснији метод прве помоћи је RICE метод, одмор, лед, компресија и елевација и то одмах након повреде. Терапија - терапија почиње када су оток и бол углавном нестали (после 3-6 дана). На почетку терапије појава бола је сигнал за одмор. Бол не треба трпети јер се на тај начин успорава процес опоравка (рехабилитације), који се одвија у три фазе: Прва фаза - враћање на нормалне функције. У току прве недеље покушати нормално ходање, колико бол дозвољава и то на начин пета - прсти. Сести на столицу, подићи повређено стопало и кружити њиме пута у оба смера. Сести на глатку површину, поставити пешкир на под испред себе, ставити повређено стопало на пешкир целим табаном, тако да пета и прсти додирују пешкир. Померати стопало напред - назад пружањем и савијањем колена, а да при том стопало не мења свој положај на пешкиру. Ходати на петама, затим на прстима и на крају на унутрашњем делу стопала. Одржавати равнотежу на дасци са избочењем (wobble board). Препоручује се пливање и вожња бицикла. Друга фаза јачање. Чим играч буде могао правилно да изведе горе наведене вежбе и да не осећа бол приликом ходања, треба почети са јачањем мишића, у циљу што бржег повратка на сцену. У овој фази пажња се поклања јачању мишића потколенице. Став спетни, лагано се подизати на прсте пута. Вежбе се прво изводе на обе ноге а касније на повређеној нози. Изводити разне врсте поскока- суножних, разножних, напред-назад, у страну... У почетку треба бити пажљив и из дана у дан продужавати трајање и интензитет вежбе. Вежбе изводити на меканој подлози (трава, струњача, тепих). Прескакање вијаче у различитим облицима. Уколико се код претходних вежби више не јавља бол треба почети са лаганим трчањем. Трећа фаза - повратак на пробе и припрема за сценске наступе. У почетку играч не треба да се ''форсира''. Треба да одиграва основне кораке. Након две недеље уколико се играч осећа сигурно, укључити га у рад, кореографије које не захтевају велики напор и нагле промене правца. Када играч буде спреман ставити га у поставу за сценски наступ, али водити рачуна да не игра претерано дуге, брзе и захтевне кореографије (Peterson, Renström, & Grana, 1986). 22

25 Превенција од поновног повређивања Угануће скочног зглоба не може да се предвиди, али може да се смањи ризик од појаве те повреде уколико плесач обраћа пажњу на следеће: Загревање пре сваког часа, пробе или наступа, релаксација након тога од минута. Правилно изводити вежбе растезања мишића. Носити одговарајућу обућу (уколико је то могуће) и обућу уопште, добро везивати пертле Радити на побољшању опште физичке припремљености Водити рачуна да не дође до претренираности или ''замора материјала'' Препоручљиво је коришћење бандажера, стезника и лепљивих трака, наручито у прва три месеца након повреде. Њихова примена смањује ризик од поновног повређивања (Oxizoglou, Halzimanouil, & Rizos, 2005) Повреде Ахилове тетиве Ахилова тетива је тетива која се налази на задњој страни потколенице. Она је најснажнија тетива у телу човека и дугачка је око 15 сантиметара. Везује мишић листа (m.triceps surae) за петну кост (calcaneus). Мишић листа преко Aхилове тетиве омогућава разне положаје попут стајања на прстима или покрете попут одраза при трчању. С обзиром да је овај мишић, па и његова завршна тетива изузетно оптерећен, често је изложен повредама. Два најчешћа облика повреда су упала и руптура. Упала Ахилове тетиве може захватити саму тетиву, али најчешће настаје на кврги, месту где се она везује за петну кост. Често је последица пренапрезања. Претерано напрезање има за циљ да се микронапрслине у ткиву тетиве сабирају до момента док не почне сам упални процес. 1. Тендинитис Ахилове тетиве акутна упала тетиве, јавља се као последица истовременог деловања неколико фактора (велико тренажно оптерећење, неравна подлога, недовољно одмора), настаје оток тетиве, која је задебљала и болно осетљива. 23

26 2. Ентезитис Ахилове тетиве упални процес је локализован на самом припоју тетиве за петну кост. Ова тендинопатија је упорнија од тендитиса и захтева дуже лечење. 3. Тендиноза Ахилове тетиве развија се као последица хроничних оштећења тетиве када се упални процес не заустави у акутној фази; резултат је понављаних оптерећења на тетиви током дужег времена који мењају структуру ткива; тетива је задебљала, тврђа, присутни су чворићи у тетиви. Пуцање Ахилове тетиве (делимично или у потпуности) или њеног припоја уз мишић се обично јавља после мање повреде, али дешава се изненада код веома великих напрезања која оптерећују Ахилову тетиву. Фактори који утичу на настанак повреде су: интензивна физичка активност, равни табани, где је свод стопала спуштен, згрчени, недовољно истегнути мишићи због недовољног загревања, а потом и истезања, лоша обућа и подлога, обољења као што су реуматске болести или остеоартритис, пуцање тетиве као последица превеликог оптерећења. Повреде Ахилове тетиве се чешће дешавају после 30-е године живота. Обољења Ахилове тетиве се јављају у спортовима и активностима са доста трчања и понављаним скоковима. Тендинопатије припадају групи синдрома пренапрезања, односно последица су несразмере између тренажних оптерећења и периода одмора. Повређени који се жали на бол у пределу Ахилове тетиве, осећа га највише на почетку физичке активности и смањује се током вежбања. Касније се јавља јутарња укоченост и болови у пределу тетиве који нестају након неколико корака, понекад се јавља и осећај шкрипања у пределу тетиве. Локално постоји оток тетиве и осетљивост на додир. Тачна дијагноза се успоставља на основу ултразвучног прегледа тетиве и евентуално магнетне резонанце. Лечење тендинитиса Ахилове тетиве као и тендинозе Ахилове тетиве је неоперативно. Ако су симптоми интензивнији пацијент треба да хода са штакама и да носи гипсану чизму или пластичну лонгету. Лечење се спроводи модалитетима физикалне терапије, у почетку хлађење и примена нестереоидних аналгетика против болова. 24

27 Као терапија за ову повреду се користе: електротерапија, ултразвучна терапија, ласеротерапија као и хидротерапија. Примењује се и кинезитерапија, тј. терапија вежбањем, благо и прогресивно истезање мишића и тетива. Када при ходању и трчању болови сасвим престану, повређени се враћа дневним активностима и постепеном вежбању. Пре вежбања регија се мора добро загрејати а мишић и тетива добро истегнути. Дозирање треба да буде строго прогресивно. Лечење руптуре Ахилове тетиве може бити неоперативно и хируршко. Примењују се два начина лечења: са имобилизацијом потколеним гипсом и стопалом у плантарној флексији до 20 степени и петом вишом за 2-2,5 сантиметара. Повређени хода са штакама без ослањања током 8 недења. Спроводе се модалитети физикалне терапије: криотерапија, електротерапија, ласеротерапија, ултразвучна терапија, хидротерапија и посебан акценат се ставља на кинезитерапију и истезање тетиве. После 6-8 недеља повређени прогресивно јача мишић и тетиву, хода и вежба у базену, вози бицикл и изводи вежбе снаге и баланса. Програм се завршава плиометријским вежбама. Хируршко лечење прекида Ахилове тетиве се примењује код руптура, код младих, активних особа и спортиста (Peterson, et al., 1986) Колено Колено је сложен зглоб који се током човекове еволуције и промене става у усправан ход мењао полако и постепено, али још није усавршен до те мере да би могао боље да се одупре силама које на њега делују у свакодневном животу, а нарочито у спорту. Оне могу довести до појаве низа повреда колена лакшег и тежег карактера. Повреде колена у спортским статистикама заузимају централно место. Да би се лакше изборили са проблемима који настају услед повреда колена, потребно је познавати анатомију колена, прву помоћ, лечење и рехабилитацију Анатомија колена Зглоб колена спаја кондиле бутне кости са кондилима голењаче. У предњем делу чахуре зглоба налази се тетива четвороглавог мишића бута у којој се налази велика 25

28 сезамоидна кост patella. Овај зглоб је сложене грађе и слабо отпоран према штетним егзогеним факторима. Зглобне површине се налазе на доњем окрајку бутне кости, горњем окрајку голењаче и на задњој страни чашице. Зглобне површине кондила бутне кости, описују лук који у свом задњем делу јаче конвексан негу у предњем. Зглобне површине кондила голењаче су веома плитке. Дуж њихових периферних ивица налазе се менискуси, спољни (meniscus lateralis) и унутрашњи (meniscus madialis). Менискуси су фиброзно хрскавичне творевине полумесечастог облика, које омогућују кондилима голењаче да се приљубе уз конвексне зглобне површине бутне кости. На попречном пресеку менискуси су троугласти, горње стране су им конкавне а доње равне. Клизање ћасице навише и наниже олакшавају две слузне кесе, горња и доња. Између чашичне везе и голењаче налази се масно јастуче. У укрштене везе зглоба колена (ligg. cruciata) убрајају се предња и задња укрштена веза. Предња укрштена веза (lig. cruciatum anterius) силази од задњег дела спољног кондила косо напред и унутра и завршава се на предњем међукондиларном пољу голењаче, између предњих крајева менискуса. Задња укрштена веза (lig. cruciatum posterius) силази од предњег дела унутрашњег кондила бутне кости косо назад и упоље и завршава се у задњем међукондиларном пољу голењаче, иза задњих крајева менискуса. Зглобна чахура појачана је споља предњим, бочним и задњим везама. У предње везе спадају lig. patellae и два крилца чашице, спољно (retinaculum patellae laterale) и унутрашње (retinaculum patellae madiale). Крилца чашице представљају бочне наставке тетиве m.quadriceps femoris-a. Њихови дубоки, попречни снопови повезују чашицу са кондилима бутне кости. Крилца спречавају бочна померања чашице и у случају њене фрактуре служе као помоћне тетиве за делимичну екстензију зглоба колена. Зглоб колена ојачавају две бочне везе. Од бочних чахурних веза снажнија је спољна (lig. collaterale fibulare). Она је у облику врпце, одвојена је од зглобне чахуре и повезује epicondylus lateralis бутне кости са главом лишњаче. Унутрашња бочна веза (lig. collaterale tibiale) има облик траке. Она је срасла са зглобном чахуром и базом унутрашњег менискуса. Задњу страну чахуре зглоба појачавају две затколене везе, коса (lig. popliteum obliquum) и лучна (lig. popliteum arcuatum), које се међусобно укрштају и повезују кондиле голењаче једне стране са кондилима бутне кости супротне стране ноге. 26

29 Механика зглоба у зглобу колена врше се покрети флексије и екстензије око попречне осовине кондила бутне кости. Када је зглоб колена у екстензији, бутна кост и голењача образују раван угао од 180. Амплитуда активне флексије под утицајем контракције зглобних мишића бута износи 130 а пасивна флексија је већа за још 20. Пасивна флексија омогућује приљубљивање потколенице уз натколеницу. Унутрашња ротација износи 5 јер је ограничена увртањем и затезањем укрштених веза. Спољна ротација је 3-4 пута већа, јер се том приликом укрштене везе одвијају и олабављују. Амплитуде покрета ротације повећавају се у току флексије зглоба колена. Приликом покрета у зглобу колена менискуси се постављају увек на место где је највећи притисак. Спољни менискус је знатно повредљивији од унутрашњег, који је фиксиран уз медијалну чахурну везу. Повреда менискуса и то углавном цепање предњег дела meniscus medialisa, дешава се приликом нагле спољне ротације у зглобу колена. Ако је зглоб колена у спољној ротацији и врши се нагла екстензија, предњи део унутрашњег менискуса се обично укљешти између унутрашњих кондила голењаче и бутне кости. Укљештење је праћено јаким болом и прскањем менискуса. Укрштене везе својим затезањем спречавају прекомерну екстензију, флексију и унутрашњу ротацију у зглобу колена. Поред осталих, различитих видова повреда које се могу јавити у зглобу колена, насталих путем директних или индиректних механизама, у балету најчешће долази до повређивања менискуса, колатералних и укрштених веза, губитка хрскавице (Бошковић, 2005) Повреде колена Колатерални лигаменти колена супротстављају се силама које теже да са једне или друге стране раздвоје кондила фемура и тибије, повећавајући ширину зглобне пукотине са те стране. Медијални колатерални лигаменти су чешће повређивани од латералних због природно веће изложености. Према тежини лигаментарних повреда врши се подела у три степена, на начин на који је то прихваћено у подели дисторзија уопште. Степени су следећи: 1. Повреде првог степена су дистерзионе повреде у којима је трауматогена сила усмерена претежно на проксимални кондиларни припој лигамената или на прекид мањег броја 27

30 влакна. Повреде су праћење оштрим болом који не онемогућује потпуно играча. Бол се појачава приликом абдукције потколенице. Зглобни простор је неосетљив и нема знака нестабилности. Терапија повређеног подразумева примену базичних принципа лечења спортских повреда, изометријске вежбе m. quadriceps femorisa почињу одмах, а период нестабилности траје 3-7 дана. 2. Повреде другог степена карактеришу се делимичним расцепом медијалног лигамента и непосредном појавом отока, због хеморагије. Изражена је болна осетљивост најчешће на једном од лигаментарних припоја, који се појачава латерализацијом потколенице, нарочито при спољној ротацији у благој флексији. Некада је изражена латерална нестабилност лакшег степена већ при флексији од 10, јер се тада релаксира предњи укрштени лигамент. Терапија почиње применом базичних принципа лечења, а после 24 часа, када се утврди да је хеморагија контролисана, ставља се гипс, са компресивним колутом изнад чашице и дозвољава се непосредно ослањање и изометријске вежбе (2-3 недеље). Након тога се почиње са вежбама јачања уз заштиту применом бандажера, у наредне 3 недеље. Неспособност, у просеку, траје шест недеља, али је индивидуално условљена посебним тестирањем. 3. Повреде трећег степена подразумевају најтеже лигаментарне повреде колена код којих долази до потпуног прекида (руптурационе дисторзије) из чега резултира потпуна нестабилност повређеног. У тренутку повређивања осети се жесток бол уз утисак да је ''нешто пукло''. Одмах се појављује оток и изражена је палпарна болна осетљивост на горњем и доњем припоју, а некада и дуж тела лигамената. Ову повреду је потребно непосредно препознати, јер је индиковано оперативно лечење, које повређеном спортисти може осигурати потпуну такмичарску способност. После раног оперативног лечења и рехабилитације, повратак на сцену се може очекивати за шест месеци. Прецизна дијагностика повреда лигамената колена омогућује се радиграфским, артрографским и артроскопским прегледима. Снимање у задржаној латерализацији треба обавити што пре, јер је касније могуће само под анестезијом, због немогућности извођења било каквог покрета. Циљ снимања је утврђивање величине пукотине на повређеној страни (просечна ширина је 0,5 центиметара). У случају руптурационих повреда лигамената, 28

31 величина пукотине у задржаној латерализацији потколенице се повећава на 1-2 центиметара (Бановић, 2006). Повреде укрштених лигамената колена - Укрштени лигаменти колена супротстављају се силама које настоје да раздвоје зглобне површине или помере тибију испод фемура, напред или позади. Предњи укрштени лигамент (lig. cruciatum anterior) најчешће се повређује са медијалним колатералним лигаментом и код нагле руптуре повређени понекад чује звук пуцања или прекидања лигамента, долази до стварања одређеног бола и појаве хематропије и отока колена. Задњи укрштени лигамент (lig. cruciatum posterior) је чвршћи од предњег, а повреде овог лигамента настају форсираном спољном ротацијом фемура са фиксираним стопалом коленом у флексији и адукцији. Повреда може настати и форсираним померањем потколенице уназад при флектираном положају или при паду на флектирано колено, када сила делује на горњи део тибије (Мрваљевић, Д., и сар. 1995). Прва помоћ и терапија подразумевају примену базичних принципа лечења и транспорт у болницу, где се клиничким прегледом поставља дијагноза која се прецизира артрографским или артроскопским прегледом. Лечење руптура укрштених лигамената је оперативно, а бољи резултати се могу постићи само раном интервенцијом. Неки спортисти успевају да јачањем екстензорне мускулатуре компезују нестабилност узроковану прекидом укрштених лигамената и да одрже такмичарску спремност. Ово је нарочито значајно у случајевима где није спроведено рано оперативно лечење (Peterson, et al., 1986). Повреде менискуса колена - Менискуси су хрскавичаве полумесечасте формације, на пресеку имају троугласт облик. Медијални менискус је већи и обликован у виду слова ''с'', чврсто је срастао са зглобном чахуром и медијалним колатералним лигаментом, зато је мање покретљив и чешће изложен повређивању. Латерални менискус има облик слова''о'', напред је контролисан од стране квадрицепс фемориса и то преко мениско-пателарног лигамента, а отпозади је контролисан од стране тетиве m. popliteus-a, која га за време флексије колена вуче назад. Латерални менискус није везан за одговарајући колатерални лигамент, што повећава његову покретљивост и смањује могућност повређивања. Медијални менискус се повређује 5-10 пута чешће него латерални (Јанев Холцер, et al., 2012). 29

32 Повреде менискуса се јављају и код балетских играча, као и у другим спортовима, више страда медијални менискус који је изложен контузији, укљештењу и потпуној или делимичној руптури. До укљештења долази приликом извођења окрета а да при томе нема доброг трења између подлоге и стопала (обуће). Уколико је стопало остало фиксирано за подлогу и тело не може да се окреће око своје вертикалне осе, колено код таквог окрета попусти, јер лигаменти и мишићи нису у стању да спрече окрет у колену. Повређени осети оштар бол и долази до немогућности флексије у зглобу. Прва помоћ подразумева примену базичних принципа лечења спортских повреда и репозицију укљештеног колена, која се врши посебном манипулацијом. Тако се код укљештења медијалног менискуса леве ноге врши манипулација на следећи начин: десном шаком се обухвати спољни кондилус повређене ноге, а левом шаком ухвати доњи део потколенице. Затим се истовремено притиска медијални кондилус, а потколеница вуче латерално, да би се извршило размицање костију у зглобу. Полако се исправља нога у колену и услед отклоњеног притисак на укљештеном менискусу долази до ослобађања и повратка у нормални положај. Следује лед, имобилизација и аналгетици. Рехабилитација играча започиње другог дана после операције. Повређени покушава да затегне четвороглави мишић бута, онолико колико може да постигне у том тренутку. Саветује се да се вежбе изводе са обе ноге истовремено, јер то олакшава покрете повређене ноге. Услед бола постоји извесна одузетост мишића натколенице, нарочито m. vastus medialis - a. (главе m. quadriceps femoris). Започиње се изометријским вежбама, а временом се повећава број контракција, брзина контраховања и јачина контракције. Већ петог дана оперисаном се дозвољава да устане из кревета, седи у столици и да се служи штакама не ослањајући се на оперисану ногу. Затим следи извођење пасивних вежби уз помоћ физиотерапеута, са постепеним активирањем самог повређеног, док не буде у стању да самостално изводи вежбе за јачање коленог зглоба. Почетак терапије подразумева извођење вежби без оптерећења, затим се наставља са све тежим вежбама, све док се повређени играч не врати у играчку форму (Peterson, et al., 1986). 30

33 4.4. Повреде мишића натколенице Повреде мишића натколенице имају велики значај у спортској-медицинској пракси, јер представљају један од најчешћих узрока одсуствовања и такмичарске неактивности. Снажни мишићи натколенице распоређени су у предњој, задњој и унутрашњој ложи. Изложени су директним и индиректним механизмима повређивања. Повреде мишића предње ложе натколенице - Предњу ложу бута чинe m. sartorius и m. quadriceps femoris са својим главама: m. rectus femoris, m. vastus lateralis, m. vastus medialis и m. vastus intermedius. Који год да је мишић из ове групе контузован, последице се огледају на целој групи. Контузиона сила, зависно од јачине, повређује ткива, почев од коже, па у дубину, узрокујући различите степене хеморагије (хематом). Иницијални знаци контузије квадрицепса су бол и оток, који некада може бити и значајан, а мускулатура тада губи уобичајени рељеф. Локализације повреде може се утврдити палпаторно. Функционални тест се изводи са повређеним који лежи на стомаку и утврђује се да је флексија колена смањена, јер се повређени мишић не издужује. Ово смањење флексије се утврђује мерењем растојања пете од бутине на повређеној и здравој нози. У зависности од величине повреде, некада се хематом спушта чак и до колена, па се може стећи утисак да се ради о некој од повреда коленог зглоба. Терапија подразумева примену базичних принципа лечења повреда и поштеду у трајању од 3-6 недеља. Вежбе јачања квадрицепса не могу се започети пре него што се постигне пун и безболан обим флексије потколенице, а затим се плесач постепеним повећањем обима и интензитета рада враћа у играчку форму. Повреде мишића задње ложе натколенице - Задњу ложу бута сачињавају m. biceps femoris, m. semimembranosus и m. semitendinosus. Сви (сем дуге главе m. biceps femoris) имају почетни припој на седалној кврги os ischii. Завршни припој m. biceps femoris се налази на глави фибуле, а завршни припој m. semimembranosus и m. semitendinosus на медијалној страни тибије. Повреде ових флексора потколенице су честе у спортско-медицинској пракси. Балетски играчи такође нису поштеђени ових неугодних повреда. Мишићи задње ложе су највише затегнути када је колено опружено, па из тог положаја флексија кука не може да пређе 90. Због тога је од великог значаја да спортиста, односно плесач одређеним вежбама растезања повећа амплитуду екстензије колена при флексираном куку. Повреде 31

34 мишића задње ложе могу настати директним или индиректним механизмима, када долази до изненадних снажних контракција или екцесивног растезања ове групе. Замор и неприпремљеност играча погодују овим истегнућима, наручито при наглим контракцијама ове групе мишића, а оштар бол је најчешће локализован на средини бутине (у средњој линији, што одговара полазишту кратке главе бицепса). Повреде унутрашње ложе натколенице - Унутрашњу ложу натколенице чине пет мишића: m. adductor longus, m. adductor magnus, m. adductor brevis, m. gracillis, m. pectineus. Повреде унутрашње ложе мишића бута доста су честе код балетских играча и најчешће су локализоване на почетним припојима адукторне мускулатуре који се налазе на спољној страни доње гране препонске кости. Симптоматологија одговара синдрому бола у препонама. Основни узрок је префорсирана адукција, нарочито дугог примицача (m. adductor longus), нпр. форсираном разношком или изненадном снажном контракцијом приликом старта или изненадном снажном контракцијом приликом старта или промене правца. Карактеристична је осетљивост у исхиопубичној регији, некада праћена и отоком. Тегобе су дуготрајне, а лечење тешко. Почетак терапије подразумева примену базичних принципа лечења спортских повреда, поштеду у трајању од 2-3 недеље, а затим постепено увођење у тренажни процес (Peterson, et al., 1986) Леђа Спојеви кичменог стуба Између два суседна кичмена пршљена постоје: зглобови између зглобних наставака, фибрознохрскавични спој између тела, везивни спој између лукова и фиброзне везе између попречних и ртних наставака пршљенова. Међупршљенски зглоб Овај покретни спој између зглобних наставака два суседна пршљена (art. intervertebralis) оријентацијом и обликом својих зглобних површина регулише правац покрета кичменог стуба. Зглобне површине вратних пршљенова су равне и силазе косо назад, заклапајући са хоризонталом угао од 45. Због тога је вратни део кичменог стуба покретљив у свим правцима. Зглобне површине грудних пршљенова постављене су скоро фронтално и представљају део цилиндра, чија осовина силази предњом страном 32

35 пршљенског тела. Око ове осовине врше се покрети латерофлексије и увртања доњег дела грудног дела кичменог стуба (у висини последња 3 4 пршљена јер су зглобне површине попречно постављене на периферији великог круга (Мрваљевић и сар., 1995). Зглобне површине слабинских пршљенова, постављене у сагиталној равни, представљају део цилиндра чија осовина силази врховима ртних наставака. Због тога се у слабинском делу врше углавном покрети флексије и екстензије и врло мали покрети торзије (Бошковић, 2005). Спој тела Спој тела два суседна пршљена представљају фибрознохрскавични, међупршљенски колут (discus intervertebralis) и две уздужне везе, предња и задња, које се пружају дуж целог кичменог стуба. Предња уздужна веза (lig. longitudinale anterius) срасла је само са телима пршљенова, а задња (lig. longitudinale posterius) са међупршљенским колутовима. Међупршљенски колут састоји се из меког, галертног језгра (nucleus pulposus), које је окружено снажним фиброзним прстеном (anulus fibrosus). Фиброзни прстен је срастао са танким слојем хијалине хрскавице, која покрива доњу и горњу страну пршљенског тела. Његова фиброзна влакна, која се пружају косо, спирално и укрштају међусобно по слојевима, спречавају својим затезањем прекомерне покрете кичменог стуба. Кичмени стуб је веома еластичан, иако је чврст и отпоран као носач тежине тела и притиска, који делује на његову уздужну осовину. Меко једро се понаша као еластична кугла, на коју се пршљен ослања и креће у свим правцима. Оно се код покрета кичменог стуба помера увек у правцу истегнутог дела фиброзног прстена. Приликом наглих покрета кичменог стуба меко једро може, понекад, да пробије фиброзни прстен или да се зарије у пршљен и да створи дискус-хернију. Спој лукова Лукове два суседна пршљена спајају жуте везе (ligg. flava). Оне се састоје из еластичног везивног ткива, које им даје жућкасту боју. Оне су снажне и истегнуте јер су спорије расле него кичмени стуб. Жуте везе делују као екстензор кичменог стуба, који са међупршљенских колутова пребацују тежину тела назад, на зглобне наставке. Својом еластичношћу враћају кичмени стуб из положаја антерфлексије у првобитни положај. Фиброзне везе Између попречног и ртног наставка два суседна пршљена затегнуте су две фиброзне везе, међупопречна (lig. intertransversarium) и међуртна (lig. interspinale). Међупопречна веза представља заостатак мишићних снопова. Снопићи колагених влакана међуртне везе граде замке, управљене теменом напред и због тога је могуће одмицање 33

36 ртних наставака код флексије кичменог стуба. Дуж ртних наставака пружа се еластична веза, lig. supraspinale. Ова веза у вратном делу кичменог стуба добија облик троугласте сагиталне плоче (lig. nuchae) и пружа се до ртног наставка 7. вратног пршљена до спољног потиљачног гребена (crista occipitalis externa). Код сисара четвороножаца ова веза је веома снажна, еластична и служи као екстензор главе. Врх крсне кости спојен је са базом тртичне кости танким слојем хрскавичног ткива и крсно-тртичним везама (ligg. sacrococcygea) (Бошковић, 2005) Статика кичменог стуба Укупна дужина кичменог стуба износи око 75 сантиметара, од тога једна четвртина отпада на међупршљенске колутове. Кости кичменог стуба, међупршљенски колутови и фиброзне везе сачињавају скупа снажан и отпоран носач тежине тела и врло еластичну осовину трупа. Кичмени стуб својим правцем подсећа на издужено слово ''S''. У вратном и слабинском делу он је испупчен напред (lordosis), а у грудном и крсном делу назад (kifosis). Захваљујући овим кривинама, тежина тела се разбија на делове и преноси на већу површину. Повећавајући и смањујући пречнике својих кривина, кичмени стуб се еластично супротставља притиску, који делује на његову уздужну осовину. У току дана притисак повећава пречнике кривина кичменог стуба и истањује међупршљенске колутове, смањујући њихов садржај воде. Због тога је телесна висина за 2-3 сантиметара мања увече него ујутру, после спавања (Бошковић, 2005) Динамика кичменог стуба Кичмени стуб се понаша као један кугласт зглоб, који је подељен у велики број малих спојева. Врше се покрети: прегибање (anteflexio), опружање (retroflexio), бочно савијање (lateroflexio) и увртање (torsio). Ови покрети могу да се међусобно удружују и да обухватају цео кичмени стуб или само поједине његове делове. Њихове амплитуде су јако варијабилне, индивидуалне, у зависности од еластичности кичменог стуба и од увежбаности. Оне су различите и за поједине делове кичменог стуба, у зависности од облика и положаја зглобних површина пршљенских наставака. Флексија и екстензија врше 34

37 се углавном само у вратном и слабинском делу кичменог стуба. Амплитуда покрета бочног савијања и увртања кичменог стуба смањује се идући ка његовом доњем крају (Бошковић, 2005) Повреде леђа Дискус хернија (лумбална, слабинска) је померање нуклеуса због пуцања омотача у слабинском делу кичме, при чему долази до укљештења нервног корена. Основни симптоми лумбалне дискус херније су: бол у доњем делу леђа, снижење сензибилитета у захваћеном подручју притиснутог нервног корена, ослабљена покретљивост стопала, сфинктеријалне сметње (поремећај мокрења и столице). Бол је најчешћи симптом лумбалне дискус херније. Обично се из леђа пушта задњом или спољашњом страном ноге до стопала. Веома је јак, севајући и дуготрајан. Често онемогућава нормалан сан и додатно погоршава стање. Истовремено са болом, јављају се и снижен осећај и трњење у нози, а могућа је и слабост стопала. Кичмени стуб је, услед свакодневних активности, изложен сталним микротраумама. Садржај воде у дискусима код новорођенчета је око 88%, али се он старењем смањује. Дискус старењем губи воду, смањује им се тежина и еластичност, а тиме и заштитна улога. Овом процесу, означеном као дегенерација дискуса, доприноси и оптерећеност дискуса у току живота (тежи физички послови или послови везани за стално седење). Дискуси између четвртог (L4) и петог лумбалног (L5), затим петог лумбалног и првог сакралног (крсног) пршљена (S1), дегенеришу чешће од осталих, пошто доњи део лумбалне кичме носи велику тежину тела и трпи највеће оптерећење. Ретки су случајеви где може да излети здрав дискус, основни предуслов за настанак дискус херније је његова претходна дегенерација. Нуклеус, услед делимичног или потпуног излетања из лежишта, притиска један или више нервних коренова (укљештење), што узрокује одговарајућу симптоматологију. Код израженијег излетања нуклеус пулпосуса и његовог продора у кичмени канал, притиснут је читав сноп нервних коренова. У овом снопу су коренови за сензитивну и моторну инервацију обе ноге, као и за функције пражњења мокраћне бешике и дебелог црева. Златни стандард у дијагностици лумбалне дискус херније је магнетна резонанца. Дијагноза је могућа и помоћу мултислајсног скенера (Peterson, et al., 1986). 35

38 Лечење повреда леђа Лечење лумбалне дискус херније може бити конзервативно и оперативно. Почиње са конзервативним третманом, а хируршком лечењу се приступа у случајевима неуспеха конзервативне терапије. Конзервативна терапија подразумева примену обичних аналгетика, анксиолитика и миорелаксанаса (лекови за опуштање мишићног грча), као и физикалних процедура. Код акутне дискус херније препоручује се мировање од 5 дана, уз редовну примену наведених лекова. Након пет дана, није неопходно даље мировање, односно пацијентима се препоручује да се понашају како им највише одговара, а лекове против болова узимају спорадично, односно по потреби. Физикалну терапију не треба примењивати у фазама јаког бола, јер тада може бити контрапродуктивна. У упорнијим случајевима, примењују се радикуларне блокаде (блокаде притиснутог нервног корена) или епидурална инекција (убацивање одговарајућих лекова директно у кичмени канал). Златни стандард у хирушком лечењу је микрохируршка дисцектомија (острањење помереног нуклеуса уз помоћ операционог микроскопа). Операција се ради у општој анестезији, траје око један сат, а у болници се остаје око три дана. Спада у рутинске операције са малим процентом оперативних компликација. 36

39 5. Метод У овом истраживању се користио дексриптивни метод уз коришћење прикупљених података. Као техника прикупљања података послужио је инструмент анкета под називом Повреде у балету и фолклору. Сви подаци су обрађени у програму Excel и добијени су основни дескриптивни показатељи за посматране варијабле у овом истраживању Предмет рада Предмет овог рада су повреде и превенција повреда код ученика средње балетске школе и професионалних балетских играча Циљ рада Циљ рада је био да се утврди врста и начин повређивања код ученика и професионалних балетских играча као и да се утврди да ли постоје разлике у повређивању између ове две групе Задаци рада Задаци овог истраживања су били: Утврдити проценат повреда у односу на локацију; Утврдити проценат повреда по смеровима у средњој балетској школи; Утврдити врсту повреда Инструмент У раду је примењена анкета под називом Повреде у балету и фолклору која се састоји из два дела. У првом делу су обухваћени социјално демографски подаци, као што су: пол, узраст и спортски стаж, као и основни антропометријски подаци висина (цм) и 37

40 тежина (кг). Затим испитаник уписује да ли је ученик у школи, а ако јесте који смер (класичан балет, модеран балет или фолклор), или професионални играч. Последње питање у првом делу се односи на године стажа у позоришту или културно уметничком друштву. Други део анкете се састоји од 15 питања која се на време проведено бавећи се балетом (игром), недељни фонд часова припреме и на евентуалне повреде које су испитаници имали. Питања су следећа: 1. Колико дуго се бавите балетом (играњем) 2. Колико часова играчких предмета имате недељно? 3. Колико временски проводите у сали дневно? 4. Да ли се бавите још неком физичком активношћу поред балета - играња? o да, o не Уколико да, којом 5. Када сте се повредили? o на почетку часа вежбања, наступа o на средини o на крају 6. Да ли сте пре повређивања осећали неке симптоме бол? o да o не 7. У којој ситуацији сте се повредили o у меканим патикама o у опанкама o у шпиц патикама o у ципелама за карактерне игре o друго 38

41 8. Како је дошло до повреде o падом приликом доскока o током истезања o икслизнућем o приликом подршке o друго 9. Да ли сте били у контакту са другим играчем када је дошло до повреде? o да o не 10. Који део Вашег тела је био повређен? o рамена o рука o леђа o кук o препона o колено o чланак o стопало o прсти 11. Врста повреде? o истегнуће o нагњечење o упала o прелом o друго 12. Локација повреде o десна страна o лева страна 39

42 13. Да ли сте могли да довршите час наступ? o да o не 14. Колико сте дуго због повреде одсуствовали са часа вежби? o дуже од 4 недеље o од 2 до 4 недеље o мање од 1 недеље o без одсуства 15. Да ли због повреде и даље имате потешкоћа приликом играња? o да o не 5.5. Узорак испитаника Укупан узорак испитаника (n=142) у овом истраживању је био подељен на ученике средње балетске школе Лујо Давичо (n=93) узраста 17,3 ± 1,2 године и професионалне балетске играче из Народног позоришта и Позоришта на Теразијама (n=44) узраста 33,6 ± 7,6 година. 40

43 6. Резултати и дискусија Узорак испитаника из средње балетске школе Лујо Давичо су чиниле 73 девојке, висине 166,3 ± 6,5цм и тежине 52,6 ± 6,4кг и 20 момака висине 180,0 ± 8,6цм и тежине 69,4 ± 9,5кг. Од тога је њих 29 на смеру класични балет, 18 на смеру модеран балет и 46 на смеру фолклор. Узорак испитаника професионалних балетских играча чиниле су 33 жене, висине 169,1 ± 5,9цм и тежине 52,7 ± 4,1 и 11 мушкараца, висине 179,2 ± 5,8цм и тежине 72,9 ± 7,1кг. У анализу резултата одговора ушли су само они испитаници који су током свог школовања односно каријере били повређени. Од укупно 93 ученика средње балетске школе њих 64 (68%) је имало бар једну повреду. Што се тиче професионалних балетских играча тај проценат је знатно већи. Од 44 професионална играча, чак њих 42 (95,2%) је имало једну или више повреда, што је готово идентичан проценат до кога су дошли истраживачи у Великој Британији (Thomas & Tarr, 2009). Проценат повређених професионалних играча (84%) је био нешто мањи у истраживањима спроведеним пре двадесет и више година (Bowling, 1989). На прво питање из анкете Колико се дуго бавите балетом (играњем)?, ученици средње школе су у просеку одговорили 10 ± 2,5 година, док је стаж код професионалних играча знатно дужи 24,3 ± 7,3 године. Број часова играчких предмета недељно код ученика средње школе у просеку износи 20,8 ± 4,7 часова, док код професионалаца та вредност износи 33,1 ± 8,7 часова. Број минута дневно који ученици проводе у сали износи 246,8 ± 77,8, док код професионалних балетских играча та вредност је знатно виша и износи 343,6 ± 50,7. Нешто веће вредности стандардне девијације код професионалних балетских играча су последица релативно малог узорка. На питање Да ли се бавите још неком физичком активношћу поред балета играња? потврдан одговор је дало 26 (28%) ученика средње балетске школе, док свега 9 (20%) професионалних играча је физички активно поред својих обавеза. На графикону 1. су приказани упоредни подаци времена повреда ученика и професионалних играча приказаних у процентима. Из добијених резултата се види да је најмањи број повреда настао на почетку вежбања односно наступа. 41

44 На питање Да ли сте пре повређивања осећали одређене симптоме, односно бол? потврдно је одговорило 23 (35,9%) ученика, док је исти одговор дало 15 (37,7%) професионалних играча. Када је реч о обући у којој се повреда догодила, најпроблематичније су меке патике. Убедљиво највећи проценат и ученика и професионалних играча се повредио приликом играња у овој врсти обуће, што је потврдило резултате досадашњих истраживања (Ostwald, Baron, Byl, & Wilson, 1994). Код професионалних плесача велики број повреда се догодио и у шпиц патикама (40%). Најбезбеднија обућа за игру су опанци, где је проценат повреда минималан. Тачан проценат повреда у зависности од обуће коју су играчи користили је приказан на графикону 2. Графикон 1. Упоредни приказ времена повреда ученика средње балетске школе и професионалних играча 42

45 Графикон 2. Проценат повреда у односу на обућу коју су играчи носили Расподела активности у приликом које је дошло до повреде је следећа и приказана је на графикону 3. Највише повреда у обе групе се догодило приликом доскока што није ништа чудно јер ова врста активности обилује скоковима. Графикон 3. Приказ врсте активности која је претходила повреди 43

46 На наредно питање да ли сте били у контакту са другим играчем приликом повреде потврдно је одговорило 25 (39,1%) ученика, док је код професионалних играча тај проценат готово идентичан 17 (40,5%), што указује да се већина повреда дешава када играчи изводе одређену кретњу сами. Расподела повреда према локацији приказана је на графикону 4. Из приложених резултата се види да су колено, скочни зглоб и стопало најосетљивија места на телу играча. Повреде колена, скочног зглоба и стопала износе готово 60% од укупног броја повреда играча што је сличан проценат са досадашњим истраживањима спроведеним у САД и Великој Британији (Kleiger, 1982; Sohl & Bowling, 1990). Графикон 4. Локализација повреда Када је реч о врсти повреде највећи број играча је имао проблема са истегнућем (у обе групе преко 40%), остале повреде су биле мање заступљене. На графикону 5. је приказана врста повреда ученика и играча. 44

47 Графикон 5. Врста повреда ученика и професионалних играча На 12. питање Да ли је била повређена лева или десна страна готово да нема разлике. Расподела је била скоро по 50% за обе стране тела. Након повреда половина играча је могла да настави и заврши наступ, док половина није била у стању да то учини. Овај податак указује да су одређене повреде у балету врло озбиљне и да би требало обратити посебну пажњу на њихово санирање, а пре свега превенцију. Графикон 6. Дужина одсуства играча након повреде 45